NACRT ZAKONA O AUTORSKOM I SRODNIM PRAVIMA – Tekst propisa

I PREDMET ZAKONA

Član 1.

Ovim zakonom uređuju se prava autora književnih, naučnih, stručnih i umetničkih dela (u daljem tekstu: autorsko pravo), prava interpretatora, proizvođača fonograma, audiovizuelnog dela, emisija i prvog izdavača slobodnog dela kao prava srodna autorskom pravu (u daljem tekstu: srodna prava), pravo proizvođača baza podataka, način ostvarivanja autorskog i srodnih prava i prava proizvođača baza podataka i sudska zaštita tih prava.

II AUTORSKO PRAVO

1.         Autorsko delo Pojam i vrste autorskih dela

Član 2.

Autorsko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.

Autorskim delom smatraju se, naročito:

1)         pisana dela (knjige, brošure, članci, prevodi, računarski programi sa pratećom tehničkom i korisničkom dokumentacijom u bilo kojem obliku njihovog izražavanja, uključujući i pripremni materijal za njihovu izradu i dr.);

2)         govorna dela (predavanja, govori, besede i dr.);

3)         dramska, dramsko-muzička, koreografska i pantomimska dela;

4)         muzička dela, sa rečima ili bez reči;

5)         audiovizuelna dela (kinematografska dela, dela stvorena tehnikom sličnoj kinematografskoj i televizijska dela);

6)         dela likovne umetnosti (slike, crteži, skice, grafike, skulpture i dr.);

7)         dela arhitekture, primenjene umetnosti i industrijskog oblikovanja;

8)         kartografska dela (geografske i topografske karte);

9)         planovi, makete i fotografije;

10)       pozorišna režija.

Nezavršeno autorsko delo

Član 3.

Nezavršeno autorsko delo, delovi autorskog dela, kao i naslov autorskog dela smatraju se autorskim delom ako ispunjavaju uslove iz člana 2. stav 1. ovog zakona.

Autorsko delo prerade

Član 4.

Prerade autorskih dela smatraju se autorskim delom ako ispunjavaju uslove iz člana 2. stav 1. ovog zakona.

Delo prerade je delo u kome su prepoznatljivi karakteristični elementi prerađenog (izvornog) dela (muzičke obrade, aranžmani, adaptacije i dr.).

Zaštita autorskog dela iz stava 1. ovog člana ni na koji način ne ograničava prava autora izvornog dela.

Zbirka kao autorsko delo

Član 5.

Autorskim delom smatra se i zbirka koja s obzirom na izbor i raspored sastavnih delova ispunjava uslove iz člana 2. stav 1. ovog zakona (enciklopedija, zbornik, antologija, izabrana dela, muzička zbirka, zbirka fotografija, grafička mapa, izložba i sl.).

Autorskim delom se smatra i zbirka narodnih književnih i umetničkih tvorevina, kao i zbirka dokumenata, sudskih odluka i slične građe, koja s obzirom na izbor i raspored njene sadržine ispunjava uslove iz člana 2. stav 1. ovog zakona.

Zaštita zbirke ni na koji način ne ograničava prava autora dela koja su sastavni deo zbirke.

Kolektivno autorsko delo

Član 6.

Autorsko delo nastalo spajanjem naručenih priloga većeg broja autora u jednu celinu (enciklopedija, antologija, računarski program, baza podataka i sl.), smatra se kolektivnim autorskim delom.

Baza podataka kao autorsko delo

Član 7.

Autorskim delom smatra se baza podataka koja s obzirom na izbor i raspored njene sadržine ispunjava uslove iz člana 2. stav 1. ovog zakona.

Zaštita autorskim pravom se ne odnosi na sadržinu baze podataka niti se takvom zaštitom na bilo koji način ograničavaju prava koja postoje na tom sadržaju.

Zaštita baze podataka koja je dostupna elektronskim putem ne odnosi se na računarske programe koji su korišćeni za njenu izradu ili njen rad.

Tvorevine koje ne uživaju zaštitu autorskim pravom

Član 8.

Autorskopravnom zaštitom nisu obuhvaćene opšte ideje, postupci, metode rada, ili matematički koncepti kao takvi, kao i načela, principi i uputstva, podaci i činjenice koje su sadržane u autorskom delu.

Ne smatraju se autorskim delom:

1)         zakoni, podzakonski akti i drugi propisi;

2)         službeni materijali državnih organa i organa koji obavljaju javnu funkciju;

3)         službeni prevodi propisa i službenih materijala državnih organa i organa koji obavljaju javnu funkciju;

4)         podnesci i drugi akti u upravnom postupku, sudskom postupku ili drugom postupku propisanim zakonom.

Autorskopravnom zaštitom nisu obuhvaćene tvorevine folklora (narodne pesme, narodne igre, narodna književnost i sl.) u svom izvornom obliku. Ova odredba nije od uticaja na autorskopravnu zaštitu dela iz člana 2. stav 1. ovog zakona koje je inspirisano folklorom.

Objavljivanje, saopštavanje javnosti i izdavanje autorskog dela

Član 9.

Autorsko delo je objavljeno kada je na bilo koji način, bilo gde u svetu prvi put saopšteno javnosti od strane autora, odnosno lica koje je on ovlastio.

Autorsko delo je saopšteno javnosti ako je učinjeno dostupnim većem broju lica koja nisu međusobno povezana rodbinskim ili drugim ličnim vezama.

Autorsko delo je izdato kad su primerci dela pušteni u promet od strane autora, odnosno lica koje je on ovlastio, u broju koji, imajući u vidu vrstu i prirodu dela, može da zadovolji potrebe javnosti.

Delo likovne umetnosti se smatra izdatim i onda kad je originalni primerak, ili najmanje jedna kopija dela učinjena trajno pristupačnom javnosti od strane autora, odnosno lica koje je on ovlastio.

2.         Nastanak autorskog prava

Član 10.

Autor uživa moralna i imovinska prava u pogledu svog autorskog dela od trenutka nastanka autorskog dela (u daljem tekstu: delo).

3.         Subjekt autorskog prava Pojam autora

Član 11.

Autor je fizičko lice koje je stvorilo delo.

Autorom se smatra lice čije su ime, pseudonim ili znak naznačeni na primercima dela ili navedeni prilikom objavljivanja dela, dok se ne dokaže drukčije. Izuzetno, pravno ili fizičko lice čiji naziv, odnosno ime je na uobičajen način naznačeno na audiovizuelnom delu smatra se proizvođačem tog dela, dok se ne dokaže drukčije.

Autor dela je nosilac autorskog prava.

Pored autora nosilac autorskog prava može biti i lice koje nije autor, a koje je u skladu sa ovim zakonom steklo autorsko pravo.

Koautor

Član 12.

Koautor je fizičko lice koje je zajedničkim stvaralačkim radom sa jednim ili više lica stvorilo autorsko delo koje predstavlja nedeljivu celinu stvaralačkih doprinosa.

Koautori su nosioci zajedničkog autorskog prava na koautorskom delu, ako ovim zakonom ili ugovorom kojim se uređuju njihovi međusobni odnosi nije drukčije predviđeno.

Za ostvarivanje autorskog prava i prenošenje tog prava neophodna je saglasnost svih koautora. Koautor ne sme da uskrati svoju saglasnost protivno načelu savesnosti i poštenja, niti da čini bilo šta što škodi ili bi moglo da škodi interesima ostalih koautora.

Svaki koautor je ovlašćen da podnosi tužbe za zaštitu autorskog prava na koautorskom delu, s tim da može da postavlja tužbene zahteve samo u svoje ime i za svoj račun.

Ako se nisu drukčije sporazumeli, koautori dele ekonomsku korist od iskorišćavanja koautorskog dela srazmerno stvarnom doprinosu, koji je svaki dao u stvaranju dela.

Koautori audiovizuelnog dela i autori doprinosa audiovizuelnom delu

Član 13.

Koautorima audiovizuelnog dela se smatraju pisac scenarija, režiser i glavni snimatelj.

Ako je muzika bitan elemenat audiovizuelnog dela i komponovana je za to delo, onda je i kompozitor koautor audiovizuelnog dela.

Ako se radi o crtanom, odnosno animiranom filmu ili su crtež ili animacija bitni elementi audiovizuelnog dela, onda je i glavni animator koautor audiovizuelnog dela.

Kompozitor muzike i glavni animator koji se ne smatraju koautorima audiovizuelnog dela iz st. 2. i 3. ovog člana, kao i scenograf, kostimograf, montažer, autor maske i drugi autori koji su dali doprinos stvaranju audiovizuelnog dela imaju autorsko pravo na svojim individualnim doprinosima i smatraju se autorima doprinosa audiovizuelnom delu.

Autori spojenih dela

Član 14.

Ako dva ili više autora spoje svoja dela radi zajedničkog iskorišćavanja, svaki od autora zadržava autorsko pravo na svom delu.

Odnosi između autora spojenih dela se utvrđuju ugovorom.

Nepoznati autor

Član 15.

Autorsko pravo na autorskom delu čiji autor nije poznat (anonimno delo ili delo pod pseudonimom) ostvaruje:

1)         za izdato delo - izdavač;

2)         za objavljeno ali neizdato delo - lice koje je delo objavilo.

Ako se dokaže da lica iz stava 1. ovog člana nisu stekla od autora ili njegovog pravnog sledbenika pravo na izdavanje, odnosno objavljivanje dela, odredbe stava 1. ovog člana ne primenjuju se.

Kad se utvrdi identitet autora dela iz stava 1. ovog člana, prestaju prava izdavača, odnosno lica koje je delo objavilo.

4.         Sadržina autorskog prava

4.1.      Moralna prava autora

4.1.1.   Pravo na priznanje autorstva

Član 16.

Autor ima isključivo pravo da mu se prizna autorstvo na njegovom delu.

4.1.2.   Pravo na naznačenje imena

Član 17.

Autor ima isključivo pravo da njegovo ime, pseudonim ili znak budu naznačeni na svakom primerku dela, odnosno navedeni prilikom svakog javnog saopštavanja dela, izuzev ako je to, s obzirom na konkretni oblik javnog saopštavanja dela, tehnički nemoguće ili necelishodno.

Autor se može u pojedinačnim slučajevima, na izričit način odreći prava na naznačenje imena iz stava 1. ovog člana.

4.1.3.   Pravo na objavljivanje dela

Član 18.

Autor ima isključivo pravo da objavi svoje delo i da odredi način na koji će se ono objaviti.

Do objavljivanja dela samo autor ima isključivo pravo da javno daje obaveštenja o sadržini dela ili da opisuje svoje delo.

4.1.4.   Pravo na zaštitu integriteta dela

Član 19.

Autor ima isključivo pravo da štiti integritet svog dela i to naročito:

1)         da se suprotstavlja izmenama svog dela od strane neovlašćenih lica;

2)         da se suprotstavlja javnom saopštavanju svog dela u izmenjenoj ili nepotpunoj formi, vodeći računa o konkretnom tehničkom obliku saopštavanja dela i dobroj poslovnoj praksi;

3)         da daje dozvolu za preradu svog dela.

4.1.5.   Pravo na suprotstavljanje nedostojnom iskorišćavanju dela

Član 20.

Autor ima isključivo pravo da se suprotstavlja iskorišćavanju svog dela na način koji ugrožava ili može ugroziti njegovu čast ili ugled.

4.2.      Imovinska prava autora Osnovne odredbe o imovinskim pravima

Član 21.

Autor ima pravo na ekonomsko iskorišćavanje svog dela, kao i dela koje je nastalo preradom njegovog dela.

Za svako iskorišćavanje autorskog dela od strane drugog lica autoru pripada naknada ako ovim zakonom ili ugovorom nije drukčije određeno.

4.2.1.   Pravo na umnožavanje dela

Član 22.

Autor ima isključivo pravo da drugome dozvoli ili zabrani beleženje i umnožavanje svog dela u celosti ili delimično, bilo kojim sredstvima, u bilo kom obliku, na bilo koji trajni ili privremeni, posredni ili neposredni način.

Delo se umnožava naročito, grafičkim postupcima, fotokopiranjem i drugim fotografskim postupcima kojima se postiže isti rezultat, zvučnim ili vizuelnim snimanjem, izgradnjom dela arhitekture, smeštanjem dela u elektronskom obliku u memoriju računara.

Umnožavanje dela postoji nezavisno od broja primeraka dela, tehnike kojom su umnoženi i trajnosti primeraka.

Ako je autorsko delo računarski program, umnožavanjem se smatra i puštanje programa u rad na računaru.

Autor računarskog programa ima isključivo pravo da dozvoli ili zabrani umnožavanje računarskog programa koji je nastao kao rezultat prilagođavanja, prevođenja, aranžiranja ili izmene njegovog računarskog programa, bez uticaja na prava lica koje je izvršilo takve izmene.

4.2.2.   Pravo na stavljanje primeraka dela u promet

Član 23.

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli stavljanje u promet originala ili umnoženih primeraka svog dela, prodajom ili drugim načinom prenosa svojine.

Stavljanje primeraka dela u promet obuhvata i:

1)         nuđenje primeraka dela radi stavljanja u promet;

2)         skladištenje primeraka dela radi stavljanja u promet;

3)         uvoz primeraka dela.

Pravo autora na stavljanje primeraka dela u promet ne deluje prema onom vlasniku primerka dela koji je taj primerak legalno pribavio u Republici Srbiji od autora ili od

 

autorovog pravnog sledbenika (iscrpljenje prava). Vlasnik može slobodno otuđiti primerak dela koji je legalno pribavio od autora ili autorovog pravnog sledbenika.

4.2.3.   Pravo na davanje primeraka dela u zakup

Član 24.

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli davanje originala ili umnoženih primeraka svog dela u zakup. Davanje u zakup, u smislu ovog zakona, je davanje originala ili umnoženih primeraka dela drugome na korišćenje na ograničeno vreme u svrhu ostvarivanja neposredne ili posredne imovinske koristi.

Ako autor ustupi proizvođaču fonograma, odnosno audiovizuelnog dela svoje pravo iz stava 1. ovog člana on zadržava pravo na pravičnu naknadu od davanja u zakup primeraka autorskog dela (dela zabeleženog na video kaseti, audio kaseti, kompakt disku i sl.).

Autor se ne može odreći prava na naknadu iz stava 2. ovog člana.

Pravo iz stava 1. ovog člana se ne iscrpljuje prodajom ili drugim radnjama stavljanja u promet originala ili umnoženih primeraka dela.

Izuzeci od prava na davanje primeraka dela u zakup

Član 25.

Autor nema isključivo pravo iz člana 24. stav 1. ovog zakona ako je reč o:

1)         građevinski realizovanom delu arhitekture;

2)         delu primenjene umetnosti, realizovanom u vidu industrijskog ili zanatskog proizvoda;

3)         delu koje je nastalo ili je umnoženo radi davanja u zakup kao isključivog oblika iskorišćavanja dela, ugovorenog između autora i vlasnika primerka dela.

4.2.4.   Pravo na izvođenje dela

Član 26.

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli izvođenje svoga dela.

Izvođenjem, u smislu stava 1. ovog člana, smatra se javno saopštavanje nescenskih dela (govor, muzika) uživo pred publikom.

4.2.5.   Pravo na predstavljanje dela

Član 27.

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli predstavljanje svoga dela.

Predstavljanjem, u smislu stava 1. ovog člana, smatra se javno saopštavanje scenskih dela (dramsko, dramsko-muzičko, koreografsko, pantomimsko delo) uživo pred publikom.

4.2.6.   Pravo na prenošenja izvođenja ili predstavljanja dela

Član 28.

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli prenošenje izvođenja ili predstavljanja svog dela.

Prenošenjem izvođenja ili predstavljanja, u smislu stava 1. ovog člana, smatra se istovremeno javno saopštavanje dela, koje se izvodi ili predstavlja publici koja se nalazi izvan prostora u kome se delo izvodi ili predstavlja uživo, uz pomoć tehničkih uređaja kao što su zvučnik, odnosno ekran i zvučnik.

4.2.7.   Pravo na emitovanje dela

Član 29.

Autor, odnosno nosilac autorskog prava ima isključivo pravo da dozvoli ili zabrani emitovanje svog dela.

U smislu ovog zakona emitovanjem se smatra saopštavanje dela javnosti prenosom radijskih ili televizijskih programskih signala od subjekta koji vrši emitovanje (u daljem tekstu: radiodifuzna organizacija), do prijemnih uređaja putem mreže predajnika (zemaljsko emitovanje), kablovskih distributivnih sistema (kablovsko emitovanje) ili satelitskih stanica (satelitsko emitovanje).

4.2.8.   Satelitsko emitovanje u Republici Srbiji

Član 30.

U smislu ovog zakona, pod satelitom se podrazumeva svaki satelit koji radi u radio- frekvencijskom opsegu koji je, shodno propisima koji uređuju oblast elektronskih komunikacija, namenjen emitovanju signala za prijem od strane javnosti ili je namenjen zatvorenoj komunikaciji od tačke do tačke.

Satelitsko emitovanje dela u Republici Srbiji postoji, u smislu člana 29. ovog zakona, ako su pod kontrolom i odgovornošću radiodifuzne organizacije, radijski ili televizijski programski signali, radi prijema od strane javnosti, uvedeni u Republici Srbiji u neprekinuti komunikacioni lanac koji vodi prema satelitu i od satelita prema Zemlji.

Satelitsko emitovanje dela u Republici Srbiji postoji i onda kada se uvođenje radijskih ili televizijskih programskih signala iz stava 1. ovog člana odigrava u državi koja ne obezbeđuje sličan ili viši nivo zaštite od onog koji je predviđen odredbama ovog zakona, pod uslovom:

1)         da se transmiter sa kog su poslati programski signali do satelita nalazi na teritoriji Republike Srbije, ili

2)         da je radiodifuzna organizacija koja je osnovana i koja ima sedište na teritoriji Republike Srbije naručila uvođenje radijskih ili televizijskih programskih signala iz stava 2. ovog člana, ukoliko se transmiter sa kog su poslati programski signali do satelita ne nalazi na teritoriji Republike Srbije.

Prava koja za autore i nosioce autorskog prava proizlaze iz odredaba ovog zakona shodno se ostvaruju prema licu koje koristi transmiter iz stava 3. tačka 1) ovog člana, odnosno prema organizaciji za radio difuziju iz stava 3. tačka 2) ovog člana.

Ako su programski signali iz stava 2. ovog člana kodirani, satelitsko emitovanje će postojati pod uslovom da je radiodifuzna organizacija omogućila javnosti da nabavi sredstva za dekodiranje ili je to učinilo treće lice, na osnovu njenog ovlašćenja.

4.2.9.   Pravo na reemitovanje i kablovsko reemitovanje dela

Član 31.

Autor, odnosno nosilac autorskog prava ima isključivo pravo da dozvoli ili zabrani reemitovanje i kablovsko reemitovanje svog dela.

U smislu ovog zakona, reemitovanjem se smatra istovremeno saopštavanje dela javnosti u neizmenjenom i celovitom obliku od strane lica različitog od radiodifuzne organizacije koja delo izvorno emituje.

