NACRT ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU - Tekst propisa

Član 1.

            U Zakoniku o krivičnom postupku (“Službeni glasnik RSˮ br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 - US i 62/21 - US), član 2. menja se i glasi:

“Član 2.

Pojedini izrazi upotrebljeni u ovom zakoniku imaju sledeće značenje:

            1)         “osumnjičeni” je lice prema kojem je zbog postojanja osnova sumnje da je učinilo krivično delo nadležni državni organ u pretkrivičnom postupku preduzeo radnju propisanu ovim zakonikom;

2)         “okrivljeni” je lice protiv koga je doneto rešenje o sprovođenju istrage ili je podignuta optužnica, optužni predlog ili privatna tužba, predlog za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, odnosno opšti naziv za osumnjičenog, okrivljenog, optuženog i osuđenog;

3)         “optuženi” je lice protiv koga je optužnica potvrđena i lice za koje je povodom optužnog predloga ili privatne tužbe određen glavni pretres ili ročište za izricanje krivične sankcije u skraćenom krivičnom postupku;

4)         “osuđeni” je lice za koje je pravnosnažnom sudskom odlukom utvrđeno da je učinilo određeno krivično delo;

5)         “tužilac” je javni tužilac, privatni tužilac, oštećeni kao tužilac;

6) “javni tužilac” je vrhovni javni tužilac, glavni javni tužilac, javni tužilac;

7)         “stranka” je okrivljeni, a u postupku pred sudom i tužilac;

8)         “optužba” je optužnica, optužni predlog, privatna tužba i predlog za izricanje mera bezbednosti, odnosno izraz koji služi kao opšti naziv za akt tužioca u kome su navedena obeležja krivičnog dela ili protivpravnog dela određenog u zakonu kao krivično delo;

9)         “oštećeni” je lice čije je lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo, kao i bračni drug lica čija smrt je posledica krivičnog dela, lice sa kojim je živeo u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici života, deca, roditelji, usvojenik, usvojilac, brat, sestra i zakonski zastupnik tog lica;

10)       “zastupnik oštećenog” je zakonski zastupnik, punomoćnik oštećenog, oštećenog kao tužioca i privatnog tužioca;

11)       “policija” je organizaciona jedinica ministarstva unutrašnjih poslova nadležna za policijske poslove, ovlašćeno službeno lice te jedinice i ovlašćeno službeno lice odgovarajućeg inostranog organa koji, u skladu sa međunarodnim pravom i ovim zakonikom, preduzima radnje na teritoriji republike srbije, na njenom brodu ili vazduhoplovu, kao i drugi državni organ sa policijskim ovlašćenjima i ovlašćeno službeno lice tog organa, ako je to ovim zakonikom ili drugim zakonom određeno;

12)       “postupak” je pretkrivični i krivični postupak;

13) “organ postupka” je javno tužilaštvo, sud ili drugi državni organ pred kojim se vodi postupak;

14)       “nadležna advokatska komora” je advokatska komora u čiji imenik je advokat upisan;

15)       “lišenje slobode” je hapšenje, zadržavanje, zabrana napuštanja stana, pritvor i boravak u ustanovi koji se, u skladu sa ovim zakonikom uračunava u pritvor;

16)       “isprava” je svaki predmet ili računarski podatak koji je podoban ili određen da služi kao dokaz činjenice koja se utvrđuje u postupku; (član 83.);

17)       “optičko snimanje” je fotografsko, filmsko, televizijsko i svako drugo snimanje tehničkim uređajima koji stvaraju video zapis ili video-tonski zapis;

18)       “tonsko snimanje” je snimanje govora i drugih zvučnih efekata tehničkim uređajima koji stvaraju tonski zapis;

19)       “elektronski zapis” je zvučni, video ili grafički podatak dobijen u elektronskom (digitalnom) obliku;

20)       “elektronska adresa” je niz znakova, slova, cifara i signala koji je namenjen za određivanje odredišta veze u skladu sa zakonom;

21)       “elektronski dokument” je skup podataka koji je određen kao elektronski dokument u skladu sa zakonom koji uređuje elektronski dokument;

22)       “elektronski potpis” je skup podataka koji je određen kao elektronski potpis, u skladu sa zakonom koji uređuje elektronski potpis;

23)       “organizovana kriminalna grupa” je grupa od tri ili više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, radi neposrednog ili posrednog sticanja finansijske ili druge koristi;

24)       “organizovani kriminal” predstavlja vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe ili njenih pripadnika;

25)       “transakcija” je postupanje sa imovinom koje je zakonom koji uređuje sprečavanje pranja novca određeno kao transakcija;

26)       “evidencija podataka” je evidencija podataka o strankama, poslovnim odnosima i transakcijama koju vode obveznici, u skladu sa zakonom koji uređuje sprečavanje pranja novca;

27)       “tajni podatak” je podatak označen određenim stepenom tajnosti u skladu sa zakonom koji uređuje tajnost podataka.

Ako se u odredbama ovog zakonika navodi više organa postupka ovlašćenih za preduzimanje iste procesne radnje, ovlašćenje se odnosi samo na onaj organ postupka koji je u odgovarajućem delu postupka nadležan za njeno preduzimanje.ˮ.

Član 2.

            Naziv člana 5. i član 5. menjaju se i glase:

“Ovlašćeni tužilac

Član 5.

Za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti ovlašćeni tužilac je javni tužilac, a za krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi ovlašćeni tužilac je privatni tužilac.

Ako javni tužilac izjavi da odustaje od optužbe (član 52.), gonjenje može preuzeti oštećeni kao tužilac, pod uslovima propisanim ovim zakonikom.ˮ.

Član 3.

            U članu 7. tačka 1) reč: “naredbeˮ zamenjuje se rečju: “rešenjaˮ.

            U tački 4) reči: “član 504. stav 1,ˮ zamenjuju se rečima: “član 504,ˮ.

Član 4.

U članu 10. stav 2. reči: “javni tužilacˮ zamenjuju se rečima: “javno tužilaštvoˮ, a reči: “javnom tužiocuˮ zamenjuju se rečima: “javnom tužilaštvuˮ.

St. 3. i 4. brišu se.

Član 5.

            U članu 11. st. 3. i 4. brišu se.

Član 6.

Posle člana 11. dodaju se nazivi čl. 11a i 11b i čl. 11a i 11b koji glase:

“Prevođenje i tumačenje

Član 11a

Stranke, oštećeni, svedoci i druga lica koja učestvuju u postupku imaju pravo da u toku postupka upotrebljavaju jezik i pismo koje razumeju, uključujući i lica koja su gluva, nema ili slepa.

Ako se postupak ne vodi na jeziku koji stranke, oštećeni, svedoci i druga lica koji razumeju, organ postupka poučiće ih o pravu na prevođenje, odnosno tumačenje.

Ako posle pouke o pravu na prevođenje i tumačenje lica iz stava 1. ovog člana izjave da ne znaju jezik na kome se postupak vodi, obezbediće im se na teret budžetskih sredstava prevođenje i tumačenje onoga što oni ili drugi iznose, kao i prevođenje i tumačenje pismena, zapisnika i odluka u skladu sa ovim zakonikom.

Pouka o pravu i izjava lica iz stava 3. ovog člana unose se u zapisnik.

Na predlog lica iz stava 1. ovog člana organ postupka određuje prevodioca, odnosno tumača sa spiska stalnih sudskih prevodilaca i tumača.

Protiv rešenja kojim se odbija predlog podnosilac predloga može izjaviti žalbu sudiji za prethodni postupak, a posle podizanja optužnog akta veću iz člana 21. stav 4. ovog zakonika.

Prevođenje i tumačenje može se sprovesti putem tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka, osim ako je fizičko prisustvo prevodioca, odnosno tumača neophodno radi zaštite pravičnosti postupka.

Prevođenje pismena, zapisnika, odluka i drugog materijala

Član 11b

Okrivljenom kome je određen prevodilac u skladu sa članom 11a ovog zakonika organ postupka blagovremeno obezbeđuje prevod pouke o pravima, poziva, odluke o lišavanju slobode, rešenja o sprovođenju istrage, optužnice, optužnog predloga, privatne tužbe, predlog za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, presude ili rešenja koje odgovara presudi, osim onih delova koji nisu značajni za razumevanje dela koje mu se stavlja na teret.

Oštećenom kome je određen prevodilac u skladu sa članom 11a organ postupka blagovremeno obezbeđuje prevod poziva, obaveštenja, presude ili rešenja koje odgovara presudi, osim delova koji nisu značajni za aktivno učestvovanje u krivičnom postupku. Na zahtev oštećenog, organ postupka će obezbediti prevod potvrde o podnetoj krivičnoj prijavi u skladu sa članom 280. stav 5. ovog zakonika.

Na obrazloženi predlog okrivljenog, odnosno oštećenog organ postupka može doneti odluku da se prevedu i drugi bitni dokumenti, odnosno njihovi delovi.

Protiv rešenja kojim se odbija predlog iz stava 1. ovog člana, okrivljeni, odnosno oštećeni ima pravo žalbe sudiji za prethodni postupak, a posle podizanja optužnog akta veću iz člana 21. stav 4. ovog zakonika.

Izuzetno, okrivljenom, odnosno oštećenom se može umesto pisanog prevoda ponuditi usmeni prevod ili usmeni sažetak, pod uslovom da se okrivljeni, odnosno oštećeni sa tim saglasi i da se time ne dovodi u pitanje pravičnost postupka.ˮ.

Član 7.

            U članu 15. stav 4. menja se i glasi:

“Izuzetno, sud može da izvede dokaze kojima se utvrđuju činjenice u postupku, ako oceni da su izvedeni dokazi nejasni, protivrečni ili u suprotnosti sa drugim dokazima i kada je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio.ˮ.

Posle stava 4. dodaje se stav 5. koji glasi:

“Sud je dužan da odlučivanje zasniva na činjenicama koje su od značaja za donošenje odluke.ˮ.

Član 8.

            Član 16. menja se i glasi:

“Član 16.

Sud je dužan da nepristrasno oceni izvedene dokaze i da na osnovu njih sa jednakom pažnjom utvrdi činjenice koje terete ili idu u korist okrivljenom.

Izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju. Pravo suda i državnih organa koji učestvuju u krivičnom postupku da ocenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica, nije vezano niti ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Presudu ili rešenje koje odgovara presudi, sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost uveren.

Kada i nakon što su pribavljeni i izvedeni svi dokazi, ostane sumnja u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje krivičnog postupka, postojanje obeležja krivičnog dela ili primena neke druge odredbe krivičnog zakona, sud će u presudi, ili rešenju koje odgovara presudi, rešiti u korist okrivljenog.ˮ.

Član 9.

            Posle člana 16. dodaju se naziv člana 16a i član 16a koji glase:

“Nezakoniti dokazi

Član 16a

Sudske odluke se ne mogu zasnivati na dokazima koji su neposredno ili posredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja, nezakoniti, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza.

Nezakoniti dokazi su:

1) dokazi koji su pribavljeni kršenjem odredbe člana 9. ovog zakonika;

2) oni koji su pribavljeni povredom odredaba krivičnog postupka koje su izričito predviđene ovim zakonikom.

Sudske odluke se ne mogu zasnivati ni na dokazima koji su proistekli iz dokaza iz st. 1. i 2. ovog člana.ˮ.

Član 10.

            U članu 21. stav 3. tačka 2) posle reči: “zatvoraˮ dodaju se zapeta i reč: “kaoˮ.

            Posle stava 4. dodaje se novi stav 5. koji glasi:

            “U veću od petoro sudija sud odlučuje o žalbama protiv odluka koje je donelo veće od petoro sudija.ˮ.

            Dosadašnji stav 5. koji postaje stav 6. menja se i glasi:

“U veću od petoro sudija Vrhovni sud odlučuje o žalbi protiv drugostepene presude, zahtevu za zaštitu zakonitosti i zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude.ˮ.

U dosadašnjem stavu 6. koji postaje stav 7. broj: “5ˮ zamenjuje se brojem: “6ˮ.

Član 11.

            U članu 22. stav 1. posle reči: “godinaˮ dodaju se reči: “i u postupku za krivična dela koja se gone po privatnoj tužbiˮ.

            U stavu 2. reč: “predistražnomˮ zamenjuje se rečju: “pretkrivičnomˮ.

Član 12.

            U članu 37. stav 1. reč: “dužnostiˮ zamenjuje se rečju: “funkcijeˮ, a tačka 4) menja se glasi:

            “4) ako je u istom predmetu odlučivao o odbijanju sporazuma o priznanju krivičnog dela, odnosno sporazuma o svedočenju okrivljenog, ili je učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom, ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok, ili kao veštak, ako ovim zakonikom nije drugačije propisano.ˮ.

            Posle stava 1. dodaje se novi stav 2. koji glasi:

            “Izuzetno od stava 1. ovog člana, sudija ne može učestvovati u donošenju meritorne odluke o optužbi, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice.ˮ.           

            U dosadašnjem stavu 2. koji postaje stav 3. reč: “dužnostiˮ zamenjuje se rečju: “funkcijeˮ.

Član 13.

            U članu 39. stav 4. briše se.

            U stavu 5. posle reči: “naveduˮ dodaju se reči: “razlog za izuzeće iz člana 37. ovog zakonika,ˮ, a reči: “neki od razlogaˮ zamenjuju se rečju: “razlogˮ.

Član 14.

            U članu 41. st. 2. i 6. reč: “kasacionogˮ briše se.

U stavu 4. broj: “5ˮ zamenjuje se brojem: “4ˮ.

U stavu 5. reč: “apelacioniˮ zamenjuje se rečima: “neposredno višiˮ.

Član 15.

Posle člana 41. dodaju se naziv člana 41a i član 41a koji glase:

“Izuzeće javnog tužioca

Član 41a

Glavni javni tužilac odlučuje o izuzeću javnog tužioca. O izuzeću glavnog javnog tužioca odlučuje neposredno viši glavni javni tužilac. O izuzeću Vrhovnog javnog tužioca odlučuje Visoki savet tužilaštva po pribavljenom mišljenju kolegijuma Vrhovnog javnog tužilaštva.

Rešenje kojim se zahtev za izuzeće iz stava 1. ovog člana odbija može se pobijati posebnom žalbom o kojoj odlučuje neposredno viši glavni javni tužilac, a ako je takvo rešenje doneseno posle podignute optužbe, može se pobijati samo žalbom na presudu.

Protiv rešenja Visokog saveta tužilaštva kojim je zahtev za izuzeće odbijen žalba nije dozvoljena.

Odredbe o izuzeću sudija i sudija-porotnika shodno se primenjuju i na javne tužioce.ˮ.

Član 16.

Član 42. menja se i glasi:

“Član 42.

Odredbe o izuzeću sudija i sudija porotnika shodno se primenjuju i na zapisničare, prevodioce, tumače i stručna lica, kao i na veštake, ako ovim zakonikom nije drugačije određeno (član 116.).

O izuzeću zapisničara, prevodioca, tumača, stručnog lica i veštaka odlučuje javno tužilaštvo ili sud.

Ako ovlašćena službena lica policije preduzimaju dokazne radnje na osnovu ovog zakonika, o njihovom izuzeću odlučuje javno tužilaštvo. Ako prilikom preduzimanja ovih radnji učestvuje zapisničar, o njegovom izuzeću odlučuje ovlašćeno službeno lice policije koje preduzima radnju.”.

Član 17.

            U članu 43. stav 2. tačka 1) reč: “predistražnim” zamenjuje se rečju: “pretkrivičnim”.

            Tačka 8) briše se.

            Posle stava 2. dodaje se stav 3. koji glasi:

“Javni tužilac preduzima i druge radnje u postupku ako je to određeno ovim zakonikom ili drugim zakonom.”.

Član 18.

U članu 44. stav 1. reč: “predistražnom” zamenjuje se rečju: “pretkrivičnom”, a reči: “nadležnog javnog tužioca” zamenjuju se rečima: “nadležno javno tužilaštvo”.

U stavu 2. reči: “javnog tužioca” zamenjuju se rečima: “javnog tužilaštva”, reči: “javni tužilac” zamenjuju se rečima: “javno tužilaštvo”, a reči: “starešinu koji rukovodi organom” zamenjuju se rečima: “nadležnog rukovodioca”.

U stavu 3. reči: “javnog tužioca” zamenjuju se rečima: “javnog tužilaštva”, a reči: “javni tužilac” zamenjuju se rečima: “javno tužilaštvo”.

Član 19.

            U nazivu člana 45. i u članu 45. reči: “javnog tužioca” zamenjuju se rečima: “javnog tužilaštva”.

            U članu 45. reč: “kada” zamenjuje se rečju: “ako”.

Član 20.

            U nazivu člana 46. reči: “javnog tužioca” zamenjuju se rečima: “javnog tužilaštva”.

            U članu 46. stav 1. reči: “javnog tužioca” zamenjuju se rečima: “javnog tužilaštva”, a reči: “javni tužilac” zamenjuju se rečima: “javno tužilaštvo”.

            U stavu 2. reči: “nadležan je javni tužilac” zamenjuju se rečima: “nadležno je javno tužilaštvo”, a reči: “(član 5. stav 2. tačka 1.)” brišu se.

Član 21.

            Naziv člana 47. i član 47. menjaju se i glase:

“Sukob nadležnosti između javnih tužilaštava

Član 47.

Sukob nadležnosti između javnih tužilaštava rešava zajednički neposredno više javno tužilaštvo.

Sukob nadležnosti između javnih tužilaštava posebne nadležnosti ili javnog tužilaštva posebne nadležnosti i drugog javnog tužilaštva, rešava Vrhovno javno tužilaštvo.”.

Član 22.

            Naziv člana 48. i član 48. brišu se.

Član 23.

Član 50. menja se i glasi:

“Član 50.

Oštećeni ima pravo:

1)         na prevodioca, odnosno tumača u skladu sa odredbama ovog zakonika;

2) na besplatan i poverljiv pristup službama za pomoć i podršku;

3) da podnese predlog i dokaze za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva i da predloži privremene mere za njegovo obezbeđenje;

4) da ukaže na činjenice i da predlaže dokaze koji su od važnosti za predmet dokazivanja;

5) da angažuje punomoćnika iz reda advokata;

6) da    bude obavešten o vrsti i načinu ostvarivanja medicinske, psihološke i druge stručne pomoći, podrške i zaštite u skladu sa zakonom;

7) da na lični zahtev ima pratnju lica od poverenja pri preduzimanju radnji u kojima učestvuje, osim ukoliko se time ne bi štetilo interesima postupka;

8) da razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz;

9) da bude obavešten o odbacivanju krivične prijave ili o odustanku javnog tužioca od krivičnog gonjenja;

10) da bude poučen o mogućnosti da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu;

11) da podnese prigovor protiv odluke javnog tužioca da ne preduzme ili da odustane od krivičnog gonjenja, osim u slučaju iz člana 283. stav 3. i člana 284a ovog zakonika;

12) da bude obavešten o fazi postupka, preduzetim radnjama i merama povodom krivične prijave koju je podneo, odnosno predloga za krivično gonjenje, osim ako se time ne bi štetilo interesima postupka;

13) da bez odlaganja, na lični zahtev, bude obavešten o ukidanju pritvora ili bekstvu okrivljenog iz pritvora, kao i merama koje su preduzete radi njegove zaštite, ukoliko je to potrebno;

14) da prisustvuje glavnom pretresu i učestvuje u izvođenju dokaza;

15) da bude ispitan kao svedok bez nepotrebnog odlaganja, minimalan broj puta i samo ukoliko je to neophodno za vođenje postupka;

16) da bude obavešten o ishodu postupka i da mu se dostavi pravnosnažna presuda, osim ukoliko se izričito u pisanoj formi izjasni da se odriče tog prava. pravo na odricanje se ne odnosi na informacije koje se moraju pružiti oštećenom radi aktivnog učestvovanja u krivičnom postupku;

17) da podnese žalbu protiv odluke o troškovima krivičnog postupka i dosuđenom imovinskopravnom zahtevu;

18) na besplatnu pravnu pomoć u skladu sa zakonom;

19) da preduzima druge radnje kada je to određeno ovim zakonikom ili drugim zakonom.

Oštećenom se može uskratiti pravo da razmatra spise i razgleda predmete dok ne bude ispitan kao svedok.

Organ postupka upoznaće oštećenog sa pravima navedenim u stavu 1. ovog člana i u pisanoj formi.”.

Član 24.

Član 51. menja se i glasi:

“Član 51.

Ako javno tužilaštvo, za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, donese rešenje o odbačaju krivične prijave, obustavi istrage ili o odustanku od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, dužan je da rešenje dostavi oštećenom sa poukom da može da podnese prigovor neposredno višem javnom tužilaštvu u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja.

Oštećeni ima pravo da podnese prigovor u roku od osam dana od dana prijema obaveštenja i pouke iz stava 1. ovog člana. Ako oštećeni nije obavešten, može da podnese prigovor u roku od tri meseca od dana kada je javno tužilaštvo odbacilo prijavu, obustavio istragu ili odustao od krivičnog gonjenja.

Neposredno više javno tužilaštvo u roku od 30 dana od dana prijema prigovora iz stava 2. ovog člana odbacuje, odbija ili usvaja prigovor rešenjem protiv kojeg nije dozvoljena žalba ni prigovor. Rešenjem kojim usvaja prigovor neposredno više javno tužilaštvo nalaže nadležnom javnom tužilaštvu da preduzme, odnosno nastavi krivično gonjenje.”.

Član 25.

U članu 52. stav 4. reči: “pripremnom ročištu ili” brišu se.

Član 26.

            U članu 61. stav 2. reči: “pripremno ročište ili” brišu se.

Član 27.

Član 68. menja se i glasi:

“Član 68.

Okrivljeni ima pravo da:

1) u najkraćem roku, a uvek pre prvog saslušanja, podrobno i na jeziku koji razume bude obavešten o delu koje mu se stavlja na teret, o prirodi i razlozima optužbe, o dokazima koji ga terete, kao i da sve što izjavi može da bude korišćeno kao dokaz u postupku;

2) se služi jezikom i pismom koje razume, odnosno da ima pravo na prevođenje i tumačenje u skladu sa odredbama ovog zakonika;

3) ništa ne izjavi, uskrati odgovor na pojedino pitanje, slobodno iznese svoju odbranu, prizna ili ne prizna krivicu;

4) se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca u skladu sa odredbama ovog zakonika;

5) mu na lični zahtev sud postavi branioca po službenoj dužnosti na teret budžetskih sredstava, ako prema svom imovinskom stanju okrivljeni ne može da snosi troškove za rad branioca, u skladu sa odredbama ovog zakonika;

6) slobodno, nesmetano i poverljivo komunicira s braniocem;

7) njegovom saslušanju prisustvuje branilac;

8) u najkraćem mogućem roku bude izveden pred sud i da mu bude suđeno nepristrasno, pravično i u razumnom roku;

9) neposredno pre prvog saslušanja pročita krivičnu prijavu, zapisnik o uviđaju i nalaz i mišljenje veštaka i izvrši uvid u sve dokaze koji su od značaja za donošenje odluke o pritvoru;

10) mu se obezbedi dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane;

11) razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz;

12) prikuplja dokaze u svoju odbranu;

13) se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznosi činjenice i dokaze u svoju korist, da ispituje svedoke optužbe i zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe, u njegovom prisustvu ispitaju svedoci odbrane;

14) koristi pravna sredstva i pravne lekove;

15) preduzima druge radnje kada je to određeno ovim zakonikom.

