MIŠLJENJE - 31.01.2025.(Mišljenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, br. 340029 2025 13400 001 001 011 024 od 31.1.2025. godine)
MIŠLJENJE - 10.02.2025.(Mišljenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Sektor za rad, br. 131128 2025 13400 001 000 011 024 od 10.2.2025. godine)
Zakonsko merilo za određivanje visine naknade na koju zaposleni ima pravo, u slučaju besplatnog javnog prevoza negiralo bi samo pravo, iako se prilikom utvrđivanja ove norme pošlo od pretpostavke da trošak uvek postoji, osim u situaciji kada poslodavac obezbeđuje sopstveni prevoz.
Dakle, zaposleni nisu po automatizmu izgubili pravo na naknadu troškova prevoza.
Mišljenja smo da opštim aktom i ugovorom o radu može da se uredi merilo za naknadu troškova dolaska i odlaska sa rada rukovodeći se visinom poslednje isplaćene naknade po ovom osnovu.
MIŠLJENJE - 31.01.2025.
"Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje - dalje: Zakon) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.
Dakle, obaveza je poslodavca da zaposlenom nadoknadi troškove radi dolaska i odlaska sa rada, a u visini cene karte u javnom saobraćaju ili da organizuje sopstveni prevoz zaposlenih kojim će im omogućiti dolazak i odlazak sa rada.
Ne ulazeći u način na koji će zaposleni dolaziti i odlaziti sa rada, Zakon je definisao visinu troškova prevoza koju poslodavac mora da mu nadoknadi i koja je određena prema visini cene karte u javnom saobraćaju. Naime, Zakon polazi od pretpostavke da trošak za dolazak i odlazak sa rada uvek postoji (osim kada poslodavac organizuje sopstveni prevoz), da zbog toga zaposleni treba da ima pravo na naknadu ovog troška.
Svakako je u daljoj razradi za ostvarenje ovog prava bilo neophodno da se opštim aktom (kolektivni ugovor i pravilnik o radu) i ugovorom o radu dalje uređuje ova materija, a praksa je pokazala da se navedenim aktima pokriva i brojnost situacija koje nastaju u određenim slučajevima koje se ne mogu izričito podvesti pod propisanu normu o visini ovog troška (npr. kada se rad odvija na mestima na kojima nije organizovan javni prevoz) ili kada poslodavac pristaje da naknadi troškove i u većoj visini od propisane (u određenim slučajevima poslodavac dogovara kroz kolektivni ugovor ili ugovor o radu ili određuje u pravilniku o radu da visinu ovog troška odredi na drukčiji način npr. prema ceni goriva za određenu kilometražu ili sl).
Zakonsko merilo za određivanje visine naknade na koju zaposleni ima pravo, u slučaju besplatnog javnog prevoza negiralo bi samo pravo, iako se prilikom utvrđivanja ove norme pošlo od pretpostavke da trošak uvek postoji, osim u situaciji kada poslodavac obezbeđuje sopstveni prevoz. Dakle, zaposleni nisu po automatizmu izgubili pravo na naknadu troškova prevoza, već je potrebno rešiti pitanje načina i visine isplate ove naknade.
Imajući u vidu sve navedeno, mišljenja smo da opštim aktom i ugovorom o radu može da se uredi merilo za naknadu troškova dolaska i odlaska sa rada rukovodeći se visinom poslednje isplaćene naknade po ovom osnovu, pre novonastale situacije vezano za besplatan prevoz u Gradu Beogradu.
Odredbom člana 80. stav 2) Zakona o državnoj upravi ("Sl. glasnik RS", br. 79/2005, 101/2007, 95/2010, 99/2014, 47/2018 i 30/2018 - dr. zakon), propisano je da mišljenja organa državne uprave nisu obavezujuća."
MIŠLJENJE - 10.02.2025.
Ne ulazeći u način na koji će zaposleni dolaziti i odlaziti sa rada, Zakon o radu je definisao visinu troškova prevoza koju poslodavac mora da mu nadoknadi i koja je određena prema visini cene karte u javnom saobraćaju i Zakon o radu polazi od pretpostavke da trošak za dolazak i odlazak sa rada uvek postoji (osim kada poslodavac organizuje sopstveni prevoz) i da zbog toga zaposleni treba da ima pravo na naknadu ovog troška
"Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje - dalje: Zakon) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.
Dakle, obaveza je poslodavca da zaposlenom nadoknadi troškove dolaska i odlaska sa rada, a u visini cene karte u javnom saobraćaju ili da organizuje sopstveni prevoz zaposlenih kojim će im omogućiti dolazak i odlazak sa rada.
Ne ulazeći u način na koji će zaposleni dolaziti i odlaziti sa rada, Zakon je definisao visinu troškova prevoza koju poslodavac mora da mu nadoknadi i koja je određena prema visini cene karte u javnom saobraćaju. Naime, Zakon polazi od pretpostavke da trošak za dolazak i odlazak sa rada uvek postoji (osim kada poslodavac organizuje sopstveni prevoz), da zbog toga zaposleni treba da ima pravo na naknadu ovog troška.
Svakako je u daljoj razradi za ostvarenje ovog prava bilo neophodno da se opštim aktom (kolektivni ugovor i pravilnik o radu) i ugovorom o radu dalje uređuje ova materija, a praksa je pokazala da se navedenim aktima pokriva i brojnost situacija koje nastaju u određenim slučajevima koje se ne mogu izričito podvesti pod propisanu normu o visini ovog troška (npr. kada se rad odvija na mestima na kojima nije organizovan javni prevoz) ili kada poslodavac pristaje da naknadi troškove i u većoj visini od propisane (u određenim slučajevima poslodavac dogovara kroz kolektivni ugovor ili ugovor o radu ili određuje u pravilniku o radu da visinu ovog troška odredi na drukčiji način npr. prema ceni goriva za određenu kilometražu ili sl).
Zakonsko merilo za određivanje visine naknade na koju zaposleni ima pravo, u slučaju besplatnog javnog prevoza negiralo bi samo pravo, iako se prilikom utvrđivanja ove norme pošlo od pretpostavke da trošak uvek postoji, osim u situaciji kada poslodavac obezbeđuje sopstveni prevoz. Dakle, zaposleni nisu po automatizmu izgubili pravo na naknadu troškova prevoza, već je potrebno rešiti pitanje načina i visine isplate ove naknade.
Imajući u vidu sve navedeno, mišljenja smo da opštim aktom i ugovorom o radu može da se uredi merilo za naknadu troškova dolaska i odlaska sa rada rukovodeći se visinom poslednje isplaćene naknade po ovom osnovu, pre novonastale situacije vezano za besplatan prevoz u gradu Beogradu.
Ukazujemo da je odredbom člana 80. stav 2) Zakona o državnoj upravi ("Sl. glasnik RS", br. 79/2005, 101/2007, 95/2010, 99/2014, 47/2018 i 30/2018 - dr. zakon) propisano da mišljenja organa državne uprave nisu obavezujuća."
PROČITAJTE JOŠ:
Šta donose nove izmene i dopune Zakona o poreskom postupku
Zastarelost potraživanja – računanje rokova zastarelosti potraživanja