Kablovsko reemitovanje se odvija putem kablovskog ili mikrotalasnog sistema i podrazumeva istovremeno, neizmenjeno i neprekinuto reemitovanje inicijalne žične, bežične ili satelitske emisije televizijskog ili radio programa koji je namenjen za prijem od strane javnosti.

U slučaju kablovskog reemitovanja autor, odnosno nosilac autorskog prava, ostvaruje svoje pravo samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog prava. Odredba stava 4. ovog člana ne primenjuje se u slučaju kablovskog reemitovanja prenosa televizijskog ili radio programa koji je vlasništvo radiodifuzne organizacije ili na kojem je radiodifuzna organizacija stekla prava od trećih lica.

U slučaju da radiodifuzna organizacija i kablovski operator ne postignu sporazum o uslovima kablovskog reemitovanja emisije radiodifuzne organizacije, svaka od zainteresovanih strana može da se obrati za pomoć jednom ili većem broju medijatora.

Ukoliko medijator dostavi zainteresovanim stranama predlog za rešavanje spora, smatraće se da su zainteresovane strane prihvatile predlog medijatora ukoliko u roku od tri meseca od dana prijema predloga, ne odbiju taj predlog u pisanoj formi.

Na postupak medijacije iz ovog člana shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje medijacija, ukoliko ovim zakonom nije drugačije propisano.

4.2.10. Pravo na na javno saopštavanje uključujući i činjenje dela dostupnim javnosti

Član 32.

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli javno saopštavanje dela uključujući i činjenjenje dela dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem na način koji omogućava pojedincu individualni pristup delu sa mesta i u vreme koje on odabere.

Pravo iz stava 1. ovog člana se ne iscrpljuje bilo kojom radnjom javnog saopštavanja dela, uključujući činjenje dela dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem na način propisan stavom 1. ovog člana.

4.2.11. Pravo na prilagođavanje, aranžiranje i druge izmene dela

Član 33.

Autor ima isključivo pravo da drugome dozvoli ili zabrani prilagođavanje, prevođenje, aranžiranje i druge izmene dela.

4.2.12. Pravo na javno saopštavanje dela koje se emituje

Član 34.

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli da njegovo delo koje se emituje, odnosno reemituje istovremeno javno saopštava publici na javnim mestima kao što su vozila javnog saobraćaja, restorani, čekaonice i sl. putem tehničkih uređaja kao što su radio aparat ili televizor.

4.2.13. Pravo na javno saopštavanje dela sa nosača zvuka ili slike

Član 35.

Autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli da njegovo delo koje je zabeleženo na nosaču zvuka, nosaču slike, odnosno nosaču zvuka i slike (CD, DVD, blu rej disk, vinil ploča, filmska traka itd.) javno saopštava uz pomoć tehničkih uređaja za reprodukovanje zvuka, odnosno slike.

4.3.      Prava autora prema vlasniku primerka autorskog dela

4.3.1.   Pravo na pristup primerku dela

Član 36.

Autor ima pravo da od vlasnika primerka njegovog dela traži da mu omogući pristup tom primerku, ako je to neophodno radi umnožavanja dela, i ako se time bitno ne ugrožavaju opravdani interesi vlasnika, odnosno lica koje drži taj primerak dela.

Vlasnik dela, odnosno lice koje drži primerak dela iz stava 1. ovog člana nije dužno da autoru preda primerak dela.

4.3.2.   Pravo sleđenja

Član 37.

Ako je original dela likovne umetnosti posle prve prodaje od strane autora ponovo prodat, autor ima pravo da bude obavešten o prodaji i novom vlasniku, kao i da potražuje naknadu u obimu koji je propisan ovim članom.

Kao originali dela likovne umetnosti iz stava 1. ovog člana smatraju se dela grafičke ili plastične umetnosti kao što su slike, crteži, kolaži, umetničke slike, gravure, grafike, litografije, skulpture, tapiserije, umetnička dela izrađena u keramici ili staklu, fotografije, pod uslovom da ih je stvorio autor svojeručno ili se radi o primercima koji se smatraju izvornim umetničkim delima shodno odredbi stava 3. ovog člana.

Originalom dela likovne umetnosti iz stava 1. ovog člana smatraju se i umnoženi primerci tog dela (reprodukcije), ako ih je u ograničenom broju izradio sam autor ili lice koje je on ovlastio. Takvi primerci moraju da budu na uobičajeni način numerisani i potpisani ili na drugi način obeleženi od strane autora.

Odredba stava 1. ovog člana primenjuje se na sve radnje preprodaje u koje su uključeni kao prodavci, kupci ili posrednici lica koja se profesionalno bave trgovinom umetničkim delima kao što su prodajni saloni, umetničke galerije, aukcijske kuće i sl.

Za obaveze iz stava 1. ovog člana odgovara prodavac, a solidarno sa njim kupac i posrednik koji se profesionalno bave trgovinom umetničkim delima.

Naknada na osnovu prava sleđenja plaća se u procentu od prodajne cene originala bez poreza.

Naknada iz stava 6. ovog člana iznosi:

1)         4% od prodajne cene ostvarene u iznosu od 400 - 50.000 evra izraženoj u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preprodaje;

2)         3% od prodajne cene ostvarene u iznosu od 50.001 - 200.000 evra izraženoj u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preprodaje;

3)         1% od prodajne cene ostvarene u iznosu od 200.001 - 350.000 evra izraženoj u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preprodaje;

4)         0,5% od prodajne cene ostvarene u iznosu od 350.001 - 500.000 evra izraženoj u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preprodaje;

5)         0,25% od prodajne cene ostvarene u iznosu koji prelazi 500.000 evra izraženoj u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preprodaje. Nezavisno od prodajne cene originala, naknada na osnovu prava sleđenja ne sme da iznosi više od 12.500 evra izraženo u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preprodaje.

Lica navedena u stavu 5. ovog člana dužna su da u roku od 30 dana od dana kada je prodaja izvršena, obaveste autora o iznosu prodajne cene, imenu, odnosno nazivu i adresi prodavca, kupca i posrednika. Obaveza plaćanja naknade iz ovog člana dospeva u roku od 30 dana od dana kada je prodaja izvršena.

4.3.3.   Zabrana odricanja od prava sleđenja i zabrana pravnog raspolaganja pravom sleđenja

Član 38.

Autor se ne može odreći prava sleđenja niti može njime raspolagati. Posle smrti autora pravo sleđenja prelazi na njegove naslednike.

Pravo sleđenja ne može biti predmet prinudnog izvršenja.

Autor ima pravo da, u roku od tri godine od preprodaje originala dela likovne umetnosti, zahteva od lica navedenih u članu 37. stav 5. ovog zakona, bilo koju informaciju koja mu je potrebna za obezbeđenje naplate naknade koja mu pripada od te preprodaje.

4.3.4.   Pravo zabrane izlaganja originalnog primerka dela likovne umetnosti

Član 39.

Vlasnik originalnog primerka dela slikarstva, skulpture i fotografije ima pravo da taj primerak izlaže, bez obzira na to da li je delo objavljeno, osim ako je autor, prilikom otuđenja tog originalnog primerka, to izričito i u pisanoj formi zabranio.

Autor ne može zabraniti izlaganje originalnog primerka dela koji pripada muzeju, galeriji ili drugoj sličnoj javnoj instituciji.

4.3.5.   Preče pravo autora na preradu primerka dela arhitekture

Član 40.

Ako vlasnik građevine kao materijalizovanog primerka dela arhitekture ima nameru da vrši određene izmene na građevini obavezan je da preradu dela prvo ponudi autoru ako je dostupan. Autor je dužan da se o ponudi vlasnika građevine izjasni u roku od 30 dana od dana prijema ponude.

Autor arhitektonskog dela ne može da se protivi izmenama svog dela ako je potreba za izmenama dela proizašla iz okolnosti, kao što su sigurnosni ili tehnički razlozi.

Ako se izmene na građevini vrše prema delu prerade koje nije sačinio autor, moraju se poštovati moralna prava autora.

4.4.      Pravo autora na pravičnu naknadu i obveznici plaćanja pravične naknade

4.4.1.   Pravo na pravičnu naknadu od uvoza i prodaje tehničkih uređaja i praznih nosača zvuka, slike i teksta

Član 41.

Autori dela za koja se, s obzirom na njihovu prirodu, može očekivati da će biti umnožavana fotokopiranjem ili snimanjem na nosače zvuka, slike ili teksta za lične nekomercijalne potrebe fizičkih lica u skladu sa članom 55. st. 1. i 2. ovog zakona, imaju pravo na pravičnu naknadu od uvoza, odnosno prodaje tehničkih uređaja i praznih nosača zvuka, slike i teksta za koje se opravdano može pretpostaviti da će biti korišćeni za takvo umnožavanje.

Pravičnu naknadu iz stava 1. ovog člana plaćaju proizvođači uređaja za tonsko i vizuelno snimanje, proizvođači uređaja za fotokopiranje ili drugih uređaja sa sličnom tehnikom umnožavanja, proizvođači praznih nosača zvuka, slike, odnosno teksta i solidarno sa njima uvoznici uređaja za tonsko i vizuelno snimanje, uređaja za fotokopiranje ili drugih uređaja sa sličnom tehnikom umnožavanja i praznih nosača zvuka, slike, odnosno teksta.

Ako se uređaji i prazni nosači zvuka, slike, odnosno teksta iz stava 1. ovog člana ne proizvode u Republici Srbiji, naknadu plaća njihov uvoznik.

Listu tehničkih uređaja i praznih nosača zvuka, slike, odnosno teksta za koje se opravdano pretpostavlja da se koriste za takvo umnožavanje i za koje postoji obaveza plaćanja pravične naknade utvrđuje Vlada (u daljem tekstu: Lista tehničkih uređaja i praznih nosača zvuka, slike, odnosno teksta).

4.4.2.   Nastanak obaveze plaćanja pravične naknade od uvoza i prodaje tehničkih uređaja i praznih nosača zvuka, slike i teksta

Član 42.

Obaveza plaćanja pravične naknade iz člana 41. ovog zakona nastaje:

1)         pri prvoj prodaji u Republici Srbiji ili uvozu u Republiku Srbiju novih uređaja za tonsko i vizuelno snimanje;

2)         pri prvoj prodaji u Republici Srbiji ili uvozu u Republiku Srbiju praznih nosača zvuka, slike i teksta;

3)         pri prvoj prodaji u Republici Srbiji ili uvozu u Republiku Srbiju novih uređaja za fotokopiranje ili drugih uređaja sa sličnom tehnikom umnožavanja.

4.4.3.   Uređaji i prazni nosači zvuka, slike, odnosno teksta na koje se ne plaća pravična naknada

Član 43.

Pravična naknada iz člana 41. ovog zakona ne plaća se za:

1)         tehničke uređaje i prazne nosače zvuka, slike, odnosno teksta ako su oni namenjeni izvozu;

2)         prazne nosače zvuka, slike, odnosno teksta primenljive isključivo uz tehničke uređaje koji se uobičajeno ne koriste za umnožavanje autorskih dela za lične, nekomercijalne potrebe (studijska oprema i uređaji, diktafoni i sl.);

3)         tehničke uređaje i prazne nosače zvuka, slike i teksta koji se uvoze u manjim količinama i koji su deo ličnog prtljaga.

4.4.4.   Pravo na pravičnu naknadu od umnožavanja autorskih dela fotokopiranjem ili sličnom tehnikom

Član 44.

U slučaju umnožavanja autorskih dela fotokopiranjem ili sličnom tehnikom, pored prava na naknadu iz člana 41. ovog zakona autor ima pravo i na pravičnu naknadu od pravnog ili fizičkog lica koje pruža usluge fotokopiranja uz naknadu.

Obaveza plaćanja pravične naknade iz stava 1. ovog člana nastaje pri prvom pružanju usluge fotokopiranja uz naknadu.

4.4.5.   Obaveza lica koje pruža usluge fotokopiranja

Član 45.

Pravno ili fizičko lice iz člana 44. ovog zakona dužno je da, na zahtev lica koje predstavlja organizaciju za kolektivno ostvarivanje autorskog ili srodnih prava koja ima dozvolu nadležnog organa da naplaćuje pravičnu naknadu od umnožavanja autorskih dela fotokopiranjem ili sličnom tehnikom, omogući pristup u prostorije u kojima obavlja radnje umnožavanja autorskih dela, u cilju evidentiranja podataka o broju i vrsti uređaja za fotokopiranje ili uređaja sa sličnom tehnikom umnožavanja.

Lice koje predstavlja organizaciju iz stava 1. ovog člana ne može da zahteva da mu se omogući pristup prostorijama van radnog vremena pružaoca usluge fotokopiranja, niti može znatno da utiče na proces rada tokom vršenja radnji iz stava 1. ovog člana.

4.4.6.   Pravo na povraćaj pravične naknade

Član 46.

Obveznik plaćanja pravične naknade koji je platio pravičnu naknadu za uređaje i prazne nosače zvuka, slike, odnosno teksta sa Liste tehničkih uređaja i praznih nosača zvuka, slike, odnosno teksta i koje je kao nekorišćene izvezao sa teritorije Republike Srbije, ima pravo na povraćaj plaćene pravične naknade.

4.4.7.   Obaveza dostavljanja podataka organizacijama za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava

Član 47.

Obveznici plaćanja pravične naknade iz čl. 41. i 44. ovog zakona u obavezi su da, u roku od osam dana od nastanka obaveze plaćanja pravične naknade, organizaciji za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava dostave podatke o tipu i broju prodatih, odnosno uvezenih uređaja ili praznih nosača zvuka, slike, odnosno teksta, kao i podatke o broju uređaja za fotokopiranje koje koriste lica koja pružaju usluge

 

fotokopiranja uz naknadu i druge neophodne podatke koji su relevantni za obračun i raspodelu naknade koja se prema tarifi plaća.

Podatke dobijene na   način utvrđen stavom 1. ovog člana, organizacija može koristiti samo za obračunavanje pravične naknade i ne sme ih koristiti u druge svrhe.

4.4.8.   Obavezno kolektivno ostvarivanje prava na pravičnu naknadu

Član 48.

Autori mogu ostvariti svoje pravo na pravičnu naknadu iz čl. 41. i 44. ovog zakona samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

Pravo na pravičnu naknadu ne može biti predmet odricanja, raspolaganja za života i prinudnog izvršenja.

4.5.      Pravo autora na pravičnu naknadu za davanje dela na poslugu

Član 49.

U slučaju davanja na poslugu originala ili umnoženih primeraka dela od strane biblioteka dostupnih javnosti, kao i od strane drugih institucija dostupnih javnosti kojima je to delatnost, autor ima pravo na pravičnu naknadu.

Davanje na poslugu, u smislu ovog zakona, je davanje originala ili umnoženih primeraka dela na korišćenje od strane institucija dostupnih javnosti, u vremenski ograničenom periodu, bez ostvarivanja neposredne ili posredne imovinske koristi.

Odredbe st. 1. i 2. ovog člana ne odnose se na poslugu:

1)         originala ili umnoženih primeraka dela primenjenih umetnosti, odnosno industrijskog dizajna;

2)         građevina;

3)         originala ili umnoženih primeraka dela koja međusobno pozajmljuju institucije iz stava 1. ovog člana.

Pravo iz stava 1. ovog člana može se ostvariti samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

5.         Ograničenja autorskog prava

5.1.      Zajednička odredba

Član 50.

U slučajevima iskorišćavanja dela na osnovu odredaba ovog zakona o ograničenju autorskog prava, moraju se navesti ime autora dela i izvor iz koga je delo preuzeto (izdavač dela, godina i mesto izdanja, časopis, novina, televizijska ili radio stanica gde je delo, odnosno odlomak dela izvorno objavljen ili neposredno preuzet i sl.).

U svakom konkretnom slučaju, obim ograničenja isključivih prava ne sme biti u suprotnosti sa uobičajenim iskorišćavanjem dela niti sme nerazumno vređati legitimne interese autora, odnosno nosioca prava.

5.2.      Suspenzija isključivih prava i prava na naknadu

5.2.1.   Suspenzija autorskog prava u svrhu sprovođenja postupka pred sudskim i drugim državnim organima

Član 51.

Bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade objavljeno autorsko delo može se umnožavati i javno saopštavati radi sprovođenja postupka pred sudskim ili drugim državnim organima ili u svrhu obezbeđenja javne sigurnosti.

5.2.2.   Suspenzija autorskog prava u svrhu izveštavanja

Član 52.

Dozvoljeno je, u okviru izveštavanja javnosti putem štampe, radija, televizije i

drugih medija o tekućim događajima, u obimu koji odgovara svrsi i načinu izveštavanja o tekućem događaju, bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje, stavljanje u promet, emitovanje, reemitovanje i činjenje dostupnim javnosti:

1)         objavljenih dela koja se pojavljuju kao sastavni deo tekućeg događaja o kome se javnost izveštava;

2)         kratkih izvoda ili sažetaka iz novinskih i drugih sličnih članaka u pregledima štampe;

3)         političkih, verskih i drugih govora održanih na javnim skupovima, u državnim organima, verskim ustanovama ili prilikom državnih ili verskih svečanosti;

4)         slobodno korišćenje dnevnih informacija i vesti koje imaju prirodu novinskog izveštaja.

U svim slučajevima iz stava 1. ovog člana potrebno je navesti izvor i autora dela, izuzev ako je to, s obzirom na konkretni oblik korišćenja dela, tehnički nemoguće ili necelishodno.

5.2.3.   Suspenzija autorskog prava u svrhu izvođenja nastave

Član 53.

Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade za nekomercijalne svrhe nastave:

1)         javno izvođenje ili predstavljanje objavljenih dela u obliku neposrednog poučavanja na nastavi;

2)         javno izvođenje ili predstavljanje objavljenih dela na školskim priredbama, pod uslovom da interpretatori ne prime naknadu za svoje izvođenje i da se ne naplaćuju ulaznice;

3)         javno saopštavanje emitovanog školskog programa putem tehničkih uređaja unutar obrazovne ustanove.

5.2.4.   Suspenzija autorskog prava u arhivske svrhe

Član 54.

Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje dela od strane biblioteka dostupnih javnosti, obrazovnih ustanova, muzeja i arhiva, samo za sopstvene arhivske potrebe, ako se delo umnožava iz sopstvenog primerka i ako takvim umnožavanjem ove institucije nemaju nameru da ostvare neposrednu ili posrednu imovinsku korist.

Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade, ustanovama iz stava 1. ovog člana, javno saopštavanje i činjenje dostupnim javnosti dela iz sopstvene zbirke preko uređaja u njihovim prostorijama, radi istraživanja ili učenja za lične potrebe fizičkog lica, osim ako je sa nosiocem prava drugačije ugovoreno.

Odredba stava 2. ovog člana ne odnosi se na računarske programe i elektronske baze podataka.

5.2.5.   Suspenzija autorskog prava u svrhu umnožavanja dela za lične, nekomercijalne potrebe fizičkog lica

Član 55.

Dozvoljeno je fizičkom licu da bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožava primerke dela pribavljene iz zakonitog izvora, za lične nekomercijalne potrebe, čime nije isključena primena člana 284. stav 1. tač. 4) i 5) ovog zakona.