Organ postupka je dužan da pre prvog saslušanja okrivljenog pouči o pravima iz stava 1. tačka 1) do 7) i tačka 9) ovog člana.

Pouka o pravima iz stava 1. predaje se okrivljenom i u pisanom obliku.”.

Član 28.

            Član 69. menja se i glasi:

“Član 69.

Uhapšeni, pored prava iz člana 68. stav 1. tač. 1) do 7) i tačka 9) i stav 2. ovog zakonika, ima pravo da:

1) u trenutku hapšenja na jeziku koji razume bude obavešten o razlogu hapšenja, da nije dužan ništa da izjavi, da sve što izjavi može da bude upotrebljeno kao dokaz i da ima pravo da bude saslušan u prisustvu branioca;

2) pre nego što bude saslušan, obavi sa braniocem poverljiv razgovor koji se nadzire samo gledanjem, a ne i slušanjem;

3) zahteva da bez odlaganja o hapšenju bude obavešten neko od članova njegove porodice ili drugo njemu blisko lice, kao i diplomatsko-konzularni predstavnik države čiji je državljanin, odnosno predstavnik ovlašćene međunarodne organizacije javnopravnog karaktera, ako je izbeglica ili lice bez državljanstva;

4) zahteva da ga bez odlaganja pregleda lekar koga slobodno izabere, a ako on nije dostupan, lekar koga odredi javno tužilaštvo, odnosno sud;

5) komunicira sa nekim od članova svoje porodice ili drugim njemu bliskim licem dok traje lišenje slobode, s tim da se ovo pravo može ograničiti samo ako je to nužno radi zaštite interesa postupka;

6) komunicira sa diplomatsko-konzularnim predstavnikom države čiji je državljanin, odnosno predstavnikom ovlašćene međunarodne organizacije javnopravnog karaktera, ako je u pitanju izbeglica ili lice bez državljanstva koji može da poseti uhapšeno lice i da mu pomogne u izboru branioca.

Pouka o pravima iz stava 1 ovog člana se predaje uhapšenom i u pisanom obliku prilikom hapšenja. Uhapšeni može da zadrži pouku o pravima za vreme trajanja lišenja slobode.

Ako uhapšeni ne razume jezik postupka, obavestiće se o pravima na jeziku koji razume bez nepotrebnog odlaganja.”.

Član 29.

U članu 71. stav 1. tačka 2) menja se i glasi:

“2) neposredno pre prvog saslušanja osumnjičenog pročita krivičnu prijavu, zapisnik o uviđaju i nalaz i mišljenje veštaka i izvrši uvid u sve dokaze koji su od značaja za donošenje odluke o pritvoru;”.

U tački 3) reč: “naredbe” zamenjuje se rečju: “rešenja”, a broj: “5.” zamenjuje se brojem: “2.”.

Član 30.

            U članu 72. stav 2. briše se.

Član 31.

            U članu 73. stav 2. briše se.

            U dosadašnjem stavu 3. koji postaje stav 2. tačka 3) reč: “predistražnom” zamenjuje se rečju: “pretkrivičnom”.

            Tačka 4) briše se.

Član 32.

U članu 74. tačka 9) broj: “3.” zamenjuje se brojem: “4.”.

Član 33.

U članu 76. stav 1. menja se i glasi:

“Ako u slučajevima iz člana 74. ovog zakonika branilac ne bude izabran ili u toku krivičnog postupka okrivljeni ostane bez branioca, glavni javni tužilac odnosno predsednik suda pred kojim se vodi postupak, za dalji tok postupka rešenjem mu postavlja branioca po službenoj dužnosti, na način koji propisuje i prema redosledu sa spiska advokata koji sačinjava nadležna advokatska komora.”.

Član 34.

            Član 77. menja se i glasi:

“Član 77.

Okrivljenom koji prema svom imovinskom stanju ne može da plati nagradu i troškove branioca, bez ugrožavanja vlastitog izdržavanja i izdržavanja lica koje je po zakonu dužan da izdržava, na obrazloženi zahtev postaviće se branilac, iako ne postoje razlozi za obaveznu odbranu, ako se krivični postupak vodi za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko tri godine, a složenost, težina ili posebne okolnosti predmeta to opravdavaju ili ako to nalažu razlozi pravičnosti. U tom slučaju, troškovi odbrane padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Okrivljeni uz zahtev iz stava 1. ovog člana prilaže dokaze o svom imovinskom stanju i o imovinskom stanju lica koje je po zakonu dužan da izdržava, odnosno koja su po zakonu dužna da njega izdržavaju.

O zahtevu iz stava 1. ovog člana odlučuje sudija za prethodni postupak, predsednik veća ili sudija pojedinac.

Pre donošenja odluke, sud može prethodno proveriti ili pribaviti dodatne podatke o imovinskom stanju okrivljenog i lica iz stava 2. ovog člana.

Ako uz zahtev nisu priloženi dokazi iz stava 2. ovog člana, zahtev će se rešenjem odbaciti.

Protiv rešenja kojim se zahtev odbija okrivljeni ima pravo žalbe veću iz člana 21. stav 4. ovog zakonika.

Protiv rešenja kojim se zahtev odbacuje ili usvaja, žalba nije dozvoljena.

Branilac se postavlja u skladu sa članom 76. stav 1. ovog zakonika.

Postavljeni branilac iz stava 1. ovog člana ima svojstvo branioca po službenoj dužnosti.”.

Član 35.

U članu 78. stav 1. reči: “samo ako to ne ometa stručno, savesno i blagovremeno pružanje pravne pomoći u odbrani” zamenjuju se rečima: “ako to nije u suprotnosti sa interesima njihove odbrane”.

U stavu 2. reči: “ili članu 73. stav 3. tačka 4) ovog zakonika” brišu se.

Član 36.

U članu 80. stav 2. tačka 3) tačka se zamenjuje tačkom i zapetom.

Posle tačke 3) dodaje se tačka 4) koja glasi:

            “4) ako prestanu razlozi za obaveznu odbranu iz člana 74. ovog zakonika.”

Član 37.

            U članu 81. stav 2. briše se.

            U dosadašnjem stavu 4. koji postaje stav 3. posle reči: “tačka 1)” dodaju se reči: “i stav 2. tač. 1) i 4)ˮ.

Član 38.

            U članu 82. zapeta i reči: “kao i na drugi zakonom predviđen načinˮ brišu se.

Član 39.

            U članu 83. stav 3. menja se i glasi:

            “Ne dokazuju se činjenice koje su opštepoznate.ˮ.

Član 40.

U članu 84. stav 1. reči: “16. stav 1.ˮ zamenjuju se rečima: “16aˮ.

Član 41.

            U članu 85. posle stava 2. dodaju se novi st. 3. i 4. koji glase:

            “Pre prvog saslušanja organ postupka pitaće okrivljenog da li je primio pisanu pouku o pravima iz člana 68. stav 3. ovog zakonika i uveriće se da li je okrivljeni pouku razumeo.

Ako okrivljeni nije primio pisanu pouku o pravima, pouka će mu se uručiti, a ako pouku nije razumeo, organ postupka poučiće okrivljenog o pravima na njemu razumljiv način.ˮ.

U dosadašnjem stavu 4. koji postaje stav 6. broj: “4)ˮ zamenjuje se brojem: “7)ˮ.

U dosadašnjem stavu 5. koji postaje stav 7. broj: “3ˮ zamenjuje se brojem: “5ˮ, a broj: “4ˮ zamenjuje se brojem: “6ˮ.

Član 42.

            U članu 87. stav 3. menja se i glasi:

            “Ako tumač ili prevodilac nije ranije položio zakletvu, položiće zakletvu da će verno preneti pitanja koja se okrivljenom upućuju i izjave koje on bude davao i biće upozoren da sve činjenice koje je saznao prilikom tumačenja ili prevođenja predstavljaju tajnu.ˮ.

Član 43.

            U članu 88. reči: “i daljeˮ brišu se, a reči: “je u suprotnosti sa drugim dokazimaˮ zamenjuju se rečima: “nije potkrepljeno drugim dokazima.ˮ

Član 44.

            U članu 89. posle stava 2. dodaje se stav 3. koji glasi:

            “Ako okrivljeni ima branioca suočenje se izvodi u prisustvu branioca.ˮ.

Član 45.

            U članu 90. posle stava 4. dodaje se stav 5. koji glasi:

            “Ako okrivljeni ima branioca prepoznavanje lica ili predmeta se vrši u prisustvu branioca.ˮ.

Član 46.

            U članu 100. st. 2. i 3. reč: “predistražnomˮ zamenjuje se rečju: “pretkrivičnomˮ.

U stavu 3. posle reči: “tužiocaˮ dodaju se zapeta i reči: “a ako okrivljeni ima branioca i u prisustvu braniocaˮ.

Član 47.

U članu 101. stav 1. reči: “organ postupkaˮ zamenjuju se rečima: “javno tužilaštvo, odnosno sudˮ, a zapeta i reči: “a sud ga može i kazniti novčanoˮ zamenjuju se rečima: “i može ga novčano kaznitiˮ.

U stavu 2. reči: “sud ga može kazniti novčanoˮ zamenjuje se se rečima: “javno tužilaštvo, odnosno sud ga može novčano kaznitiˮ.

            U stavu 3. reč: “većeˮ zamenjuje se rečima: “sudija za prethodni postupak, odnosno veće (član 21. stav 4.)ˮ.

Član 48.

            U članu 102. stav 2. reči: “javni tužilac” zamenjuju se rečima: “javno tužilaštvo”.

            U stavu 4. reči: “javni tužilac” zamenjuju se rečima: “javno tužilaštvo”, a reči: “nadležnog javnog tužioca” zamenjuju se rečima: “nadležno javno tužilaštvo”.

            U stavu 5. reči: “Javni tužilac” zamenjuju se rečima: “Javno tužilaštvo”.

Član 49.

            Član 103. menja se i glasi:

“Član 103.

            Svedoku koji je s obzirom na uzrast, životno iskustvo, način života, pol, lične osobine, zdravstveno stanje, vrstu ili prirodu krivičnog dela i okolnosti pod kojima je izvršeno krivično delo, posledice izvršenog krivičnog dela, odnosno druge okolnosti slučaja posebno osetljiv, javno tužilaštvo, odnosno sud može obrazloženim rešenjem, na zahtev stranaka, samog svedoka, ili po službenoj dužnosti odrediti status posebno osetljivog svedoka.

Pre određivanja statusa posebnog osetljivog svedoka, organ postupka iz stava 1. ovog člana može pribaviti mišljenje službe za pomoć i podršku ili stručnog lica.

Ako smatra da je to potrebno radi zaštite interesa posebno osetljivog svedoka, organ postupka iz stava 1. ovog člana će doneti rešenje o postavljanju punomoćnika svedoku, a glavni javni tužilac ili predsednik suda će postaviti punomoćnika na način koji propisuje i prema redosledu sa spiska advokata koji sačinjava nadležna advokatska komora (član 76.).

Protiv rešenja iz stava 1. ovog člana dozvoljena je žalba veću iz člana 21. stav 4. ovog zakonika.”.

Član 50.

            U članu 104. posle stava 4. dodaje se novi stav 5. koji glasi:

“Prilikom unakrsnog ispitivanja posebno osetljivog svedoka ili svedoka koji je maloletno lice na glavnom pretresu zabranjeno je postavljanje pitanja koja predstavljaju navođenje na odgovor ili se zasnivaju na pretpostavci da je svedok izjavio nešto što nije izjavio.ˮ.

Dosadašnji stav 5. postaje stav 6.

Član 51.

            U članu 113. stav 1. reči: “Organ postupkaˮ zamenjuju se rečima: “Javno tužilaštvo, odnosno sudˮ.

           

Član 52.

            U članu 114. stav 5. reči: “ili je to opravdano zbog posebne složenosti slučaja, prirode veštačenja ili drugih važnih okolnosti” brišu se.

Posle stava 5. dodaje se stav 6. koji glasi:

            “Forenzičko-genetičku analizu obavlja pravno lice akreditovano za tu vrstu analize u skladu sa zakonom kojim je uređeno uspostavljanje i sadržina nacionalnog dnk registra.ˮ.

Član 53.

            U članu 115. stav 2. reči: “sud ga može i kazniti novčanoˮ zamenjuju se rečima: “javno tužilaštvo, odnosno sud ga može novčano kaznitiˮ.

U stavu 3. reči: “sud ga može kazniti novčanoˮ zamenjuju se rečima: “javno tužilaštvo, odnosno sud ga može novčano kaznitiˮ.

Član 54.

            U članu 117. stav 1. reči: “Organ postupka” zamenjuju se rečima: “Javno tužilaštvo, odnosno sud”, a reči: “uz obavezu sastavljanja službene beleškeˮ zamenjuju se rečima: “uz obavezu naknadnog dostavljanja pisane naredbeˮ.

            Stav 5. menja se i glasi:

            “Javno tužilaštvo, odnosno sud dužan je da bez odlaganja dostavi naredbu o veštačenju strankama i braniocu, a ako je veštačenje odredio usmeno, dužan je da naredbu dostavi u roku od tri dana od dana usmenog određivanja veštačenja.ˮ.

Član 55.

            U članu 118. stav 1. posle tačke 6) dodaje se tačka 6a) koja glasi:

            “6a) nalog veštaku da navede metode koje je koristio i postupak korišćenja metoda;ˮ.

Član 56.

            U članu 120. stav 1. reči: “organ postupkaˮ zamenjuju se rečima: “javno tužilaštvo, odnosno sudˮ.

U stavu 2. reči: “Organ postupkaˮ zamenjuju se rečima: “Javno tužilaštvo, odnosno sudˮ.

            Posle stava 4. dodaje se stav 5. koji glasi:

            “Veštak je dužan da o danu i času veštačenja obavesti okrivljenog, branioca i stručnog savetnika.ˮ.

Član 57.

            U članu 122. posle stava 4. dodaje se novi stav 5. koji glasi:

“Rešenje iz stava 1. ovog člana izvršava policija.ˮ.

Dosadašnji st. 5. i 6. postaju st. 6. i 7.

Član 58.

            U članu 123. posle stava 4. dodaje se stav 5. koji glasi:

            “Sudske odluke se ne mogu zasnivati na nalazu i mišljenju veštaka koji je dobijen suprotno članu 117. stav 1. ovog zakonika.ˮ.

Član 59.

            U članu 124. stav 1. reči: “Organ postupkaˮ zamenjuju se rečima: “Javno tužilaštvo, odnosno sudˮ.

            Posle stava 1. dodaje se novi stav 2. koji glasi:

            “Javno tužilaštvo, odnosno sud može po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka narediti da se veštačenje ponovi ako se nalaz i mišljenje veštaka i stručno mišljenje stručnog savetnika bitno razlikuju.ˮ.

Dosadašnji stav 2. postaje stav 3.

Član 60.

            U članu 125. stav 3. reči: “st. 1. i 2ˮ zamenjuju se rečima: “st. 1. do 7ˮ.

Član 61.

U članu 126. stav 1. reči: “na glavnom pretresuˮ brišu se.

Član 62.

            U članu 131. stav 1. reči: “da je isključena ili smanjenaˮ zamenjuju se rečju: “uˮ.

            Stav 2. menja se i glasi:

            “Ako se pojavi sumnja u sposobnost opažanja ili pamćenja svedoka ili sposobnost svedoka da prenese svoja saznanja i opažanja, javno tužilaštvo, odnosno sud može odrediti psihološko veštačenje svedoka.ˮ.

Član 63.

            U članu 132. stav 3. menja se i glasi:

            “Ako je veštačenje određeno u smislu člana 131. stav 2. ovog zakonika, veštak će ustanoviti u kojoj meri je svedok sposoban da opaža, pamti i prenosi svoja saznanja i opažanja.ˮ.

Član 64.

U članu 138. stav 4. broj: “3ˮ zamenjuje se brojem: “2ˮ.

Član 65.

Posla člana 139. dodaju se naziv člana 139a i član 139a koji glase:

“Dokazivanje fotografijom, tonskim, odnosno tonskim i optičkim snimkom

Član 139a

 Fotografije ili tonski, odnosno tonski i optički snimci nastali i pribavljeni u skladu sa ovim zakonikom, mogu da se koriste kao dokaz i na njima se može zasnivati odluka suda.

Kada se tonski snimci koriste kao dokaz u krivičnom postupku, oni moraju biti prepisani i uneseni u spise krivičnog predmeta.

Fotografije ili tonski, odnosno tonski i optički snimci koji ne spadaju u stav 1. ovog člana, mogu se koristiti kao dokaz u krivičnom postupku, kada se okrivljeni nalazi na fotografiji ili snimku, odnosno ako je njihov glas zabeležen na snimku.

Ako se na fotografiji, tonskom, odnosno tonskom i optičkom snimku nalaze samo određeni predmeti ili događaji ili lica koja nemaju svojstvo okrivljenog, fotografija, tonski, odnosno tonski i optički snimak se mogu koristiti kao dokaz, pod uslovom da nisu nastali izvršenjem krivičnog dela.

Fotografije ili tonski, odnosno tonski i optički snimci mogu da se koriste kao dokaz u krivičnom postupku, ako su nastali kao vid opštih bezbednosnih mera koje se preduzimaju na javnim površinama - ulicama, trgovima, parkiralištima, dvorištima škola i ustanovama i drugim sličnim javnim površinama, odnosno u javnim objektima i prostorijama - zgradama državnih organa, ustanovama, bolnicama, školama, aerodromima, autobuskim i železničkim stanicama, sportskim stadionima i halama i drugim takvim javnim prostorijama i sa njima povezanim otvorenim površinama, kao i u radnjama, prodavnicama, bankama, menjačnicama, objektima za poslovne namene i drugim sličnim objektima u kojima se snimanje obavlja iz bezbednosnih razloga.

Fotografije ili tonski, odnosno tonski i optički snimci mogu da se koriste kao dokaz u krivičnom postupku, ako su nastali kao vid bezbednosnih mera preduzetih od strane držaoca stana i drugih prostorija, odnosno od strane drugog lica po nalogu držaoca stana i drugih prostorija, što se odnosi i na dvorišne i druge slične otvorene prostore.

Kada su fotografije ili optički, odnosno tonski i optički snimci nastali u skladu sa stavom 1. i st. 3. do 6. ovog člana, kao dokaz u krivičnom postupku može da se koristi i crtež ili skica napravljeni na osnovu fotografije ili optičkog snimka, pod uslovom da su napravljeni radi pojašnjenja detalja fotografije ili snimka i da su fotografija, odnosno snimak sadržani u dokaznom materijalu.

Isprave iz ovog člana pribavljaju se po naredbi javnog tužilaštva, odnosno suda, po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka, a u hitnim slučajevima javno tužilaštvo, odnosno sud može usmeno narediti njihovo pribavljanje uz obavezu izdavanja pismene naredbe u roku od tri dana.

Sudska odluka se ne može zasnivati na ispravama iz ovog člana, ako su nastale ili su pribavljene suprotno odredbama ovog zakonika ili drugog zakona.”.

Član 66.

            U članu 141. stav 4. reči: “javnog tužioca” zamenjuju se rečima: “javnog tužilaštva”, a reči: “zdravstveni radnikˮ zamenjuju se rečima: “stručno liceˮ.

U stavu 5. reči: “tačka 2)ˮ zamenjuje se rečima: “tačka 3)ˮ.

Član 67.

Član 142. menja se i glasi:

“Član 142.

Ako je potrebno, radi otkrivanja učinioca krivičnog dela ili utvrđivanja drugih činjenica u postupku, javno tužilaštvo, odnosno sud će naredbom odrediti uzimanje uzorka za forenzičko-genetičku analizu sa mesta krivičnog dela i drugog mesta na kome se nalaze tragovi krivičnog dela.

Uzorkovanje navedeno u stavu 1. ovog člana vrši stručno lice u skladu sa odredbama člana 140. i 141. ovog zakonika.

Javno tužilaštvo, odnosno sud naredbom će odrediti uzimanje uzorka za forenzičko-genetičku analizu od okrivljenog, oštećenog i drugih lica, ako postoje činjenice koje ih dovode u vezu sa krivičnim delom, a pod uslovima iz člana 141. stav 2. ovog zakonika.

Sudska odluka se ne može zasnivati na dokazima pribavljenim suprotno odredbama st. 1. do 3. ovog člana.

U odluci o izricanju krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, prvostepeni sud odrediće po službenoj dužnosti da se uzorak za forenzičko-genetičku analizu uzme od:

            1) okrivljenog kome je za krivično delo učinjeno sa umišljajem izrečena kazna zatvora od tri godine ili teža kazna;

            2) okrivljenog koji je oglašen krivim za krivično delo protiv polne slobode;

            3) lica kome je izrečena mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja zbog učinjenog protivpravnog dela koje je zakonom propisano kao krivično delo protiv polne slobode ili drugog dela za koje je zakonom propisana kazna od tri godine zatvora ili teža kazna.

Vođenje evidencije o uzetim uzorcima, njihovo čuvanje i uništavanje uređuje se posebnim zakonom.ˮ.

Član 68.

U članu 143. stav 1. reči: “organ postupkaˮ zamenjuju se rečima: “javno tužilaštvo, odnosno sudˮ.

Član 69.

            U članu 149. tačka 2) reči: “tač. 1) i 2)ˮ brišu se.

Član 70.

            U članu 152. st. 1. i 2. posle reči: “prostorijaˮ dodaju se zapeta i reči: “vozila i transportnih sredstava za sve vrste saobraćajaˮ.

Član 71.

            U članu 156. posle stava 8. dodaje se stav 9. koji glasi:

            “Sudska odluka se ne može zasnivati na zapisniku o pretresanju stana i drugih prostorija, vozila i transportnih sredstava za sve vrste saobraćaja ili lica, ako je pretresanje obavljeno bez predaje naredbe, a nisu ispunjeni uslovi propisani stavom 3. ovog člana ili je pretresanje sprovedeno bez prisustva svedoka, suprotno stavu 7. ovog člana, odnosno bez naredbe suda, osim u slučajevima predviđenim članom 158. i 159. ovog zakonika.”.

Član 72.

