NACRT ZAKONA O DOPUNAMA ZAKONA O ZAŠTITI LICA SA MENTALNIM SMETNjAMA - Tekst propisa

Član 1.                                                                  

 U Zakonu o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama (“Službeni glasnik RS”, broj 45/13), u članu 12. posle stava 3. dodaju se st. 4. i 5. koji glase:

 “Psihijatrijska eksploracija, odnosno dijagnostika toka, dijagnostika praćenja bolesti i lečenje, čije se trajanje ne može unapred predvideti, dece koja nisu krivično odgovorna u vreme izvršenja protivpravnih dela koja su u zakonu previđena kao krivična dela za koja je propisana kazna zatvora od najmanje deset godina, a koja zbog ispoljenih mentalnih smetnji predstavljaju ozbiljnu opasnost za druga lica, sprovodi se u posebnom organizacionom delu psihijatrijske ustanove, zatvorenog tipa i sa posebnim obezbeđenjem.

 Na pitanja obezbeđenja, uključujući prostorije pod nadzorom, opremu, tehnička i druga sredstva, lica koja održavaju red i bezbednost i druge uslove potrebne za bezbedan rad posebnog organizacionog dela psihijatrijske ustanove iz stava 4. ovog člana, shodno se primenjuju propisi kojima su ova pitanja uređena za zdravstvene ustanove u kojima se sprovodi mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi. “

Član 2.

 Posle člana 35. dodaje se član 35a koji glasi:

 “Član35a

 Izuzetno od člana 30. i čl. 33-35. ovog zakona, odluka o zadržavanju bez pristanka deteta u psihijatrijskoj ustanovi iz člana 12. stav 4. ovog zakona donosi se bez ograničenja u pogledu trajanja zadržavanja, s tim što je sud dužan da na svakih šest meseci vrši proveru ispunjenosti uslova za dalje zadržavanje i lečenje.

 Izuzetno od člana 32. stav 2. ovog zakona, pre donošenja odluke iz stava 1. ovog člana, sud je dužan da pribavi pismeni nalaz i mišljenje od konzilijuma psihijatrijske ustanove iz člana 12. stav 4. ovog zakona čiji je obavezni član specijalista dečje ili adolescentne psihijatrije.

 Ustanova iz stava 1. ovog člana dužna je da najkasnije 15 dana pre isteka perioda od šest meseci od donošenja odluke iz stava 1. ovog člana, i nadalje, na svakih šest meseci, dostavlja sudu pismeni nalaz i mišljenje o potrebi daljeg zadržavanja i lečenja deteta iz člana 12. stav 4. ovog zakona. “

Član 3.

 U članu 38. posle stava 1. dodaje se novi stav 2. koji glasi:

 “Izuzetno od stava 1. ovog člana, prava iz stava 1. tač. 4) i 5) ovog člana nemaju deca smeštena u ustanovu iz člana 12. stav 4. ovog zakona.”

 Stavovi 2-5. postaju st. 3-6.

 U dosadašnjem stavu 5. koji postaje stav 6. na kraju teksta briše se tačka i dodaju se reči: “ili kad su ograničenja neophodna da bi se zaštitilo zdravlje i bezbednost drugih lica.”.

Član 4.

 Posle člana 38. dodaje se član 38a koji glasi:

 “Član 38a

 Posete i kontakti deteta smeštenog u psihijatrijsku ustanovu iz člana 12. stav 4. ovog zakona sa drugim licima, uključujući članove uže porodice, mogu se privremeno zabraniti u slučaju postojanja osnovane sumnje da dete namerava da pribavi oružje ili psihoaktivne kontrolisane supstance, da se dogovara o bežanju, da planira izvršenje krivičnog dela, kao i kada je to neophodno da bi se zaštitilo zdravlje i bezbednost deteta ili drugih lica ili to nalažu drugi naročito opravdani razlozi.

 Odluku o privremenoj zabrani poseta i kontakata iz stava 1. ovog člana donosi sud na čijem se području nalazi sedište psihijatrijske ustanove u koju je dete smešteno, u roku od tri dana od dana prijema obaveštenja od psihijatrijske ustanove o potrebi privremene zabrane poseta i kontakata iz stava 1. ovog člana. Obaveštenje mora da sadrži obrazloženje razloga i predlog u pogledu perioda preispitivanja odluke o zabrani, odnosno trajanja zabrane poseta i kontakata.

 Na postupak pred sudom iz stava 2. ovog člana shodno se primenjuju odredbe čl. 28. i 37. ovog zakona.”