Umnoženi primerci dela iz stava 1. ovog člana ne smeju se stavljati u promet niti koristiti za bilo koji drugi oblik javnog saopštavanja dela.

Odredba stava 1. ovog člana ne odnosi se na:

1)         snimanje izvođenja, predstavljanja i prikazivanja dela;

2)         trodimenzionalnu realizaciju planova za dela likovne umetnosti;

3)         građevinsku realizaciju dela arhitekture;

4)         pravljenje nove građevine po uzoru na postojeću građevinu koja je autorsko delo;

5)         računarske programe i elektronske baze podataka;

6)         umnožavanje pisanih dela u obimu celog dela, osim ako su primerci tog dela rasprodati najmanje pet godina;

7)         umnožavanje notnih zapisa muzike, osim ručnim prepisivanjem.

Zbog korišćenja dela na način predviđen stavom 1. ovog člana, autori imaju pravo na pravičnu naknadu na osnovu odredaba čl. 41. i 44. ovog zakona.

5.2.6.   Suspenzija autorskog prava u svrhu umnožavanja računarskog programa

Član 56.

Ako je autorsko delo računarski program i ako ugovorom nije nešto drugo predviđeno, dozvoljeno je licu koje je na zakonit način pribavilo primerak računarskog programa da bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade:

1)         trajno ili privremeno umnoži računarski program ili pojedine njegove delove, bilo kojim sredstvima i u bilo kom obliku, onda kada je to neophodno za korišćenje računarskog programa u skladu sa njegovom namenom;

2)         otklanja greške u računarskom programu imajući u vidu njegovu namenu;

3)         učitava, prikazuje, pokreće, prenosi ili smešta računarski program u memoriju računara ako je to neophodno za umnožavanje računarskog programa iz tačke 1) ovog stava;

4)         prevodi, prilagođava, aranžira i vrši druge izmene računarskog programa kao i umnoženih rezultata tih radnji.

Ugovorom se ne može zabraniti pravljenje rezervne kopije računarskog programa na trajnom telesnom nosaču ukoliko je to neophodno za njegovo korišćenje.

Lice koje ima pravo da koristi primerak računarskog programa ovlašćeno je da, bez dozvole nosioca prava, posmatra, ispituje ili testira rad računarskog programa sa ciljem da utvrdi ideje i principe na kojima počiva bilo koji od elemenata računarskog programa, pod uslovom da to čini dok preduzima radnje učitavanja, prikazivanja, pokretanja, prenosa ili smeštanje programa za koje je ovlašćen da ih čini.

Član 57.

Dozvoljeno je bez dozvole nosioca prava umnožavanje izvornog koda i prevod njegove forme ako je to neophodno radi pribavljanja podataka neophodnih za postizanje interoperabilnosti nezavisno stvorenog računarskog programa sa drugim programima, pod sledećim uslovima:

1)         da radnje iz stava 1. ovog člana preduzima nosilac licence ili druga osoba koja ima pravo da koristi primerak programa ili lice koje je od strane tih lica ovlašćeno da preduzima te radnje;

2)         da podaci koji su neophodni za postizanje interoperabilnosti nisu na drugi način bili dostupni licima iz tačke 1) ovog stava;

3)         da su radnje iz stava 1. ovog člana ograničene na delove originalnog programa koji su neophodni za postizanje interoperabilnosti.

Podaci dobijeni primenom odredbe stava 1. ovog člana mogu da se koriste isključivo radi postizanja interoperabilnosti nezavisno stvorenog računarskog programa.

Podaci dobijeni radnjama iz stava 1. ovog člana ne smeju se:

1)         saopštavati drugima, osim ako je to neophodno za postizanje interoperabilnosti nezavisno stvorenog računarskog programa;

2)         koristiti za razvoj, proizvodnju ili reklamiranje računarskog programa koji je suštinski sličan u izrazu računarskom programu čija se dekompilacija vrši ili za bilo koju drugu radnju kojom se povređuje autorsko pravo na tom programu.

Odredbe ugovora koje su u suprotnosti sa odredbama ovog člana su ništave.

5.2.7.   Suspenzija autorskog prava u cilju privremenog umnožavanja dela

Član 58.

Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade privremeno umnožavanje autorskog dela, pod sledećim uslovima:

1)         umnožavanje je prolazno ili slučajno;

2)         umnožavanje čini sastavni i bitni deo tehnološkog procesa;

3)         svrha umnožavanja je da omogući prenos podataka u računarskoj mreži između dva ili više lica preko posrednika, ili da omogući zakonito korišćenje autorskog dela i

4)         umnožavanje nema zaseban ekonomski značaj.

5.2.8.   Suspenzija autorskog prava u svrhu citiranja

Član 59.

Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje, kao i drugi oblici javnog saopštavanja kratkih odlomaka autorskog dela (pravo citiranja), odnosno pojedinačnih kratkih autorskih dela, pod sledećim uslovima:

1)         da je delo objavljeno;

2)         da se pomenuti delovi, odnosno kratka dela, bez izmena, integrišu u drugo delo ako je to neophodno radi ilustracije, potvrde ili reference, uz jasnu naznaku da je reč o citatu, u skladu sa dobrim običajima;

3)         da se na pogodnom mestu navede ko je autor citiranog dela, koji je naslov citiranog dela, kada je i gde je citirano delo objavljeno, odnosno izdato, ukoliko su ti podaci poznati.

5.2.9.   Suspenzija autorskog prava u korist radiodifuzne organizacije

Član 60.

Organizaciji za radiodifuziju koja ima dozvolu za emitovanje dela, dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade da snimi sopstvenim sredstvima to delo na nosač zvuka ili nosač slike, odnosno nosač zvuka i slike radi emitovanja u sopstvenoj emisiji.

Snimak dela iz stava 1. ovog člana mora biti izbrisan najdocnije u roku od 90 dana po emitovanju dela.

Snimak dela iz stava 1. ovog člana može biti sačuvan u zvaničnoj javnoj arhivi ako ima dokumentarnu vrednost.

Delo snimljeno u skladu sa odredbom stava 1. ovog člana ne sme se ponovo emitovati bez dozvole autora.

5.2.10. Suspenzija autorskog prava u svrhu dvodimenzionalnog umnožavanja dela koja se trajno nalaze izložena na ulicama, trgovima i drugim otvorenim javnim mestima

Član 61.

Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade dvodimenzionalno umnožavanje, stavljanje u promet tako umnoženih primeraka, kao i drugi oblici javnog saopštavanja dela koja se trajno nalaze izložena na ulicama, trgovima i drugim otvorenim javnim mestima.

5.2.11. Suspenzija autorskog prava za potrebe izrade kataloga

Član 62.

Za potrebe izrade kataloga javnih izložbi ili javnih prodaja dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade odgovarajuće umnožavanje izloženih dela i stavljanje u promet tako umnoženih primeraka.

5.2.12. Suspenzija autorskog prava u svrhu demonstracije rada uređaja

Član 63.

U prodavnicama, na sajmovima i drugim mestima gde se demonstrira rad uređaja za

snimanje, reprodukovanje i prenos zvuka i slike, dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje dela na nosač zvuka i slike, javno saopštavanje dela sa tog nosača, kao i javno saopštavanje dela koje se emituje, ali samo u meri u kojoj je to neophodno za demonstriranje rada uređaja.

Snimci koji se načine na osnovu odredbe stava 1. ovog člana moraju se bez odlaganja brisati.

5.2.13. Suspenzija autorskog prava u interesu lica sa invaliditetom

Član 64.

Za potrebe osoba sa invaliditetom dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje i stavljanje u promet autorskog dela, činjenje dela dostupnim javnosti, ako to delo ne postoji u traženom obliku, ako je njegova upotreba u direktnoj vezi sa invaliditetom tih osoba i u obimu koji zahteva određena vrsta invaliditeta i ako to umnožavanje i stavljanje u promet nije učinjeno radi ostvarivanja posredne ili neposredne imovinske koristi.

5.2.14. Suspenzija autorskog prava u interesu lica koja su slepa, slabovida ili na drugi način onemogućena da koriste štampane materijale

Član 65.

Dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje, stavljanje primeraka dela u promet, javno saopštavanje u smislu člana 32. ovog zakona i prerada dela za bilo koju radnju koja je potrebna:

1)         da bi lice koje je slepo, ili lice koje nastupa u njegovo ime, izradilo primerak dela u prilagođenom formatu za isključivo korišćenje lica koje je slepo i

2) da bi telo koje je ovlašćeno da na neprofitnoj osnovi pruža licima koja su slepa obrazovanje, stručno osposobljavanje, prilagođeno čitanje ili pristup informacijama, kao i javnoj ustanovi ili neprofitnoj organizaciji koja navedene usluge pruža navedenim licima kao jednu od svojih osnovnih aktivnosti, institucionalnih obaveza ili kao deo zadataka od javnog interesa (u daljem tekstu: ovlašćeno telo), načinilo primerak dela u prilagođenom formatu, javno saopštilo takav primerak u smislu člana 32. ovog zakona, stavilo ga u promet ili dalo na poslugu licu koje je slepo ili drugom ovlašćenom telu radi isključivog korišćenja lica koje je slepo.

Delom iz stava 1. ovog člana smatra se delo u formi teksta, notnog zapisa i/ili sa njima povezanih ilustracija koje je objavljeno ili na drugi način stavljeno na uvid javnosti na bilo kom mediju, uključujući i audio zapis i digitalni format.

Sa licem koje je slepo u smislu ovog zakona izjednačeno je lice koje:

1)         ima oštećenje vida ili ima hendikep u pogledu svojih opažajnih moći ili mogućnosti čitanja, koji se ne može unaprediti do mere da njegov vid bude isti kao vid osobe koja nema takvo oštećenje ili hendikep, zbog čega nije u stanju da čita štampane materijale u istom obimu u kojem bi to moglo lice bez oštećenja vida ili hendikepa i

2)         iz drugih razloga nije u stanju, zbog fizičkog hendikepa, da drži ili koristi knjigu ili da fokusira pogled ili da pokreće oči u meri koja bi bila normalno potrebna za čitanje.

Primerak dela u prilagođenom formatu je primerak dela koji je izrađen na drugačiji način ili u drugačijem formatu kojim se licu koje je slepo omogućava pristup delu koji je izvodljiv i udoban kao što je pristup delu lica koje nije slepo i nema teškoće u korišćenju štampanih materijala. Primerak dela u prilagođenom formatu mora biti takav da se njime poštuje integritet originalnog dela, s tim da su prihvatljive samo one izmene koje su neophodne da bi se delo učinilo pristupačnim u drugačijem formatu, kao i one koje su uslovljene potrebama lica koje je slepo da pristupi takvom delu.

Lice koje je slepo i ovlašćeno telo koje preduzima aktivnosti iz stava 1. tač 1) i 2)  ovog člana moraju da imaju zakonit pristup delu.

Suspenzija propisana u stavu 1. ovog člana ne može se ugovorom isključiti, niti ograničiti.

Prekogranična razmena primeraka dela u prilagođenom formatu

Član 66.

Ovlašćenom telu ili licu koje je slepo dozvoljeno je da bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade uveze, na drugi način pribavi ili pristupi primerku dela u prilagođenom formatu, ako je takav primerak dela stavljen u promet, javno saopšten u smislu člana 32. ovog zakona ili na drugi način učinjen dostupnim licima koja su slepa ili drugim ovlašćenim telima od strane ovlašćenog tela koje ima sedište u zemlji članici Marakeškog ugovora za omogućavanje pristupa objavljenim delima od strane lica koja su slepa, slabovida ili na drugi način onemogućena da koriste štampane materijale (u daljem tekstu: Marakeški ugovor).

Ovlašćenom telu koje je načinilo primerak dela u prilagođenom formatu dozvoljeno je da bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade takav primerak dela stavi u promet, javno saopšti u smislu člana 32. ovog zakona ili da ga na drugi način učini dostupnim licu koje je slepo, a koje ima državljanstvo ili prebivalište u zemlji članici Marakeškog ugovora ili ovlašćenom telu koje ima poslovno sedište u zemlji članici Marakeškog ugovora, a radi isključivog korišćenja lica koja su slepa.

Član 67.

Ovlašćeno telo koje preduzima radnje iz čl. 65. i 66. ovog zakona mora da:

1)         se stara da stavlja u promet, javno saopštava u smislu člana 32. ovog zakona i čini dostupnim primerke dela u prilagođenom formatu isključivo licima koja su slepa ili drugim ovlašćenim telima;

2)         preduzima odgovarajuće mere kako bi sprečilo neovlašćeno umnožavanje, javno saopštavanje u smislu člana 32. ovog zakona i činjenje dostupnim javnosti primeraka dela u prilagođenom formatu;

3)         vodi evidenciju o korišćenju primeraka dela u prilagođenom formatu, kao i registar dela u prilagođenom formatu;

4)         objavljuje i ažurira na svojoj internet stranici ili na drugi način informacije o tome kako ispunjava svoje obaveze iz tač. 1)-3) ovog stava.

Ovlašćeno telo koje preduzima radnje iz čl. 65. i 66. ovog zakona dužno je da licima koja su slepa, drugim ovlašćenim telima ili nosiocima prava dostavlja na njihov zahtev sledeće informacije:

1)         popis dela čije primerke poseduje u prilagođenom formatu;

2)         nazive i podatke za kontakt ovlašćenih tela s kojima na osnovu člana 67. ovog zakona razmenjuje primerke dela u prilagođenom formatu.

Ovlašćeno telo je pri ispunjavanju svojih obaveza iz st. 1. i 2. ovog člana dužno da se pridržava propisa o zaštiti ličnih podataka.

Nadležni organ će pozvati ovlašćena tela sa teritorije Republike Srbije da mu na dobrovoljnoj osnovi dostave svoje nazive i podatke za kontakt.

5.2.15. Suspenzija autorskog prava u svrhu prerade dela

Član 68.

Dozvoljena je slobodna prerada objavljenog autorskog dela ako se radi o:

1)         parodiji ili karikaturi, ako to ne stvara zabunu ili ne može dovesti do stvaranja zabune u pogledu izvora dela;

2)         preradi dela za lične potrebe koja nije namenjena i nije dostupna javnosti;

3)         preradi u vezi sa dozvoljenim korišćenjem dela, koja je prouzrokovana samom prirodom ili načinom tog korišćenja.

5.2.16. Suspenzija autorskog prava u svrhu korišćenja dela čiji nosilac prava nije poznat

Član 69.

Dozvoljeno je javno dostupnim bibliotekama, obrazovnim institucijama, muzejima, kao i arhivima i ustanovama za čuvanje filmske ili zvučne baštine, da bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavaju (u smislu člana 22. stav 1. ovog zakona) i čine dostupnim javnosti (u smislu člana 32. ovog zakona) dela čiji nosilac prava nije poznat (u smislu člana 70. ovog zakona), u cilju njihove digitalizacije, diseminacije, indeksiranja, katalogiziranja, zaštite ili restauracije u javnom interesu, pod uslovom da je prethodno obavljena pažljiva pretraga (u smislu člana 71. ovog zakona).

Stav 1. ovog člana primenjuje se i na organizacije za radiodifuziju koje su osnovane u Republici Srbiji i vrše funkciju javnog medijskog servisa u pogledu kinematografskog ili drugog audiovizuelnog dela ili fonograma koji su ta lica proizvela zaključno sa 31. decembrom 2002. godine i koje se nalazi u njihovom arhivu.

Radnje umnožavanja i činjenja dostupnim javnosti institucije iz st. 1. i 2. ovog člana mogu da preduzmu samo radi postizanja ciljeva u vezi s njihovim zadacima od javnog interesa, a posebno radi očuvanja i obnavljanja dela čiji autor nije poznat koja čine sastavni deo njihovih zbirki, odnosno kolekcija ili radi obezbeđivanja njihove dostupnosti za kulturne i obrazovne potrebe.

Institucije iz st. 1. i 2. ovog člana mogu da ostvaruju prihode od navedenih oblika iskorišćavanja dela iz stava 1. ovog člana isključivo u svrhu pokrića svojih troškova u vezi sa digitalizacijom dela čiji nosilac prava nije poznat i njegovim činjenjem dostupnim javnosti.

Član 70.

Delo čiji nosilac prava nije poznat je autorsko delo izdato u formi knjige, revije, novine, magazina ili drugog pisanog dela, filmsko ili drugo audiovizuelno delo i fonogram za koje nije istekao rok zaštite i:

1)         koje se nalazi u kolekciji javno dostupne biblioteke, obrazovne institucije ili muzeja, kao i u kolekciji javno dostupnog arhiva ili ustanove za čuvanje filmske ili zvučne baštine;

2)         čiji nijedan autor, odnosno nosilac prava nije identifikovan ili, čak i ako jeste, nijedan nije lociran uprkos pažljivoj potrazi sprovedenoj i evidentiranoj u skladu sa članom 72. ovog zakona.

Stav 1. ovog člana primenjuje se i na delo i fonogram koji nisu izdati ili emitovani, ali su objavljeni od strane subjekata iz člana 69. st. 1. i 2. ovog zakona uz saglasnost autora, odnosno nosioca prava, pri čemu se može razumno pretpostaviti da se on ne bi protivio njihovom korišćenju.

Stav 1. ovog člana primenjuje se i na autorska dela i druge predmete zaštite koji su ugrađeni ili uključeni u dela i fonograme iz st. 1. i 2. ovog člana, ili predstavljaju njihov sastavni deo.

Ako ima više autora, odnosno nosilaca prava, a nisu svi identifikovani ili, čak i da jesu, nisu svi locirani uprkos pažljivom pretraživanju sprovedenom i evidentiranom u skladu sa članom 72. ovog zakona, primenjuje se stav 1. ovog člana pod uslovom da su svi oni koji su identifikovani i locirani ovlastili odgovarajuće institucije iz člana 69. st. 1. i 2. ovog zakona da koriste delo na način predviđen članom 69. stav 1. ovog zakona.

Odredba člana 11. ovog zakona kojom se uređuje pitanje pretpostavke autorstva, kao i odredbe člana 15. ovog zakona kojima se uređuje pitanje ostvarivanja autorskog prava kada autor nije poznat, primenjuju se u meri u kojoj nisu u suprotnosti sa odredbama ovog člana.

Primena stava 4. ovog člana ne dovodi u pitanje prava na autorskom delu ili fongramu onih nosilaca prava koji su identifikovani i locirani.

Primena odredaba čl. 69-75. ovog zakona ni na koji način ne ograničava ugovornu slobodu organizacija i institucija iz člana 69. ovog zakona u pogledu sprovođenja svojih ciljeva od javnog interesa, uključujuči i slobodu sklapanja sporazuma o javno-privatnom partnerstvu.

Član 71.