            U članu 162. stav 1. tačka 2) menja se i glasi:

            “2) ubistvo (član 113. Krivičnog zakonika), teško ubistvo (član 114. Krivičnog zakonika), otmica (član 134. Krivičnog zakonika), prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala i iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju (član 185. st. 2. i 3. Krivičnog zakonika), razbojništvo (član 206. st. 2. i 3. Krivičnog zakonika), iznuda (član 214. Krivičnog zakonika), poreska utaja (član 225. Krivičnog zakonika), zloupotreba položaja odgovornog lica (član 227. Krivičnog zakonika), zloupotreba u vezi sa javnom nabavkom (član 228. Krivičnog zakonika), primanje mita u obavljanju privredne delatnosti (član 230. Krivičnog zakonika), davanje mita u obavljanju privredne delatnosti (član 231. Krivičnog zakonika), falsifikovanje novca (član 241. st. 1. do 3. Krivičnog zakonika), pranje novca (član 245. st. 1. do 4. Krivičnog zakonika), neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga (član 246. st. 1. do 4. Krivičnog zakonika), ugrožavanje nezavisnosti (član 305. Krivičnog zakonika), ugrožavanje teritorijalne celine (član 307. Krivičnog zakonika), napad na ustavno uređenje (član 308. Krivičnog zakonika), pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja (član 309. Krivičnog zakonika), diverzija (član 313. Krivičnog zakonika), sabotaža (član 314. Krivičnog zakonika), špijunaža (član 315. Krivičnog zakonika), odavanje državne tajne (član 316. Krivičnog zakonika), izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti (član 317. Krivičnog zakonika), povreda teritorijalnog suvereniteta (član 318. Krivičnog zakonika), udruživanje radi protivustavne delatnosti (član 319. Krivičnog zakonika), pripremanje dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije (član 320. Krivičnog zakonika), teška dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije (član 321. Krivičnog zakonika), nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija (član 348. stav 3. Krivičnog zakonika), nedozvoljeni prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi (član 350. st. 2. i 3. Krivičnog zakonika), zloupotreba službenog položaja (član 359. Krivičnog zakonika), trgovina uticajem (član 366. Krivičnog zakonika), primanje mita (član 367. Krivičnog zakonika), davanje mita (član 368. Krivičnog zakonika), trgovina ljudima (član 388. Krivičnog zakonika), javno podsticanje na izvršenje terorističkih dela (član 391a Krivičnog zakonika), vrbovanje i obučavanje za vršenje terorističkih dela (član 391b Krivičnog zakonika), upotreba smrtonosne naprave (član 391v Krivičnog zakonika), uništenje i oštećenje nuklearnog objekta (član 391g Krivičnog zakonika), ugrožavanje lica pod međunarodnom zaštitom (član 392. Krivičnog zakonika), terorističko udruživanje (član 393a Krivičnog zakonika) i krivično delo iz člana 98. st. 2. do 5. Zakona o tajnosti podataka;”.

Član 73.

            U članu 163. stav 1. menja se i glasi:

            “Ako javno tužilaštvo ne pokrene krivični postupak ili ne podnese optužni predlog u roku od šest meseci, odnosno godinu dana za krivična dela iz delokruga javnog tužilaštva posebne nadležnosti, od dana kada mu je dostavljen materijal prikupljen korišćenjem posebnih dokaznih radnji ili ako izjavi da ga neće koristiti u postupku, odnosno da protiv osumnjičenog neće zahtevati vođenje postupka, sudija za prethodni postupak će doneti rešenje o uništenju prikupljenog materijala.”.

            U stavu 2. reči: “može obavestiti” zamenjuju se rečju: “obaveštava”.

U stavu 3. reči: “organa postupka” zamenjuju se rečima: “javnog tužilaštva, odnosno suda”, a zapeta i reči: “a sa prikupljenim materijalom se postupa u skladu sa članom 84. stav 3. ovog zakonika” brišu se.

Član 74.

            U članu 170. stav 1. menja se i glasi:

            “Po završetku tajnog nadzora komunikacije organ iz člana 168. stav 1. ovog zakonika dostavlja u roku od tri meseca od dana završetka tajnog nadzora sudiji za prethodni postupak snimke komunikacije, pisma i druge pošiljke i poseban izveštaj koji sadrži: vreme početka i završetka nadzora, oznaka službenog lica koje je nadzor sprovelo, opis tehničkih sredstava koja su primenjena, podatke o licu obuhvaćenom nadzorom i ocenu o svrsishodnosti i rezultatima primene nadzora.”.

U stavu 2. posle reči: “postupak” dodaju se reči: “dostaviće bez odlaganja javnom tužilaštvu”.

U stavu 3. reči: “Javni tužilac” zamenjuju se rečima: “Javno tužilaštvo”.

Član 75.

            U članu 172. stav 2. posle reči: “radnje” dodaju se zapeta i reči: “kao i dužnost uklanjanja postavljenih uređaja odmah posle prestanka primene mere.”

Član 76.

            U članu 181. stav 1. reči: “Republički javni tužilac odnosno” zamenjuju se rečima: “Vrhovni javni tužilac, odnosno glavni”.

Član 77.

            U članu 189. stav 3. posle reči: “dužnosti” dodaju se reči: “ili po predlogu stranaka i branioca,”.

Član 78.

            U članu 191. stav 1. reči: “javni tužilac” zamenjuju se rečima: “javno tužilaštvo”.

U stavu 2. posle reči: “svojstvu okrivljenog” dodaju se zapeta i reči: “pouka o pravima iz člana 192. stav 1. ovog zakonika”.

Član 79.

            U članu 192. stav 1. menja se i glasi:

            “Ako se okrivljeni prvi put poziva, poučava se u pozivu o pravima u skladu sa članom 68. stav 3, o dužnosti iz člana 70. tačka 2) ovog zakonika i o pravilima o dostavljanju okrivljenom (član 246. stav 1. i 2.).”.

Član 80.

            U članu 193. stav 4. posle reči: “donosi” dodaju se reči: “javno tužilaštvo, odnosno”.

            U stavu 5. reč: “veće” zamenjuje se rečima: “sudija za prethodni postupak, odnosno veće iz stava 21. stav 4. ovog zakonika”.

Član 81.

            U članu 197. posle stava 2. dodaje se stav 3. koji glasi:

            “Merama iz stava 1. i 2. ovog člana ne može se ograničiti pravo okrivljenog da se nesmetano viđa sa članovima porodice i bliskim srodnicima, osim ako to nije suprotno interesima vođenja krivičnog postupka.”.

Član 82.

            U članu 202. stav 1. reči: “i 4)” brišu se.

Član 83.

            U članu 211. stav 1. tačka 4) menja se i glasi:

            “4) postoje posebno teške okolnosti pod kojima je učinjeno krivično delo ili težina posledice krivičnog dela to opravdava, ako se okrivljenom stavlja na teret krivično delo za koje je propisana kazna zatvora preko pet godina sa elementima nasilja ili krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora od deset godina ili teža kazna;”.

Posle tačke 4) dodaje se tačka 5) koja glasi:

“5) je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja, okolnosti pod kojima je delo učinjeno ili težina posledice krivičnog dela to opravdava.”.

Član 84.

            U članu 214. posle stava 2. dodaje se novi stav 3. koji glasi:

            “Pre donošenja odluke iz stava 1. ovog člana, sud će saslušati okrivljenog o razlozima za određivanje ili produženje pritvora.”.

            Posle dosadašnjeg stava 3. koji postaje stav 4. dodaje se novi stav 5. koji glasi:

            “Ako veće iz stava 4. ovog člana preinači prvostepeno rešenje i odredi pritvor prema okrivljenom ili odredi pritvor po drugom zakonskom osnovu, okrivljeni i branilac imaju pravo žalbe veću neposredno višeg suda (član 21. stav 4.). Žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju se odmah veću. Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.”.

Dosadašnji stav 4. postaje stav 6.

Član 85.

U članu 215. stav 1. reči: “okrivljeni se može zadržati u pritvoru najviše” zamenjuju se rečima: “pritvor može trajati najduže”.

Član 86.

            U članu 216. stav 3. posle prve rečenice dodaje se druga rečenica koja glasi: “Pre donošenja rešenja sud je dužan da sasluša okrivljenog.”.

Član 87.

            U članu 218. posle stava 3. dodaje se novi stav 4. koji glasi:

            “Pritvorenici imaju pravo na posete i telefonske razgovore u skladu sa ovim zakonikom.”.

            Dosadašnji st. 4. i 5. postaju st. 5. i 6.

Član 88.

            Naziv člana 220. i član 220. menja se i glasi:

“Prepiska i telefonski razgovori sa pritvorenikom

Član 220.

Pritvorenik se može dopisivati s licima van zavoda sa znanjem i pod nadzorom sudije za prethodni postupak. Sudija za prethodni postupak može rešenjem zabraniti odašiljanje i primanje pisama i drugih pošiljki, ako je verovatno da bi to dovelo do ometanja istrage.

Zabrana iz stava 1. ovog člana se ne odnosi na pisma koja pritvorenik šalje međunarodnim sudovima, ovlašćenim međunarodnim organizacijama javnopravnog karaktera, zaštitniku građana i domaćim organima zakonodavne, sudske i izvršne vlasti ili ih od njih prima, kao i na pisma koja šalje svom braniocu ili ih od njega prima. Slanje molbe, pritužbe ili žalbe ne može se zabraniti.

Pritvorenik, na osnovu rešenja sudije za prethodni postupak, može razgovarati telefonom sa licima koja imaju pravo na posetu. Telefonski razgovori se nadziru i snimaju.

Posle podizanja optužnog akta, do pravnosnažnosti presude, ovlašćenja iz st. 1. i 2. ovog člana vrši predsednik veća, odnosno sudija pojedinac.

Protiv rešenja iz st. 1. i 3. ovog člana pritvorenik može izjaviti žalbu veću (član 21. stav 4.) koja ne zadržava izvršenje rešenja.”.

Član 89.

            U članu 226. tačka 2) reči: “pripremno ročište,” brišu se.

            U tački 3) broj: “3” zamenjuje se brojem: “4”.

Član 90.

            U članu 231. stav 1. reči: “Organ postupka” zamenjuju se rečima: “Javno tužilaštvo, odnosno sud, kao organ postupka”.

            U stavu 2. reč: “Sud” zamenjuje se rečima: “Javno tužilaštvo, odnosno sud, kao organ postupka”, a reč: “suda” briše se.

            U stavu 3. prva rečenica: briše se, a posle reči: “odlučuje” dodaju se reči: “sudija za prethodni postupak, odnosno”.

            Stav 4. menja se i glasi:

“Ako javni tužilac u podnesku vređa drugog učesnika u postupku, sud o tome obaveštava nadležnog glavnog javnog tužioca i Visoki savet tužilaštva.”.

Član 91.

U članu 232. stav 5. reč: “predistražnom” zamenjuje se rečju: “pretkrivičnom”.

Član 92.

            U članu 237. posle stava 1. dodaje se novi stav 2. koji glasi:

            “Protiv rešenja kojim je odbijen predlog za izdvajanje nezakonitih dokaza, dozvoljena je posebna žalba.”.

Dosadašnji st. 2. i 3. postaju st. 3. i 4.

U stavu 3. koji postaje stav 4. reči: “st. 1. i 2” zamenjuju se rečima: “st. 1. i 3”, reči: “289. stav 4.” zamenjuju se rečima: “289. stav 5.”, a reči: “331. stav 5.” zamenjuju se rečima: “331. stav 2.”

Posle stava 4. dodaje se stav 5. koji glasi:

“Ako javno tužilaštvo uz optužnicu dostavi i obaveštenja iz člana 282. stav 1. tačka 2) i stav 4. i člana 288. ovog zakonika, predsednik veća je dužan da donese odluku o njihovom izdvajanju u poseban omot i dostavi sudiji za prethodni postupak.”.

Član 93.

            U članu 239. stav 4. posle reči: “stranke” dodaju se zapeta i reč: “branioca”.

Član 94.

U članu 240. stav 2. menja se i glasi:

“Na zahtev stranaka i branioca sud je obavezan da im odmah posle završenog zasedanja izda potpisani primerak zapisnika. Stranke i branilac mogu naknadno da stave primedbe u pogledu sadržine i da traže ispravku zapisnika.”.

Član 95.

U članu 242. stav 1. zapeta i reči: “a izuzetno i posredstvom policije” brišu se.

Posle stava 1. dodaje se novi stav 2. koji glasi:

“Izuzetno od stava 1. ovog člana, pismena se mogu dostavljati posredstvom policije, samo ukoliko dostavljanje na način iz stava 1. nije moguće ili je znatno otežano.”.

Dosadašnji st. 2. i 3. postaju st. 3. i 4.

Član 96.

            U članu 243. stav 2. druga rečenica briše se.

Član 97.

U članu 244. posle stava 6. dodaje se stav 7. koji glasi:

“Potvrda o izvršenom dostavljanju se posle povratka u organ postupka bez odlaganja združuje spisima predmeta.”.

Član 98.

U članu 250. stav 2. posle reči: “razmatranje” dodaju se zapeta i reči: “snimanje i kopiranje”, a reči: “javni tužilac” zamenjuju se rečima: “javno tužilaštvo”.

Član 99.

U članu 251. stav 2. broj: “4)” zamenjuje se brojem: “7)”.

Posle stava 2. dodaje se stav 3. koji glasi:

“Na zahtev lica iz stava 1. i 2. ovog člana organ postupka umnožava, odnosno snima dokazni materijal u elektronskoj formi bez naknade, osim dokaznog materijala koji nije moguće umnožiti na navedeni način, ako je to potrebno učiniti u pisanoj formi.”.

Član 100.

U članu 258. u stavu 4. reč: “višak” zamenjuje se rečima: “preostali deo će”.

Član 101.

            U članu 261. stav 4. posle reči: “kao i” dodaju se reči: “nagrada i”, posle reči: “(član 59. i član 103. stav 3.)” dodaju se reči “nagrada veštaka, stručnog savetnika, prevodioca i tumača,”, a reč “unapred” briše se.

            Stav 6. briše se.

Član 102.

            U članu 262. stav 2. posle prve rečenice dodaje se druga rečenica koja glasi: “Podaci o visini troškova i zahtev za njihovu naknadu mogu se podneti najkasnije u roku od jedne godine od dana dostavljanja pravnosnažne odluke iz stava 1. ovog člana.”.

            Stav 3. menja se i glasi:

            “U pretkrivičnom postupku i u istrazi odluku o troškovima donosi javni tužilac.”.

            Posle stava 3. dodaje se stav 4. koji glasi:

            “Kada je o visini troškova krivičnog postupka odlučeno posebnim rešenjem, o žalbi protiv tog rešenja odlučuje veće (član 21. stav 4.).”.

Član 103.

            U članu 265. stav 1. posle reči: “branioca” dodaje se zapeta, a reč: “i” briše se, posle reči: “punomoćnika” dodaju se reči: “oštećenog i punomoćnika svedoka”, a posle reči: “suda” dodaju se zapeta i reči: “odnosno javnog tužilaštva”.

Stav 6. briše se.

Član 104.

U nazivu glave XV reč: “PREDISTRAŽNI” zamenjuje se rečju: “PRETKRIVIČNI”.

Član 105.

            U članu 280. posle stava 3. dodaju se st. 4. i 5. koji glase:

            “Na zahtev oštećenog koji je podneo krivičnu prijavu, nadležni javni tužilac izdaće potvrdu o podnošenju krivične prijave koja sadrži podatke o krivičnom delu.

Ukoliko oštećeni ne razume jezik postupka, omogućiće mu se podnošenje krivične prijave na jeziku koji razume. Na zahtev oštećenog, pisana potvrda o podnetoj krivičnoj prijavi će se prevesti na jezik koji razume.”.

Član 106.

            U članu 282. stav 5. menja se i glasi:

            “Policija je dužna da postupi po zahtevu javnog tužioca i da ga bez odlaganja obavesti o merama i radnjama koje je preduzela.”.

Član 107.

            Član 283. menja se i glasi:

“Član 283.

Javni tužilac, po pribavljenom mišljenju oštećenog može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina i novčana kazna, kao i za krivična dela za koja je zakonom propisano obavezno izricanje mere bezbednosti uz navedene kazne, ako nađe da ne bi bilo u javnom interesu vođenje krivičnog postupka, s obzirom na prirodu krivičnog dela i okolnosti pod kojima je učinjeno, stepen krivice, raniji život osumnjičenog, njegova lična svojstva i odnos prema oštećenom, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više od sledećih obaveza:

1)         da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu;

2)         da na račun propisan za uplatu javnih prihoda uplati određeni novčani iznos, koji se koristi za humanitarne svrhe, ili druge javne svrhe;

3)         da obavi određeni društveno-koristan ili humanitarni rad;

4)         da ispuni dospele obaveze izdržavanja;

5)         da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga;

6)         da se podvrgne psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja.

U naredbi o odlaganju krivičnog gonjenja javni tužilac će odrediti način i rok u kojem osumnjičeni mora izvršiti preuzete obaveze, koji ne može biti duži od šest meseci. Nadzor nad izvršenjem obaveza obavlja poverenik iz organa uprave nadležnog za poslove izvršenja krivičnih sankcija, u skladu sa propisom koji donosi ministar nadležan za poslove pravosuđa.

Ako osumnjičeni u roku izvrši obavezu iz stava 1. ovog člana, javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu i o tome obavestiti podnosioca krivične prijave i oštećenog, a odredba člana 51. ovog zakonika neće se primenjivati.

Rešenje iz stava 3. ovog člana sadrži odluku o troškovima koje je osumnjičeni skrivio.

Rešenje iz stava 3. ovog člana javni tužilac će dostaviti osumnjičenom i oštećenom sa poukom da imovinskopravni zahtev može ostvariti u parnici.

Protiv rešenja iz stava 3. ovog člana žalba nije dozvoljena.

Osumnjičeni u odnosu na kojeg je krivična prijava odbačena ne može se ponovo goniti za krivično delo za koje je doneto rešenje o odbacivanju krivične prijave iz stava 3. ovog člana.”.

Član 108.

            Posle člana 283. dodaju se naziv člana 283a i član 283a koji glase:

“Raspodela sredstava

Član 283a

Sredstva iz člana 283. stav 1. tačka 2) ovog zakonika dodeljuju se humanitarnim organizacijama, fondovima, javnim ustanovama ili drugim pravnim ili fizičkim licima, po sprovedenom javnom konkursu, koji raspisuje ministarstvo nadležno sa poslove pravosuđa.

Javni konkurs iz stava 1. ovog člana sprovodi komisija koju obrazuje ministar nadležan za poslove pravosuđa.

Izuzetno od st. 2. i 3. ovog člana komisija može, na zahtev fizičkog lica, bez sprovođenja javnog konkursa, predložiti da se sredstva iz stava 1. ovog člana dodele radi lečenja deteta u inostranstvu, ako sredstva za lečenje nisu obezbeđena u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje.

Sprovođenje javnog konkursa, kriterijumi za raspodelu sredstava, sastav i način rada komisije uređuju se aktom ministra nadležnog za poslove pravosuđa.

Odluku o raspodeli sredstava iz stava 1. ovog člana donosi Vlada.”.

Član 109.

            U članu 284. stav 1. tačka 3) menja se i glasi:

            “3) ne postoje osnovi sumnje da je prijavljeno lice učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.”.

            St. 2. i 3. menjaju se i glase:

            “Rešenje o odbacivanju krivične prijave, javni tužilac će dostaviti oštećenom u roku od osam dana i poučiti ga o njegovim pravima (član 51. stav 1.). oštećeni će se poučiti da i ako ne podnese prigovor svoj imovinskopravni zahtev može ostvariti u parnici.

            Obaveštenje o odbacivanju krivične prijave javni tužilac dostavlja okrivljenom i braniocu, odnosno policiji, ako je krivičnu prijavu podnela policija.”.

Član 110.

            Posle člana 284. dodaju se naziv člana 284a i član 284a koji glase:

“Odbacivanje krivične prijave iz razloga pravičnosti

284a

U slučaju krivičnih dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine, glavni javni tužilac po pribavljenom mišljenju oštećenog može odbaciti krivičnu prijavu, ako je osumnjičeni usled stvarnog kajanja sprečio nastupanje štete ili je štetu u potpunosti već nadoknadio, a glavni javni tužilac, prema okolnostima slučaja oceni da izricanje krivične sankcije ne bi bilo pravično. U ovom slučaju, odredba člana 51. ovog zakonika se neće primenjivati.

Kada glavni javni tužilac donese odluku u smlislu stava 1. ovog člana, lice u odnosu na koje je krivična prijava odbačena ne može se ponovo goniti za krivično delo iz stava 1. ovog člana.”.

Član 111.

            U glavi XV naziv odeljka 2. reč: “predistražnog” zamenjuje se rečju: “pretkrivičnog”.

Član 112.

U članu 285. stav 1. menja se i glasi:

“Javni tužilac rukovodi pretkrivičnim postupkom i ima pravo i dužnost stalnog nadzora nad sprovođenjem radnji koje je naložio policiji.”.

U stavu 3. zapeta i reči: “kao i da ga o preduzetim radnjama redovno obaveštava” zamenjuju se rečima: “bez odlaganja i da ga o preduzetim radnjama odmah obavesti”.

Stav 5. briše se.

Član 113.

            U članu 286. stav 3. menja se i glasi:

            “Po naredbi sudije za prethodni postupak izdatoj na zahtev javnog tužioca, policija i Bezbednosno-informativna agencija mogu u cilju ispunjenja dužnosti iz stava 1. ovog člana pribaviti evidenciju telefonske komunikacije, evidenciju korišćenih radio-baznih stanica ili lociranje mesta sa kojeg se obavlja komunikacija.”.

U stavu 4. posle reči: “tužioca” dodaju se zapeta i reči: “a o merama iz stava 3. ovog člana i sudiju za prethodni postupak”.

Član 114.

            U članu 287. stav 1. reč: “predistražnom” zamenjuje se rečju: “pretkrivičnom”.

Član 115.

            U članu 288. stav 1. posle reči: “poziva” dodaju se zapeta i reči: “kao i pravo na punomoćnika iz reda advokata.”

Član 116.

            Član 289. menja se i glasi:

“Član 289.

            Kad policija prikuplja obaveštenja od lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilac krivičnog dela ili prema tom licu preduzima radnje u pretkrivičnom postupku predviđene ovim zakonikom, može ga pozivati samo u svojstvu osumnjičenog. u pozivu će se osumnjičeni poučiti o pravima u skladu sa članom 68. stav 2. i 3. ovog zakonika.

Ako policija u toku prikupljanja obaveštenja oceni da pozvani građanin može biti smatran osumnjičenim, dužna je da ga pouči o pravima u skladu sa članom 68. stav 2. i 3. ovog zakonika.

O postupanju u smislu odredbi st. 1. i 2. ovog člana, policija će bez odlaganja obavestiti nadležnog javnog tužioca. Javni tužilac može obaviti saslušanje osumnjičenog, prisustvovati saslušanju ili saslušanje poveriti policiji.