Član 5.

 Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

IZ OBRAZLOŽENJA

II. RAZLOZI ZA DONOŠENjE ZAKONA

Razlozi za predložene dopune Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama sadržani su u potrebi da se oblast mentalnog zdravlja uredi na potpuniji način u delu koji se odnosi na dijagnostiku i lečenje krivičnopravno neodgovorne dece, koja su ispoljila znakove opasnog ponašanja izvršenjem radnji u kojima su sadržana objektivna obeležja najtežih krivičnih dela, i koja, s obzirom na ispoljeni poremećaj mentalnog zdravlja predstavljaju ozbiljnu opasnost za društvenu zajednicu. U poslednjih nekoliko godina, uznemirenje javnosti posebno su izazvale vesti da je dvanaestogodišnjak zakucao ekser psu u glavu, da su deca zapalila beskućnika, da je trinaestogodišnjak izbo druga nožem u školskom dvorištu. Poslednje u nizu je brutalno, monstruozno ubistvo devetoro učenika i čuvara u Oglednoj osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u Beogradu, koje je izvršio trinaestogodišnji dečak. Kako je osnovna funkcija krivičnog prava zaštitna funkcija, te kako su deca mlađa od 14 godina u srpskom pravu krivično neodgovorna, postavilo se pitanje da li je društvo zaštićeno od dece koja usled mentalnih smetnji preduzimaju protivpravne radnje u kojima su sadržana objektivna obeležja teških krivičnih dela, a naročito onih sa elementima nasilja i koji je odgovor države na te pojave potreban i celishodan. Aktuelno, zaštita se u domaćem pravu obezbeđuje merama iz okvira socijalnog zakonodavstva i zakonodavstva u oblasti mentalnog zdravlja. Poslednji navedeni slučaj masovnog ubistva dece u osnovnoj školi pokazao je da rešenja sadržana u Zakonu o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama zahtevaju da budu dopunjena nedostajućim pravilima vezanim za lečenje dece koja se nalaze u tzv. ranom formativnom periodu, koje zahteva posebne uslove i čije se trajanje ne može unapred odrediti.

Dopunama Zakona pristupilo se, imajući u vidu, kako je naznačeno u Deklaraciji o pravima deteta od 20. novembra 1959. godine, da su “detetu, s obzirom na njegovu fizičku i mentalnu nezrelost, potrebni posebna zaštita i briga, uključujući odgovarajuću pravnu zaštitu”. Takođe su se imale u vidu odredbe Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom i dužnostima države da, naročito u slučaju da lice sa mentalnim smetnjama bude lišeno slobode bilo kakvim postupkom, obezbedi da ta lica ravnopravno sa drugima imaju pravo na garancije u skladu s međunarodnim pravom koje se odnose na ljudska prava i da se s njima postupa u skladu s ciljevima i načelima Konvencije (član 14), uključujući mehanizme predviđene tom konvencijom i mehanizme predviđene Konvencijom protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, i njenim Opcionim protokolom, koji se odnose na položaj i tretman lica sa mentalnim smetnjama u rezidencijalnom smeštaju i pružanje zdravstvene zaštite (posebno zahtevi za humanim tretmanom i poštovanjem urođenog dostojanstva svakog ljudskog bića), ali i standardi u vezi sa ograničenjem prava pacijenata. Prilikom predlaganja konkretnih rešenja, pošlo se i od principa uspostavljenih Konvencijom o pravima deteta, koji se odnose na zbrinjavanje i lečenje dece kojima je neophodna zdravstvena pomoć i nega, i dužnosti države da obezbeđuje razvoj institucija, objekata i službi za brigu o deci, a posebno, da nastoji da podstiče uspostavljanje postupaka, organa i ustanova primenljivih na decu za koju se tvrdi, koja su optužena i za koju se smatra da su prekršila krivični zakon, mere za postupanje sa takvom decom, s tim da ljudska prava i zakonska zaštita budu u potpunosti poštovani i da mogućnosti institucionalne brige budu na raspolaganju da bi se obezbedilo da se sa decom postupa na način koji odgovara njihovom dobu i koji je proporcionalan i okolnostima i učinjenom delu. Posebno su se imale u vidu konvencijske odredbe o pravu deteta na najviši nivo zdravstvene i medicinske zaštite (član 24. stav 1); pravu deteta, koje su nadležni organi zbrinuli radi staranja, zaštite ili lečenja njegovog fizičkog ili mentalnog zdravlja, na periodične provere lečenja i svih ostalih okolnosti od značaja za njegovo zbrinjavanje (član 25); da se sa detetom lišenim slobode postupa tako što se poštuje dostojanstvo ljudske ličnosti, kao i na način kojim se uzimaju u obzir potrebe lica njegovih godina i da se svako dete lišeno slobode odvaja od odraslih, osim ako se ne smatra da je to u najboljem interesu deteta, i da ima pravo da održava kontakt sa svojom porodicom preko pisama i poseta, osim u izuzetnim slučajevima (član 37. tačka c).