U cilju pronalaženja autora ili nosioca prava, odnosno, u cilju utvrđivanja da li se radi o autorskom delu ili fonogramu čiji autor ili nosilac prava nije poznat, subjekti iz člana 69. st. 1. i 2. ovog zakona dužni su da pre korišćenja dela, odnosno fonograma, u dobroj veri pažljivo pretraže barem sledeće izvore podataka:

1)         za izdate knjige:

(1)        sve relevantne i javno dostupne kataloško-bibliografske baze podataka biblioteka i drugih ustanova;

(2)        podatke i dokumentaciju udruženja izdavača i autora;

(3)        postojeće baze podataka i registre, posebno bazu podataka “Pisci, umetnici i njihovi nosioci autorskog prava” (Writers, Artists and their Copyright Holders - WATCH) i registar međunarodnog standardnog broja knjige (ISBN-International Standard Book Number), kao i druge baze podataka o knjigama u štampi;

(4)        baze podataka relevantnih organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog prava, posebno organizacija za ostvarivanje prava na umnožavanje dela;

(5)        izvore koji integrišu više baza podataka i registara, posebno Međunarodno potvrđene virtuelne fajlove (Virtual International Authority Files - VIAF) i dostupne registre o informacijama o pravima i delima čiji nosilac prava nije poznat (Accesible Registries of Rights and Orphan Works - ARROW);

2)         za novine, magazine, časopise i periodične publikacije:

(1)        međunarodne standardne serijske brojeve (ISSN) za periodične publikacije;

(2)        indekse i kataloge bibliotečkih fondova i zbirki;

(3)        zbirke obaveznih primeraka;

(4)        podatke i dokumentaciju udruženja izdavača, autora i novinara;

(5)        baze podataka relevantnih organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog prava, posebno organizacija za kolektivno ostvarivanje prava na umnožavanje dela;

3)         za vizuelna dela, uključujući likovna dela, fotografije, ilustracije, dizajn, arhitekturu, skice ovih dela i druga dela sadržana u knjigama, novinama, časopisima, magazinima i drugim delima:

(1)        izvore navedene u tač. 1) i 2) ovog stava;

(2)        baze podataka relevantnih organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog prava, posebno za likovnu umetnost, uključujući organizacije za kolektivno ostvarivanje prava na umnožavanje dela;

(3)        baze podataka agencija za arhiviranje slika;

4)         za audiovizuelna dela i fonograme:

(1)        zbirke obaveznih primeraka;

(2)        podatke i dokumentaciju udruženja producenata;

(3)        baze podataka institucija za čuvanje nacionalnog audiovizuelnog i zvučnog kulturnog nasleđa, kao i nacionalnih biblioteka;

(4)        baze podataka sa relevantnim standardima i identifikacionim oznakama kao što su međunarodni standardni audiovizuelni broj (International Standard Audiovisual Number - ISAN), međunarodni standardni kod za muzička dela (International Standard Music Work Code - ISWC) i međunarodni standardni kod snimka (International Standard Recording Code - ISRC);

(5)        baze podataka relevantnih organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, posebno za autore, izvođače, proizvođače fonograma i proizvođače audiovizuelnih sadržaja;

(6)        popise učesnika i saradnika, koji se nalaze na omotu primeraka autorskih dela i predmeta srodnih prava;

(7)        baze podataka drugih relevantnih udruženja koja predstavljaju pojedinu kategoriju nosilaca prava.

Ako postoje dokazi na osnovu kojih se može zaključiti da se relevantni podaci o autoru, odnosno nosiocu prava mogu pronaći u drugim državama, subjekti iz člana 69. st. 1. i 2. ovog zakona dužni su da provere i izvore podataka u tim državama.

Pažljivo pretraživanje određenog dela biće sprovedeno u Republici Srbiji samo ako je to delo prvi put izdato u Republici Srbiji ili, ukoliko nije izdato, ako je prvi put emitovano u Republici Srbiji.

U slučaju audiovizuelnih dela pažljivo pretraživanje biće sprovedeno u Republici Srbiji ukoliko producent tih dela ima sedište ili boravište u Republici Srbiji.

U slučaju dela i fonograma iz člana 70. stav 2. ovog zakona pažljivo pretraživanje se sprovodi ako je subjekt iz člana 69. st. 1. i 2. ovog zakona osnovan u Republici Srbiji.

Delo ili fonogram za koji je u drugoj državi članici Evropske unije utvrđen status dela čiji nosilac prava nije poznat, ima taj status i u Republici Srbiji.

Stav 6. ovog člana se primenjuje i za delo ili fonogram na kojem postoji više nosilaca prava od kojih nisu svi identifikovani, ili čak i da jesu, nisu svi locirani uprkos pažljivoj pretrazi sprovedenoj i evidentiranoj u skladu sa ovim članom.

Član 72.

Svaki subjekt iz člana 69. st. 1. i 2. ovog zakona ima obavezu da vodi evidenciju o pažljivim pretragama koje je sproveo i da bez odlaganja obavesti organ nadležan za poslove intelektualne svojine (u daljem tekstu: nadležni organ) o:

1)         rezultatima pažljive potrage na osnovu koje je utvrđeno da određeno delo ili fonogram ima status dela čiji nosilac prava nije poznat u smislu člana 70. stav 1. ovog zakona;

2)         načinu korišćenja takvog dela ili fonograma, u smislu člana 69. stav 1. ovog zakona;

3)         svakoj promeni u smislu člana 73. ovog zakona;

4)         podacima neophodnim za kontakt sa subjektom iz člana 69. st. 1. i 2. ovog zakona. Nadležni organ je dužan da bez odlaganja prosledi podatke iz stava 1. ovog člana

Zavodu za intelektualnu svojinu Evropske unije.

Član 73.

Autor, odnosno nosilac prava na delu ili fonogramu koji ima status dela čiji nosilac prava nije poznat, može u svakom trenutku da okonča taj status i istakne svoja prava na delo, odnosno fonogram. Promena statusa dela smatra se učinjenom kad je subjekt iz člana 69. st. 1. i 2. ovog zakona primio odgovarajuću i verodostojnu informaciju od autora, nosioca prava, udruženja autora ili organizacije za kolektivno ostvarivanje prava.

Autor, odnosno nosilac prava iz stava 1. ovog člana, ima pravo na pravičnu naknadu za izvršeno korišćenje dela ili fonograma u periodu u kome nosilac prava nije bio poznat. Obavezu plaćanja pravične naknade ima subjekt koji je u skladu sa članom 69. st. 1. i 2. ovog zakona koristio delo.

Pravična naknada iz stava 2. ovog člana plaća se za period od najviše tri poslednje godine korišćenja dela, računajući od dana kada je okončan status dela čiji autor nije poznat.

Pravična naknada se utvrđuje sporazumom između autora, odnosno nosioca prava koji je okončao status dela čiji autor nije poznat, u skladu sa stavom 1. ovog člana i institucije iz člana 69. st. 1. i 2. ovog zakona. Prilikom određivanja pravične naknade iz stava 1. ovog člana uzima se u obzir, između ostalog: vrsta dela, moguća šteta koju je pretrpeo autor, odnosno nosilac prava, nekomercijalni karakter korišćenja, kao i ciljevi kulturne politike Republike Srbije u oblasti digitalizacije domaće kulturne baštine.

5.2.17. Suspenzija autorskog prava u svrhu korišćenja dela koje predstavlja nebitan sastojak glavnog dela

Član 74.

Objavljena dela koja predstavljaju nebitan sastojak u odnosu na glavno delo u koje su uključena ili u odnosu na stvar sa kojom se zajedno koriste, u slobodnoj su upotrebi pri iskorišćavanju takvog glavnog dela ili takve stvari.

5.3.      Korišćenje autorskog dela bez dozvole autora, uz obavezu plaćanja autorske naknade (zakonska licenca)

5.3.1.   Pravljenje zbirki namenjenih nastavi, ispitu ili naučnom istraživanju

Član 75.

Bez dozvole autora, odnosno nosioca prava, a uz obavezu plaćanja autorske naknade, dozvoljeno je, u obliku zbirke namenjene nastavi, ispitu ili naučnom istraživanju, umnožavanje na papiru ili sličnom nosaču, putem fotokopiranja ili bilo kojeg oblika fotografske ili slične tehnike koja daje slične rezultate, odlomaka objavljenih autorskih dela, pojedinačnih kratkih objavljenih autorskih dela u oblasti nauke, književnosti i muzike ili pojedinačnih objavljenih autorskih dela fotografije, likovne umetnosti, arhitekture, primenjene umetnosti, industrijskog i grafičkog dizajna i kartografije ako se radi o objavljenim delima više različitih autora, osim ako to autor izričito ne zabrani.

Odredba stava 1. ovog člana ne odnosi se na notni zapis muzike.

5.3.2.   Objavljivanje članaka, fotografija i priloga radijskih i televizijskih emisija koji se odnose na tekuća ekonomska, politička i verska pitanja

Član 76.

Bez dozvole autora, a uz obavezu plaćanja autorske naknade, dozvoljeno je u sredstvima javnog obaveštavanja umnožavanje, stavljanje u promet primeraka, kao i drugi oblici javnog saopštavanja članaka, fotografija i priloga radijskih i televizijskih emisija koji su objavljeni u drugim sredstvima javnog obaveštavanja, pod uslovom da se ti članci, fotografije i prilozi radijskih i televizijskih emisija odnose na tekuća ekonomska, politička ili verska pitanja i da autor to nije izričito zabranio.

5.3.3.   Trodimenzionalno umnožavanje dela koja su trajno izložena na javnim mestima

Član 77.

Bez dozvole autora, odnosno nosioca prava, a uz obavezu plaćanja autorske naknade, dozvoljeno je trodimenzionalno umnožavanje dela koja su trajno izložena na ulicama, trgovima i drugim otvorenim javnim mestima, kao i stavljanje u promet tih primeraka, osim ako se:

1)         primerak dela skulpture dobija otiskom iz originalnog kalupa iz kojeg je dobijen i primerak koji je trajno izložen na otvorenom javnom mestu ili iz kalupa koji je načinjen otiskivanjem sa primerka dela skulpture;

2)         pravi nova građevina po uzoru na postojeću građevinu;

3)         proizvod oblikuje prema delu primenjene umetnosti.

6.         Prenos autorskog prava

6.1.      Prenos autorskog prava nasleđivanjem

Član78.

Imovinska prava autora se nasleđuju.

Član 79.

Naslednici autora mogu vršiti ovlašćenja koja se tiču moralnih prava autora, osim prava na objavljivanje neobjavljenog dela ako je autor to zabranio i prava na izmenu dela.

Zaštitu moralnih prava autora koja se tiču priznanja autorstva, integriteta dela i zabrane nedostojnog iskorišćavanja dela mogu, osim naslednika, vršiti i udruženja autora, kao i institucije iz oblasti kulture, nauke i umetnosti.

6.2.      Prenos autorskog prva na osnovu ugovora

6.2.1.   Moralna prava autora

Član 80.

Moralna prava autora su neprenosiva.

6.2.2.   Imovinska prava autora

6.2.2.1.            Ustupanje imovinskih prava autora

Član 81.

Autor, odnosno njegov pravni sledbenik može ustupiti pojedina ili sva imovinska prava na svome delu drugom licu.

Isključivo i neisključivo ustupanje imovinskih prava na delu

Član 82.

Ustupanje imovinskih prava može biti isključivo ili neisključivo.

U slučaju isključivog ustupanja imovinskih prava, jedino je sticalac prava ovlašćen da na način propisan ugovorom iskorišćava autorsko delo, kao i da uz posebnu dozvolu autora, odnosno njegovog pravnog sledbenika ustupa drugima to pravo. Sticalac prava ustupa pravo drugima na neisključiv način, ako ugovorom nije drukčije određeno.

U slučaju neisključivog ustupanja imovinskih prava, sticalac prava nije ovlašćen da zabrani drugome da iskorišćava autorsko delo, niti je ovlašćen da ustupa drugome svoje pravo.

Ako u ugovoru nije naznačeno da se radi o isključivom ili neisključivom ustupanju smatra se da se radi o neisključivom ustupanju imovinskih prava.

Ograničenja ustupanja imovinskih prava na delu

Član 83.

Ustupanje imovinskih prava može biti predmetno, prostorno i vremenski ograničeno.

U slučaju predmetnog ograničenja sticalac prava je ovlašćen da vrši jednu ili više određenih radnji iskorišćavanja autorskog dela.

U slučaju prostornog ograničenja sticalac prava je ovlašćen da iskorišćava autorsko delo na određenoj teritoriji koja je uža od one na kojoj autorsko pravo postoji.

U slučaju vremenskog ograničenja sticalac prava je ovlašćen da iskorišćava autorsko delo u određenom vremenu koje je kraće od trajanja autorskog prava za to delo.

6.2.2.2.            Prenos imovinskih prava autora na treće lice

Član 84.

Lice koje je ustupanjem steklo imovinsko pravo od autora ili njegovog naslednika može to svoje pravo u celini preneti na drugog uz dozvolu autora, odnosno autorovog naslednika.

Dozvola autora, odnosno autorovog naslednika nije potrebna u slučaju prenosa privrednog društva koje je nosilac imovinskog prava.

6.2.2.3.            Prenos svojine na originalnom primerku dela

Član 85.

Prenos svojine na originalnom primerku autorskog dela ne podrazumeva sticanje autorskih prava na delu.

6.2.2.4.            Ustupanje imovinskih prava na budućim delima autora

Član 86.

Ustupanje imovinskih prava na delu koje još nije stvoreno dozvoljeno je pod uslovom da se odrede vrsta budućeg dela i radnje iskorišćavanja dela.

Ustupanje imovinskih prava za sva buduća dela jednog autora, kao i za još nepoznate oblike iskorišćavanja dela je ništavo.

6.2.3.   Autorski ugovor

6.2.3.1.            Ustupanje i prenos imovinskih prava autora putem ugovora

Član 87.

Autorskim ugovorom se imovinska autorska prava ustupaju ili u celini prenose.

Na autorski ugovor primenjuju se odredbe zakona kojima se uređuju obligacioni odnosi, ako odredbama ovog zakona nije drukčije određeno.

Autorski ugovori se zaključuju u pisanoj formi, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.

Član 88.

U sumnji o sadržini i obimu prava koje se ustupa, odnosno prenosi autorskim ugovorom smatra se da je ustupljeno, odnosno preneseno manje prava.

Dozvola za objavljivanje dela, za beleženje dela na nosač zvuka ili slike i dozvola za emitovanje dela moraju biti izričito ugovorene, ako odredbama ovog zakona nije drukčije određeno.

Ustupanje, odnosno prenos određenog prava na iskorišćavanje dela ne podrazumeva i ustupanje, odnosno prenos prava na autorsku naknadu u slučajevima iskorišćavanja autorskog dela po osnovu zakonske licence.

Ustupanje, odnosno prenos određenog prava na iskorišćavanje dela podrazumeva i davanje dozvole za one izmene na delu koje su tehnički neminovne ili uobičajene za taj način iskorišćavanja dela.

6.2.3.2.            Elementi autorskog ugovora

Član 89.

Autorski ugovor sadrži: imena ugovornih strana, naslov, odnosno identifikaciju autorskog dela, prava koja su predmet ustupanja, odnosno prenosa, visinu, način i rokove plaćanja autorske naknade ako je ugovorena, kao i sadržinska, prostorna i vremenska ograničenja ako postoje.

6.2.3.3.            Pravo autora da zahteva izmenu autorskog ugovora zbog nesrazmere u vrednosti prestacija

Član 90.

Ako se korišćenjem autorskog dela ostvari dobit koja je u očiglednoj nesrazmeri sa ugovorenom autorskom naknadom, autor, odnosno njegov naslednik ima pravo da traži izmenu autorskog ugovora radi otklanjanja te nesrazmere.

Ako autorska naknada nije ugovorena, a prihod ostvaren korišćenjem autorskog dela premašuje troškove njegovog korišćenja u meri koja omogućava plaćanje autorske naknade, autor, odnosno njegov naslednik, ima pravo da traži izmenu autorskog ugovora radi ugovaranja naknade.

Pravo iz st. 1. i 2. ovog člana zastareva u roku od dve godine od dana saznanja za postojanje nesrazmere, odnosno za prihod ostvaren korišćenjem autorskog dela, a najduže u roku od šest godina od kraja godine u kojoj je nesrazmera nastupila, odnosno u kojoj je prihod ostvaren.

Autor, odnosno njegov naslednik ne može se unapred odreći svog prava iz st. 1. i 2. ovog člana.

Radi ostvarivanja prava iz st. 1. i 2. ovog člana, korisnik autorskog dela je dužan da autoru, odnosno njegovom nasledniku pruži verodostojne podatke o ekonomskim efektima korišćenja autorskog dela u roku od mesec dana od dana upućivanja zahteva.

6.2.3.4.            Raskid autorskog ugovora

Član 91.

Autor, odnosno njegov naslednik može uskratiti dozvolu koju je dao, odnosno povući ustupljeno imovinsko pravo ako sticalac dozvole, odnosno prava ne ostvaruje pravo koje je pribavio, ili ga ostvaruje u obimu manjem od ugovorenog, čime ugrožava interese autora, odnosno njegovog naslednika.

Autor, odnosno njegov naslednik ne može uskratiti dozvolu koju je dao, odnosno povući ustupljeno imovinsko pravo ako je neostvarivanje ili nedovoljno ostvarivanje prava od strane sticaoca nastalo zbog razloga za koje je odgovoran autor, odnosno njegov naslednik.

Autor, odnosno njegov naslednik ne može ostvarivati pravo iz stava 1. ovog člana pre isteka roka od dve godine od zaključenja autorskog ugovora, ili predaje primerka dela sticaocu prava ako je ta predaja usledila posle zaključenja ugovora.

Ako se radi o prilogu (članak, ilustracija i sl.) koji je namenjen za objavljivanje, odnosno izdavanje u novinama ili časopisu rok iz stava 3. ovog člana iznosi šest meseci. Autor, odnosno njegov naslednik dužan je da pre nego što uskrati dozvolu, odnosno povuče pravo, obavesti o tome sticaoca dozvole, odnosno prava, i ostavi mu primeren rok da otpočne sa ostvarivanjem prava koje je pribavio, odnosno da vrši pravo u obimu koji je pribavio.

Autor, odnosno njegov naslednik ne može se unapred odreći svog prava iz stava 1. ovog člana.

Član 92.

Autor može uskratiti dozvolu koju je dao, odnosno povući ustupljeno imovinsko pravo ako smatra da bi iskorišćavanje njegovog dela moglo da nanese štetu njegovom stvaralačkom ili ličnom ugledu, i to iz razloga koji su nastali posle zaključenja autorskog ugovora, a za koje ne odgovara sticalac prava.

Autor ima obavezu da sticaocu prava naknadi nastalu stvarnu štetu.

Izjava o uskraćenju dozvole, odnosno prava iz stava 1. ovog člana proizvodi dejstvo od dana kad autor položi obezbeđenje za naknadu štete iz stava 2. ovog člana.

Sticalac prava dužan je da na zahtev autora, u roku od 90 dana od prijema izjave o uskraćenju dozvole, odnosno prava iz stava 1. ovog člana, saopšti autoru iznos troškova koje je imao u vezi sa pripremom za iskorišćavanje autorskog dela do dana prijema obaveštenja o uskraćenju dozvole, odnosno prava. Ako sticalac prava ne izvrši svoju obavezu iz ovog stava, izjava o uskraćenju dozvole, odnosno prava proizvodi dejstvo istekom roka iz ovog stava.