Osumnjičenog koji se odazvao pozivu i osumnjičenog koji je prinudno doveden policija će pre početka saslušanja poučiti o pravima u skladu sa članom 68. stav 2. i 3. ovog zakonika i uveriće se da li je osumnjičeni pouku razumeo. Ako osumnjičeni izjavi da pouku nije razumeo, poučiće se o pravima na njemu razumljiv način.

Ako osumnjičeni pristane da da iskaz, organ koji obavlja saslušanje će postupiti u skladu sa odredbama ovog zakonika o saslušanju okrivljenog, pod uslovom da su pristanak osumnjičenog da bude saslušan i njegov iskaz tokom saslušanja dati u prisustvu branioca. Zapisnik o ovom saslušanju se ne izdvaja iz spisa i može se koristiti kao dokaz u krivičnom postupku.”.

Član 117.

            U članu 293. posle stava 2. dodaje se novi stav 3. koji glasi:

            “Zapisnik o saslušanju uhapšenog u smislu stava 2. ovog člana se ne izdvaja iz spisa i može da se koristi kao dokaz u krivičnom postupku.”.

Dosadašnji st. 3. do 6. postaju st. 4. do 7.

Član 118.

            U članu 294. stav 1. posle reči: “saslušanja” dodaju se reči: “i po potrebi radi preduzimanja drugih dokaznih radnji,”.

            U stavu 2. druga rečenica briše se.

            Posle stava 2. dodaje se novi stav 3. koji glasi:

            “Rešenje iz stava 2. ovog člana sadrži podatke o delu za koje se osumnjičeni tereti, obrazložene okolnosti iz kojih proizlaze osnovi sumnje, razlog zadržavanja, dan i čas lišenja slobode ili odazivanja pozivu, kao i vreme početka zadržavanja.”.

            Dosadašnji stav 3. koji postaje stav 4. posle reči: “rešenja” dodaju se zapeta i reči: “preko organa postupka koji je doneo rešenje”.

            Dosadašnji stav 4. postaje stav 5.

            Posle dosadašnjeg stava 5. koji postaje stav 6. dodaje se stav 7. koji glasi:

            “Javni tužilac će po prestanku razloga za zadržavanje rešenjem ukinuti zadržavanje okrivljenog.”.

 

Član 119.

            Član 295. menja se i glasi:

“Član 295.

Istraga se pokreće protiv određenog lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.

U istrazi se prikupljaju dokazi i podaci potrebni za donošenje odluke o podizanju optužnice, o obustavi istrage, kao i dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano.”.

Član 120.

U nazivu člana 296. reč: Naredba” zamenjuje se rečju: “Rešenje”.

U članu 296. stav 1. reč: “naredbom” zamenjuje se rečju: “rešenjem”.

U stavu 2. reč: “Naredba” zamenjuje se rečju: “Rešenje”, a reč: “predistražnom” zamenjuje se rečju: “pretkrivičnom”.

U stavu 3. reč: “naredbi” zamenjuje se rečju: “rešenju”, reči: “ lični podaci osumnjičenog ako je poznat” zamenjuju se rečima: “podaci o ličnosti osumnjičenog,”, a reči: “proizilaze osnovi sumnje” zamenjuju se rečima: “proizilazi osnovana sumnja”.

Član 121.

            Naziv člana 297. i član 297. menjaju se i glase:

“Dostavljanje rešenja

 

Član 297.

Rešenje o sprovođenju istrage dostavlja se, bez odlaganja, okrivljenom i njegovom braniocu, sa poukom o pravu na žalbu.

Protiv rešenja o sprovođenju istrage okrivljeni i njegov branilac mogu izjaviti žalbu sudiji za prethodni postupak u roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja.

Sudija za prethodni postupak donosi rešenje da nema mesta sprovođenju istrage, ako utvrdi:

1) da delo za koje se vodi istraga nije krivično delo, a nema uslova za primenu mere bezbednosti ili delo za koje se vodi istraga nije krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti;

2) da je krivično gonjenje zastarelo ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje;

3) da ne postoji osnovana sumnja da je okrivljeni učinio krivično delo koje mu se stavlja na teret.

Ako nađe da nema razloga iz stava 3. ovog člana, sudija za prethodni postupak će doneti rešenje kojim odbija žalbu kao neosnovanu.

Protiv rešenja iz stava 3. tačka 3) javni tužilac ima pravo na žalbu u roku od tri dana od prijema rešenja veću iz člana 21. stav 4. ovog zakonika, koje odluku donosi u roku od tri dana od dana dostavljanja žalbe.

Odluku o žalbi iz stava 2. ovog člana sudija za prethodni postupak donosi u roku od tri dana od dana dostavljanja žalbe.

Istovremeno sa dostavljanjem rešenja o sprovođenju istrage okrivljenom i njegovom braniocu, javni tužilac će obavestiti oštećenog o sprovođenju istrage i poučiti ga o pravima iz člana 50. stav 1. ovog zakonika.”.

Član 122.

            U članu 299. posle stava 4. dodaju se st. 5. do 7. koji glase:

            “Javni tužilac, okrivljeni i branilac mogu predložiti sudiji za prethodni postupak da ispita određenog svedoka, ako je verovatno da, zbog bolesti, starosti ili drugih važnih razloga, neće moći da bude ispitan na glavnom pretresu.

Ako se sudija za prethodni postupak ne složi sa predlogom iz stava 5. ovog člana, zatražiće bez odlaganja da o tome odluku donese veće iz člana 21. stav 4. ovog zakonika, koje je dužno da odluči u roku od 48 časova.

Sudija za prethodni postupak će o vremenu i mestu ispitivanja svedoka obavestiti javnog tužioca, okrivljenog, branioca i oštećenog uz upozorenje da će se radnja preduzeti i u njihovom odsustvu.”.

Član 123.

            Član 300. menja se i glasi:

“Član 300.

Javni tužilac je dužan da braniocu okrivljenog i braniocu saokrivljenog koji je saslušan, dostavi poziv da prisustvuje saslušanju okrivljenog, odnosno da okrivljenom i njegovom braniocu dostavi poziv, a oštećenog obavesti o vremenu i mestu ispitivanja svedoka ili veštaka.

Okrivljeni, njegov branilac i oštećeni mogu da prisustvuju uviđaju i rekonstrukciji događaja.

Branilac okrivljenog prisustvuje prepoznavanju i suočenju u skladu sa odredbama ovog zakonika.

Ako okrivljeni ima branioca, javni tužilac će, po pravilu, pozivati odnosno obaveštavati samo branioca. ako je okrivljeni u pritvoru, a dokazna radnja se preduzima van sedišta suda, javni tužilac će odlučiti da li je potrebno prisustvo okrivljenog.

Javni tužilac je dužan da stručnog savetnika obavesti da može da prisustvuje veštačenju (član 126. stav 1.).

Ako lice koje je pozvano, odnosno obavešteno o dokaznoj radnji nije prisutno, radnja se može preduzeti i u njegovom odsustvu.

Lica koja prisustvuju dokaznim radnjama mogu predložiti javnom tužiocu da radi razjašnjenja stvari postavi određena pitanja okrivljenom, svedoku ili veštaku, a po dozvoli javnog tužioca mogu postavljati pitanja i neposredno.

Lica iz stava 7. ovog člana imaju pravo da zahtevaju da se u zapisnik unesu i njihove primedbe u pogledu preduzimanja pojedinih radnji, a mogu i predlagati prikupljanje pojedinih dokaza.

Radi razjašnjenja pojedinih tehničkih ili drugih stručnih pitanja koja se postavljaju u vezi sa pribavljenim dokazima ili prilikom saslušanja okrivljenog ili preduzimanja drugih dokaznih radnji, javni tužilac može zatražiti od stručnog lica odgovarajuće struke da mu o tim pitanjima da potrebna objašnjenja. ako su prilikom davanja objašnjenja prisutni okrivljeni ili branilac, oni mogu tražiti da to lice pruži bliža objašnjenja. u slučaju potrebe, javni tužilac može tražiti objašnjenja i od odgovarajuće stručne ustanove.”.

Član 124.

            Član 302. menja se i glasi:

“Član 302.

Ako okrivljeni i njegov branilac smatraju da je potrebno preduzeti određenu dokaznu radnju, predložiće javnom tužiocu da je preduzme.

Ako javni tužilac odbije predlog za preduzimanje određene dokazne radnje ili o predlogu ne odluči u roku od tri dana od dostavljanja predloga, okrivljeni i njegov branilac mogu predložiti sudiji za prethodni postupak da preduzme dokaznu radnju. O predlogu sudija za prethodni postupak donosi odluku u roku od tri dana od dostavljanja predloga.

Kada sudija za prethodni postupak usvoji predlog iz stava 2. ovog člana, preduzeće predloženu dokaznu radnju i o tome, uz dostavljanje zapisnika i drugih materijala o sprovedenoj dokaznoj radnji, obavestiti javnog tužioca.

Protiv rešenja o usvajanju ili odbijanju rešenja iz stava 1. ovog člana, žalba nije dozvoljena.”.

Član 125.

Član 303. menja se i glasi:

“Član 303.

Javni tužilac je dužan da okrivljenom koji je saslušan i njegovom braniocu omogući da u roku dovoljnom za pripremanje odbrane razmotre spise i razgledaju predmete koji služe kao dokaz. Ako je više lica okrivljeno za krivično delo, razmatranje spisa i razgledanje predmeta koji služe kao dokaz može se odložiti dok javni tužilac ne sasluša poslednjeg okrivljenog koji je dostupan.

Posle isteka roka za razmatranje i razgledanje predmeta, javni tužilac će pozvati okrivljenog i njegovog branioca da u određenom roku stave predlog za preduzimanje određenih dokaznih radnji.”.

Član 126.

            U članu 305. stav 1. reči: “javni tužilac će” zamenjuju se rečima: “organ postupka će ga”, a reči: “sud ga može” zamenjuju se rečima: “može ga”.

            U stavu 2. posle reči: “člana” dodaju se zapeta i reči: “ako je rešenje doneo javni tužilac odlučuje sudija za prethodni postupak, a ako je rešenje doneo sudija za prethodni postupak”.

Član 127.

            U članu 306. stav 1. menja se i glasi:

            “Istraga se sprovodi samo u pogledu okrivljenog i krivičnog dela na koje se odnosi rešenje o sprovođenju istrage.ˮ.

U stavu 2. reč: “naredbom” zamenjuje se rečju: “rešenjem”.

Član 128.

            U članu 307. stav 1. tačka 1) reč: “osumnjičenog” zamenjuje se rečju: “okrivljenog”.

U stavu 2. tačka 1) reč: “osumnjičenog” zamenjuje se rečju: “okrivljenog”.

U tački 2) reč: “osumnjičeni” zamenjuje se rečju: “okrivljeni”.

U stavu 3. reč: “naredbu” zamenjuje se rečju: “rešenje”, reč: osumnjičenog” zamenjuje se rečju: “okrivljenog”, a reč “osumnjičenom” zamenjuje se rečju: “okrivljenom”.

Član 129.

            Član 308. menja se i glasi:

“Član 308

Javni tužilac će u toku istrage odustati od gonjenja okrivljenog i rešenjem obustaviti istragu ako:

1) delo za koje se vodi istraga nije krivično delo, a nema uslova za primenu mere bezbednosti ili delo za koje se vodi istraga nije krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti;

2) je krivično gonjenje zastarelo ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje;

3) nema dovoljno dokaza za optuženje.        

Rešenje iz stava 1. ovog člana, javni tužilac dostavlja okrivljenom, braniocu i oštećenom (član 51. stav 1.).”.

 Član 130.

            U nazivu člana 309. reč: “osumnjičenom” zamenjuje se rečju: “okrivljenom”.

            U članu 309. stav 1. reč: “osumnjičenom” zamenjuje se rečju: “okrivljenom”, a reč: “osumnjičeni” zamenjuje se rečju: “okrivljeni”.

            U stavu 2. reč: “osumnjičenog” zamenjuje se rečju: “okrivljenog”.

Član 131.

            U članu 310. stav 1. menja se i glasi:

            “Kada nađe da je stanje stvari u istrazi dovoljno razjašnjeno javni tužilac će doneti rešenje o završetku istrage o čemu obaveštava okrivljenog, branioca i oštećenog. protiv ovog rešenja žalba nije dozvoljena.”.

U stavu 4. reč: “osumnjičenog” zamenjuje se rečima: “okrivljenog, branioca”.

Član 132.

            U članu 311. stav 1. reč: “naredbu” zamenjuje se rečju: “rešenje”.

            U stavu 2. reči: “osumnjičeni i njegov branilac” zamenjuju se rečima: “okrivljeni i branilac, najkasnije u roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja o završetku istrage”.

Član 133.

            Član 312. menja se i glasi:

“Član 312.

            Okrivljeni i njegov branilac mogu u toku istrage podneti prigovor nadležnom glavnom javnom tužiocu zbog odugovlačenja postupka i drugih nepravilnosti u toku istrage.”.

Član 134.

            U članu 313. stav 1. reč: “naredbe” zamenjuje se rečju: “rešenja”.

Član 135.

U članu 314. stav 1. tačka 3) menja se i glasi:

“3) sporazum o vrsti i meri kazne ili o drugoj krivičnoj sankciji, o načinu izvršenja kazne ili o jedinstvenoj kazni za krivična dela u sticaju;”.

U stavu 2. tačka 3) menja se i glasi:

“3) sporazum u pogledu imovine proistekle iz krivičnog dela koja može biti oduzeta po posebnom zakonu.”.

Član 136.

U članu 317. stav 1. tačka 3) menja se i glasi:

“3) da postoje i drugi dokazi koji potkrepljuju priznanje okrivljenog da je učinio krivično delo;”.

Član 137.

U članu 319. stav 2. menja se i glasi:

“Protiv rešenja kojim se sporazum o priznanju krivičnog dela odbacuje (član 316.) ili odbija (član 318.), žalbu mogu izjaviti javni tužilac, okrivljeni i branilac u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja.”.

Član 138.

U članu 320. stav 1. reč: “naredbe” zamenjuje se rečju: “rešenje”

Stav 5. menja se i glasi:

“Javni tužilac pre zaključenja sporazuma o svedočenju poziva okrivljenog da u roku koji ne može biti duži od 30 dana, samostalno i svojeručno, što detaljnije i potpunije, istinito opiše sve što zna o krivičnom delu povodom kojeg se vodi postupak i o drugim delima iz člana 162. stav 1. tačka 1) ovog zakonika, o kojima ima saznanja, o čemu se sačinjava zapisnik, ili tonski, odnosno tonski i optički snimak.”.

Član 139.

U članu 321. stav 1. tačka 3) reči: “ili rasponu kazne ili druge sankcije” zamenjuju se rečima: “kazne ili o drugoj krivičnoj sankciji”.

U stavu 2. reči: “sporazum u pogledu imovine proistekle iz krivičnog dela koja će biti oduzeta od okrivljenog” zamenjuju se rečima: “podatke iz člana 314. stav 2. tač. 2) do 4) ovog zakonika”.

Član 140.

U članu 323. tačka 3) tačka se zamenjuje tačkom i zapetom.

Posle tačke 3) dodaje se tačka 4) koja glasi:

“4) da postoje i drugi dokazi koji potkrepljuju priznanje iz člana 320. stav 2. ovog zakonika.”.

Član 141.

U članu 324. stav 1. u tački 1) reči: “stav 1.” brišu se.

Član 142.

U članu 325. stav 2. posle reči: “sudnice” dodaju se zapeta i reči: “osim ako sam ne zatraži da ostane u sudnici”.

Član 143.

U članu 328. tačka 3) reči: “ili rasponu umanjenja kazne ili druge sankcije” zamenjuju se rečima: “kazne ili druge sankcije”.

Član 144.

Član 331. menja se i glasi:

“Član 331.

Javni tužilac podiže optužnicu, posle završene istrage kada postoji opravdana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo.

Ako prikupljeni podaci o krivičnom delu i učiniocu pružaju dovoljno osnova za optuženje, optužnica se može podići i bez sprovođenja istrage.

Pre podizanja optužnice okrivljeni mora biti saslušan, osim ako mu se sudi u odsustvu (član 381.).

Optužnica se podiže u roku od 15 dana, odnosno 30 dana u naročito složenim slučajevima od dana isteka roka za postavljanje zahteva za dopunu istrage u skladu sa članom 311. stav 2. ovog zakonika.

Ako javni tužilac ne podigne optužnicu u roku iz stava 4. ovog člana i ne izjavi da odustaje od krivičnog gonjenja, okrivljeni, njegov branilac i oštećeni mogu u roku od osam dana od dana isteka roka za podizanje optužnice da podnesu prigovor nadležnom glavnom javnom tužiocu.”.

Član 145.

U članu 333. stav 3. menja se i glasi:

“Ako javni tužilac propusti rok iz stava 2. ovog člana ili dostavi neispravljenu optužnicu, veće će rešenjem odbaciti optužnicu.”.

Član 146.

U članu 335. stav 1. posle reči: “slobodi” dodaju se reči: “i braniocu”.

Član 147.

U članu 336. posle stava 1. dodaje se novi stav 2. koji glasi:

“Ako je optužnica podignuta za krivična dela iz delokruga javnog tužilaštava posebne nadležnosti, rok iz stava 1. ovog člana iznosi 15 dana od dana dostavljanja optužnice.”.

Dosadašnji stav 2. postaje stav 3.

Član 148.

U članu 337. stav 6. broj: “3.” zamenjuje se brojem: “4.”.

U stavu 7. reči: “st. 2. i 3.” zamenjuju se rečima “st. 3. i 4.”.

Član 149.

U članu 344. stav 2. reči. “održavanje pripremnog ročišta,” brišu se.

Član 150.

Posle člana 344. naziv klasifikacione jedinice: “a. Pripremno ročište”, nazivi čl. 345. do 351. i čl. 345. do 351. brišu se.

Član 151.

            U članu 353. stav 1. reči: “pre završetka pripremnog ročišta” brišu se.

U stavu 2. reči: “Ako pripremno ročište nije održano (član 346. stav 3.), predsednik” zamenjuju se rečju: “Predsednik”.

Član 152.

U članu 355. stav 2. reči: “ili je na pripremnom ročištu utvrđeno da se ne pozivaju” brišu se.

Stav 6. menja se i glasi:

“Oštećeni kao tužilac upozoriće se u pozivu da će se, ako na glavni pretres ne dođe, niti pošalje punomoćnika, smatrati da je odustao od optužbe.”.

Član 153.

Naziv člana 356. i član 356. menjaju se i glase:

“Predlaganje i pribavljanje novih dokaza

Član 356.

Stranke i oštećeni mogu i posle zakazivanja glavnog pretresa predložiti da se na glavni pretres pozovu novi svedoci ili veštaci ili pribave drugi novi dokazi. U svom obrazloženom predlogu stranke moraju označiti koje bi se činjenice imale dokazati i kojim od predloženih dokaza.

Prilikom odlučivanja o predlogu za izvođenje dokaza shodno se primenjuju odredbe člana 395. ovog zakonika.

Predsednik veća može i bez predloga stranaka narediti pribavljanje novih dokaza za glavni pretres u skladu sa članom 15. stav 4. ovog zakonika.

O odluci kojom se naređuje pribavljanje novih dokaza obavestiće se stranke pre početka glavnog pretresa.”.

Član 154.

U članu 358. stav 1. u prvoj rečenici broj: “3.” zamenjuje se brojem: “4.”, a druga rečenica menja se i glasi: “Protiv rešenja o izdvajanju spisa i rešenja kojim se odbija predlog za izdvajanje iz spisa dozvoljena je posebna žalba veću iz člana 21. stav 4. ovog zakonika.”.

            Stav 3. briše se.

Član 155.

U članu 367. stav 2. tačka 4) menja se i glasi:

“4) stara se o svestranom pretresanju predmeta, o tome da postupak teče bez odugovlačenja i otklanjanju svega što usporava krivični postupak a ne doprinosi razjašnjenju stvari;”.

Tačka 8) menja se i glasi:

“8) i bez predloga stranaka, branioca ili oštećenog naređuje pribavljanje novih dokaza za glavni pretres ili izvodi potrebne dokaze u skladu sa članom 15. stav 4. ovog zakonika, posle izvođenja dokaza po predlogu stranaka;”.

Član 156.

            U članu 368. stav 1. tačka 5) briše se.

Član 157.

            U članu 370. stav 1. posle reči: “oštećeni,” dodaju se reči: “oštećeni kao tužilac, privatni tužilac,”.

            U stavu 2. reči: “Državno veće tužilaca” zamenjuju rečima: “Visoki savet tužilaštva”.

Član 158.

U članu 374. stav 2. reči: “Državno veće tužilaca” zamenjuju rečima: “Visoki savet tužilaštva”.

Član 159.

U članu 379. stav 1. reči: “Državno veće tužilaca” zamenjuju rečima: “Visoki savet tužilaštva”.

Član 160.

U članu 381. stav 1. reč: “Optuženom” zamenjuje se rečju: “Okrivljenom”.

Član 161.

U članu 389. stav 1. tačka 1) menja se i glasi:

“1) pozvati optuženog da iznese podatke o ličnosti da bi se uverio u njihovu istovetnost;”.

U tački 2) reči: “i da je dužan da predloge za izvođenje pojedinih dokaza (član 395. stav 1.) iznese odmah ili u najkraćem roku po saznanju da je njihovo izvođenje potrebno” brišu se.

Član 162.

U članu 393. stav 1. zapeta i reči: “osim ako je na pripremnom ročištu došlo do izjašnjenja stranaka i predlaganja dokaza (čl. 349. i 350.)” brišu se.

Član 163.

U članu 395. stav 4. tačka 1) briše se.

Član 164.

U članu 396. stav 1. reči: “čije izvođenje je odredilo veće po službenoj dužnosti i po predlogu oštećenog” zamenjuju se rečima: “koje sud izvodi u skladu sa članom 15. stav 4. ovog zakonika”.

Član 165.

U članu 398. posle stava 5. dodaje se novi stav 6. koji glasi:

“Javni tužilac, saoptuženi i branilac imaju pravo da izjave prigovor nedopuštenosti pitanja odmah posle postavljanja pitanja optuženom. o prigovoru odlučuje predsednik veća odmah po njegovom izjavljivanju, a ako je prigovor uložen na pitanje predsednika veća, o njemu odlučuje veće.”.

            Dosadašnji stav 6. postaje stav 7.

Član 166.

U članu 402. st. 6. i 7. menjaju se i glase:

“Svedoka, veštaka ili stručnog savetnika najpre ispituje stranka koja je predložila njihovo ispitivanje na glavnom pretresu (osnovno ispitivanje), a zatim suprotna stranka (unakrsno ispitivanje).

Po odobrenju veća, stranka koja je predložila njihovo ispitivanje, može postaviti i dodatna pitanja svedoku, veštaku ili stručnom licu (dodatno ispitivanje).”.