Polazeći od navedenog, predloženim dopunama Zakona o zaštiti lica sa mentalim smetnjama predviđa se posebna psihijatrijska ustanova za brigu o deci sa ispoljenim mentalnim smetnjama i opasnim ponašanjem, koja su izvršioci dela u kojima su sadržana objektivna obeležja najtežih krivičnih dela i koja predstavljaju ozbiljnu opasnost za društvenu zajednicu, propisuju se uslovi zbrinjavanja koji odgovaraju stanju i potrebama te dece, zadržavanje radi dijagnosttike i lečenja koje nije unapred oročeno, ali o čemu uvek odlučuje sud, uz obavezne periodične provere ispunjenosti uslova za dalje zadržavanje i lečenje, ukljčujući nužna ograničenja ostvarivanja prava pacijenata iz razloga koji su zakonom propisani.

III. OBJAŠNjENjE POJEDINIH ODREDABA ZAKONA

U članu 12. Zakona utvrđeno je da se lečenje lica sa mentalnim smetnjama obavlja u psihijatrijskim ustanovama i domovima zdravlja. Predloženim dopunama (član 1. predloženog zakona) predviđa se osnivanje posebne organizacione jedinice u okviru psihijatrijske ustanove za lečenje dece sa ispoljenim ponašanjem opasnim po okolinu, a koja organizaciona jedinica je zatvorenog tipa i sa posebnim obezbeđenjem. Takođe je predviđeno da se na pitanja obezbeđenja, uključujući prostorije pod nadzorom, opremu, tehnička i druga sredstva, lica koja održavaju red i bezbednost i druge uslove potrebne za bezbedan rad posebnog organizacionog dela psihijatrijske ustanove za decu, shodno primenjuju propisi kojima su ta pitanja uređena za zdravstvene ustanove u kojima se sprovodi mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi.

U poglavlju VI Zakona propisani su razlozi za zadržavanje bez pristanka i smeštaj bez pristanka lica sa mentalnim smetnjama u psihijatrijsku ustanovu, definisano je pokretanje postupka za zadržavanje bez pristanka i smeštaj bez pristanka tih lica, utvrđeni su razlozi za donošenje odluke o zadržavanju bez pristanka, organizovanje hitnog konzilijarnog pregleda zadržanog lica i obaveštavanje nadležnog suda o tome, utvrđena je nadležnost suda kao i hitnost postupka i isključenje javnosti, propisano je postupanje suda po saznanju o zadržavanju bez pristanka, donošenje sudske odluke o zadržavanju bez pristanka ili otpustu lica sa mentalnim smetnjama kao i postupak po žalbi. U članu 30. propisano je da je sud koji donosi odluku o zadržavanju lica sa mentalnim smetnjama dužan da odredi i vreme zadržavanja u psihijatrijskoj ustanovi, koje iznosi najduže do 30 dana od dana donošenja odluke o zadržavanju bez pristanka. U članu 33. takođe je propisano da je sud dužan da u rešenju o zadržavanju bez pristanka lica sa mentalnim smetnjama odredi trajanje zadržavanja bez pristanka, koje ne može biti duže od 30 dana, računajući od dana kada je psihijatar doneo odluku o zadržavanju bez pristanka ovog lica, a u čl. 34. i 35. važećeg zakona propisan je postupak produženja zadržavanja bez pristanka lica sa mentalnim smetnjama u slučaju kada psihijatrijska ustanova utvrdi da lice zadržano bez pristanka treba i dalje da ostane na bolničkom lečenju i nakon isteka trajanja roka određenog u rešenju suda o zadržavanju bez pristanka. U tom slučaju sud je dužan da o predlogu psihijatrijske ustanove o zadržavanju bez pristanka odluči do isteka roka određenog rešenjem o zadržavanju bez pristanka, pri čemu može produžiti prisilni smeštaj u trajanju do tri meseca od dana isteka vremena određenog rešenjem o zadržavanju bez pristanka. Svako dalje zadržavanje bez pristanka može se produžiti rešenjem suda na vreme do šest meseci. S obzirom da se kod dece mlađe od 14 godina, koja se nalaze u ranom periodu razvoja, ne može unapred odrediti vreme potrebno za sprovođenje nophodnih dijagnostičkih procedura i lečenje, dopunama Zakona (član 2) predlaže se da se (izuzeno od člana 30. i čl. 33-35. Zakona), odlukom o zadržavanju deteta u psihijatrijskoj ustanovi iz člana 12. stav 4. ovog zakona, trajanje zadržavanja radi dijagnostike i lečenja unapred ne limitira, s tim što je sud dužan da na svakih šest meseci vrši proveru ispunjenosti uslova za dalje zadržavanje i lečenje. Predviđen je i izuzetak od člana 32. stav 2. Zakona (prema kome sud, pre donošenja odluke o zadržavanju deteta, u zavisnosti od potreba, pribavlja mišljenje od specijaliste dečje psihijatrije), tako što je propisano da je, pre donošenja odluke o smeštaju deteta iz člana 12. stav 4. ovog zakona, sud dužan da pribavi mišljenje od konzilijuma psihijatrijske ustanove čiji je obavezni član dečji ili adolescentni psihijatar. S obzirom na nužnost periodičnih provera ispunjenosti uslova za dalje zadržavanje i lečenje, propisana je i dužnost psihijatrijske ustanove da najkasnije 15 dana pre isteka perioda od šest meseci od donošenja sudske odluke o zadržavanju deteta, i nadalje, na svakih šest meseci, dostavlja sudu pismeni nalaz i mišljenje o potrebi daljeg zadržavanja i lečenja deteta.