Autor se ne može unapred odreći svog prava iz stava 1. ovog člana.

6.2.3.5.            Izdavački ugovor

Član 93.

Izdavačkim ugovorom autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava ustupa, odnosno prenosi na izdavača pravo na umnožavanje autorskog dela štampanjem i na stavljanje u promet tako umnoženih primeraka dela, a izdavač se obavezuje da delo umnoži i stavi primerke u promet, kao i da za to plati naknadu, ako je ugovorena, autoru, odnosno drugom nosiocu autorskog prava.

Ako autorsko delo iz stava 1. ovog člana nije objavljeno, autorskim ugovorom izdavaču se daje dozvola za objavljivanje dela.

Izdavačkim ugovorom autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava može izdavaču ustupiti, odnosno preneti pravo na prevođenje svog dela, kao i ovlašćenje na umnožavanje i stavljanje u promet prevedenog dela.

Član 94.

Izdavački ugovor čiji je predmet izdavanje članaka, ilustracija, fotografija, crteža i drugih autorskih priloga u novinama i periodičnoj štampi ne mora da bude zaključen u pisanoj formi.

Član 95.

Ustupanje prava na osnovu izdavačkog ugovora je isključivo, ako nije drukčije ugovoreno.

Odredba stava 1. ovog člana ne odnosi se na izdavanje članaka, ilustracija, fotografija, crteža i drugih autorskih priloga u novinama i periodičnoj štampi.

Član 96.

Izdavački ugovor, pored elemenata iz člana 93. ovog zakona, sadrži i sledeće:

1)         rok u kome je autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava dužan da izdavaču preda uredan rukopis ili drugi originalni primerak dela, kako bi izdavaču omogućio umnožavanje dela. Ako nije drukčije ugovoreno, taj rok iznosi godinu dana od dana zaključenja ugovora;

2)         rok u kome je izdavač dužan da otpočne sa puštanjem primeraka dela u promet. Ako nije drukčije ugovoreno taj rok iznosi godinu dana od dana prijema urednog rukopisa ili drugog originalnog primerka dela;

3)         broj izdanja koji je izdavač ovlašćen da izda. Ako nije drukčije ugovoreno izdavač ima pravo samo na jedno izdanje dela;

4)         visinu tiraža jednog izdanja. Ako visina tiraža nije ugovorena, a iz poslovnih običaja ili drugih okolnosti očigledno ne proizilazi drukčije, tiraž iznosi 500 primeraka;

5)         rok u kome izdavač, po iscrpljenju tiraža prethodnog izdanja, mora otpočeti sa puštanjem u promet primeraka narednog izdanja, ako je ono ugovoreno. Ako nije drukčije ugovoreno taj rok iznosi godinu dana od dana kad je autor to zahtevao;

6)         izgled i tehničku opremu primeraka dela.

U slučaju povrede ugovorne obaveze iz stava 1. tač. 1), 2) i 5) ovog člana, druga ugovorna strana ima pravo na raskid ugovora i na naknadu štete zbog neizvršenja ugovora.

Član 97.

Obaveza je izdavača:

1)         da se stara o prometu primeraka dela, i da o tome povremeno obaveštava autora, odnosno drugog nosioca autorskog prava, na njegov zahtev;

2)         da autoru, odnosno drugom nosiocu autorskog prava, na njegov zahtev, u odgovarajućoj fazi tehničkog procesa umnožavanja dela omogući korekturu;

3)         da prilikom pripreme svakog narednog izdanja dela omogući autoru da unese odgovarajuće izmene, pod uslovom da to ne menja karakter dela i da, imajući u vidu celinu izdavačkog ugovora, ne predstavlja nesrazmerno veliku obavezu za izdavača.

Član 98.

Rukopis ili drugi originalni primerak autorskog dela koji je predat izdavaču ne postaje svojina izdavača, osim članaka, crteža i drugih priloga u novinama i periodičnoj štampi, ili ako je ugovorom drukčije određeno.

Član 99.

Ako jedini postojeći primerak autorskog dela propadne usled više sile posle njegove predaje izdavaču radi izdavanja, autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava ima pravo na pravičnu naknadu koja bi mu pripala da je delo bilo objavljeno.

Član 100.

Izdavač koji je pribavio pravo da izda delo u formi knjige ima tokom perioda od tri godine od dana zaključenja izdavačkog ugovora preče pravo pribavljanja prava na umnožavanje dela i stavljanje u promet primerka tog dela u formi elektronskog zapisa.

Preče pravo iz stava 1. ovog člana prestaje ako izdavač u roku od 30 dana od dana učinjene ponude u pisanoj formi ne prihvati ponudu autora, odnosno drugog nosioca autorskog prava.

Član 101.

Ako izdavač namerava da neprodate primerke dela proda kao staru hartiju, dužan je da prethodno ponudi autoru, odnosno njegovom nasledniku ako je dostupan da te primerke otkupi, po ceni za staru hartiju.

 

6.2.3.6.            Ugovor o predstavljanju i ugovor o izvođenju

Član 102.

Ugovorom o predstavljanju, odnosno ugovorom o izvođenju autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava ustupa korisniku pravo na predstavljanje ili pravo na izvođenje dela, a korisnik se obavezuje da to delo predstavi, odnosno izvede u određenom roku, na način i pod uslovima koji su određeni ugovorom.

Član 103.

Ako autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava ne preda korisniku delo (rukopis, partituru i sl.) u ugovorenom roku ili korisnik delo ne predstavi, odnosno ne izvede u ugovorenom roku, autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava ili korisnik dela može zahtevati raskid ugovora o predstavljanju, odnosno ugovora o izvođenju i tražiti naknadu štete.

Član 104.

Rukopis, partitura ili drugi original dela koje je predmet ugovora o predstavljanju, odnosno ugovora o izvođenju ostaje svojina autora, ako ugovorom nije drukčije određeno.

Član 105.

Korisnik je dužan da autoru, odnosno drugom nosiocu autorskog prava omogući uvid u predstavljanje, odnosno izvođenje dela, kao i da mu dostavi program i da ga povremeno obaveštava o prihodima od predstavljanja, odnosno izvođenja dela.

6.2.3.7.            Ugovor o preradi dela

Član 106.

Ugovorom o preradi autorskog dela autor, odnosno njegov naslednik daje drugom licu dozvolu za preradu dela radi scenskog prikazivanja, odnosno izvođenja, radi snimanja audiovizuelnog dela ili za druge potrebe.

Član 107.

Ako ugovorom o preradi autorskog dela radi snimanja audiovizuelnog dela nije drukčije određeno, autor, odnosno njegov naslednik njime ustupa sledeća isključiva prava:

1)         na preradu dela za stvaranje audiovizuelnog dela;

2)         na umnožavanje primeraka tako stvorenog audiovizuelnog dela i njihovo stavljanje u promet;

3)         na prikazivanje audiovizuelnog dela;

4)         na emitovanje audiovizuelnog dela;

5)         na titlovanje i sinhronizaciju audiovizuelnog dela na drugim jezicima.

Ugovor iz stava 1. ovog člana ovlašćuje sticaoca prava na samo jednu preradu i jedno snimanje, ako nije drukčije ugovoreno.

Odredbe st. 1. i 2. ovog člana shodno se primenjuju i na ugovor o preradi autorskog dela radi snimanja televizijskog dela.

6.2.3.8. Ugovor o audiovizuelnom delu

Član 108.

Ugovorom o audiovizuelnom delu se jedno ili više lica obavezuju producentu audiovizuelnog dela da stvaralački sarađuju na izradi audiovizuelnog dela i ustupaju mu svoja imovinska prava na to delo.

Član 109.

Pisac scenarija i kompozitor muzike za audiovizuelno delo, kao koautori audiovizuelnog dela u smislu člana 13. ovog zakona zadržavaju pravo da svoje delo samostalno iskorišćavaju, odvojeno od audiovizuelnog dela, osim ako je u ugovoru o audiovizuelnom delu predviđeno drukčije.

Član 110.

Audiovizuelno delo se smatra završenim kada je postignut dogovor o konačnoj verziji između koautora i producenta audiovizuelnog dela.

Član 111.

Ako producent audiovizuelnog dela namerava da audiovizuelno delo iskorišćava u verziji koja se razlikuje od one iz člana 110. ovog zakona, on mora pribaviti saglasnost većine koautora audiovizuelnog dela, među kojima je režiser.

Član 112.

U ugovoru o audiovizuelnom delu odredbama o autorskoj naknadi određuje se koji iznos autorske naknade odgovara kom obliku i obimu iskorišćavanja audiovizuelnog dela.

Ugovorena naknada za snimanje audiovizuelnog dela ne obuhvata naknadu za druge oblike iskorišćavanja audiovizuelnog dela.

Producent audiovizuelnog dela je dužan da završeno audiovizuelno delo koristi. Producent audiovizuelnog dela je obavezan da koautore audiovizuelnog dela, kao i autore doprinosa u audiovizuelnom delu obaveštava o ostvarenim prihodima, kao i da im omogući uvid u poslovne knjige.

Član 113.

Koautori audiovizuelnog dela imaju pravo na raskid ugovora, kao i pravo da zadrže ugovorenu naknadu ako producent audiovizuelnog dela ne završi audiovizuelno delo u roku od tri godine od dana zaključenja ugovora o audiovizuelnom delu, ako nije drukčije ugovoreno.

Osim prava iz stava 1. ovog člana koautori audiovizuelnog dela imaju pravo na naknadu štete ako producent audiovizuelnog dela ne počne sa iskorišćavanjem audiovizuelnog dela u roku od jedne godine od dana završetka audiovizuelnog dela, ako ugovorom nije predviđen drugi rok.

Član 114.

Ako koautor audiovizuelnog dela ili autor pojedinog doprinosa audiovizuelnom delu odbije da sarađuje na izradi audiovizuelnog dela ili ako usled više sile nije u mogućnosti da nastavi saradnju, ne može se protiviti da se rezultat njegovog stvaralačkog rada upotrebi za dovršenje audiovizuelnog dela.

Koautor audiovizuelnog dela, odnosno autor doprinosa audiovizuelnom delu iz stava 1. ovog člana ima odgovarajuća autorska prava na dati doprinos audiovizuelnom delu.

6.2.3.9.            Ugovor o narudžbini autorskog dela

Član 115.

Ugovorom o narudžbini autorskog dela autor se obavezuje da za naručioca izradi autorsko delo i preda mu primerak istog.

Naručilac ima pravo da objavi delo i da stavi u promet primerak dela koji mu je autor predao, a autor zadržava ostala autorska prava, ako ugovorom o narudžbini nije drukčije određeno.

Ako je na osnovu ugovora o narudžbini autorskog dela izrađen računarski program, naručilac stiče sva prava iskorišćavanja računarskog programa, ako ugovorom nije drukčije određeno.

Član 116.

Naručilac autorskog dela ima pravo da usmerava i kontroliše postupak stvaranja dela, ali ne i da time suštinski ograničava slobodu umetničkog, stručnog ili naučnog izražavanja autora.

Član 117.

Autori priloga u kolektivnom autorskom delu na isključiv način ustupaju sva svoja imovinska prava licu koje je organizator izrade kolektivnog dela, ako ugovorom nije drukčije određeno.

Lice koje je organizator izrade kolektivnog autorskog dela ima pravo da objavi i da iskorišćava delo pod svojim imenom, s tim da na svakom primerku dela mora biti navedena lista autora čije autorske priloge kolektivno delo sadrži.

7.         Autorsko delo stvoreno u radnom odnosu

Član 118.

Ako je autor stvorio delo tokom trajanja radnog odnosa izvršavajući svoje radne obaveze, poslodavac je ovlašćen da to delo objavi i nosilac je isključivih imovinskih prava na njegovo iskorišćavanje u okviru svoje privredne delatnosti u roku od pet godina od završetka dela, ako opštim aktom ili ugovorom o radu nije drukčije određeno. Autor ima pravo na posebnu naknadu zavisno od efekata iskorišćavanja dela.

Autor dela stvorenog u radnom odnosu zadržava na tom delu sva autorska prava osim prava iz stava 1. ovog člana.

Posle isteka roka iz stava 1. ovog člana isključiva imovinska prava na delu stiče autor.

Ako je autorsko delo računarski program ili baza podataka, trajni nosilac svih isključivih imovinskih prava na delu je poslodavac, ako ugovorom nije drugačije određeno. Autor ima pravo na posebnu naknadu ako je to predviđeno ugovorom.

Član 119.

Kriterijumi za utvrđivanje visine i način plaćanja naknade iz člana 118. stav 1. ovog zakona određuju se opštim aktom ili ugovorom o radu.

Član 120.

Prilikom izdavanja sabranih dela autor ima pravo da i pre isteka roka iz člana 118. stav 1. ovog zakona objavi svoje delo stvoreno u radnom odnosu.

Za objavljivanje dela iz stava 1. ovog člana nije potrebna dozvola poslodavca.

Član 121.

Prilikom korišćenja dela stvorenog u radnom odnosu poslodavac je dužan da navede ime, pseudonim ili znak autora.

8.         Trajanje autorskog prava

Član 122.

Imovinska prava autora traju za života autora i 70 godina posle njegove smrti.

Moralna prava autora traju i po prestanku trajanja imovinskih prava autora.

Član 123.

Rok iz člana 122. stav 1. ovog zakona, u slučaju imovinskih prava na muzičkim delima sa rečima, računa se od smrti poslednjeg preživelog autora kompozicije ili autora teksta, bez obzira da li su ta lica označena kao koautori, pod uslovom da su tekst i kompozicija bili stvoreni za predmetno muzičko delo sa rečima.

Član 124.

Imovinska prava koautora prestaju po isteku 70 godina od smrti koautora koji je poslednji umro.

Imovinska prava na delu čiji se autor ne zna (anonimno delo ili delo pod pseudonimom) prestaju po isteku 70 godina od dana objavljivanja dela. Ako autor otkrije svoj identitet pre navedenog roka, imovinsko pravo traje kao da je identitet autora poznat od dana objavljivanja dela.

Autorsko pravo na kolektivnim delima traje 70 godina od dana zakonitog objavljivanja dela.

Član 125.

Ako se početak roka trajanja autorskog prava računa od objavljivanja dela, a delo je objavljivano u nastavcima, za svaki nastavak teče zaseban rok zaštite.

Za audiovizuelno delo rok trajanja autorskog prava ističe 70 godina od smrti režisera, scenariste, autora dijaloga ili kompozitora muzike posebno komponovane za audiovizuelno delo, bez obzira da li su ta lica označena kao koautori, a zavisno od toga ko od njih poslednji umre.

Član 126.

Za dela za koja se rok zaštite ne računa od smrti autora ili koautora, a koja nisu zakonito objavljena tokom 70 godina od njihovog nastanka, zaštita prestaje istekom tog roka.

Član 127.

Rokovi za potrebe utvrđivanja datuma prestanka imovinskih prava autora računaju se od 1. januara godine koja neposredno sledi za godinom u kojoj se desio događaj koji je relevantan za početak roka.

Član 128.

Po isteku roka trajanja imovinskih prava autora o zaštiti moralnih prava autora staraju se udruženja autora i institucije iz oblasti kulture, nauke i umetnosti.

Pored subjekata iz stava 1. ovog člana, svako lice ima pravo da zahteva da se autoru dela prizna autorstvo na delu, kao i da štiti integritet dela i da se suprotstavi svakom obliku nedostojnog iskorišćavanja dela.

9.         Strana lica na koja se zakon primenjuje

Član 129.

Autorsko delo stranog autora zaštićeno je u Republici Srbiji pod uslovom:

1)         da je autor lice koje ima autorska prava na osnovu međunarodnog ugovora koji je ratifikovala Republika Srbija;

2)         da postoji uzajamnost između Republike Srbije i zemlje kojoj autor pripada.

Postojanje uzajamnosti iz stava 1. tačka 2) ovog člana dokazuje lice koje se na uzajamnost poziva.

Član 130.

Pravo sleđenja iz člana 37. ovog zakona priznaje se stranom državljaninu isključivo na osnovu uzajamnosti.

Član 131.

Moralna prava autora priznaju se stranom državljaninu bez obzira na to da li su ispunjeni uslovi iz člana 130. ovog zakona.

III SRODNA PRAVA

1.         Pravo interpretatora

1.1.      Ustanovljenje prava

Član 132.

Za svoju interpretaciju autorskog dela, interpretator ima moralna prava i imovinska prava u skladu sa ovim zakonom.

1.2.      Interpretacija

Član 133.

Interpretacija, u smislu ovog zakona, jeste duhovno dobro koje nastaje ličnim angažovanjem interpretatora prilikom zvučnog, odnosno vizuelnog ili zvučno-vizuelnog saopštavanja autorskog dela.

Delo koje je predmet interpretacije ne mora biti zaštićeno autorsko delo.

1.3.      Interpretator

Član 134.

Interpretator, u smislu ovog zakona, jeste fizičko lice koje se lično angažuje na interpretaciji dela (muzičar, glumac, igrač, pantomimičar, pevač, dirigent).

Lica     koja     pružaju            samo   tehnički            doprinos          interpretaciji     dela     nisu interpretatori.

Odnosi između dva ili više interpretatora koji učestvuju u interpretaciji jednog dela uređuju se shodnom primenom odredaba ovog zakona koje se odnose na koautore.

1.4.      Sadržina prava

1.4.1.   Moralna prava interpretatora

Član 135.

Interpretator ima isključivo pravo:

1)         da bude priznat kao takav;

2)         da njegovo ime bude naznačeno na svakom primerku snimka, na programu ili na drugi prikladan način prilikom svakog iskorišćavanja njegove interpretacije, izuzev ako je to, s obzirom na konkretni oblik iskorišćavanja, tehnički nemoguće ili necelishodno;

3)         da se suprotstavi izmeni svoje interpretacije, odnosno svakom iskorišćavanju svoje interpretacije u izmenjenoj formi, ako se time ugrožava njegov stvaralački ili stručni renome;

4)         da se suprotstavi stavljanju u promet snimka svoje interpretacije, ako snimak sadrži tehničke nedostatke koji ugrožavaju integritet interpretacije, a time i renome interpretatora;

5)         da se suprotstavlja iskorišćavanju svoje interpretacije na način koji ugrožava ili može ugroziti njegovu čast ili ugled.

Ako interpretaciju vrši ansambl interpretatora, pravo iz stava 1. tačka 2) ovog člana imaju ansambl kao celina i solisti.

Član 136.

Ako više interpretatora učestvuje u interpretaciji jednog dela, ostvarivanje moralnih prava ne može biti na štetu interesa drugih.

1.4.2.   Imovinska prava interpretatora

1.4.2.1.            Isključiva prava interpretatora

Član 137.

Interpretator ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli:

1)         beleženje (snimanje) svoje nesnimljene interpretacije i umnožavanje takvih snimaka interpretacije, u bilo kom obliku i na bilo koji način u smislu člana 22. stav 1. ovog zakona;

2)         stavljanje u promet snimaka svoje interpretacije;

3)         davanje u zakup snimaka svoje interpretacije;

4)         emitovanje i javno saopštavanje svoje nesnimljene interpretacije, osim u slučaju kada se radi o već emitovanoj interpretaciji;

5)         činjenje dostupnim snimka interpretacije javnosti žičnim ili bežičnim putem, u smislu člana 32. ovog zakona.