Posle stava 7. dodaju se st. 8. do 10. koji glase:

“Prilikom unakrsnog ispitivanja, predsednik veća može odobriti postavljanje pitanja koja se odnose na okolnosti o kojima svedok, veštak ili stručni savetnik nije iskazivao tokom osnovnog ispitivanja, ako su pitanja usmerena na proveru verodostojnosti njihovih iskaza ili su te okolnosti usko povezane sa njihovim osnovnim iskazom. Dodatno ispitivanje može se odnositi samo na pitanja koja su postavljena tokom unakrsnog ispitivanja.

Nakon što je završeno osnovno, unakrsno i dodatno ispitivanje, postavlja predsednik veća. Članovi veća mogu postavljati pitanja po odobrenju predsednika veća. Oštećeni i punomoćnik oštećenog imaju pravo da po odobrenju predsednika veća postave pitanja svedoku, veštaku ili stručnom savetniku.

Stranke i branilac imaju pravo da izjave prigovor nedopuštenosti pitanja odmah posle postavljanja pitanja svedoku, veštaku ili stručnom savetniku. O prigovoru odlučuje predsednik veća odmah po njegovom izjavljivanju, a ako je prigovor uložen na pitanje predsednika veća, o njemu odlučuje veće.”.

Član 167.

U članu 405. stav 2. menja se i glasi:

“Bitni sadržaj optičkog ili tonskog snimka, ili elektronskog zapisa koji se koriste kao dokaz, biće na glavnom pretresu reprodukovan uz vođenje računa o zaštiti prava na privatnost.”.

Posle stava 2. dodaje se novi stav 3. koji glasi:

“Ako su stranke sa tim saglasne, optički ili tonski snimak koji se koristi kao dokaz, neće biti reprodukovan na glavnom pretresu, a predsednik veća može na predlog stranaka i branioca, kratko opisati sadržaj snimka.”.

Dosadašnji st. 3. i 4. postaju st. 4. i 5.

Član 168.

U članu 406. stav 1. reč: “saoptuženih” zamenjuje se rečju: “saokrivljenih”.

U tački 1) posle reči: “ispitana” dodaju se reči: “ili saslušana”.

U tački 5) posle reči: “saoptuženog” dodaje se reč: “saokrivljenog”.

Član 169.

U članu 407. stav 2. posle reči: “člana” dodaju se reči: “i rešenja kojim je odbijen predlog za izdvajanje spisa”.

Stav 4. briše se.

Član 170.

            U članu 416. stav 1. tačka 3) reč: “trajno” zamenjuje se rečima: “u dužem trajanju”.

Član 171.

            U članu 425a stav 5. posle reči: “tačka 4)” dodaju se reči: “i tačka 5)”.

Član 172.

            U članu 429. stav 1. tačka 2) reči: “tri godine” zamenjuju se rečima: “pet godina”.

Član 173.

            U članu 438. stav 1. tačka 1) briše se.

U tački 7) posle reči: “tužioca” dodaju se reči: “ili predloga oštećenog”.

Posle tačke 9) dodaje se tačka 9a) koja glasi:

“9a) se presuda zasniva na nezakonitom dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati;”.

            U stavu 2. tačka 1) menja se i glasi:

            “1) sud prilikom pripremanja glavnog pretresa ili u toku glavnog pretresa ili prilikom donošenja presude nije primenio ili je nepravilno primenio neku odredbu ovog zakonika, a što je uticalo ili moglo uticati na pravilnost i zakonitost presude;ˮ.

U tački 2) reč: “pa” zamenjuje rečju: “ako”, a tačka i zapeta zamenjuju se tačkom.

Tačka 3) briše se.

Član 174.

            U članu 439. posle tačke 1) dodaje se tačka 1a) koja glasi:

            “1a) je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je krivično gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena, ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje;”.

Član 175.

            U članu 441. stav 1. reči: “ili o pooštravanju” brišu se.

Član 176.

            U članu 443. st. 2. do 4. brišu se.

Član 177.

            U članu 444. stav 1. reči: “koja može” zamenjuju se rečima: “i braniocu koji mogu”.

Član 178.

            U članu 445. st. 2. i 3. broj: “3.” zamenjuje se brojem: “4.”.

Član 179.

            U članu 447. stav 3. reč: “Veće” zamenjuje se rečju: “Sudija izvestilac”.

            U stavu 4. reči: “a ima branioca,” brišu se, reči: “samo ako veće oceni da je to neophodno za razjašnjenje stvari” brišu se, a reč: “Kada” zamenjuje se rečju: “Ako”.

            U stavu 5. reč: “koje” zamenjuje se rečima “i branioca koji”.

Član 180.

            U članu 448. stav 1. menja se glasi:

            “Sednica veća počinje izveštajem sudije izvestioca o stanju stvari u spisima predmeta, sadržaju presude, navodima žalbe i odgovora na žalbu.”.

U stavu 2. posle reči: “stranke” dodaju se reči: “i branilac”.

Član 181.

            U članu 449. posle stava 1. dodaje se novi stav 2. koji glasi:

            “Pretres pred drugostepenim sudom održaće se i ako je potrebno da se otklone bitne povrede odredaba krivičnog postupaka, a predmet se ne može vratiti prvostepenom sudu zbog zabrane iz člana 455. stav 2. ovog zakonika.”.

            Dosadaši st. 2. do 4. postaju st. 3. do 5.

Član 182.

            U članu 450. stav 5. zapeta i reči: “ako se optuženi saglasi” brišu se.

Član 183.

            U članu 451. st. 1. i 2. menjaju se i glase:

            “Drugostepeni sud ispituje presudu u delu koji se pobija žalbom, u okviru osnova pobijanja koji su istaknuti u žalbi, ali mora uvek po službenoj dužnosti ispitati:

1) da li postoji povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. ovog zakonika i da li je glavni pretres, protivno odredbama ovog zakonika, održan u odsustvu optuženog, a u slučaju obavezne odbrane i u odsustvu branioca optuženog;

2) da li je na štetu optuženog povređen krivični zakon (član 439.).

Drugostepeni sud povodom žalbe izjavljene u korist optuženog, ispitaće po službenoj dužnosti odluku o krivičnoj sankciji ako je žalba izjavljena zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ili zbog povrede krivičnog zakona.”.

Član 184.

            U članu 457. reči: “st. 2. i 3.” brišu se.

Član 185.

            U članu 459. stav 1. reči: “tač. 1), 7), 9) i 10)” brišu se, a reči: “st. 2. i 3. brišu se.

Član 186.

            U članu 460. stav 1. reči: “st. 2. i 3.” brišu se.

Član 187.

            Član 463. menja se i glasi:

“Član 463.

Protiv drugostepene presude dozvoljena je žalba sudu koji odlučuje u trećem stepenu ako je drugostepeni sud:

1) izrekao kaznu zatvora u trajanju od 30 do 40 godina, odnosno kaznu doživotnog zatvora ili ako je potvrdio presudu prvostepenog suda kojom je izrečena takva kazna;

2) preinačio presudu prvostepenog suda kojom je optuženi oslobođen od optužbe ili je optužba prema njemu odbijena i izrekao presudu kojom se optuženi oglašava krivim.”.

Član 188.

            U članu 464. stav 1. reč: “apelacioni” zamenjuje se rečima: “neposredno viši”.

Član 189.

            U članu 465. stav 2. reč: “veća” zamenjuje se rečju: “suda”.

            U stavu 5. reč: “kasacionog” briše se.

Član 190.

            U članu 467. posle stava 4. dodaje se novi stav 5. koji glasi:

“Drugostepeni sud će sam odlučiti ako je povodom iste odluke prvostepeno rešenje već dva puta ukidano i vraćeno na ponovno odlučivanje.”.

Dosadašnji stav 5. postaje stav 6.

Član 191.

            U članu 468. broj: “broj 442” zamenjuje se brojem: “443”.

Član 192.

            U članu 470. posle reči: “presudom” dodaju se reči: “ili pravnosnažnim rešenjem koje odgovara presudi,”.

Član 193

.

            U članu 473. stav 1. posle reči: “presudom” dodaju se zapeta i reči: “odnosno pravnosnažnim rešenjem koje odgovara presudi,”.

            U tački 4) reči: “ako je za isto delo više puta suđen” zamenjuju se rečima: “ako mu je za isto delo već suđeno”.

Član 194.

            U članu 482. stav 1. reči: “javnog tužioca ili suda ili” zamenjuju se rečju: “suda”, a reči: “ovlašćeno lice može” zamenjuju se rečima: “može se”.

            U stavu 2. reč: “kasacionim” briše se.

Član 195.

            Naziv člana 483. i član 483. menjaju se i glase:

“Podnosilac zahteva

Član 483.

Zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi Vrhovno javno tužilaštvo, kako na štetu, tako i u korist okrivljenog. Zahtev se može podneti i nakon što je okrivljeni obuhvaćen aktom amnestije ili pomilovanja, ili je nastupila zastarelost, ili je okrivljeni umro, ili je kazna u potpunosti izdržana.

Do donošenja odluke suda o zahtevu za zaštitu zakonitosti Vrhovno javno tužilaštvo može odustati od zahteva.”.

 

Član 196.

            Član 485. menja se i glasi:

“Član 485.

Zahtev za zaštitu zakonitosti može se podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju:

1) povređen zakon;

2) primenjen zakon za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, a pravnosnažna odluka suda je zasnovana na takvom zakonu;

3) povređeno ili uskraćeno ljudsko pravo i sloboda okrivljenog ili drugog učesnika krivičnog postupka, što je utvrđeno odlukom Ustavnog suda, Evropskog suda za ljudska prava i ako je pravnosnažna odluka suda zasnovana na takvoj povredi.

Povreda zakona u smislu stava 1. tačka 1) ovog člana postoji ako je pravnosnažnom odlukom suda ili u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređena odredba krivičnog postupka ili ako je na činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj odluci pogrešno primenjen zakon.”.

Član 197.

            U članu 486. stav 1. reč: “kasacioni” briše se.

            Stav 2. briše se.

Član 198.

Član 487. menja se i glasi:

“Član 487.

Vrhovni sud će u sednici veća rešenjem odbaciti zahtev za zaštitu zakonitosti, ako je nedozvoljen (član 483.) ili ako nema propisan sadržaj (član 484.).

Rešenje iz stava 1. ovog člana ne mora da sadrži obrazloženje.”.

Član 199.

            Član 488. menja se i glasi:

“Član 488.

Ako Vrhovni sud ne odbaci zahtev, sudija izvestilac će dostaviti primerak zahteva okrivljenom i braniocu, a može po potrebi da pribavi obaveštenja o istaknutim razlozima iz člana 485. stav 1. ovog zakonika.

Vrhovni sud će o sednici veća obavestiti Vrhovno javno tužilaštvo.

Vrhovni sud može, s obzirom na sadržaj zahteva, odrediti da se izvršenje pravnosnažne presude odloži, odnosno prekine.

Vrhovni sud će svoju odluku sa spisima dostaviti Vrhovnom javnom tužiocu, odnosnu odluku sa spisima prvostepenom ili drugostepenom sudu najkasnije u roku od šest meseci od dana podnošenja zahteva.”.

Član 200.

            U članu 489. st. 1. do 3. reč: “kasacioni” briše se.

            U stavu 3. reči: “javnog tužioca” brišu se.

Član 201.

Posle člana 493. dodaju se naziv člana 493a i član 493a koji glasi:

“Presuda kojom se ukida odluka

493a

Ako se prilikom rešavanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podnet u korist okrivljenog pojavi znatna sumnja u pogledu istinitosti odlučnih činjenica utvrđenih u odluci protiv koje je zahtev podignut, pa zbog toga nije moguće odlučiti o zahtevu za zaštitu zakonitosti, sud će presudom kojom rešava o zahtevu za zaštitu zakonitosti ukinuti tu odluku i narediti da se održi novi glavni pretres pred istim ili drugim stvarno nadležnim prvostepenim sudom.”.

Član 202.

            Posle člana 494. dodaje se pododeljak v) koji glasi:

“v) Zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude

a. Osnovne odredbe

Uslovi i razlozi za podnošenje zahteva

Član 494a

Okrivljeni koji je pravnosnažno osuđen na kaznu doživotnog zatvora, kaznu zatvora, ili kaznu maloletničkog zatvora kao i njegov branilac, mogu podneti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude u sledećim slučajevima:

1) zbog povrede krivičnog zakona na štetu osuđenog;

2) zbog povrede odredaba krivičnog postupka propisanih u članu 438. stav 1. ovog zakonika;

3) ako je na glavnom pretresu ili u žalbenom postupku povređeno pravo na odbranu okrivljenog, a to je uticalo na donošenje zakonite i pravilne presude;

4) kada postoje razlozi iz člana 485. stav 1. tač. 2) i 3) ovog zakonika.

Rok za podnošenje zahteva

Član 494b

Zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude podnosi se u roku od mesec dana od dana kada je okrivljenom dostavljena pravnosnažna presuda.

Zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude zasnovan na razlogu iz člana 485. stav 1. tač. 2) i 3) ovog zakonika, podnosi se u roku od tri meseca od dana objavljivanja u “Službenom glasniku Republike Srbije” odluke Ustavnog suda ili odluke Evropskog suda za ljudska prava.

Okrivljeni koji nije koristio žalbu protiv presude, ne može podneti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude.

b. Postupak po zahtevu

Odlučivanje o zahtevu

Član 494v

O zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude odlučuje Vrhovni sud.

Zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude podnosi se sudu koji je u prvom stepenu doneo presudu.

 Vrhovni sud će odbaciti zahtev koji nije blagovremen ili koji je podnesen od neovlašćenog lica, odnosno koji se odnosi na krivičnu sankciju u pogledu koje se zahtev ne može podneti, kao i ako je zahtev podnesen protiv presude protiv koje okrivljeni nije uložio žalbu.

U pogledu zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude shodno će se primenjivati odredbe čl. 484, 487. do 492, 493a i 494. ovog zakonika.”.

Član 203.

            U članu 495. stav 1. posle reči: “godina” dodaju se reči: “i za krivična dela koja se gone po privatnoj tužbi”.

            Posle stava 1. dodaje se stav 2. koji glasi:

            “Izuzetno od stava 1. ovog člana, za krivična dela iz člana 162. stav 1. tačka 1) ovog zakonika, ne može se voditi skraćeni postupak.”.

Član 204.

            U članu 496. stav 1. reči: “niti stranke mogu isticati prigovor mesne nenadležnosti” brišu se.

            Posle stava 1. dodaje se stav 2. koji glasi:

            “Prigovor mesne nenadležnosti stranke mogu podneti najkasnije do početka glavnog pretresa.”.

Član 205.

            U članu 498. stav 1. menja se i glasi:

“Pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako postoji neki od razloga iz člana 211. stav 1. tač. 1) do 3) ovog zakonika ili ako je okrivljenom izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja, okolnosti u kojima je delo učinjeno ili težina posledice krivičnog dela to opravdava.”.

            U stavu 3. reči: “sudije pojedinca” zamenjuju se rečima: “sudije za prethodni postupak”.

Član 206.

            U članu 504. st. 2. i 3. brišu se.

Član 207.

            U članu 506. posle stava 6. dodaje se stav 7. koji glasi:

            “Ako na glavni pretres ne dođe branilac koji je uredno pozvan i ne obavesti sud o razlogu sprečenosti čim je za taj razlog saznao ili ako branilac bez odobrenja napusti glavni pretres, sudija će pozvati optuženog da odmah uzme drugog branioca, a ako optuženi to ne učini, veće može odlučiti da se glavni pretres održi i bez prisustva branioca.”.

Član 208.

            U članu 513. stav 1. reči: “stav 1.” brišu se.

Član 209.

            U članu 524. stav 1. posle reči: “izvrši” dodaju se reči: “delo koje je protivpravno i zakonom određeno kao”.

Član 210.

            U članu 525. stav 3. briše se.

            Dosadašnji stav 4. postaje stav 3.

Član 211.

            U članu 535. posle stava 3. dodaje se stav 4. koji glasi:

            “Sudija za prethodni postupak će doneti rešenje iz stava 1. ovog člana na predlog javnog tužioca u slučaju donošenja rešenja o odbačaju krivične prijave u skladu sa čl. 283, 284 i 284a.”.

Član 212.

            U članu 563. stav 1. menja se i glasi:

“Postupak za puštanje na uslovni otpust pokreće se po molbi osuđenog ili branioca.”.

Član 213.

            Član 564. menja se i glasi:

“Član 564

            Odmah po prijemu molbe za puštanje na uslovni otpust veće će ispitati:

1) da li je molba podneta od ovlašćenog lica;

2) da li su ispunjeni uslovi predviđeni zakonom za puštanje na uslovni otpust.

Pošto utvrdi postojanje uslova iz stava 1. ovog člana, veće će zatražiti izveštaj od zavoda u kojem osuđeni izdržava kaznu zatvora.”.

Član 214.

            U članu 566. stav 3. reči: “koje bi ukazivale da je postignuta svrha kažnjavanja” zamenjuju se rečima: “od značaja za odlučivanje”.

Član 215.

            U čl. 29, 33, 36, 273, 354, čl. 490. do 494, reč: “kasacioni” u određenom padežu, briše se.

Član 216.

            U čl. 54, 55, 111, 119, 129, 140, 148, 151, 195. stav 1, 225, 236, 281 i 597. reč: “javni tužilac” u određenom padežu zamenjuje se rečju: “javno tužilaštvo” u odgovarajućem padežu.

Član 217.

            Postupci koji su započeti do dana početka primene ovog zakona po odredbama Zakonika o krivičnom postupku (“Službeni glasnik RSˮ br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 - US i 62/21 - US), dovršiće se po odredbama tog zakonika.

            U pravnosnažno okončanim postupcima iz stava 1. ovog člana može se podneti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, u skladu sa odredbama ovog zakona. 

Član 218.

            Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

 IZ OBRAZLOŽENJA

II RAZLOZI ZA DONOŠENjE ZAKONA

U SFRJ se decenijama primenjivao Zakon o krivičnom postupku koji je nekoliko puta menjan, ali bez modifikacija osnovnih konceptualnih mehanizama i koji je važio za veoma solidan zakon. Ovaj zakonski tekst, utemeljen na Zakoniku o sudskom krivičnom postupku Kraljevine Jugoslavije iz 1929. bio je temelj za donošenje Zakonika o krivičnom postupku 2001. godine, koji je više puta menjan i dopunjavan sa poslednjim i najvećim novelama iz 2009. godine. Zakonik o krivičnom postupku SRJ od 28. decembra 2001. godine, koji je uz neznatne izmene preuzela Republika Srbija uveo je bitne promene u odnosu na ranije važeći zakon, s tim što su osnovna rešenja koja se odnose na konstrukciju postupka, tip postupka, osnovne dokazne radnje, mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog (uz uvođenje nove mere zabrana napuštanja boravišta) u osnovi ostala veoma slična nekadašnjem Zakonu o krivičnom postupku. Prilikom usvajanja Zakona o krivičnom postupku iz 2001. godine, kao i kasnije njegovih izmena i dopuna nije se težilo za rešenjima koja će po svaku cenu biti originalna u odnosu na već postojeća zakonska rešenja koja su se u praksi pokazala kao dobra ili primenjiva bez većih problema, ali su menjana ona rešenja za koja se smatralo da su prevaziđena ili su pokazala određene probleme odnosno nedostatke u praksi, ali i uvedena nova rešenja na osnovu komparativnih pozitivnih iskustava, ili s obzirom na očekivane povoljne efekte, a na osnovu izučavanja krivičnoprocesne doktrine.

Nakon nekoliko izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku Republike Srbije iz 2001. godine, usvajanja potpuno novog Zakonika o krivičnom postupku 2006. godine, čija primena je odložena, osim jednog malog broja odredbi koje su bile primenjivane, te potom stavljanja van snage celog tog zakonika, u Republici Srbiji je 2011. godine, usvojen potpuno novi Zakonik o krivičnom postupku koji je radikalno odstupio od krivičnoprocesne tradicije Srbije, ali i od rešenja sadržanih u krivičnoprocesnom zakonodavstvu država kontinentalne Evrope.

Zakonik o krivičnom postupku iz 2011. godine, počeo je da se primenjuje u postupcima koji se vode po zahtevima javnog tužilaštva posebne nadležnosti što je inače dovelo i do ozbiljnih problema u odnosu na koherentnost našeg pravnog sistema, s obzirom na to da su se u isto vreme u istoj državi primenjivala dva bitno različita krivična postupka. Ovo stanje je trajalo do oktobra 2013. godine, kada je Zakonik o krivičnom postupku ušao u primenu kao jedini izvor našeg krivičnog procesnog prava tj. u odnosu na sve kategorije krivičnih dela koje su predmet krivičnog postupka, a ne samo u pogledu krivičnih dela organizovanog kriminala, krivičnih dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom i dr.

Ono što je posebno specifično u odnosu na ovaj Zakonik je činjenica da je do prve njegove novele došlo čak pre početka njegove primene. Važeći Zakonik je noveliran osam puta, a poslednji put 2021. godine. Zakonik o krivičnom postupku iz 2011. godine, predstavlja najkritikovaniji zakonski tekst ne samo u Srbiji, već i znatno šire. Predmet naučnih i stručnih kritika se odnosi kako na pravno-tehničke, tako i na suštinske nedostatke.

