KRIVIČNI ZAKONIK: Kleveta dekriminalizovana 2012. godine

Posle vesti da je Republika Srpska ponovo propisala klevetu kao krivično delo, stručnjaci razgovaraju o tome da li i u Krivičnom zakoniku ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) Republike Srbije eventualno treba vratiti klevetu, koja je u našoj zemlji dekriminalizovana 2012. godine. Tada je brisanje čuvenog člana 171, iz grupe krivičnih dela protiv časti i ugleda, deo javnosti protumačio kao “unapređenje slobode štampe i govora”. Mnoge javno iznete laži ostale su potom u Srbiji nekažnjene više od jedne decenije.

Na stotine postupaka vođeno je ranije u našim sudovima zbog klevete, a ona je jedino krivično delo kod kojeg je teret dokazivanja na okrivljenom. Ako ne bi dokazao da je istina ono što je o nekome rekao ili napisao, tuženi je bivao osuđen. Privatni tužilac nije bio dužan da dokazuje da je neistinita tvrdnja o njemu zapravo laž. Bilo je dovoljno da podnese tužbu. Onaj ko je tužen zato što je kazao da je tužilac lopov, morao je to i da dokaže pred sudom.

Iako novčane kazne nisu bile velike i odlazile su u državni budžet, osuđujuća presuda predstavljala je satisfakciju za onoga ko je oklevetan, a krivac je ulazio u kaznenu evidenciju kao osuđivana osoba. Na osnovu krivične presude, oštećeni je mogao da pokrene parnični postupak za naknadu nematerijalne štete, zbog duševnih bolova koje je trpeo usled povrede časti i ugleda.

I sada se, doduše, može pokrenuti parnica, s tim što oštećeni mora da dokazuje kakvu je štetu pretrpeo. Za krivično delo uvrede, koje nije izbrisano iz našeg zakonika, može biti izrečena novčana kazna, a ukoliko je osuđeni ne plati, onda mu se ta sankcija zamenjuje kaznom zatvora.

“Jezik kosti nema, ali kosti lomi”, stara je izreka na koju podseća dr Milan Škulić, profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Navodi da su se zagovornici ukidanja klevete svojevremeno pozivali na to da je ona uklonjena upravo u BiH, Crnoj Gori i nekim zemljama poput Gruzije, Moldavije, iako je u većini modernih evropskih država ostala kao inkriminacija koja štiti čast i ugled. Sada bi Srbija možda mogla da sledi i obrnuti primer Republike Srpske i vrati klevetu u Krivični zakonik.

– Sloboda govora svakako treba da postoji, ali se ona ne mora svesti na to da se povređuju tuđa prava i da ljudi trpe svakakve, pa i najgore, laži koje se iznose o njima, a koje neposredno škode njihovoj časti i ugledu. Bilo je reči o tome da javne ličnosti moraju da imaju viši prag tolerancije na klevetu nego obični građani, zato što su više izloženi interesovanju javnog mnjenja. Trpljenje laži, međutim, ima svojih granica, jer je reč o neistinama koje škode časti i ugledu ne samo onoga na koga se odnose, već članova njegove porodice, a naročito je opasno što štetu trpe i maloletne osobe – kaže dr Škulić.

Radnja izvršenja krivičnog dela klevete je iznošenje ili pronošenje nečeg neistinitog što može škoditi časti ili ugledu osobe na koju se odnosi.

– Čast je čoveku nekada važnija od života. Možda neko klevetu smatra lakim krivičnim delom, ali ona može imati veoma teške posledice. Neko se zbog toga može razboleti, imati narušene porodične, prijateljske i poslovne odnose ili izgubiti posao. Kleveta nije nikada laki delikt za onoga koga pogađa, a gonila se po privatnoj tužbi, ne zato što je sama po sebi, “lako krivično delo”, već stoga što ona primarno pogađa oklevetanog, a ne širi krug ljudi. Potpuno je pogrešna teza da postojanje klevete kao krivičnog dela ugrožava slobodu medija – navodi dr Milan Škulić.