Interpretator nema isključivo pravo na emitovanje svoje interpretacije koja je snimljena i izdata na nosaču zvuka, kao ni interpretacije koja je sa dozvolom interpretatora snimljena na nosaču zvuka i slike.

Ako      interpretator     ustupi   proizvođaču    fonograma,     odnosno          producentu audiovizuelnog dela svoje pravo iz stava 1. tač. 2), 3) i 5) ovog člana, on zadržava pravo na pravičnu naknadu od davanja u zakup primeraka snimka interpretacije, stavljanja u promet snimaka svoje interpretacije i činjenja dostupnim interpretacije javnosti žičnim ili bežičnim putem. Interpretator se ne može odreći navedenih prava na pravičnu naknadu.

Ako ugovorom između interpretatora i producenta audiovizuelnog dela nije predviđeno drukčije, smatra se da je interpretator takvim ugovorom ustupio producentu svoje pravo na davanje u zakup snimaka svoje interpretacije.

Pravo iz stava 1. tačka 5) ovog člana se ne iscrpljuje bilo kojom radnjom javnog saopštavanja interpretacije, niti činjenjem interpretacije dostupnom javnosti žičnim ili bežičnim putem u smislu člana 32. stav 1. ovog zakona.

1.4.2.2.            Pravo interpretatora na naknadu

Član 138.

Interpretator ima pravo na naknadu za:

1)         emitovanje i reemitovanje njegove interpretacije sa nosača zvuka izdatog u komercijalne svrhe;

2)         emitovanje i reemitovanje njegove interpretacijesa nosača zvuka i slike izdatog u komercijalne svrhe;

3)         javno saopštavanje njegove interpretacije koja se emituje sa nosača zvuka izdatog u komercijalne svrhe;

4)         javno saopštavanje njegove interpretacije koja se emituje sa nosača zvuka i slike izdatog u komercijalne svrhe;

5)         javno saopštavanje njegove interpretacije sa nosača zvuka izdatog u komercijalne svrhe;

6)         javno saopštavanje njegove interpretacije sa nosača zvuka i slike izdatog u komercijalne svrhe.

Pod interpretacijom izdatom u komercijalne svrhe smatra se interpretacija koja ispunjava uslove iz člana 9. stav 3. ovog zakona, kao i svaka interpretacija koja je zakonito učinjena dostupnom javnosti žičnim ili bežičnim putem na način koji omogućuje pojedincu individualni pristup sa mesta i u vreme koje on odabere.

Interpretatori iz stava 1. ovog člana zadržavaju pravo na naknadu i ugradnjom nosača zvuka izdatog u komercijalne svrhe u videogram, odnosno audiovizuelno delo. Interpretatori ne mogu da se odreknu prava na naknade iz stava 1. ovog člana, a mogu ih ostvariti samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Način naplate naknade iz stava 1. tač. 1), 3) i 5) ovog člana određen je članom 154. ovog zakona.

 

1.5.      Prenos imovinskih prava interpretatora

Član 139.

Interpretator može svoja imovinska prava iz člana 137. ovog zakona ustupiti, odnosno preneti na drugo lice interpretatorskim ugovorom.

Lice kome je ustupljeno pravo iz stava 1. ovog člana ne može to pravo ustupati trećem licu bez saglasnosti interpretatora, ako interpretatorskim ugovorom nije drukčije određeno.

Imovinska prava interpretatora se nasleđuju.

1.5.1.   Pravo na interpretaciji koju izvodi ansambl

Član 140.

Ako u interpretaciji jednog dela, pored dirigenta i solista učestvuje više od pet interpretatora, smatra se da interpretaciju vrši ansambl (hor, orkestar, dramski ansambl, baletski ansambl, operski ansambl).

U ostvarivanju prava iz ovog zakona ansambl zastupa lice koje ovlasti većina članova ansambla.

Ako u interpretaciji jednog dela pored ansambla učestvuju dirigent, solisti i nosioci glavnih uloga koji nisu članovi ansambla, u ostvarivanju prava iz ovog zakona potrebna je saglasnost i ovih lica ako između njih i ansambla nije drukčije ugovoreno.

1.5.2.   Interpretatorski ugovor

Član 141.

Interpretatorski ugovor sadrži: imena ugovornih strana, vrstu i način korišćenja interpretacije, ime autora i naziv autorskog dela koje se interpretira i visinu, način i rokove plaćanja naknade, ako je ugovorena.

Interpretatorski ugovor koji se odnosi na emitovanje interpretacije, osim elemenata iz stava 1. ovog člana, sadrži i broj emitovanja i period u kome se može izvršiti emitovanje, a interpretatorski ugovor koji se odnosi na snimanje i umnožavanje primeraka snimka interpretacije sadrži i broj primeraka koji se mogu umnožiti.

Interpretatorski ugovor se zaključuje u pisanoj formi.

Član 142.

Lice kome je ustupljeno određeno pravo iz člana 137. ovog zakona dužno je da interpretatoru dostavlja potpune podatke o korišćenju interpretacije.

1.6.      Prava interpretatora iz radnog odnosa

Član 143.

Prava interpretatora koji su svoju interpretaciju stvorili na osnovu ugovora o radu, uređuju se shodnom primenom odredaba ovog zakona o odnosu autora i poslodavca.

 

1.7.      Pravo na raskid ugovora o prenosu ili ustupanju imovinskih prava zaključenog između interpretatora i proizvođača fonograma

Član 144.

Ako u periodu od 50 godina od dana zakonitog izdavanja fonograma, odnosno od dana zakonitog objavljivanja fonograma, ako fonogram nije izdat, proizvođač fonograma ne ponudi primerke fonograma na prodaju u dovoljnoj količini koja zadovoljava potrebe javnosti, ili fonogram ne učini dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem na način koji omogućava pojedincu individualni pristup sa mesta i u vreme koje sam odabere, interpretator može, nakon isteka pomenutog perioda, za sve vreme trajanja svojih imovinskih prava, da raskine ugovor kojim je svoja isključiva imovinska prava na zabeležene interpretacije preneo ili ustupio proizvođaču fonograma.

Pre raskida ugovora interpretator je dužan da pisanim putem obavesti proizvođača fonograma o svojoj nameri da raskine ugovor o prenosu ili ustupanju isključivih imovinskih prava na zabeleženim interpretacijama.

Ukoliko proizvođač fonograma u roku od 12 meseci od dana prijema pisanog obaveštenja iz stava 2. ovog člana ne učini fonogram dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem na način koji omogućava pojedincu individualni pristup sa mesta i u vreme koje sam odabere ili ne ponudi primerke fonograma na prodaju u dovoljnoj količini koja zadovoljava potrebe javnosti (ne učini ni jednu radnju iskorišćavanja zabeležene interpretacije na fonogramu iz stava 1. ovog člana), ugovor se smatra raskinutim, a pravo proizvođača fonograma na tom fonogramu trenutno prestaje.

Ako su na fonogramu zabeležene interpretacije više interpretatora, oni mogu da raskinu ugovor o prenosu ili ustupanju isključivih imovinskih prava, ili svi zajedno ili preko zastupnika, u skladu sa članom 141. ovog zakona.

Interpretator se ne može odreći prava na raskid ugovora iz ovog člana.

1.8.      Pravo interpretatora na godišnju dodatnu naknadu od proizvođača fonograma

Član 145.

Interpretator koji je za jednokratnu naknadu preneo ili ustupio proizvođaču fonograma svoja isključiva imovinska prava na zabeležene interpretacije ima, za sve vreme trajanja zaštite, pravo na godišnju dodatnu naknadu.

Proizvođač fonograma je dužan da interpretatoru plaća godišnju dodatnu naknadu za svaku kalendarsku godinu nakon pedesete godine po zakonitom izdavanju fonograma, odnosno ukoliko fonogram nije izdat, po njegovom objavljivanju.

Interpretator se ne može odreći prava na godišnju dodatnu naknadu iz stava 1. ovog člana.

Ukupan iznos koji proizvođač fonograma izdvaja za plaćanje godišnje dodatne

naknade iz st. 1. i 2. ovog člana odgovara iznosu od 20% od prihoda koji proizvođač fonograma ostvari tokom godine koja prethodi godini za koju se plaća godišnja dodatna naknada i to od prihoda ostvarenog od umnožavanja, stavljanja u promet i činjenja dostupnim javnosti fonograma na kome je zabeležena interpretacija iz stava 1. ovog člana.

Pod prihodom, u smislu odredbe stava 4. ovog člana podrazumeva se prihod koji je ostvario proizvođač fonograma pre odbijanja troškova.

Proizvođač fonograma je dužan da interpretatoru koji ima pravo na godišnju dodatnu naknadu, licu koje on ovlasti, ili organizaciji koja kolektivno ostvaruje pravo interpretatora na godišnju dodatnu naknadu, dostavi sve podatke koji su potrebni za isplatu godišnje dodatne naknade.

Pravo na naknadu iz ovog člana interpretator može da ostvari samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje prava.

1.9.      Promena sadržaja ugovora u korist interpretatora

Član 146.

Ako je ugovorom između interpretatora i proizvođača fonograma koji je zaključen za sve vreme trajanja zaštite prava interpretatora predviđeno da interpretator prenosi, odnosno ustupa proizvođaču fonograma isključiva imovinska prava na zabeleženim interpretacijama u zamenu za naknadu koja dospeva u obrocima, pri obračunu iznosa takve naknade, ne oduzimaju se eventualno ranije plaćeni avansi kao ni drugi odbici koji su određeni u takvom ugovoru.

Stav 1. ovoga člana primenjuje se nakon što istekne 50 godina od zakonitog izdavanja fonograma, odnosno 50 godina od zakonitog objavljivanja ako fonogram nije izdat.

Interpretator ima pravo da zahteva izmenu ugovora iz stava 1. ovoga člana nakon što istekne 50 godina od zakonitog izdavanja fonograma, odnosno 50 godina od dana njegovog zakonitog objavljivanja, ako fonogram nije izdat.

Ako interpretator i proizvođač fonograma ne postignu sporazum oko izmene ugovora iz stava 1. ovog člana, prava proizvođača fonograma na tom fonogramu prestaju istekom 50 godina od dana zakonitog izdavanja fonograma, odnosno objavljivanja ako fonogram nije izdat.

2.         Pravo proizvođača fonograma

2.1.      Ustanovljenje prava proizvođača fonograma

Član 147.

Za svoj fonogram, proizvođač fonograma ima imovinska prava u skladu sa ovim zakonom.

2.2.      Pojam fonograma

Član 148.

Fonogram je snimak zvuka određene interpretacije (sviranje na muzičkom instrumentu, ljudsko pevanje, kombinacija to dvoje itd.), nekog drugog zvuka (grmljavina, buka, zujanje, glasovi životinja itd.) ili onoga što predstavlja zvukove (digitalni zapis zvuka - midi itd.), osim ako je reč o fiksiranju zvukova u audiovizuelno delo.

Snimak zvuka je beleženje zvukova na nosač sa kojeg se oni mogu slušati, umnožiti ili saopštiti putem nekog uređaja.

Pravo na postojećem fonogramu nije ni na koji način ograničeno ugrađivanjem tog fonograma u videogram.

2.3.      Proizvođač fonograma

Član 149.

Proizvođač fonograma je fizičko ili pravno lice u čijoj je organizaciji i čijim je sredstvima fonogram prvi put sačinjen.

2.4.      Sadržina prava

2.4.1.   Isključiva prava proizvođača fonograma

Član 150.

Proizvođač fonograma ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli:

1)         umnožavanje svog fonograma u bilo kom obliku i na bilo koji način u smislu člana 22. stav 1. ovog zakona, i stavljanje u promet tako umnoženih primeraka fonograma;

2)         davanje u zakup primeraka fonograma;

3)         činjenje dostupnim javnosti svog fonograma žičnim ili bežičnim putem, u smislu člana 32. ovog zakona.

Pravo iz stava 1. tačka 3) ovog člana se ne iscrpljuje bilo kojom radnjom javnog saopštavanja fonograma, niti činjenjem fonograma dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem u smislu člana 32. ovog zakona.

2.4.2.   Pravo proizvođača fonograma na naknadu

Član 151.

Proizvođač fonograma izdatog u komercijalne svrhe ima pravo na naknadu za:

1)         emitovanje i reemitovanje fonograma;

2)         javno saopštavanje fonograma;

3)         javno saopštavanje fonograma koji se emituje.

Proizvođač fonograma iz stava 1. ovog člana zadržava pravo na naknadu i ugradnjom fonograma u videogram, odnosno audiovizuelno delo. Prava na naknade iz stava 1. ovog člana proizvođač fonograma se ne može odreći, a može ih ostvariti samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

2.5.      Izdavanje fonograma

Član 152.

Fonogramom izdatim u komercijalne svrhe, smatra se svaki fonogram koji ispunjava uslove iz člana 9. stav 3. ovog zakona kao i svaki drugi fonogram koji je učinjen dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem na način koji omogućuje pojedincu individualni pristup sa mesta i u vreme koje on odabere.

2.6.      Jedinstvena naknada od iskorišćavanja interpretacija i fonograma

Član 153.

Naknada iz člana 151. stav 1. ovog zakona i interpretatorska naknada iz člana 138. stav 1. tač. 1), 3) i 5) ovog zakona naplaćuju se od korisnika u vidu jedinstvenih naknada i to:

1)         jedinstvene naknade za emitovanje fonograma i na njima zabeleženih interpretacija;

2)         jedinstvene naknade za reemitovanje fonograma i na njima zabeleženih interpretacija;

3)         jedinstvene naknade za javno saopštavanje fonograma i na njima zabeleženih interpretacija, odnosno javno saopštavanje fonograma i na njima zabeleženih interpretacija koji se emituju.

2.6.1.   Ugovor o naplati i raspodeli jedinstvene naknade

Član 154.

Jedinstvena naknada iz člana 153. ovog zakona se naplaćuje u skladu sa ugovorom o

naplati i raspodeli jedinstvene naknade koji zaključuju organizacija proizvođača fonograma i organizacija interpretatora.

Ugovorom iz stava 1. ovog člana se obavezno utvrđuju troškovi naplate jedinstvene naknade za svaki osnov iz člana 153. ovog zakona zasebno, učestalost isplate udela u jedinstvenoj naknadi drugoj organizaciji, i mere kontrole sprovođenja ugovora.

Organizacije mogu ugovoriti da jedna od dve organizacije naplaćuje jedinstvenu naknadu po svim osnovama iz člana 153. ovog zakona, da podele nadležnosti naplate po osnovama, ili da jedinstvene naknade po svim osnovama naplaćuje subjekt pod njihovom zajedničkom kontrolom.

Ugovor iz stava 1. ovog člana, sve njegove izmene i raskid objavljuju se u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

2.6.2.   Prava i obaveze organizacija u naplati jedinstvene naknade

Član 155.

Organizacija interpretatora i organizacija proizvođača fonograma dužne su da donesu tarifu u skladu sa članom 222. ovog zakona.

Organizacija kojoj je poverena naplata naplaćuje jedinstvenu naknadu u svoje ime, a za račun svojih nosilaca prava i druge organizacije.

Ukoliko ugovorom nije drukčije predviđeno, organizacija koja naplaćuje jedinstvenu naknadu ima pravo da vrši kontrolu iskorišćavanja svog repertoara i repertoara druge organizacije, kao i da pred sudom i drugim organima štiti prava svojih nosilaca prava i druge organizacije.

Ukoliko ugovorom nije drukčije predviđeno, organizacija koja naplaćuje jedinstvenu naknadu dužna je da preda drugoj organizaciji kopije svih podataka o iskorišćavanju fonograma i na njima zabeleženih interpretacija dobijenih od korisnika, najkasnije u roku od 30 dana od dana predaje dela naplaćene naknade.

U slučaju da organizacije ne zaključe ugovor ili ako postojeći ugovor raskinu, a po proteku roka od tri meseca od dana započinjanja pregovora, odnosno od dana raskida ugovora, odluku o raspodeli nadležnosti između organizacija u vezi sa naplatom jedinstvenih naknada iz člana 153. ovog zakona, donosi nadležni organ, uzimajući u obzir naročito: razloge zbog kojih nije zaključen ugovor, odnosno zbog kojih je ugovor raskinut, dotadašnje poslovanje, tehničku opremljenost, stručne kapacitete i iskustvo u obavljanju poslova kolektivnog ostvarivanja prava obe organizacije.

Odluka nadležnog organa iz stava 5. ovog člana objavljuje se u “Službenom glasniku Republike Srbije”, i važi do zaključenja ugovora između dve organizacije.

Na odluku nadležnog organa se može izjaviti žalba Vladi u roku od 15 dana od dana objave odluke.

Do odluke nadležnog organa naknadu naplaćuje organizacija koja je do tada naplaćivala naknadu.

Odlukom nadležnog organa, odnosno Vlade se ne može propisati da jedna kolektivna organizacija naplaćuje jedinstvene naknade po svim osnovama iz člana 153. ovog zakona.

2.6.3.   Isplata jedinstvene naknade drugoj organizaciji

Član 156.

Ako ugovorom o naplati i raspodeli jedinstvene naknade nije drukčije određeno, organizacija koja naplaćuje jedinstvenu naknadu obavezna je da po odbitku iznosa opravdanih i dokumentovanih troškova naplate jedinstvene naknade, bez odlaganja, a najmanje na kvartalnom nivou, isplati polovinu preostale naplaćene jedinstvene naknade drugoj organizaciji na ime njenog udela u jedinstvenoj naknadi.

Ako ugovorom između organizacija nije drukčije određeno, organizacija koja naplaćuje jedinstvenu naknadu ne sme vršiti raspodelu naplaćene jedinstvene naknade između svojih članova i drugih nosilaca prava pre nego što preda ugovoreni ili zakonom određeni udeo drugoj organizaciji.

2.6.4.   Naplata jedinstvene naknade u slučaju pokretanja stečajnog postupka, likvidacije, ili oduzimanja dozvole za obavljanje delatnosti jednoj od organizacija

Član 157.

U slučajevima pokretanja stečajnog postupka, likvidacije, ili oduzimanja dozvole za obavljanje delatnosti jednoj od organizacija, druga organizacija ima pravo da vrši naplatu naknade u korist svojih nosilaca prava, u visini od 50% od iznosa jedinstvene naknade prema tarifi donetoj u skladu sa članom 222. ovog zakona.

Naplata naknade prema tarifi iz stava 1. ovog člana vrši se do donošenja nove tarife iz člana 155. stav 1. ovog zakona.

2.6.5 Pravni status udela u naplaćenoj jedinstvenoj naknadi koji nije isplaćen drugoj organizaciji

Član 158.

U slučajevima iz člana 157. ovog zakona, kao i u slučaju sprovođenja izvršenja u skladu sa zakonom kojim se uređuje izvršenje i obezbeđenje, udeo u naplaćenoj jedinstvenoj naknadi koji nije isplaćen drugoj organizaciji predstavlja imovinu druge organizacije i ne može biti predmet izvršenja po zahtevu trećih lica, predmet namirenja poverilaca u postupku likvidacije i ne ulazi u stečajnu masu organizacije koja je naplatila sredstva.