Važeći Zakonik o krivičnom postupku Republike Srbije iz 2011. godine, ima sledeće karakteristike:

1.         Izrazita devalvacija načela istine;

2.         Adverzijalna konstrukcija glavnog pretresa uz minimiziranje uloge suda;

Zakonik o krivičnom postupku Republike Srbije iz 2011. godine, karakteriše veliki broj pravno-tehničkih nedostataka, nelogičnih i međusobno kontradiktornih rešenja. Iz osnovnih karakteristika ovog Zakonika, kao i brojnih nedostataka i slabosti pojedinih rešenja proističu dominantni pravci njegovih promena koji su sadržani u odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku. Osnovni ciljevi koji se izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku žele ostvariti su sledeći:

1.         dosledna zaštita Ustavom i međunarodnopravnim aktima garantovanih ljudskih prava i sloboda, što u prvom redu zahteva usklađivanje Zakonika o krivičnom postupku sa Ustavom RS, odnosno otklanjanje ili menjane normi koje se suprotne Ustavu, kao i usklađivanje sa izmenama Ustava iz 2021. godine, nakon čega je usledilo donošenje novih pravosudnih propisa;

2.         očuvanje osnovne koncepcije važećeg Zakonika o krivičnom postupku, pre svega javnotužilačke istrage, te omogućavanje veće dokazne aktivnosti stranka na glavnom pretresu, kao centralnoj fazi krivičnog postupka uz eliminisanje ekstremnih varijanti netipičnih za dosadašnju krivičnoprocesnu tradiciju Srbije, tako i u odnosu na rešenja prisutna u većini kontinentalno evropskih država;

3.         stvaranje neophodnih uslova da krivični postupci budu brzi i efikasniji, a istovremeno i znatno jeftiniji što se posebno postiže unapređenjem određenih formi tzv. sumarnog okončanja krivičnog postupka (npr. uslovljeni oportunitet krivičnog gonjenja i dr.), uz istovremeno očuvanje i unapređenje svih osnovnih elemenata pravičnog krivičnog postupka, a naročito uz dosledno poštovanje prava na odbranu okrivljenog i prava na stranačku “jednakost oružja” u krivičnom postupku;

4.         usklađivanje rešenja iz našeg osnovnog izvora krivičnog procesnog prava sa drugim zakonima koje se odnose na pitanja krivičnog postupka;

5.         terminološko i materijalno usklađivanje sa odredbama Krivičnog zakonika Republike Srbije uz obraćanje posebne pažnje na eliminisanje velikog broja nepotrebnih i očigledno pogrešnih definicija u okviru odredbe o značenju izraza u Zakoniku o krivičnom postupku, a naročito kada se radi o terminima koji su suprotno definisani u odnosu na druge izvore prava u našem pravnom sistemu;

6.         adekvatno regulisanje međunarodnih obaveza koje se tiču krivičnoprocesne regulative;

7.         uspostavljanje ravnoteže između zahteva za efikasnošću krivičnog postupka, zaštite osnovnih procesnih, ali i opšte ljudskih prava i osnovnih sloboda učesnika krivičnog postupka kao i dosledno poštovanje načela pravičnog vođenja krivičnog postupka.

Obim izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku je uslovljen obimom njegovih nedostataka i brojem nedovoljno adekvatnih rešenja, a na šta je kontinuirano u pravnoj teoriji i praksi kritički ukazivano preko jedne decenije, zbog čega ovaj Zakon o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku predstavlja veoma obimnu ali ujedno i krajnje nužnu normativnu intervenciju.

III OBJAŠNjENjE OSNOVNIH PRAVNIH INSTITUTA POJEDINAČNIH REŠENjA

Članom 1. Nacrta Zakona menja se član 2. Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP) tako što se menja značenje pojedinih izraza upotrebljenih u ovom zakoniku, dok su brisane nepotrebne i neopravdane definicije. Naime, odredbama člana 2. važećeg ZKP (značenje izraza) uveden je čitav niz definicija koje ne samo što nisu postojale do sada u našem osnovnom izvoru krivičnoprocesnog prava, već tako nešto nije tipično ni za jedan savremeni zakon o krivičnom postupku u uporednim pravnim sistemima. Definisanje različitih stepena sumnje ne samo što je nepotrebno, već je i štetno. Time što se osnov sumnje zasniva na činjenicama koje posredno ukazuju da je učinjeno krivično delo, odnosno da je određeno lice učinilac krivičnog dela, te činjenice se praktično tretiraju kao indicije, a ne dokazi, dok se implicitno samo činjenice koje neposredno ukazuju da je određeno lice učinilac krivičnog dela (osnovana sumnja) svrstavaju u dokaze. Formalna zakonska podela na dokaze i indicije je odavno napušteno rešenje koje je bilo karakteristično za klasične inkvizitorske krivične postupke koji su “izumrli” u Evropi tokom 18. i 19. veka. Ovakav rezon je suštinski potpuno pogrešan jer se pitanje svrstavanja određene činjenice u dokaz, te davanje određenog stepena dokaznog kredibiliteta konkretnoj činjenici ne može na ovakav način rešiti zakonom, već je sud taj koji, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, kao i na osnovu slobodnog uverenja, ceni da li su određene činjenice dokaz u konkretnom slučaju, kao i kakav stepen dokazne verodostojnosti poseduju. Iz navedenog razloga u članu 2. Nacrta zakona brisane su definicije različitih stepena sumnje jer takvo definisanje nije imanentno nijednom savremenom krivičnom postupku. Ovo pitanje je, kao i do sada, prepušteno da bude rešavano u pravosudnoj praksi, a sam zakonski tekst sasvim jasno objašnjava da su osnovi sumnje najniži stepen sumnje, osnovana sumnja nešto viši stepen sumnje, a opravdana sumnja onaj stepen sumnje koji je potreban za podnošenje optužnice. S obzirom na izmenu stepena sumnje koji se traži za sprovođenje istrage, a to je osnovana sumnja u odnosu na do sada osnov sumnje. Osumnjičeni je lice prema kojem je, zbog postojanja osnova sumnje da je učinilo krivično delo, nadležni državni organ u pretkrivičnom postupku preduzeo radnju propisanu ovim zakonikom, dok je okrivljeni lice protiv koga je doneto rešenje o sprovođenju istrage ili je podignuta optužnica, optužni predlog ili privatna tužba, odnosno opšti naziv za osumnjičenog, okrivljenog, optuženog i osuđenog. Najznačajniju izmenu predstavlja definisanje pojma “oštećenog” i proširivanje kruga lica koji imaju ovo svojstvo (lica sa kojim je živeo u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici života, deca, roditelji, usvojenik, usvojilac, brat, sestra i zakonski zastupnik tog lica), a u skladu sa Direktivom 2012/29/EU o uspostavljanju minimalnih standarda za prava, podršku i zaštitu žrtava krivičnih dela. Pojam javni tužilac je usklađen sa izmenama Ustava RS i novim Zakonom o javnom tužilaštvu. Postupak je definisan kao pretkrivični i krivični postupak, naime reč predistražni je zamenjen rečju pretkrivični. Uvođenje termina pretkrivični umesto predistražni postupak u potpunosti odgovara prirodi ovog neformalnog postupka koji prethodi krivičnom postupku, koji je po svojoj pravnoj prirodi upravno-kriminalistički i koji prethodi svakoj formi krivičnog postupka. Takođe, pojedini izrazi se brišu s obzirom da su definisani posebnim zakonima (poput vanbračne zajednice, druge trajnije zajednice i dr.) ili je njihovo definisanje nepotrebno (osnovno ispitivanje, unakrsno ispitivanje). Preciziran je pojam stranke u smislu da je stranka okrivljeni, a u postupku pred sudom i tužilac.

Članom 2. Nacrta zakona menja se naziv člana 5. koji sada glasi Ovlašćeni tužilac, a u članu 5. je uređeno definisanje ovlašćenog tužioca u krivičnom postupku, zavisno od podele na krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti (gde je primarno ovlašćen na krivično gonjenje javni tužilac, a pod određenim uslovima i supsidijarno, ovlašćeni tužilac može da postane oštećeni) i krivična dela za koja se goni po privatnoj tužbi u pogledu kojih je ovlašćeni tužilac lice koje je oštećeno takvim krivičnim delima. Zakonska rešenja koja se odnose na formalno određivanje trenutka otpočinjanja krivičnog gonjenja, ne samo da se utvrđuju na pogrešan način, već se teško može logički objasniti, razlikuju momenat kada započinje krivično gonjenje, od trenutka kada počinje krivični postupak, zbog čega se postojeća odredba o preduzimanju i početku krivičnog gonjenja briše.

Članom 3. Nacrta zakona su izvršene izmene terminološke i tehničke prirode člana 7. ZKP, koji se odnosi na pokretanje krivičnog postupka u kome se naredba o sprovođenju istrage zamenjuje rešenjem o sprovođenju istrage u skladu sa pratećim izmenama člana 296. ZKP. Upućujuća odredba 504. u članu 7. ZKP se menja u skladu sa izmenama člana 504. ZKP.

Članom 4. Nacrta zakona brišu se stav 3. i 4. u članu 10. ZKP. Naime, brisani stav 3. i 4. se odnose na ograničenja određenih sloboda i prava okrivljenog izvan krivičnog postupka (npr. u smislu pravnih posledica u odnosu na pravo na rad ili dobijanje određenih dozvola ili isprava povezanih sa bezbednošću) u odnosu na koje zakonodavac pravi veštačku konstrukciju pomeranja procesnog momenta u već pokrenutom krivičnom postupku (u skladu sa članom 7. ZKP) od kada nastupaju ova ograničenja. Brisano zakonsko rešenje je posledica veštački definisanog procesnog momenta kada se donosi naredba o sprovođenju istrage (član 296. stav 2. važećeg ZKP). Nova zakonska rešenja jasno razlikuju stepene sumnje između pretkrivičnog postupka (osnov sumnje) i prve faze opšteg krivičnog postupka - istrage (osnovana sumnja), sa složenim mehanizmom provere uslova za otvaranje istrage u skladu sa Ustavom RS (član. 32. stav 1). Odredbe člana 10. stav 3. i 4. ZKP, ne odgovaraju ostalim predloženim izmenama zbog čega je predloženo njihovo brisanje.

Članom 5. Nacrta zakona izbrisani su st. 3. i 4. u članu 11. ZKP, a članom 6. Nacrta zakona dodati su novi članovi i to 11a i 11b koji se odnose na prevođenje i tumačenje i prevođenje pismena, zapisnika, odluka i drugog materijala. Detaljno regulisanje prava na prevođenje usledilo je u cilju potpunog usklađivanja postojećih normi Zakonika o krivičnom postupku sa Direktivom 2010/64/EU o pravu na tumačenje i prevođenje u krivičnom postupku.

Članom 7. Nacrta zakona izmenjen je član 15. stav 4. ZKP, koji se odnosi na dokazivanje u krivičnom postupku, pa je tako propisano da sud izuzetno može da izvede dokaze kojima se utvrđuju činjenice u postupku, ako oceni da su izvedeni dokazi nejasni, protivrečni ili u suprotnosti sa drugim dokazima i kada je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio. Osim toga, dodaje se i stav 5, prema kome je sud dužan da odlučivanje zasniva na činjenicama koje su od značaja za donošenje odluke. Predložene izmene člana 15. ZKP imaju za cilj usaglašavanje sa odredbom člana 32. stav 1. Ustava RS. Naime, prema odredbi člana 32. stav 1. Ustava RS (pravo na pravično suđenje), svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega. Na osnovu navedenog, svaki okrivljeni protiv kojeg se vodi krivični postupak ima ustavno pravo da sud raspravi o osnovanosti sumnje, odnosno o optužbi protiv njega, a ne da se o tome pred sudom raspravlja, kao što je to u osnovi rešeno u važećem ZKP. Neustavnost koja je navedena se odnosi na striktno adverzijalnu konstrukciju glavnog pretresa, uz maksimalno limitiranje dokazne uloge suda, koji nema priliku da raspravi o optužbi, ali upitna je i ustavnost koncepcije istrage u važećem ZKP, zbog čega su predložene i izmene ZKP, koje se odnose na istragu. Naime, istraga je javnotužilačka, te se pokreće naredbom, ali bez mogućnosti da sud u određenom funkcionalnom obliku odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, a odredbom člana 32. stav 1. Ustava RS, se između ostalog, svakom garantuje da sud raspravi i o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka. Prema članu 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (u daljem tekstu: EKLjP) svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. U EKLjP se insistira na raspravi pred sudom, što se praktično svodi na promovisanje načela dokazne neposrednosti, koje se može ispoljiti u dva osnovna oblika, zavisno od zakonskih rešenja konkretne države: 1) adverzijalno - kada dokaze pred sudom izvode stranke, odnosno drugi subjekti koji imaju to pravo ili 2) sa dominantnom ulogom suda, koji tada sam neposredno izvodi dokaze. U oba slučaja postoji rasprava pred sudom, a naravno, moguće su i određene kombinacije, kao što je to i inače, slučaj u mnogim uporednopravnim sistemima, kao kada na primer, dokaze izvode stranke, ali se sudu daje mogućnost, pa i dužnost onda kada je to potrebno radi utvrđivanja istine, da i sam izvede potrebne dokaze, potpuno nezavisno od eventualne stranačke inicijative. Dakle, relevantna odredba EKLjP, koja se tiče osnovnog elementa prava na pravično suđenje, je bitno drugačija nego prethodno navedena i citirana odredba Ustava RS (član 32. stav 1). Za razliku od EKLjP koja dopušta i adverzijalni tip dokaznog postupka na glavnom pretresu, Ustav RS striktno uređuje dominantno raspravljanje predmeta postupka od strane suda, a ne stranaka. To znači da u našem krivičnom postupku, a u skladu sa članom 32. stav 1. Ustava RS, dokaze treba primarno da izvodi sud, a ne stranke pred sudom.

Predložene izmene člana 15. ZKP su uslovljene potrebom da se zakonik uskladi sa Ustavom RS, što se načelno čini ponovnim uvođenjem (limitiranog) načela istine u krivični postupak, a što potom ima svoje reperkusije i na organizaciju glavnog pretresa. Predloženim izmenama je ponovo uvedeno načelo istine u naš krivični postupak, ali na jedan prilično limitiran način, tako da se time u osnovi ne odstupa od osnovnog pravila koje je zadržano, a shodno kome tužilac dokazuje svoju optužbu i prema tome, snosi i rizik nedokazivanja.

Osim toga, predloženom izmenom stava 4. ispravljene su i kontradiktornosti sada važećeg stava 4. u odnosu na stav 3. člana 15. ZKP. Kao još jedan razlog predložene izmene potrebno je navesti i usklađivanje sa odredbama ZKP, koje se odnose na mogućnost izjavljivanja žalbe zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Potpuno je neshvatljivo kako presuda može da se pobija po činjeničnom osnovu, a da sudu prethodno nije data mogućnost da utvrdi sve relevantne činjenice neophodne za donošenje zakonite i pravilne presude.

Članom 8. Nacrta zakona predložene su izmene člana 16. ZKP, koji se odnosi na ocenu dokaza i utvrđivanje činjenica tako što je propisano da je sud dužan da nepristrasno oceni izvedene dokaze i da na osnovu njih sa jednakom pažnjom utvrdi činjenice koje terete ili idu u korist okrivljenom, kao i da izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju. Osim toga, propisano je pravo suda i državnih organa koji učestvuju u krivičnom postupku da ocenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica, a koje nije vezano niti ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima. Načelo in dubio pro reo se primenjuje kada sud i nakon što su pribavljeni i izvedeni svi dokazi, ostane u sumnji u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje krivičnog postupka, postojanje obeležja krivičnog dela ili primena neke druge odredbe krivičnog zakona.

Članom 9. Nacrta zakona predloženo je uvođenje člana 16a koji se odnosi na nezakonite dokaze u krivičnom postupku. Predloženim članom se definišu nezakoniti dokazi i propisuje se da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su neposredno ili posredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja, nezakoniti, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza. Nezakoniti dokazi su dokazi koji su pribavljeni kršenjem odredbe člana 9. ovog zakonika i oni koji su pribavljeni povredom odredaba krivičnog postupka koje su izričito predviđene ovim zakonikom. U vezi sa tim, izvršene su intervencije odredaba, kojima se regulišu pojedinačne dokazne radnje, dok je procesna posledica zasnivanja sudske odluke na nezakonitim dokazima, apsolutno bitna povreda odredaba krivičnog postupka i osnov za izjavljivanje žalbe. Osim toga, ZKP izričito propisuje da su nezakoniti dokazi oni koji su proistekli iz navedenih dokaza, dosledno primenjujući opšteprihvaćenu teoriju plodova otrovnog drveta.

Članom 10. Nacrta zakona, predložene su izmene i dopune člana 21. ZKP, u smislu da se propisuje da u veću od petoro sudija sud odlučuje o žalbama protiv odluka koje je donelo veće od petoro sudija, dok je ustanovljena i nova stvarna nadležnost Vrhovnog suda, pa je propisano da u veću od petoro sudija Vrhovni sud odlučuje o žalbi protiv drugostepene presude, zahtevu za zaštitu zakonitosti i zahtevu za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude.

 Članom 11. Nacrta zakona menja se član 22. ZKP, tako što se ustanovljava isključiva nadležnost sudije pojedinca u postupku za krivična dela koja se gone po privatnoj tužbi, bez obzira na zaprećenu kaznu.

Članom 12. Nacrta zakona menja se član 37. ZKP, kojim se uređuje institut izuzeća sudije, tako što se propisuje još jedan razlog za obavezno izuzeće sudije od sudijske funkcije u određenom predmetu i to u slučaju kada je u istom predmetu odlučivao o odbijanju sporazuma o priznanju krivičnog dela, odnosno sporazuma o svedočenju okrivljenog. Ovaj razlog za izuzeće sudije je bio propisan posebnom odredbom koja uređuje sporazum o priznanju krivičnog dela, odnosno sporazum o svedočenju okrivljenog. Osim toga, dodat je novi stav kojim se propisuje da izuzetno od stava 1. ovog člana, sudija ne može učestvovati u donošenju meritorne odluke o optužbi, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice. Definisano na ovaj način, sudija koji je učestvovao u potvrđivanju optužnice i sudija koji je postupao kao sudija za prethodni postupak ne može učestvovati u donošenju meritorne odluke o optužbi, ali može učestvovati u donošenju drugih odluka u istom postupku (npr. poput odluke o pritvoru).

Članom 13. Nacrta zakona menja se član 39. ZKP, tako što se stav 4. briše, dok se stavom 5. ovog člana ustanovljava obaveza stranaka i branioca da u zahtevu za izuzeće navedu razlog za izuzeće iz člana 37. ovog zakonika i dokaze i okolnosti zbog kojih smatraju da postoji razlog za izuzeće. Na ovaj način, zahtevi za izuzeće koji se ne tiču okolnosti koje su propisane u članu 37. ZKP, biće odbačeni kao nedozvoljeni, a što će doprineti efikasnosti krivičnog postupka i suđenja u razumnom roku bez mogućnosti procesnih zloupotreba.

Članom 14. Nacrta zakona intervenisano je u članu 41. ZKP, pa je tako osim terminološkog i normativnog usklađivanja, umesto postojećeg rešenja da se žalba na rešenje o odbijanju izuzeća sudija podnosi apelacionom sudu, propisano da se ona podnosi neposredno višem sudu, što se smatra adekvatnijim rešenjem.

Članom 15. Nacrta zakona, dodaje se član 41a ZKP, kojim se na detaljan način reguliše institut izuzeća javnog tužioca, s obzirom na to da je javni tužilac organ postupka u prethodnom stadijumu krivičnog postupka. Propisana je funkcionalna i stvarna nadležnost odlučivanja o izuzeću, postupak donošenja odluke o izuzeću i pravno sredstvo pobijanja odluke. Na ovaj način, popunjene su pravne praznine koje su stvarale poteškoće u tužilačkoj praksi.

Sledstveno uvođenju novog člana, članom 16. Nacrta zakona izvršene su i izmene člana 42. ZKP, koje se odnose na shodnu primenu odredaba o izuzeću sudija i sudija porotnika na zapisničare, prevodioce, tumače i stručna lica, kao i na veštake.

Čl. 17-21. Nacrta zakona, izvršene su terminološke izmene u čl. 43-47 Ustava RS, dok je članom 22. Nacrta zakona obrisan član 48. ZKP, koji se odnosi na način preduzimanja radnji javnog tužioca iz razloga neusaglašenosti sa navedenim zakonskim i ustavnim okvirom.

Čl. 23. i 24. Nacrta zakona, izvršene su izmene čl. 50. i 51. ZKP, kojima se reguliše položaj oštećenog u krivičnom postupku. Do izmena ovih odredaba došlo je zbog usaglašavanja sa Direktivom 2012/29/EU o uspostavljanju minimalnih standarda za prava, podršku i zaštitu žrtava krivičnih dela. Pored već postojećih prava oštećenog koja su garantovana članom 50. Zakonika, predloženim izmenama se predviđaju i sledeća prava: pravo na prevodioca, odnosno tumača u skladu sa odredbama ovog zakonika, na besplatan i poverljiv pristup službama za pomoć i podršku, pravo da bude obavešten o vrsti i načinu ostvarivanja medicinske, psihološke i druge stručne pomoći, podrške i zaštite u skladu sa zakonom, pravo da na lični zahtev ima pratnju lica od poverenja pri preduzimanju radnji u kojima učestvuje, osim ukoliko se time ne bi štetilo interesima postupka, pravo da bude obavešten o fazi postupka, preduzetim radnjama i merama povodom krivične prijave koju je podneo, odnosno predloga za krivično gonjenje, osim ako se time ne bi štetilo interesima postupka, pravo da bez odlaganja, na lični zahtev, bude obavešten o ukidanju pritvora ili bekstvu okrivljenog iz pritvora, kao i merama koje su preduzete radi njegove zaštite, ukoliko je to potrebno, pravo da bude ispitan kao svedok bez nepotrebnog odlaganja, minimalan broj puta i samo ukoliko je to neophodno za vođenje postupka, pravo da bude obavešten o ishodu postupka i da mu se dostavi pravnosnažna presuda, osim ukoliko se izričito u pisanoj formi izjasni da se odriče tog prava. Pravo na odricanje se ne odnosi na informacije koje se moraju pružiti oštećenom radi aktivnog učestvovanja u krivičnom postupku i pravo na besplatnu pravnu pomoć u skladu sa zakonom. Nacrtom zakona se uvodi i obaveza organa postupka da upozna oštećenog sa pravima navedenim u ovom članu i u pisanoj formi. Na ovaj način se znatno poboljšava položaj oštećenog u krivičnom postupku koji je važećim ZKP stavljen u nepovoljniji položaj nego što je bio prema Zakoniku o krivičnom postupku iz 2001. godine.

Članom 25. Nacrta zakona menja se član 51. ZKP, tako što se propisuje obaveza javnog tužilaštva da rešenje o odbačaju krivične prijave, obustavi istrage ili o odustanku od krivičnog gonjenja dostavi oštećenom sa poukom da može da podnese prigovor neposredno višem javnom tužilaštvu u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja. Ako oštećeni nije obavešten, može da podnese prigovor u roku od tri meseca od dana kada je javno tužilaštvo odbacilo prijavu, obustavio istragu ili odustao od krivičnog gonjenja. Oštećenom licu se na ovaj način omogućava da na delotvoran način pobija odluku javnog tužioca i pravo na obrazloženu odluku. Rok u kojem neposredno više javno tužilaštvo razmatra prigovor oštećenog se produžava sa 15 na 30 dana, a sve u cilju kvalitetnijeg razmatranja ovog pravnog sredstva. Osim toga, predložena je i izmena u smislu odluka koje neposredno više javno tužilaštvo može da donese po podnetom prigovoru, pa sada može osim da odbije ili usvoji i odbaci prigovor iz formalnih razloga, a što je do sada predstavljalo pravnu prazninu.

Čl. 25. i 26. Nacrta zakona izvršene su izmene čl. 52. i 61. ZKP, tako što je ukinuto pripremno ročište. Iako zamišljeno kao dobra ideja, sudska praksa je pokazala da ovo rešenje nije zaživelo u praksi, odnosno ili se ne primenjuje ili je primena nepravilna zbog čega se ne ostvaruje svrha njegovog postojanja u krivičnoj proceduri. Neprimenjivanje pripremnog ročišta ili pogrešna primena je razlog za predloženo brisanje relevantnih odredbi ZKP.