 U poglavlju VII propisana su prava i dužnosti lica sa mentalnim smetnjama u psihijatrijskoj ustanovi i to: pravo da bude obavešteno o razlozima i ciljevima smeštaja, svrsi, prirodi, posledicama, korisnosti i opasnostima sprovođenja predloženog lečenja, kao i o identitetu i profesionalnom statusu zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika koji će o njemu brinuti; da aktivno učestvuje u planiranju i sprovođenju svoga lečenja, oporavka i resocijalizacije; da se radno osposobljava prema opštem ili posebnom programu za lica sa mentalnim smetnjama; da dobije odgovarajuću naknadu za rad u radno-terapijskim poslovima od kojih ustanova u kojoj se nalazi na lečenju ostvaruje prihode; da podnosi prigovore u skladu sa zakonom kojim se uređuju prava pacijenata; da bez nadzora i ograničenja podnosi zahteve, prigovore, žalbe i druge pravne lekove nadležnim pravosudnim, državnim i drugim organima; da se savetuje nasamo sa svojim zakonskim zastupnikom, ili punomoćnikom; da se odmara, druži sa drugim licima, bavi rekreativnim aktivnostima, u skladu sa svojim mogućnostima i da prima posete; da o svom trošku šalje i prima, uz punu privatnost, bez nadzora i ograničenja, poštu, pakete, novine i da telefonira; da prati radio i televizijske programe; da drži kod sebe predmete za ličnu upotrebu; da učestvuje, po sopstvenom izboru u verskim aktivnostima, u okviru mogućnosti koje ima psihijatrijska ustanova; da zavisno od pola, bude smešteno i da spava u odvojenim prostorijama. Predloženim dopunama Zakona (čl. 3. i 4) predviđaju se nužni izuzeci, kada je reč o deci smeštenoj u psihijatrijsku ustanovu iz člana 12. stav 4. Izuzeci se odnose na prava vezna za radno osposobljavanje i radno-terapijske poslove, koja su, s obzirom na uzrast i specifičnosti položaja, isključena, kao i prava deteta koja su u vezi sa posetama, komunkacijom i kontaktima sa drugim licima uključujući članove uže porodice, koja se mogu privremeno zabraniti, s tim što je odlučivanje o zabrani uvek u nadležnosti suda koji je doneo odluku o zadržavanju deteta. Propisano je i da se na postupak donošenja odluke o privremenoj zabrani poseta i kontakata shodno primenjuju odredbe čl. 28. i 37. Zakona, koje se odnose na načela hitnosti postupka i isključenje javnosti, kao i lica koja učestvuju u postupku.

U članu 5. predloženog zakona utvrđuje se njegovo stupanje na snagu.

Izvor: Vebsajt Ministarstva zdravlja, 20.07.2023.
Naslov: Redakcija