3.         Pravo producenta audiovizuelnog dela (proizvođača videograma)

3.1.      Ustanovljenje prava

Član 159.

Za svoje videogram, proizvođač videograma ima imovinska prava u skladu sa ovim zakonom.

3.2.      Videogram kao predmet srodnog prava

Član 160.

Videogram je snimak audiovizuelnog dela, kao i niza pokretnih slika, sa ili bez

pratećeg zvuka, koji se nalazi na nosaču slike, odnosno nosaču slike i zvuka, koji se može saznati, reprodukovati ili saopštiti putem odgovarajućeg uređaja.

3.3.      Producent audiovizuelnog dela (proizvođač videograma)

Član 161.

Producent audiovizuelnog dela je fizičko ili pravno lice koje u svoje ime daje inicijativu, prikuplja finansijska sredstva, organizuje, rukovodi i preuzima odgovornost za prvo snimanje audiovizuelnog dela.

3.4.      Sadržina imovinskog prava producenta audiovizuelnog dela

Član 162.

Producent audiovizuelnog dela ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli:

1)         umnožavanje svog videograma u bilo kom obliku i na bilo koji način u smislu člana 22. stav 1. ovog zakona i stavljanje u promet tako umnoženih primeraka u smislu člana 23. ovog zakona;

2)         javno saopštavanje svog videograma sa nosača slike, odnosno sa nosača slike i zvuka;

3)         davanje primeraka svog videograma u zakup;

4)         činjenje dostupnim javnosti svog videograma žičnim ili bežičnim putem u smislu člana 32. ovog zakona.

Pravo iz stava 1. tačka 4) ovog člana se ne iscrpljuje bilo kojom radnjom javnog saopštavanja videograma, niti činjenjem videograma dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem u smislu člana 32. ovog zakona.

Član 163.

Producent audiovizuelnog dela (proizvođač videograma) ima pravo da se suprotstavi iskorišćavanju svog videograma u izmenjenoj formi, ako se takvim iskorišćavanjem mogu ugroziti njegovi imovinski interesi.

Lice čije je ime ili naziv na uobičajen način naznačeno na videogramu smatra se proizvođačem videograma, dok se ne dokaže suprotno.

4.         Pravo proizvođača emisije

4.1.      Ustanovljenje prava

Član 164.

Proizvođač emisije ima imovinska prava u skladu sa ovim zakonom.

4.2.      Emisija

Član 165.

Emisija je u električni, elektromagnetni ili drugi signal pretvoren zvučni, vizuelni, odnosno zvučno-vizuelni sadržaj koji se emituje radi saopštavanja javnosti.

4.3.      Proizvođač emisije

Član 166.

Proizvođač emisije je fizičko ili pravno lice u čijoj je organizaciji i čijim je sredstvima emisija proizvedena.

4.4.      Sadržina prava

Član 167.

Proizvođač emisije ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli:

1)         reemitovanje svoje emisije, bežično ili putem žica;

2)         snimanje svoje emisije na nosač zvuka ili slike, odnosno zvuka i slike, bez obzira da li je reč o emisiji koja je emitovana žičnim ili bežičnim putem, putem kabla ili satelita;

3)         umnožavanje snimka emisije u bilo kom obliku i na bilo koji način u smislu člana 22. stav 1. ovog zakona, bez obzira da li je reč o emisiji koja je emitovana žičnim ili bežičnim putem, putem kabla ili satelita i stavljanje u promet tako umnoženih primeraka emisije;

4)         davanje primeraka snimka emisije u zakup;

5)         javno saopštavanje svojih emisija na mestima koja su publici dostupna uz plaćanje ulaznice;

6)         činjenje dostupnim javnosti svoje emisije žičnim ili bežičnim putem u smislu člana 32. ovog zakona.

Pravo iz stava 1. tačka 6) ovog člana se ne iscrpljuje bilo kojom radnjom javnog saopštavanja emisije, niti činjenjem emisije dostupnom javnosti žičnim ili bežičnim putem u smislu člana 32. ovog zakona.

Kablovski operator nema pravo iz stava 1. tačka 2) ovog člana kada putem kabla samo ponovo prenosi emisije radiodifuznih organizacija.

5.         Pravo izdavača

5.1.      Pravo prvog izdavača slobodnog dela

Član 168.

Lice koje, po isteku imovinskih prava autora, prvi put zakonito izda ili na drugi način saopšti javnosti delo koje pre toga nije bilo izdato, ima imovinska prava koja odgovaraju imovinskim pravima autora.

5.2.      Pravo izdavača štampanih izdanja na pravičnu naknadu

Član 169.

Izdavači štampanih izdanja imaju pravo na pravičnu naknadu propisanu u čl. 41. i 44. ovog zakona pod istim uslovima koji važe za autore.

Izdavači štampanih izdanja i autori dela izdatih u štampanoj formi mogu ostvariti svoja prava iz čl. 41. i 44. ovog zakona i ovog člana samo preko zajedničke organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

Naknada ostvarena na osnovu čl. 41. i 44. ovog zakona i ovog člana koju plaćaju proizvođači, odnosno uvoznici uređaja za fotokopiranje ili drugih uređaja sa sličnom tehnikom umnožavanja i fizička i pravna lica koja pružaju usluge fotokopiranja uz naknadu, deli se između autora i izdavača u srazmeri 50:50.

6.         Pravo proizvođača baze podataka kao posebnog prava Baza podataka kao posebno pravo

Član 170.

Baza podataka je zbirka zasebnih podataka, autorskih dela ili drugih materijala uređenih na sistematičan ili metodičan način, koji su pojedinačno dostupni elektronskim ili drugim putem.

6.1.      Proizvođač baze podataka

Član 171.

Proizvođač baze podataka je fizičko ili pravno lice koje je učinilo značajno ulaganje, u kvantitativnom, odnosno kvalitativnom smislu, u pribavljanje, proveru ili predstavljanje sadržaja baze podataka.

6.2.      Sadržina prava proizvođača baze podataka

Član 172.

Proizvođač baze podataka ima pravo da dozvoli ili zabrani izdvajanje, odnosno ponovno iskorišćavanje ukupnog ili značajnog dela, u kvantitativnom ili kvalitativnom smislu, sadržaja baze podataka.

Izdvajanje sadržaja baze podataka znači trajan ili privremeni prenos celokupnog ili značajnog dela sadržaja baze podataka na drugi medij, bilo kojim sredstvima ili u bilo kom obliku.

Ponovno iskorišćavanje sadržaja baze podataka znači svaki oblik činjenja dostupnim javnosti celokupnog ili značajnog dela sadržaja baze podataka i to stavljanjem u promet primeraka baze podataka, njihovim davanjem u zakup, činjenjem baze podataka dostupnom preko interneta ili njeno činjenje dostupnom javnosti posredstvom drugih oblika transmisije.

Poslugom se ne smatra izdvajanje sadržaja baze podataka ili njeno ponovno iskorišćavanje.

Proizvođač baze podataka ima pravo da dozvoli ili zabrani sistematsko izdvajanje, odnosno ponovno iskorišćavanje nebitnih delova sadržaja baze podataka ako se to čini na način koji je u suprotnosti s normalnim iskorišćavanjem baze podataka, odnosno ako se na taj način nerazumno vređaju legitimni interesi proizvođača baze podataka.

6.3.      Iscrpljenje prava proizvođača baze podataka

Član 173.

Prvom prodajom primerka baze podataka na teritoriji Republike Srbije od strane proizvođača baze podataka ili uz njegovu saglasnost iscrpljuje se njegovo pravo na stavljanje u promet umnoženog primerka baze podataka na teritoriji Republike Srbije.

6.4.      Prenos prava proizvođača baze podataka

Član 174.

Pravo iz člana 172. stav 1. ovog zakona može da se prenosi, ili da bude predmet ugovora o licenci.

6.5.      Sukob sa drugim pravima

Član 175.

Pravo iz člana 172. stav 1. ovog zakona primenjuje se bez obzira na podobnost baze podataka da bude zaštićena autorskim pravom ili nekim drugim pravom i bez obzira na podobnost sadržaja baze podataka da bude zaštićen autorskim pravom ili drugim pravima.

Zaštitom baze podataka na osnovu člana 172. stav 1. ovog zakona ne nanosi se šteta pravima koja postoje na njenim sadržajima.

6.6.      Prava i obaveze zakonitog korisnika baze podataka

Član 176.

Proizvođač baze podataka koja je učinjena dostupnom javnosti na bilo koji način ne može da zabrani zakonitom korisniku baze podataka izdvajanje, odnosno ponovno iskorišćavanje, u kvalitativnom ili kvantitativnom smislu, nebitnih delova sadržaja baze podataka, u bilo koje svrhe.

Ako je zakoniti korisnik baze podataka ovlašćen da izdvaja, odnosno ponovno iskorišćava samo jedan deo baze podataka, stav 1. ovog člana primenjivaće se samo u odnosu na taj deo baze podataka.

Zakoniti korisnik baze podataka koja je učinjena dostupnom javnosti na bilo koji način, ne sme da preduzima radnje koje su u suprotnosti sa normalnim iskorišćavanjem baze podataka ili koje nerazumno vređaju legitimne interese proizvođača baze podataka.

Zakoniti korisnik baze podataka koja je učinjena dostupnom javnosti ne sme da nanese štetu nosiocu autorskog ili srodnog prava u pogledu dela ili predmeta zaštite koji su sadržani u bazi podataka.

Odredbe ugovora koje su u suprotnosti sa st. 1-4. ovog člana su ništave.

6.7.      Izuzeci od prava proizvođača baze podataka

Član 177.

Zakoniti korisnik baze podataka koja je učinjena dostupnom javnosti na bilo koji način može, bez dozvole proizvođača baze podataka, da:

1)         vrši izdvajanje bitnih delova sadržaja baze podataka za lične nekomercijalne potrebe, pod uslovima propisanim članom 56. ovog zakona;

2)         vrši izdvajanje bitnih delova sadržaja baze podataka za nekomercijalne svrhe nastave, pod uslovima propisanim članom 54. ovog zakona;

3)         vrši izdvajanje i ponovno iskorišćavanje bitnih delova sadržaja baze podataka radi sprovođenja postupka pred sudskim ili drugim državnim organima ili u svrhu obezbeđenja javne sigurnosti, pod uslovima propisanim članom 52. ovog zakona.

Član 178.

Ako je to neophodno radi pristupa sadržini baze podataka koja je autorsko delo i normalnog korišćenja sadržine takve baze podataka, zakoniti korisnik baze podataka ili njenog umnoženog primerka ima pravo da:

1)         privremeno ili trajno umnožava bazu podataka ili njen umnoženi primerak, bilo kojim sredstvima i u bilo kojoj formi, u celini ili delimično;

2)         vrši prevođenje, adaptaciju, uređivanje ili bilo koju drugu izmenu baze podataka ili njenog umnoženog primerka;

3)         stavlja u promet bazu podataka ili njen umnoženi primerak;

4)         javno saopštava, prikazuje ili koristi bazu podataka ili njen umnoženi primerak;

5)         umnožava, stavlja u promet, javno saopštava, prikazuje ili koristi u javnosti rezultate postupaka koji se navode pod tačkom 2) ovog člana.

Ako je korisnik ovlašćen samo za korišćenje dela baze podataka, dozvoljeno mu je preduzimanje postupaka iz stava 1. ovog člana samo u pogledu tog dela baze podataka.

Odredbe ugovora koje su u suprotnosti sa odredbama ovog člana su ništave.

7.         Zajedničke odredbe o srodnim pravima i pravu proizvođača baza podataka

7.1.      Odnos između autorskog i srodnih prava

Član 179.

Srodna prava i pravo proizvođača baza podataka podataka ni na koji način ne utiču na zaštitu prava autora u pogledu njihovih dela.

Na srodna prava i pravo proizvođača baza podataka shodno se primenjuju odredbe o objavljivanju, saopštavanju javnosti i izdavanju autorskog dela iz člana 9. ovog zakona.

7.2.      Ograničenja srodnih prava i prava proizvođača baza podataka i iscrpljenje tih prava

Član 180.

Na srodna prava i pravo proizvođača baza podataka shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o ograničenjima i iscrpljenju autorskog prava.

7.3.      Prenos srodnih prava i prava proizvođača baza podataka

Član 181.

Srodna prava i prava proizvođača baza podataka su prenosiva, osim ličnih prava interpretatora.

7.4.      Pravo na pravičnu naknadu

Član 182.

Proizvođač fonograma, interpretator i producent audiovizuelnog dela imaju pravo na pravičnu naknadu, koja je propisana u čl. 41. i 44. ovog zakona, i to pod istim uslovima koji važe za autore.

7.5.      Trajanje srodnih prava i prava proizvođača baza podataka

Član 183.

Imovinska prava interpretatora traju 50 godina od dana nastanka interpretacije.

Ako je interpretacija snimljena i zakonito izdata ili objavljena tokom tog roka, na drugi način različit od fonograma, pravo traje 50 godina od dana prvog izdavanja ili objavljivanja, zavisno od toga koji je datum raniji. Moralna prava interpretatora traju i po prestanku trajanja njegovih imovinskih prava.

Ako je u roku od 50 godina od dana nastanka interpretacije, ta interpretacija snimljena na fonogram koji je zakonito izdat ili objavljen, pravo interpretatora traje 70 godina od dana prvog zakonitog izdavanja ili objavljivanja fonograma, zavisno od toga koji je datum raniji.

Pravo proizvođača fonograma traje 50 godina od dana nastanka fonograma, ako u tom roku fonogram nije zakonito izdat ili objavljen. Ako je fonogram zakonito izdat ili objavljen tokom tog roka, pravo prestaje 70 godina od dana prvog zakonitog izdavanja ili objavljivanja, zavisno od toga koji datum je raniji.

Pravo producenta audiovizuelnog dela traje 50 godina od dana nastanka videograma, ako u tom roku videogram delo nije zakonito izdat ili objavljen. Ako je videogram zakonito izdat ili objavljen tokom tog roka, pravo prestaje 50 godina od dana izdavanja ili objavljivanja, zavisno od toga koji datum je raniji.

Pravo proizvođača emisije traje 50 godina od dana prvog emitovanja zaštićene emisije.

Pravo proizvođača baze podataka traje 15 godina od dana nastanka baze podataka. Ako je baza podataka učinjena dostupnom javnosti na bilo koji način tokom tog roka, pravo traje 15 godina od tog dana.

Svaka suštinska, kvalitativna ili kvantitativna izmena sadržaja baze podataka, uključujući svaku suštinsku izmenu koja je nastala kao posledica stalnih dodavanja, brisanja ili izmena i dovela do toga da baza podataka može da se smatra za suštinski, u kvalitativnom ili kvantitativnom smislu, novo ulaganje, čini da takva baza podataka ima svoj sopstveni rok trajanja.

Pravo prvog izdavača slobodnog dela traje 25 godina od dana prvog izdavanja ili prvog saopštavanja javnosti na drugi način.

Pravo izdavača štampanih izdanja na posebnu naknadu traje 50 godina od zakonitog izdavanja dela.

Rokovi za potrebe utvrđivanja datuma prestanka imovinskih prava nosilaca srodnih prava računaju se od 1. januara godine koja neposredno sledi za godinom u kojoj se desio događaj koji je relevantan za početak roka.

Rokovi trajanja prava proizvođača fonograma iz stava 3. ovog člana ne primenjuju se ako su nastupile okolnosti iz čl. 144. stav 3. i 146. stav 4. ovog zakona.

7.6.      Lica na koja se zakon odnosi

Član 184.

Interpretatoru, proizvođaču fonograma, producentu audiovizuelnog dela, proizvođaču emisije, proizvođaču baze podataka, izdavaču štampanih izdanja i izdavaču slobodnog dela, koji je strano lice, priznaju se prava predviđena ovim zakonom na osnovu međunarodnog ugovora koji je ratifikovala Republika Srbija, ili na osnovu uzajamnosti između Republike Srbije i zemlje kojoj on pripada.

Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, proizvođaču baze podataka koji je pravno lice koje nema sedište u Republici Srbiji, priznaju se prava predviđena ovim zakonom samo ako je poslovanje tog lica trajno i neposredno povezano sa privredom Republike Srbije.

U slučaju sumnje u postojanje uzajamnosti, objašnjenje daje organ nadležan za spoljne poslove Republike Srbije.

Za strane autore i nosioce srodnih prava koji uživaju zaštitu na osnovu ovog zakona važe rokovi trajanja tih prava iz ovog zakona s tim da ističu najkasnije na dan kada ističe zaštita u državi čiji su oni državljani ili u kojoj imaju svoje sedište i ne mogu biti duži od rokova propisanih ovim zakonom.

Član 185.

Interpretatoru koji je strani državljanin priznaju se moralna prava bez obzira na to da li su ispunjeni uslovi iz člana 184. ovog zakona.

IV OSTVARIVANjE AUTORSKOG I SRODNIH PRAVA

Član 186.

Nosilac autorskog ili srodnog prava može svoje pravo ostvarivati individualno ili kolektivno, osim u slučajevima iz člana 31. st. 3. i 4, čl. 41, 44, 49, 138, 145, 151, 169. i 182. ovog zakona kojima je propisano obavezno kolektivno ostvarivanje autorskog prava i srodnih prava.

Autorsko i srodna prava mogu se ostvarivati i preko nezavisnog subjekta za upravljanje autorskim i srodnim pravima.

1.         Individualno ostvarivanje i nezavisni subjekt za upravljanje autorskim i srodnim pravima

1.1.      Individualno ostvarivanje prava

Član 187.

Individualno ostvarivanje autorskog i srodnih prava može se vršiti neposredno ili preko zastupnika na osnovu odgovarajućeg punomoćja.

Zastupnici u individualnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava mogu biti fizička ili pravna lica.

1.2.      Ostvarivanje prava putem nezavisnog subjekta za upravljanje autorskim ili srodnim pravima

Član 188.

Nezavisni subjekt za upravljanje autorskim ili srodnim pravima (u daljem tekstu: nezavisni subjekt upravljanja), je pravno lice koje je na osnovu ugovora ili neposredno na osnovu zakona ovlašćeno da upravlja autorskim ili srodnim pravima više nosilaca tih prava, čija je jedina ili glavna svrha ostvarivanje koristi za nosioce prava, pod uslovima da:

1)         nije neposredno ili posredno, u celini ili delimično, u svojini ili pod kontrolom nosilaca prava;

2)         deluje radi sticanja dobiti.

Odredbe člana 238, člana 245. stav 1, člana 248, člana 252. stav 1. tač. 1), 2), 3), 5), 6) i 7), člana 253. st. 1, 2, 4. i 5, čl. 254, 255, člana 256. st. 1. i 2. i člana 275. ovog zakona shodno se primenjuju i na nezavisne subjekte upravljanja.