Izmene koje se tiču prava okrivljenog i uhapšenog lica (član 68. i 69. ZKP) obuhvaćene su članom 27. i članom 28. Nacrta zakona. Usaglašavanjem sa Direktivom (EU) 2016/1919 o pravnoj pomoći za osumnjičene i okrivljene u krivičnom postupku i za tražena lica u postupku na osnovu evropskog naloga za hapšenje, Direktivom 2013/48/EU o pristupu braniocu u krivičnom postupku i u postupku na osnovu evropskog naloga za hapšenje i o pravu na obaveštavanje trećeg lica u slučaju lišenja slobode i na komunikaciju s trećim licima i konzularnim predstavništvima, Direktivom 2012/13/EU o pravu na informisanje u krivičnom postupku, Direktivom 2010/64/EU o pravu na tumačenje i prevođenje u krivičnom postupku i Direktivom 2016/343/EU o jačanju određenih vidova pretpostavke nevinosti i prava na učestvovanje u raspravi u krivičnom postupku, proširena su prava okrivljenog i uhapšenog lica. Pored već postojećih prava okrivljenog koja su garantovana članom 68. i 69. ZKP, Nacrtom zakona se predviđaju i sledeća prava: pravo da se služi jezikom i pismom koje razume, odnosno da ima pravo na prevođenje i tumačenje u skladu sa odredbama ovog zakonika, pravo da mu na lični zahtev sud postavi branioca po službenoj dužnosti na teret budžetskih sredstava, ako prema svom imovinskom stanju okrivljeni ne može da snosi troškove za rad branioca, u skladu sa odredbama ovog zakonika, pravo da slobodno, nesmetano i poverljivo komunicira s braniocem, pravo da neposredno pre prvog saslušanja pročita krivičnu prijavu i zapisnik o uviđaju i nalaz i mišljenje veštaka i izvrši uvid u sve dokaze koji su od značaja za donošenje odluke o pritvoru. Osim toga, organ postupka je dužan da preda pouku i pouči okrivljenog o ovim pravima i u pisanom obliku. Prema Nacrtu zakona, članom 69. ZKP se proširuju i detaljnije uređuju prava uhapšenog lica, a najvažnija novina se odnosi na pravo okrivljenog da komunicira sa nekim od članova svoje porodice ili drugim njemu bliskim licem dok traje lišenje slobode, s tim da se ovo pravo može ograničiti samo ako je to nužno radi zaštite interesa postupka. Pored toga, okrivljeni koji je izbeglica ili lice bez državljanstva, ima pravo da komunicira sa diplomatsko-konzularnim predstavnikom države čiji je državljanin, odnosno predstavnikom ovlašćene međunarodne organizacije javnopravnog karaktera, koji može da poseti uhapšeno lice i da mu pomogne u izboru branioca. Pouke o pravima uhapšenog lica daju se na jeziku koji uhapšeni razume, a prilikom hapšenja predaju mu se i u pisanom obliku i on može da zadrži pouku o pravima za vreme trajanja lišenja slobode.

Članom 29. Nacrta zakona menja se član 71. stav 1. tačka 2) ZKP, tako što se propisuje da branilac ima pravo da neposredno pre prvog saslušanja osumnjičenog pročita krivičnu prijavu, zapisnik o uviđaju i nalaz i mišljenje veštaka i izvrši uvid u sve dokaze koji su od značaja za donošenje odluke o pritvoru. Navedena omogućava pravo na odbranu okrivljenog, a posebno pravo na jednakost oružja prilikom donošenja odluke o ograničenju slobode kretanja.

Odredbom člana 30. Nacrta zakona predloženo je brisanje stava 2. člana 72. ZKP, koji se odnosi na situaciji kada okrivljeni izjavi organu postupka da odbija branioca postavljenoj po službenoj dužnosti i da želi da se brani isključivo sam. Predloženo brisanje navedenih odredbi, odgovara ostvarivanju svrhe obavezne odbrane i zaštite svih prava okrivljenog u postupku, a osim toga, okrivljeni može da se odrekne samo svojih prava u postupku, ali ne i obaveza u smislu slučajeva obavezne odbrane.

Članom 31. Nacrta zakona predložene izmene se odnose na član 73. ZKP, koji uredio sposobnost da se bude branilac u krivičnom postupku. Predložene izmene se odnose na usaglašavanje sa izmenama Ustava RS i novim Zakonom o javnom tužilaštvu. Osim toga, predloženo je i brisanje tačke 4) stava 3 ovog člana.

Članom 32. Nacrta zakona izvršena je pravno tehničko usaglašavanje člana 74. ZKP u tački 9) sa izmenama člana 449. ZKP.

 Članom 33. Nacrta predložena je izmena u stavu 1. člana 76. ZKP, koji se odnosi na branioca po službenoj dužnosti, tako što je precizno definisano da se branilac po službenoj dužnosti postavlja na način koji propisuje i prema redosledu sa spiska advokata koji sačinjava nadležna advokatska komora, a čime se obezbeđuje objektivniji izbor branioca.

Usaglašavanje sa Direktivom (EU) 2016/1919 o pravnoj pomoći za osumnjičene i okrivljene u krivičnom postupku i za tražena lica u postupku na osnovu evropskog naloga za hapšenje, uslovilo je izmenu člana 77. ZKP. Članom 34. Nacrta zakona menja se ovaj član, tako što se detaljnije uređuje pravo okrivljenog da mu se postavi branilac, ukoliko prema svom imovinskom stanju ne može da plati nagradu i troškove branioca, uz predviđanje jasnijih kriterijuma za odlučivanje o zahtevu okrivljenog, pravnog sredstva za pobijanje odluke i obaveze okrivljenog da svoj obrazloženi zahtev potkrepi dokazima o svom imovinskom stanju i o imovinskom stanju lica koje je po zakonu dužan da izdržava.

Odredbama člana 35-40. Nacrta zakona, predložene su izmene koje se odnose na otklanjanje pravno - tehničkih nedostataka i druge manje izmene, u čl. 78, 80-84. ZKP. Tako je u članu 78. stav 1. ZKP predloženo da se reči: “samo ako to ne ometa stručno, savesno i blagovremeno pružanje pravne pomoći u odbrani” zamene rečima: “ako to nije u suprotnosti sa interesima njihove odbrane”. U članu 80. stav 2. ZKP posle tačke 3) dodaje se tačka 4) koja glasi: “4) ako prestanu razlozi za obaveznu odbranu iz člana 74. ovog zakonikaˮ. U članu 83. stav 3. ZKP, koji se odnosi na predmet dokazivanja, predložena je izmena, tako navedeni stav sada glasi: “ne dokazuju se činjenice koje su opštepoznateˮ.

Članom 41. Nacrta zakona, predložene su izmene u članu 85. ZKP tako što se postojeći član usklađuje sa izvršenim intervencijama u članu 68. ZKP, a odnose se pre svega na obavezu organa postupka da pouke o pravima preda okrivljenom u pisanom obliku.

Članom 42. Nacrta zakona, predložene su izmene u članu 87. stav 3. ZKP, tako što se propisuje da ukoliko tumač ili prevodilac nije ranije položio zakletvu, položiće zakletvu da će verno preneti pitanja koja se okrivljenom upućuju i izjave koje on bude davao i biće upozoren da sve činjenice koje je saznao prilikom tumačenja ili prevođenja predstavljaju tajnu.

Članom 43. Nacrta zakona, predložene su izmene u članu 88. ZKP, pa se adekvatniji način uređuje kada postoji istinito priznanje okrivljenog, što je opravdano načelnim razlozima da se priznanje ne pretvara u neku vrstu “kraljice dokaza”, jer nije imanentno savremenim krivičnim postupcima, a donekle je i suprotno težnji da se okrivljenom obezbedi pravo na pravičan krivični postupak.

Najvažnije izmene predviđene čl. 44-46. Nacrta zakona, odnose se uvođenje prava okrivljenog da, ukoliko ima branioca on prisustvuje suočenju i dokaznoj radnji prepoznavanja lica ili predmeta (čl. 89, 90. i 100. ZKP). Ovi predlozi predstavljaju usklađivanje sa navedenim direktivama.

Članom 47. Nacrta zakona menja se odredba člana 101. ZKP, tako što se propisuje da i javni tužilac može kazniti svedoka u situacijama koje su taksativno navedene u članu 101. ZKP. Na ovaj način, položaj javnog tužioca izjednačava se sa ovlašćenjima suda, kao organa postupka u smislu rukovođenja postupka i izvođenja dokaznih radnji. Osim toga, ovim se postiže efikasnije postupanje, imajući u vidu nedelotvornost i poteškoće u primeni važećeg rešenja u praksi.

 Odredbom članom 48. Nacrta zakona, vrše se manje terminološke izmene, koje se odnose na usaglašavanje sa izmenama Zakona o javnom tužilaštvu i izmenama Ustava RS.

Članom 49. i članom 50. Nacrta zakona, izvršene su izmene člana 103. i 104. ZKP, koje se odnose na institut posebno osetljivog svedoka, pa se tako detaljnije uređuje postupak odlučivanja o statusu posebno osetljivog svedoka, propisuje se učešće službe za pomoć i podršku i stručnih lica, a izričito se zabranjuje da se posebno osetljivom svedoku ili svedoku koji je maloletno lice na glavnom pretresu postavljaju pitanja koja predstavljaju navođenje na odgovor ili se zasnivaju na pretpostavci da je svedok izjavio nešto što nije izjavio. Navedene izmene su usledile zbog usaglašavanja ZKP sa Direktivom 2012/29/EU o uspostavljanju minimalnih standarda za prava, podršku i zaštitu žrtava krivičnih dela.

Odredbom člana 51. Nacrta zakona, vrše se manje terminološke izmene.

Izmene koje se tiču dokazne radnje veštačenja propisane su od čl. 52-63. Nacrta zakona. Najvažnije izmene u ovom delu izvršene su zbog neujednačene prakse sudova, poteškoća u primeni pojedinih rešenja, kao i potrebe za usklađivanjem postojećih odredbi sa međunarodnim standardima u oblasti veštačenja. Ove izmene se odnose, između ostalog, na preciziranje ovlašćenog pravnog lica koje obavlja forenzičko-genetičku analizu, obavezu organa postupka da dostavi naredbu o veštačenju strankama i braniocu, obavezu veštaka da o danu i času veštačenja obavesti okrivljenog, branioca i stručnog savetnika, postupanje u slučaju kada se nalaz i mišljenje bitno razlikuje od stručnog mišljenja stručnog savetnika, kao i propisivanjem slučajeva kada se sudska odluka ne može zasnivati na nalazu i mišljenju veštaka.

Članom 65. Nacrta zakona uvodi se novi član 139a pod nazivom “Dokazivanje fotografijom, tonskim, odnosno tonskim i optičkim snimkomˮ, kojim se detaljno uređuje način pribavljanja i ocene fotografija, tonskih, odnosno tonskih i optičkih snimaka u krivičnom postupku. Ratio legis uvođenja ove dokazne radnje je sve veći krivično procesni značaj snimaka i fotografija koje sačine treća lica kao dokaz u krivičnom postupku, a koji je uslovljen savremenim uslovima života i intezivnim razvojem tehnike i tehnologije, kao i neujednačena sudska praksa u korišćenju i oceni ovih dokaza u krivičnom postupku.

Članom 66. i 67. Nacrta zakona se interveniše u čl. 141. i 142. ZKP, koji uređuju uzimanje uzoraka biološkog porekla i uzoraka za forenzičko-genetičku analizu. Najvažnije izmene se odnose na preciziranje ovlašćenog lica koje vrši uzorkovanje, formalnih i materijalnih uslova za određivanje dokazne radnje. Ovde je značajno napomenuti da je propisana obaveza suda da po službenoj dužnosti u odluci o izricanju krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode u taksativno određenim slučajevima, odredi uzimanje uzorka za forenzičko-genetičku analizu, za razliku od postojećeg rešenja koje je imalo fakultativni karakter.

Članom 68. Nacrta zakona, predložena je izmena koja se odnosi na član 143. stav 1. ZKP, u smislu da su eksplicitno određeni organi postupka koji mogu da odrede dokaznu radnju provere računa i sumnjivih transakcija i to su javno tužilaštvo odnosno sud.

Članom 69. Nacrta zakona, predložene su izmene kojima je proširen krug lica koji su oslobođeni od dužnosti predaje predmeta na sva lica iz člana 93. ZKP, osim ako sud drugačije ne odluči.

Čl. 70. i 71. Nacrta zakona, izvršene su izmene odredaba koje se odnose na dokaznu radnju pretresanja stana i drugih prostorija, a najvažnije izmene se odnose na definisanje predmeta pretresanja dodavanjem “vozila i transportnih sredstava za sve vrste saobraćajaˮ i propisivanjem povreda odredaba o pretresanju stana i drugih prostorija koje dovode do nezakonitog dokaza.

Čl. 72-76. Nacrta zakona, predložene su intervencije u čl. 162, 163, 170, 172. i 181. ZKP, koji se odnose na posebne dokazne radnje, pa je od najvažnijih izmena, u opštim odredabama proširen krug krivičnih dela za koja se mogu odrediti posebne dokazne radnje i preciziran rok u kojem se uništava prikupljeni materijal ako javno tužilaštvo ne pokrene krivični postupak, dok je kod posebne dokazne radnje tajnog nazora komunikacije, uveden rok u kojem po završetku tajnog nadzora komunikacije organ dostavlja sudu snimke komunikacije, pisma i druge pošiljke i poseban izveštaj. Još jednu važnu novinu predstavlja i dužnost uklanjanja postavljenih uređaja odmah posle prestanka primene mere (član 172. stav 2. ZKP).

Čl. 77-88. Nacrta zakona, izvršene su izmene i dopune odredbama ZKP koje se odnose na mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i nesmetano vođenje krivičnog postupka. Najvažnija izmena, koja je uslovljena neujednačenom sudskom praksom i poteškoćama u primeni postojećeg rešenja, odnosi se na brisanje pritvorskog osnova koji je propisan članom 211. stav 1. tačka 4) ZKP i dodavanje tač. 4) i 5) ovog člana, kojima se propisuju razlozi za pritvor kada postoje posebno teške okolnosti pod kojima je učinjeno krivično delo ili težina posledice krivičnog dela to opravdava, ako se okrivljenom stavlja na teret krivično delo za koje je propisana kazna zatvora preko pet godina sa elementima nasilja ili krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora od deset godina ili teža kazna odnosno kada je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja, okolnosti pod kojima je delo učinjeno ili težina posledice krivičnog dela to opravdava. Uzimajući u obzir praksu Evropskog suda za ljudska prava, kao i probleme domaće sudske prakse u vezi sa pritvor, izvršene su i intervencije u odredbama koje regulišu postupak odlučivanja o pritvoru, tako da se propisuje obaveza suda da pre donošenja odluke, sasluša okrivljenog o razlozima za određivanje i produženje pritvora. Predložene izmene su u skladu sa pravom na pravično suđenje. U pogledu prava pritvorenih lica, detaljnije je regulisano pravo na prepisku i izričito je propisano pravo na telefonske razgovore sa pritvorenikom.

Čl. 89-91. Nacrta zakona, vrše se manje terminološke izmene i usaglašavanja normi sa već unetim izmenama.

Članom 92. Nacrta zakona uneta je novina u član 237. ZKP, koja se odnosi na propisivanje prava žalbe na rešenja kojim je odbijen predlog za izdvajanje nezakonitih dokaza. Na ovaj način, omogućava se dvostepenost u odlučivanju o nezakonitim dokazima u fazi pre nego što se donese meritorna odluka.

 Čl. 93-103. Nacrta zakona, predložene su manje izmene koje se odnose na zapisnike, dostavljanje, razmatranje spisa i troškove krivičnog postupka. Važnije izmene koje se odnose na troškove krivičnog postupka su predložene u članu 261. stav 4. ZKP, gde se sada predviđaju i nagrada veštaka, stručnog savetnika, prevodioca i tumača. Takođe, predviđeno je brisanje zakonske mogućnosti da se nagrada isplati unapred. Osim toga, predloženo je brisanje stava 6. istog člana. Važne izmene odnose se i na član 262. ZKP, gde je predloženo dodavanje odredbe koja glasi: “podaci o visini troškova i zahtev za njihovu naknadu mogu se podneti najkasnije u roku od jedne godine od dana dostavljanja pravnosnažne odluke iz stava 1 ovog članaˮ, da u pretkrivičnom postupku i u istrazi odluku o troškovima donosi javni tužilac, kao i da, kada je o visini troškova krivičnog postupka odlučeno posebnim rešenjem, o žalbi protiv tog rešenja odlučuje veće (član 21. stav 4). Navedene izmene su usledile na osnovu problema i identifikovanih nedostataka postojećih rešenja u praksi.

 Čl. 104-118. Nacrta zakona, izvršene su izmene odredaba koje se odnose na pretkrivični postupak. Usaglašavanje sa Direktivom 2012/29/EU o uspostavljanju minimalnih standarda za prava, podršku i zaštitu žrtava krivičnih dela i Direktivom 2010/64/EU o pravu na tumačenje i prevođenje u krivičnom postupku uslovilo je izmene relevantnih odredaba ZKP, pa je tako propisana obaveza javnog tužioca da, na zahtev oštećenog koji je podneo krivičnu prijavu, izda potvrdu o podnošenju krivične prijave koja sadrži podatke o krivičnom delu, kao i pravo oštećenog da ukoliko ne razume jezik postupka, podnese krivičnu prijavu na jeziku koji razume. Osim toga, javni tužilac je sada obavezan da pre primene načela oportuniteta pribavi mišljenje oštećenog. Najveće izmene u članu 283. ZKP odnose se na proširenje materijalnih uslova za primenu oportuniteta. Predloženo je da se može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina i novčana kazna, kao i za krivična dela za koja je zakonom propisano obavezno izricanje mere bezbednosti uz navedene kazne, ako nađe da ne bi bilo u javnom interesu vođenje krivičnog postupka. Takođe, formalno je definisano načelo ne bis in idem u pogledu krivične prijave koja odbačena prema načelu oportuniteta u njegov uslovljenom obliku. Važne izmene se odnose i na uvođenje novog član 284a ZKP, koji je posvećen odbacivanju krivične prijave iz razloga pravičnosti i gde je takođe formalno definisano načelo ne bis in idem. Nacrtom zakona su izvršene i izmene odredbi koje se odnose na preduzimanje radnje policije u ovoj fazi, kao i na lišenje slobode odnosno zadržavanje okrivljenog. Kao najvažnije predložene izmene mogu se navesti izmene u članu 288. stav 1. ZKP, koji se odnosi na prikupljanje obaveštenja od građana, da lice koje se poziva u svojstvu građanina ima pravo na punomoćnika iz reda advokata koji prisustvovati informativnom razgovoru. Sledeća važna novina se odnosi na izmenu člana 294. ZKP (zadržavanje osumnjičenog) prema kome je uveden novi obavezan element rešenja o zadržavanju i to obrazloženje okolnosti iz kojih proizlaze osnovi sumnje.

Čl. 119-133. Nacrta zakona izvršene su intervencije u odredbama, koje se odnose na fazu istrage, prvenstveno u pravcu usaglašavanja sa odredbom člana 32. Ustava RS. Navedenim usaglašavanjem, uvedeno je pravo žalbe na odluku javnog tužioca o kome odlučuje sud. Međutim, ono što je važno istaći jeste da se predloženim izmenama ne menja koncept javnotužilačke istrage, s obzirom da to da javni tužilac u toku cele istrage, kao prve faze krivičnog postupka, održava poziciju organa postupka. U skladu sa izmenama člana 295. i 296. ZKP, istraga se može pokrenuti samo protiv poznatog okrivljenog (izmenjeni član 2. ZKP), rešenjem i kada za to postoji osnovana sumnja, a ne samo osnovi sumnje. Kako je ustavno pravo građanina da sud odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka (član 32. Ustava RS), neustavna je važeća odredba ZKP, kojom se istraga pokreće naredbom kada postoje osnovi sumnje da je lice učinilo krivično delo, protiv koje odluke javnog tužioca nije dopuštena žalba. Osim toga, donošenjem odluke o pokretanju istrage otpočinje krivični postupak shodno članu 7. ZKP, te on ne može pratiti najniži stepen sumnje, s obzirom na ograničenja slobode prava koja nastupaju za okrivljenog. Eliminisana je i mogućnost da se istraga vodi protiv nepoznatog učinioca, jer se krivični postupak mora voditi protiv identifikovanog i poznatog učinioca radi ostvarivanja pravičnog postupka i funkcije odbrane od samog početka postupka. Osim toga, neformalni postupak koji prethodni krivičnom postupku - pretkrivični postupak, vodi se na nivou najnižeg stepena sumnje - osnova sumnje protiv osumnjičenog lica koji može biti i nepoznato lice a čije utvrđivanje identiteta je jedan od osnovnih zadataka policije nakon saznanja da je učinjeno krivično delo. Izjednačavanjem stepena sumnje koji je neophodan da se pokrene istraga protiv određenog lica i da se prema njemu donese odluka o pritvoru (za koju je kumulativno potrebno da se ostvare i razlozi iz člana 211. ZKP), doprineće pravnoj sigurnosti, s obzirom da je sud jedini organ postupka koji daje konačnu ocenu o postajanju ovog stepena sumnje.

Predloženom izmenom člana 296. ZKP, propisano je da će se istraga pokretati rešenjem javnog tužioca, kada protiv određenog lica postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Izmenama člana 297. ZKP propisuje se pravno sredstvo - žalba protiv rešenja javnog tužioca, koje se dostavlja, bez odlaganja, okrivljenom i njegovom braniocu sa poukom o pravu na žalbu. Okrivljeni i njegov branilac mogu izjaviti žalbu sudiji za prethodni postupak, koji žalbu može odbiti kao neosnovanu ili je usvojiti, te svojim rešenjem utvrditi da nema mesta sprovođenju istrage, jer delo nije krivično delo ili nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, postoje smetnje za krivično gonjenje, nema dokaza iz kojih proizlazi osnovana sumnja i dr. Ukoliko sudija za prethodni postupak donese rešenje da nema mesta sprovođenju istrage, zbog toga što ne postoji osnovana sumnja da je okrivljeni učinio krivično delo koje mu se stavlja na teret, javni tužilac ima pravo na žalbu krivičnom vanraspravnom veću, koje odluku donosi u roku od tri dana od dana dostavljanja žalbe. Navedeni predlozi predstavljaju usklađivanje sa članom 32. Ustava RS.