Sloboda medija ne podrazumeva i plasiranje laži, kojima se povređuju čast i ugled.

Lažnu vest i demanti profesor poredi sa džakom perja koji je otvoren i perje prosuto sa krova visoke zgrade i – kasnijim skupljanjem tog perja i vraćanjem u džak. Kada je laž o nekome puštena “u etar”, ona se velikom brzinom širi i nije moguće da se zaustavi jednim demantijem.

Sa druge strane, kada se podnese privatna tužba i donese krivična presuda, to je već poruka svim građanima da se neistine ne mogu iznositi nekažnjeno, a da onaj ko je oštećen ima pravo da traži sudsku zaštitu podnošenjem privatne tužbe. Ovo krivično delo nije bilo gonjeno po službenoj dužnosti, od strane javnog tužioca, jer nije pogađalo opšti interes već onoga ko je oklevetan i njegovo blisko i poslovno okruženje.

Kada je reč o odštetama koje se dosuđuju u parnicama, one u našoj zemlji nisu velike. Kreću se do sto-dvesta hiljada dinara, što otvara prostor za sve koji to lako mogu da plate – da nastavljaju sa klevetama, pogotovo ako od laži i dobro zarađuju.

– Oštećeni mora da ima mogućnost da tužbom pokrene i krivični i parnični postupak. Izvršioci bi morali da budu oglašeni krivim i kažnjeni. Ako bi se posledice klevete svele samo na naknadu štete u parnici, to bi bila nedovoljna zaštita časti i ugleda, jer bi bogati mogli da klevetaju bez straha od krivične sankcije. Zato najveći deo Evrope to nije prihvatio. U većini savremenih evropskih država, kao što su Nemačka, Austrija i Francuska, kleveta i uvreda su krivična dela. U Nemačkoj je za klevetu propisana pored novčane i kazna zatvora do dve godine, a za teži slučaj je moguće sankcionisanje zatvorom do pet godina – objašnjava profesor Škulić.

Podseća da je sloboda govora zagarantovana Ustavom, ali da to nije dozvola za klevetu i uvredu. Uvreda je u našem Krivičnom zakoniku zadržana, ali je ona po svojoj prirodi drugačija. Kod uvrede nije težište na neistini onoga što je za nekoga rečeno, već na uvredljivom sadržaju, koji može biti i istina. Onda kada kleveta postoji kao krivično delo, okrivljeni koji dokaže istinitost svojih tvrdnji, neće odgovarati za klevetu, ali i tada može postojati uvreda, ako je reč o uvredljivom sadržaju. Da li su neke reči ili način obraćanja uvredljivi – to je stvar ocene suda.

– Velika je zabluda da su to laka krivična dela. Čast i ugled su većini ljudi veoma dragoceni. Onome ko je teško uvređen ili oklevetan, to može biti mnogo gore nego da je teško telesno povređen. Nije im bitan novac koji bi dobili kao odštetu u parnici. Časnom čoveku je čast veoma bitna vrednost i ona se mora zaštititi i krivičnim pravom – napominje profesor Milan Škulić.

Javne ličnosti podnose mnogo javnih kritika i smatra se čak da donekle moraju trpeti i uvrede i klevete, pre svega kada se na njih neposredno odnose, ali treba imati na umu da to pogađa i sve osobe koje su im bliske i da posledice mogu dugoročno trpeti članovi njihove porodice, a naročito deca.

Pored toga, može se dogoditi, upozorava profesor, da ljudi, onda kada ne postoji opcija regularne državne reakcije na krivično delo kao što je kleveta, uzimaju pravdu u svoje ruke i tako sami “kazne” onoga ko je za njih ili za člana njihove porodice izneo tešku laž. Tada se može desiti da onaj kome je prvo klevetnik “jezikom polomio kosti”, uzvrati na mnogo realniji način. To naravno, kaže profesor, nikako ne treba da bude imanentno savremenom društvu i državi koja se odlikuje vladavinom prava.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 26.03.2023.
Naslov: Redakcija