Prema članu 122. Nacrta zakona predlažu se izmene člana 299. ZKP, kojima se proširuje uloga suda u istrazi koju vodi javni tužilac i u odnosu na dokazne radnje, onda kada je potrebno odgovarajuće sudsko obezbeđenje dokaza odnosno kada se radi o dokazima za koje postoji verovatnoća da svedok, zbog bolesti, starosti ili drugih važnih razloga, neće moći da bude ispitan na glavnom pretresu (na primer, bolesna i stara lica kao svedoci, oštećeni koji je životno ugrožen od posledica krivičnog dela i sl.). Na ovaj način, omogućava se da sud obezbedi dokaze za koje postoji verovatnoća da neće moći da se izvedu na glavnom pretresu, čime se načelno obezbeđuje viši stepen dokaznog kredibiliteta. Ovakvo rešenje je svojstveno evropskim krivičnoprocesnim zakonodavstvima, koji poznaju tužilačku istragu. U stavu 2. izmenjenog člana predviđena je i dvostepenost u proceni osnovanosti predloga javnog tužioca, okrivljenog ili branioca, pa tako ukoliko se sudija za prethodni postupak ne složi sa predlogom zatražiće bez odlaganja da o tome odluku donese krivično vanraspravno veće.

Izmene u članu 300. ZKP odnose se na proširenje prava na odbranu okrivljenog, propisivanjem obaveze javnog tužioca da na saslušanje okrivljenog, pozove i branioca saokrivljenog. Iako je javni tužilac dužan da obavesti branioca o dokaznim radnjama, u važećem članu 300. ZKP navode se samo dokazne radnje ispitivanja svedoka, veštaka i uviđaj. Ograničenjem prava na prisustvo branioca i okrivljenog saslušanju saokrivljenog, odbrani se uskraćuje pravo na konfrontaciju sa saokrivljenim, a samim tim i pravo na jednakosti oružja u krivičnom postupku. Ovo posebno imajući u vidu da je moguća je situacija da sud zasniva presudu na iskazu saokrivljenog, koji je prethodno saslušan u istrazi (ukoliko se postupak razdvoji ili saokrivljeni premine), a da okrivljeni niti njegov branilac uopšte nisu imali priliku da mu postavljaju pitanja niti da zahtevaju suočenje. Izmenama ovog člana doprinosi se ostvarivanju prava na pravično suđenje okrivljenog u ovoj fazi postupka, a što je usaglašeno sa praksom Evropskog suda za ljudska prava i ostvarenju garancija iz člana 6. stav 3. (d) EKLjP.

Posebno značajnu novinu predstavlja predložena izmena člana 300. ZKP koja se odnosi na brisanje stava 2. ovog člana. Brisanjem navedene odredbe, koja je imala dalekosežne posledice za položaj okrivljenog u krivičnom postupku, obezbeđuju se prava okrivljenog u skladu sa zakonom, Ustavom i EKLjP. Osim toga, primena odredbe čije je brisanje predloženo je izazivala brojne probleme u javnotužilačkoj praksi, jer u najvećem broju slučajeva razlozi kojima se vodio javni tužilac nisu bili određeni, a posebno nisu bili vidljivi, iako je to obavezan kriterijum koji je ustanovljen u praksi Evropskog suda za ljudska prava i koji je neophodan za ocenu uticaja prisustva okrivljenog i branioca na svedoka. Ukoliko postoji potreba da se zaštiti svedok, javnom tužiocu svakako ostaje na raspolaganju mogućnost da podnese zahtev da se svedoku odredi status zaštićenog svedoka, te primene mere koje su propisane ZKP u tom slučaju.

Članom 124. Nacrta zakona, predložene su izmene u članu 302. ZKP, koje se odnose se na preduzimanje dokaznih radnji u korist odbrane, u smislu da se predviđa još jedno proširenje nadležnosti sudije za prethodni postupak u fazi tužilačke istrage, u situaciji kada javni tužilac odbije predlog okrivljenog i branioca za preduzimanje dokazne radnje. Prema novom rešenju, kada sudija za prethodni postupak usvoji predlog okrivljenog i branioca, preduzeće predloženu dokaznu radnju i o tome, uz dostavljanje zapisnika i drugih materijala o sprovedenoj dokaznoj radnji, obavestiti javnog tužioca. Na ovaj način, okrivljenom se pružaju veće garancije da će se izvesti dokazi koji su u korist odbrane, jača se njegov položaj i tako uspostavlja faktički “narušenaˮ ravnoteža položaja stranaka u fazi u kojoj je javni tužilac organ postupak, a time se omogućava i ostvarivanje funkcije odbrane.

Članom 125. Nacrta zakona, preciziraju se odredbe člana 303. ZKP.

Članom 126. Nacrta zakona, predložene su izmene u članu 305 ZKP, koje se odnose na ovlašćenje javnog tužioca da novčano kažnjava lica koje narušavaju red prilikom preduzimanja dokazne radnje i propisuje se pravo žalbe na rešenje javnog tužioca o novčanom kažnjavanju.

Čl. 127. i 128. Nacrta zakona, predložene su izmene čl. 306. i 307. ZKP, koje se odnose na pravno-tehničko usaglašavanje ove odredbe sa drugim relevatnim izvršenim izmenama u ZKP.

Članom 129. Nacrta zakona, predložena je izmena člana 308. ZKP odnose se na obavezu javnog tužioca da, kada su za to ispunjeni uslovi, odustane od gonjenja okrivljenog i donese rešenje kojim obustavlja istragu (umesto naredbu o obustavi istrage), a što predstavlja usaglašavanje sa vrstom odluke kojom se otpočinje istraga odnosno rešenjem o sprovođenju istrage.

Članom 130. Nacrta zakona, predložena je izmena člana 309. ZKP, predloženo je pravno-tehničko usaglašavanje ove odredbe sa sa drugim relevantnim izvršenim izmenama u ZKP.

Čl. 131. i 132. Nacrta zakona, predložene su izmene čl. 310. i 311. ZKP, koje se odnose na obavezu javnog tužioca da, kada su za to ispunjeni uslovi, donese rešenje o završetku istrage, protiv kojeg žalba nije dopuštena odnosno rešenje o dopuni istrage (umesto naredbe). U stavu 2. člana 311. ZKP se, pored pravno-tehničkog usaglašavanja, propisuje i rok od tri dana od dana dostavljanja rešenja o završetku istrage, u kojem se može zahtevati dopuna istrage, čime se obezbeđuje veća efikasnost ove procesne faze.

Članom 133. Nacrta zakona, predložena je izmene člana 312. ZKP, radi usaglašavanja sa relevantnim odredbama novog Zakona o javnom tužilaštvu.

Čl. 134-143. Nacrta zakona izvršene su intervencije u odredbama, koje se odnose na sporazum o priznanju krivičnog dela i sporazum o svedočenju. Osim pravno-tehničkog usaglašavanja odredbi sa izmenama drugih članova ZKP, jednu od novina predstavlja izmena sadržine sporazuma, pa se u članu 314. stav 1. tačka 3) ZKP precizira da sporazum mora sadržati i sporazum o vrsti i meri kazne ili o drugoj krivičnoj sankciji, o načinu izvršenja kazne ili o jedinstvenoj kazni za krivična dela u sticaju, s obzirom da se na taj način otklanja neujednačeno postupanje u praksi i dileme oko toga da li javni tužilac ovlašćen da pregovara oko izricanja jedinstvene kazne i oko načina izvršenja kazne zatvora. Predložene izmene u članu 319. stav 2. ZKP, odnose na uvođenje žalbe protiv rešenja kojim se sporazum o priznanju krivičnog dela odbacuje (član 316.) ili odbija (član 318.). Značajnija izmena u članu 320. stav 5. odnosi se na uvođenje mogućnosti tonskog, odnosno tonskog i optičkog snimanja iskaza okrivljenog kao svedoka o relevantnim činjenicama o kojima ima saznanja, a o čemu se sačinjava zapisnik.

Čl. 144-148. Nacrta zakona predložene su intervencije u odredbama čl. 331, 333-336. i 337. ZKP, koje se odnose na fazu optuženja. Najvažnije izmene odnose na rok za podizanje optužnicu, tako da se optužnica podnosi u roku od 15 dana, odnosno 30 dana u naročito složenim slučajevima od dana isteka roka za postavljanje zahteva za dopunu istrage u skladu sa izmenjenim članom 311. stav 2. ovog zakonika, dok se preostale izmene odnose na usaglašavanje sa novim Zakonom o javnom tužilaštvu. Izmene u članu 333. stav 3. ZKP odnose se na propisivanje procesne posledice koja se sastoji u odbačaju optužnice i u situaciji kada javni tužilac ne postupi po nalogu suda za ispravku optužnice i podnese neispravljenu optužnicu. U članu 336. dodat je novi stav 2, kojim je propisan rok od 15 dana za podnošenja odgovora na optužnicu, ako je optužnica podignuta za krivična dela iz delokruga javnog tužilaštava posebne nadležnosti.

Čl. 148-151. Nacrta zakona, predloženo je brisanje relevantnih odredaba koje uređuju pripremno ročište.

Čl. 152-172. Nacrta zakona, predložene su izmene i dopune koje se odnose na pripremanje glavnog pretresa i glavni pretres. Predložene izmene odnose se na čl. 355, 356, 358, 367, 368, 370, 374, 379, 381, 389, 393, 395, 396, 398. i 402, 405-407, 416, 425a i 429. ZKP. Izmena se odnose na ispravljanje pravno-tehničkih nedostataka i usaglašavanje sa drugim relevantnim izmenjenim odredbama. Od ostalih izmena, najvažnije su one koje predstavljaju usaglašavanje sa izmenama iz člana 15. stav 4. ZKP, u smislu izmena člana 356. ZKP koji se odnosi na predlaganje i pribavljanje novih dokaza. Ovim članom se predviđa da stranke i oštećeni mogu i posle zakazivanja glavnog pretresa predložiti da se na glavni pretres pozovu novi svedoci ili veštaci ili pribave drugi novi dokazi. U svom obrazloženom predlogu stranke moraju označiti koje bi se činjenice imale dokazati i kojim od predloženih dokaza. Osim toga, predsednik veća može i bez predloga stranaka narediti pribavljanje novih dokaza za glavni pretres u skladu sa članom 15. stav 4. ovog zakonika, o čemu obaveštava stranke pre početka glavnog pretresa. U članu 358. stav 1. ZKP, uneta je novina koja se odnosi na propisivanje prava žalbe na rešenja kojim je odbijen predlog za izdvajanje nezakonitih dokaza u fazi glavnog pretresa. U članu 367. ZKP, predviđa se da se na glavnom pretresu, dokazi, koje sud određuje po službenoj dužnosti, izvode, tek posle izvođenja dokaza po predlogu stranaka. U članu 398. ZKP, koji se odnosi na saslušanje optuženog, dodaje se novi stav 6. koji glasi: “javni tužilac, saoptuženi i branilac imaju pravo da izjave prigovor nedopuštenosti pitanja odmah posle postavljanja pitanja optuženom. o prigovoru odlučuje predsednik veća odmah po njegovom izjavljivanju, a ako je prigovor uložen na pitanje predsednika veća, o njemu odlučuje veće”. Intervencije u članu 402. ZKP odnose se na preciziranje načina ispitivanja svedoka, veštaka ili stručnog savetnika i to na faze ispitivanja i prava lica koja učestvuju u izvođenju ove dokazne radnje. Predlozi za izmene člana 405. ZKP koji se odnosi na upoznavanje sa sadržinom pismena i snimaka, u stavu 2. dopunjeni su preciziranjem obaveze zaštite prava na privatnost. U članu 406. ZKP, predložena je izmena da se u stavu 1. reč “saoptuženih” zamenjuje rečju “saokrivljenih”, da se u tački 1) posle reči: “ispitana” dodaju reči: “ili saslušana”, a u tački 5), posle reči: “saoptuženog” dodaje se reč: “saokrivljenog”. U članu 429. ZKP, predložena je izmena stava 1. tačka 2), tako da se reči: “tri godine” zamene rečima: “pet godina”, a što se odnosi na izostanak obrazloženja presude.

Sve navedene izmene i dopune su nastale kao rezultat identifikovanih problema u primeni važećih odredaba ZKP u praksi.

Odredbama 173-186. Nacrta zakona, predložene su izmene i dopune čl. 438, 439, 441, 443-445, 447-451, 457, 459. i 460. ZKP, koje se odnose na redovni pravni lek - žalbu protiv prvostepene presude. Dosadašnja apsolutno bitna povreda odredaba krivičnog postupka, koja se ticala trajnih smetnji za krivično gonjenje (amnestija, zastarelost, pomilovanje itd.), ponovo je svrstana među povrede krivičnog zakona, kao što je to i ranije, bilo decenijama. Osim toga, u članu 438. ZKP, dodata je još jedna apsolutno bitna povreda, tačkom 9a), prema kojoj se presuda ne može zasniva na nezakonitom dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati. Što se tiče relativno bitnih povreda odredaba ZKP, izmenjena tačka 1) u stavu 2, tako da glasi: “sud prilikom pripremanja glavnog pretresa ili u toku glavnog pretresa ili prilikom donošenja presude nije primenio ili je nepravilno primenio neku odredbu ovog zakonika, a što je uticalo ili moglo uticati na pravilnost i zakonitost presudeˮ. Predložena rešenja su i u skladu sa članom 16a ZKP. Izmene u članu 447. stav 4. ZKP odnose na prisustvo okrivljenog, tako se ono mora obezbediti čak i kada nema branica, i to u svakom slučaju, a ne samo kada veće oceni da je to neophodno za razjašnjenje stvari. Sledeća važna novina se odnosi na pretres pred drugostepenim sudom, pa se u članu 449. ZKP predlaže uvođenje novog stava koji glasi: “Pretres pred drugostepenim sudom održaće se i ako je potrebno da se otklone bitne povrede odredaba krivičnog postupaka, a predmet se ne može vratiti prvostepenom sudu zbog zabrane iz člana 455. stav 2. ovog zakonika”. U članu 451. st. 1. i 2. predložene su izmene, tako da sada glase: “Drugostepeni sud ispituje presudu u delu koji se pobija žalbom, u okviru osnova pobijanja koji su istaknuti u žalbi, ali mora uvek po službenoj dužnosti ispitati: 1) da li postoji povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. ovog zakonika i da li je glavni pretres, protivno odredbama ovog zakonika, održan u odsustvu optuženog, a u slučaju obavezne odbrane i u odsustvu branioca optuženog; 2) da li je na štetu optuženog povređen krivični zakon (član 439.). Drugostepeni sud povodom žalbe izjavljene u korist optuženog, ispitaće po službenoj dužnosti odluku o krivičnoj sankciji ako je žalba izjavljena zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja ili zbog povrede krivičnog zakona.”. Navedenim predloženim izmenama, otklanjaju se identifikovane slabosti postojećih rešenja u sudskoj praksi.

Čl. 187. i 188. Nacrta zakona, predložene su izmene čl. 463. i 464. ZKP, koji se odnose na redovni pravni lek - žalba protiv drugostepene presude. Predložene novine se odnose na dozvoljenost prava žalbe na drugostepenu presudu i u slučaju kada je drugostepeni sud izrekao kaznu zatvora u trajanju od 30 do 40 godina, odnosno kaznu doživotnog zatvora ili ako je potvrdio presudu prvostepenog suda kojom je izrečena takva kazna, kao i kada je preinačio presudu prvostepenog suda kojom je optužba prema okrivljenom odbijena i izrekao presudu kojom se optuženi oglašava krivim. Osim što je povećan broj razloga za izjavljivanje ovog redovnog pravnog leka, proširena je nadležnost i Vrhovnog suda, kao suda trećeg stepena.

Čl. 189-191. Nacrta zakona, predviđaju se izmene i dopune čl. 465, 467 i 468. ZKP, koje se odnose na redovni pravni lek - žalbu protiv rešenja. Predložene izmene se odnose na pravno-tehničke izmene i terminološko usaglašavanje, a novinu predstavlja novi stav 5. člana 467. ZKP, prema kome je drugostepeni sud dužan da sam odluči u koliko je prvostepeno rešenje već dva puta ukinuto i vraćeno na ponovno odlučivanje.

Čl. 192. i 193. Nacrta zakona, predložene su izmene u čl. 470. i 473. ZKP, a koje se odnose na vanredni pravni lek zahtev za ponavljanje krivičnog postupka. Predložena izmena se odnosi na uvođenje mogućnosti ulaganja ovog vanrednog pravnog leka i protiv pravnosnažnog rešenja, koje odgovara presudi.

 Čl. 194-201. Nacrta zakona, predložene su izmene odredaba 482, 483, 485-489. i dodaje se član 493a ZKP, a odnose se na izmene vanrednog pravnog leka zahteva za zaštitu zakonitosti i uvođenja rešenja koje je kod nas postojalo decenijama. Ovaj vanredni pravni lek može podneti samo Vrhovni javni tužilac, bilo u korist, bilo na štetu okrivljenog, dok se pravnosnažna odluka ne može menjati na štetu. Na ovaj način, zahtev za zaštitu zakonitosti je dat ekskluzivno najvišem javnom tužiocu, ali se istovremeno uvodi, ranije postojeći, sličan, vanredni pravni lek koji kao ekvivalent pripada odbrani. Rešenje, po kojem bi i okrivljeni (“preko branioca”) mogao podnositi ovaj vanredni pravni lek je neadekvatno, pogotovu kada se uslovljava izjavljivanje ovog vanrednog pravnog leka preko branioca. Jedna od značajnih predloženih novina je brisanje stava 2. člana 486. ZKP. Naime, ni pre donošenja ZKP iz 2011. godine, Vrhovni sud nije uopšte ni bio dužan da svakako rešava o svakom podnesenom zahtevu za zaštitu zakonitosti, već je mogao da ne odlučuje kada nađe da učinjena povreda zakona jednostavno nije od značaja za jedinstvenu primenu prava.

Član 202. Nacrta zakona, predviđeno je uvođenje novog vanrednog pravnog leka - zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude i to tako što se posle člana 494. ZKP dodaje pod odeljak pod “Vˮ (494a, 494b i 494v). Odredbama člana 494a određeni su uslovi i razlozi za podnošenje zahteva, članom 494b rok za podnošenje zahteva i članom 494v postupak po zahtevu i odlučivanje. O ovom vanrednom pravnom leku odlučuje Vrhovni sud. Radi se o vanrednom pravnom leku koji je decenijama kod nas postojao, a pre 2001. godine, pod nazivom - zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne presude. Ovaj vanredni pravni lek, koji mogu pod određenim uslovima uložiti jedino subjekti u funkciji odbrane u krivičnom postupku je neka vrsta ekvivalenta zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je ekskluzivno javnotužilačko pravno sredstvo. U postupku odlučivanja se shodno primenjuju pravila koja važe za zahtev za zaštitu zakonitosti. Novi vanredni pravni lek i njegovo razgraničavanje od zahteva za zaštitu zakonitosti je od velikog značaja kako za bolje ostvarivanje funkcije odbrane u krivičnom postupku, tako i za ujednačavanje sudske prakse, s obzirom da o njemu odluku donosi najviši sud u Republici Srbiji.

Čl. 203-207. Nacrta zakona, predložene su izmene čl. 495, 496, 498, 504. i 506. ZKP, koje se odnose na skraćeni postupak. Najvažnije predložene izmene se odnose na proširenje primene odredba o skraćenom postupku i za krivična dela koja se gone po privatnoj tužbi, bez obzira na zaprećenu kaznu, s tim da se kao izuzetak propisuje da se skraćeni postupak ne može voditi za krivična dela iz člana 162. stav 1. tačka 1) ZKP. Predložene izmene u članu 496. ZKP, odnose se propisivanje mogućnosti da stranke mogu podneti prigovor mesne nenadležnosti najkasnije do početka glavnog pretresa. Predložene izmene se odnose i na izmene odredbe člana 498. ZKP u pogledu okolnosti pod kojima se prema okrivljenom može odrediti pritvor, kada mu je izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, kao i u pogledu funkcionalne nadležnosti suda za odlučivanje pritvora, pa se umesto sudije pojedinca određuje sudija za prethodni postupak. Važan predlog izmena u članu 506. ZKP odnosi se na uvođenje stava 7. koji glasi: “ako na glavni pretres ne dođe branilac koji je uredno pozvan i ne obavesti sud o razlogu sprečenosti čim je za taj razlog saznao ili ako branilac bez odobrenja napusti glavni pretres, sudija će pozvati optuženog da odmah uzme drugog branioca, a ako optuženi to ne učini, veće može odlučiti da se glavni pretres održi i bez prisustva branioca.”. Predloženo rešenje treba da obezbedi suđenje u razumnom roku.

Čl. 208-210. Nacrta zakona, predložene su izmene pravno-tehničke prirode čl. 513, 524. i 525. ZKP.

Članom 211. Nacrta zakona, u članu 535. ZKP predlaže se da se doda stav 4, koji glasi: “sudija za prethodni postupak će doneti rešenje iz stava 1. ovog člana na predlog javnog tužioca u slučaju donošenja rešenja o odbačaju krivične prijave u skladu sa čl. 283, 284. i 284a”. Ovim predlogom se popunjava značajna pravna praznina, koja je izazivala probleme u praksi.

Čl. 212-214. Nacrta zakona, predložene su izmene čl. 563, 564. i 566. ZKP, koje se odnose na postupak za puštanje na uslovni otpust. Prema predloženim izmenama, postupak za puštanje na uslovni otpust pokreće se po molbi osuđenog ili branioca, a veće će odmah po prijemu molbe za puštanje na uslovni otpust ispitati: 1) da li je molba podneta od ovlašćenog lica; 2) da li su ispunjeni uslovi predviđeni zakonom za puštanje na uslovni otpust. Pošto utvrdi postojanje uslova iz stava 1. ovog člana, veće će zatražiti izveštaj od zavoda u kojem osuđeni izdržava kaznu zatvora. Značajna izmena u članu 566. stav 3. ZKP odnosi se na zamenu reči: “koje bi ukazivale da je postignuta svrha kažnjavanja” sa rečima: “od značaja za odlučivanje”. Navedeni predlozi izmena su nastali kao rezultat identifikovanih slabosti postojećih rešenja u praksi.

Čl. 215. i 216. Nacrta zakona, predviđene su izmene u smislu terminološkog usaglašavanja, kao i ispravke pravno-tehničke prirode, a odnose se na čl. 29, 33, 36, 273, 354, 490-494, kao i čl. 54, 55, 111, 119, 129, 140, 148, 151, član 195. stav 1, čl. 225, 236, 281. i 597. ZKP.

Čl. 217. i 218. Nacrta zakona, predviđaju se prelazne i završne odredbe prema kojima postupci koji su započeti do dana početka primene ovog zakona po odredbama Zakonika o krivičnom postupku (“Službeni glasnik RSˮ br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 35/19, 27/21 - US i 62/21 - US), dovršiće se po odredbama tog zakonika. U pravnosnažno okončanim postupcima iz stava 1. ovog člana može se podneti zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude, u skladu sa odredbama ovog zakona. Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

Izvor: Vebsajt Ministarstvo pravde, 25.09.2024.