Ne smatraju se nezavisnim subjektima upravljanja producenti, organizacije za radiodifuziju i izdavači koji ostvaruju sopstvena prava ili prava koja su im preneta, kao ni menadžeri i agenti autora i interpretatora, koji deluju kao posrednici i zastupaju nosioce prava u njihovim odnosima sa organizacijama za kolektivno ostvarivanje prava.

Nadležni organ vodi evidenciju nezavisnih subjekata upravljanja, čije sedište je na teritoriji Republike Srbije i koji na teritoriji Republike Srbije ostvaruju autorsko, odnosno srodna prava.

U evidenciju nezavisnih subjekata upravljanja upisuju se podaci o nazivu i sedištu nezavisnog subjekta upravljanja, o vrsti prava koje taj subjekt namerava da ostvaruje i o kategoriji nosilaca prava koji su mu dali ovlašćenja da u njihovu korist ostvaruje autorska, odnosno srodna prava.

2.         KOLEKTIVNO OSTVARIVANjE AUTORSKOG PRAVA

2.1.      ORGANIZACIJA ZA KOLEKTIVNO OSTVARIVANjE AUTORSKOG I SRODNIH PRAVA

2.1.1.   Kolektivno ostvarivanje

Član 189.

Autorsko i srodna prava kolektivno se ostvaruju preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog, odnosno srodnih prava (u daljem tekstu: organizacija).

2.1.2.   Pojam i osnovne karakteristike

Član 190.

Organizacija je udruženje nosilaca prava koje je od nadležnog organa dobilo dozvolu da kao svoju osnovnu delatnost obavlja poslove kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava.

Organizacija obavlja delatnost na osnovu zakona i svojih opštih akata u najboljem interesu nosilaca prava čija prava ostvaruje i koje ne sme da izloži bilo kakvim obavezama osim onih koje su objektivno neophodne za zaštitu njihovih prava i interesa ili za delotvorno ostvarivanje njihovih prava.

Organizacijom upravljaju njeni članovi u skladu sa statutom. Organizacija se ne osniva radi sticanja dobiti.

Na organizaciju shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje pravni položaj udruženja, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.

Odredbe ovog zakona kojima se uređuje poslovanje organizacije, shodno se primenjuju i na subjekte koje ta organizacija direktno ili indirektno, u celini ili delimično, poseduje odnosno kontroliše, ako takvi subjekti obavljaju aktivnost na koju bi se, ako bi je obavljala organizacija, primenjivale odredbe ovog zakona.

2.1.3.   Poslovi koje organizacija može da obavlja pored delatnosti kolektivnog ostvarivanja prava

Član 191.

Pored poslova kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava, organizacija može da:

1)         vrši delatnost kojom se ostvaruju umetnički, stručni ili socijalni interesi nosilaca prava;

2)         obavlja pojedine administrativno-tehničke usluge u ime i za račun druge organizacije ili u svoje ime a za račun druge organizacije, na osnovu pisanog ugovora.

2.1.4.   Monopolski karakter organizacije

Član 192.

Organizacija ostvaruje imovinska prava nosilaca prava na njihovim autorskim delima ili predmetima srodnih prava u skladu sa dozvolom nadležnog organa.

Samo jedna organizacija može da dobije dozvolu za kolektivno ostvarivanje autorskog, odnosno srodnih prava za određenu vrstu prava na određenoj vrsti dela, odnosno predmeta srodnog prava.

2.1.5.   Prava organizacije

Član 193.

Organizacija ima pravo da vrši kontrolu nad iskorišćavanjem predmeta zaštite sa njenog repertoara. Repertoar obuhvata sva dela ili predmete zaštite u vezi sa kojima organizacija ostvaruje autorsko i srodna prava, uključujući i dela, odnosno predmete zaštite čiji su nosioci lica čija prava organizacija ostvaruje na osnovu člana 235. ovog zakona.

Organizacija ima pravo da pred sudom i drugim organima štiti prava koja su joj poverena na kolektivno ostvarivanje od strane nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava ili ovim zakonom.

Nadležni organi i drugi nosioci javnih ovlašćenja koji vode evidenciju o podacima koji su od značaja za utvrđivanje visine naknada koje organizacije naplaćuju od korisnika, dužni su da na zahtev organizacije te podatke dostave u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva.

2.2.      DOZVOLA ZA OBAVLjANjE DELATNOSTI KOLEKTIVNOG OSTVARIVANjA AUTORSKOG I SRODNIH PRAVA

2.2.1.   Osnivači organizacije

Član 194.

Udruženje nosilaca prava iz člana 190. stav 1. ovog zakona osnivaju autori, odnosno nosioci autorskog ili srodnih prava, odnosno njihova udruženja.

2.2.2.   Zahtev za izdavanje dozvole

Član 195.

Udruženje nosilaca prava iz člana 190. stav 1. ovog zakona dužno je da od nadležnog organa pribavi dozvolu za obavljanje delatnosti kolektivnog ostvarivanja prava (u daljem tekstu: dozvola).

U zahtevu za izdavanje dozvole podnosilac zahteva navodi autorska, odnosno srodna prava za koja traži dozvolu.

Uz zahtev iz stava 2. ovog člana podnosilac dostavlja:

1)         rešenje da je registrovan kao udruženje;

2)         statut;

3)         dokaz o poslovnom sedištu organizacije;

4)         spisak autora, odnosno nosilaca prava koji su ovlastili organizaciju da ostvaruje prava na njihovim delima, odnosno predmetima srodnih prava, sa podacima o njihovom državljanstvu, prebivalištu ili boravištu, kao i sedištu;

5)         popis dela, odnosno predmeta srodnih prava nosilaca prava koji su ovlastili organizaciju da ostvaruje prava na njihovim delima, a koji će zajedno sa delima, odnosno predmetima srodnih prava čiji su nosioci lica čija prava organizacija ostvaruje u skladu sa članom 235. ovog zakona, činiti repertoar organizacije;

6)         potpisana ovlašćenja nosilaca prava koji su organizaciji ustupili svoja prava na navedenim delima, odnosno predmetima srodnih prava, pod uslovom dobijanja dozvole;

7)         dokaze o ispunjenosti finansijskih, kadrovskih, tehničkih i organizacionih pretpostavki za efikasno kolektivno ostvarivanje prava koja su im poverena;

8)         dokaz o uplati propisane administrativne takse koja je prihod budžeta Republike Srbije.

Podatke i dokumenta koji se u skladu sa ovim zakonom podnose uz zahtev iz stava 2. ovog člana, a o kojima se vode službene evidencije, nadležni organ pribavlja po službenoj dužnosti, direktnim uvidom u službenu evidenciju, preko servisne magistrale organa ili na drugi prihvaćen način u skladu sa zakonom kojim se uređuje elektronska uprava, osim ako podnosilac zahteva izjavi da će te podatke i dokumenta pribaviti sam.

2.2.3.   Uslovi za izdavanje dozvole za obavljanje delatnosti kolektivnog ostvarivanja prava

Član 196.

Dozvola za obavljanje delatnosti kolektivnog ostvarivanja prava se izdaje organizaciji koja je podnela zahtev za izdavanje dozvole u skladu sa članom 195. ovog zakona, ukoliko ispunjava sledeće uslove:

1)         njeni članovi, kao i oni koji nisu njeni članovi, a koji su je na osnovu ovlašćenja ili ugovora ovlastili da ostvaruje prava na njihovim delima, odnosno predmetima srodnih prava, predstavljaju većinu nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava iz oblasti na koju se odnosi delatnost organizacije, a imaju prebivalište, boravište, odnosno sedište u Republici Srbiji ili su njeni državljani;

2)         ispunjava kadrovske, finansijske, tehničke i organizacione pretpostavke da može efikasno da ostvaruje prava domaćih i stranih nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava u Republici Srbiji, odnosno domaćih nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava u inostranstvu iz oblasti na koju se odnosi njena delatnost;

3)         ima sedište u Republici Srbiji;

4)         statut organizacije je u skladu sa odredbama ovog zakona;

5)         osnovana je u skladu sa članom 194. ovog zakona.

2.2.4.   Pretpostavke za obaljanje delatnosti

Član 197.

Smatraće se da podnosilac zahteva ispunjava kadrovske, tehničke i organizacione pretpostavke iz člana 196. stav 1. tačka 2) ovog zakona ako ima:

1)         poslovni prostor opremljen komunikacijskom i informatičkom opremom uobičajenom za delatnost kolektivnog ostvarivanja prava;

2)         zaposlenu osobu koja ima završen pravni fakultet i najmanje dve godine stručnog iskustva u pravnim poslovima, kao i znanje engleskog jezika;

3)         zaposlenu osobu koja ispunjava propisane uslove za vođenje računovodstva i ima najmanje dve godine stručnog iskustva na poslovima organizovanja i vođenja računovodstva.

Stručna sprema i znanje engleskog jezika dokazuje se odgovarajućim ispravama, a stručno iskustvo dokumentacijom iz koje je vidljivo gde je i na kojim poslovima iskustvo stečeno.

Smatraće se da podnosilac zahteva ispunjava finansijske pretpostavke iz člana 196. stav 1. tačka 2) ovog zakona ukoliko poseduje odgovarajuća finansijska sredstva za otpočinjanje obavljanja delatnosti kolektivnog ostvarivanja autorskog ili srodnih prava.

2.2.5.   Obnova dozvole za obavljanje delatnosti kolektivnog ostvarivanja prava

Član 198.

Organizacija ima pravo da neograničeni broj puta zahteva obnovu dozvole za obavljanje delatnosti.

Zahtev za obnovu dozvole za obavljanje delatnosti podnosi se nadležnom organu najkasnije 90 dana pre isteka važeće dozvole.

Urednim zahtevom za obnovu dozvole za obavljanje delatnosti kolektivnog ostvarivanja prava smatraće se zahtev koji je podnet u roku iz stava 1. ovog člana i koji sadrži podatke i dokumentaciju iz člana 195. st. 2. i 3. tač. 1)-5) i tač. 7) i 8) ovog zakona.

Rešenje o obnovi dozvole za obavljanje delatnosti kolektivnog ostvarivanja prava se izdaje organizaciji koja je podnela uredan zahtev u smislu st. 2. i 3. ovog člana, ukoliko ispunjava uslove za izdavanje dozvole utvrđene članom 196. ovog zakona.

U postupku po zahtevu za obnovu dozvole, ispunjenost kadrovskih, tehničkih i organizacionih pretpostavki za obavljanje delatnosti iz člana 196. stav 1. tačka 2) ovog zakona ceniće se u skladu sa članom 197. stav 1. ovog zakona, a ispunjenost finansijskih pretpostavki ceniće se na osnovu celokupnog finansijskog poslovanja organizacije za period od sedam godina koji prethodi zahtevu za obnovu dozvole.

2.2.6.   Rešenje o izdavanju i rešenje o obnovi dozvole za obavljanje delatnosti kolektivnog ostvarivanja prava

Član 199.

Nadležni organ dužan je da donese rešenje o izdavanju dozvole, odnosno rešenje o obnovi dozvole ili rešenje o odbijanju zahteva, u roku od 90 dana od dana podnošenja urednog zahteva za izdavanje, odnosno zahteva za obnovu dozvole za obavljanje delatnosti kolektivnog ostvarivanja prava.

Ako je zahtev za izdavanje, odnosno obnovu dozvole neuredan u smislu čl. 194, 195. i 198. stav 3. ovog zakona, nadležni organ će pozvati podnosioca zahteva da u roku od 30 dana od dana prijema primedbi uredi podneti zahtev.

Nadležni organ može produžiti rok propisan stavom 2. ovog člana za 15 dana ako je zahtev podnet pre isteka roka za postupanje.

Ako u ostavljenom roku iz st. 2. i 3. ovog člana, podnosilac zahteva ne uredi zahtev nadležni organ će zahtev rešenjem odbaciti.

Ako je zahtev za izdavanje, odnosno obnovu dozvole uredan, a nadležni organ utvrdi da uslovi za izdavanje, odnosno obnovu dozvole iz čl. 196, 197. i 198. st. 4. i 5. ovog zakona nisu ispunjeni, o tome će obavestiti podnosioca zahteva pisanim putem i ostaviti mu rok od 30 dana od dana prijema primedbi da se izjasni.

Nadležni organ može produžiti rok propisan stavom 5. ovog člana za 15 dana ako je zahtev podnet pre isteka roka za postupanje.

Nadležni organ će doneti rešenje o odbijanju zahteva ukoliko podnosilac zahteva ne ispunjava uslove za izdavanje, odnosno obnovu dozvole propisane čl. 196, 197. i 198. st. 4. i 5. ovog zakona.

Rešenjem o izdavanju, odnosno obnovi dozvole za obavljanje delatnosti organizacija stiče pravo da u trajanju od sedam godina od dana izdavanja rešenja obavlja poslove kolektivnog ostvarivanja autorskog, odnosno srodnih prava.

Odluke nadležnog organa iz st. 1, 4, 7. i 8. ovog člana su konačne i protiv njih se može pokrenuti upravni spor.

Rešenje o izdavanju, odnosno obnovi dozvole iz stava 8. ovog člana objavljuje se u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

2.2.7.   Upis u evidenciju organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava

Član 200.

U evidenciju organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava upisuje se: naziv i sedište organizacije, delatnost organizacije, datum upisa, obnove upisa i brisanja organizacije iz evidencije, ugovori o saradnji sa inostranim organizacijama i podaci o članstvu u međunarodnim organizacijama.

O promenama činjenica koje se upisuju u evidenciju organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, organizacija je dužna da obavesti nadležni organ u roku od 15 dana od dana nastanka promene.

Promene iz stava 2. ovog člana upisuju se u evidenciju organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

Podaci iz evidencije organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava dostupni su svim zainteresovanim licima.

2.2.8.   Brisanje iz evidencije organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava

Član 201.

Brisaće se iz evidencije iz člana 200. ovog zakona organizacija koja pre isteka perioda iz člana 199. stav 8. ovog zakona ne obnovi dozvolu za obavljanje delatnosti, kojoj dozvola za obavljanje delatnosti bude oduzeta na osnovu člana 258. ovog zakona ili nakon sprovedenog postupka likvidacije ili stečaja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje postupak likvidacije ili stečaja udruženja.

2.3.      ORGANI ORGANIZACIJE

2.3.1.   Obavezni organi organizacije

Član 202.

Organi organizacije su: skupština članova (dalje: skupština), nadzorni odbor, upravni odbor i direktor.

2.3.2.   Skupština organizacije i njene nadležnosti

Član 203.

Skupština odlučuje o:

1)         izmenama statuta i uslovima za članstvo ako ta pravila nisu uređena statutom;

2)         postavljanju i razrešenju članova upravnog i nadzornog odbora u skladu sa statutom organizacije, uspešnosti njihovog rada, njihovim naknadama i drugim novčanim i nenovčanim koristima, davanjima za njihovo dobrovoljno penzijsko osiguranje, njihovom pravu na nagrade i otpremnine;

3)         pravilima raspodele naknada nosiocima prava;

4)         pravilima korišćenja neraspodeljenih sredstava;

5)         opštoj politici investiranja prihoda od prava i prihoda od investiranja;

6)         opštoj politici odbitaka od prihoda od prava i od prihoda od investiranja prihoda od prava;

7)         politici upravljanja rizikom;

8)         odobrenju nabavki, prodaji ili zalaganju nekretnina organizacije;

9)         odobrenju spajanja i udruživanja, osnivanja ogranaka, preuzimanja drugih subjekata ili akcija ili prava u drugim subjektima;

10)       odobrenju zaduživanja, davanju zajmova ili pružanju obezbeđenja za zajmove;

11)       izboru i razrešenju ovlašćenog revizora i

12)       odobravanju godišnjeg izveštaja o poslovanju. Skupština se saziva najmanje jednom godišnje.

2.3.2.1.            Glasačko pravo članova skupštine

Član 204.

Svi članovi organizacije imaju pravo da učestvuju i glasaju na skupštini.

Svaki član skupštine ima jedan glas. Izuzetno od stava 1. ovog člana, organizacija može statutom predvideti određena ograničenja prava iz stava 1. ovog člana na osnovu jednog ili oba sledeća kriterijuma:

1)         vremenska dužina članstva;

2)         iznos naknade koja je pojedinom članu organizacije raspodeljena ili isplaćena.

Kriterijumi iz stava 2. ovog člana moraju biti određeni i primenjeni na pravičan i proporcionalan način i njima se ne može neopravdano ograničavati ukupan broj članova skupštine.

U slučaju iz stava 2. ovog člana, predstavljanje različitih kategorija članova organizacije u donošenju odluka mora biti pravedno i uravnoteženo.

2.3.2.2.            Predstavljanje članova u skupštini organizacije

Član 205.

Svaki član organizacije ima pravo da ovlasti bilo koje pravno ili fizičko lice da ga zastupa u radu i glasanju na skupštini, pod uslovom da takvo zastupanje ne vodi sukobu interesa.

Imenovanje zastupnika se odnosi samo na jedno zasedanje skupštine. Zastupnik ima ista prava kao i član koji ga je imenovao. Zastupnik glasa u skladu sa uputstvima koja je dobio od člana koji ga je ovlastio.

Organizacija ima pravo da statutom bliže odredi ograničenja zastupanja iz stava 1. ovog člana, s tim da takva ograničenja ne smeju narušiti odgovarajuće i delotvorno učešće članova organizacije prilikom odlučivanja na skupštini.

2.3.2.4. Skupština delegata članova organizacije

Član 206.

Organizacija može statutom urediti da nadležnosti skupštine vrši skupština delegata članova organizacije, koju članovi organizacije biraju najmanje jednom u četiri godine, s tim da:

a) bude obezbeđeno odgovarajuće i delotvorno učešće članova organizacije u procesu donošenja odluka, i

b) zastupljenost različitih kategorija članova organizacije bude pravična i uravnotežena.

Odredbe ovog zakona koje se odnose na rad skupštine primenjuju se shodno i na skupštinu delegata.

2.3.3.   Nadzorni odbor organizacije

Član 207.

Nadzorni odbor organizacije nadzire aktivnosti i izvršenje obaveza lica koja upravljaju poslovanjem organizacije.

U nadzornom odboru moraju, na pravičan i proporcionalan način, biti zastupljene različite kategorije članova organizacije.

Svaki član nadzornog odbora dostavlja skupštini jednom godišnje pojedinačnu izjavu o sukobu interesa, koja sadrži podatke propisane u članu 208. stav 2. ovog zakona.

Nadzorni odbor se sastaje redovno i ima nadležnost koja obuhvata:

1)         vršenje ovlašćenja iz člana 203. stav 1. tač. 7)-9) ovog zakona ukoliko je skupština organizacije delegirala statutom ili posebnom odlukom, vršenje tih ovlašćenja;

2)         nadziranje aktivnosti i izvršenja obaveza članova upravnog odbora i direktora, uključujući primenu odluka skupštine, a naročito primenu pravila i opštih politika iz člana 203. ovog zakona;

3)         vršenje ovlašćenja iz člana 203. stav 1. tačka 2) ovog zakona u pogledu odluka koje se odnose na članove upravnog odbora, ukoliko je skupština organizacije delegirala nadzornom odboru vršenje tih ovlašćenja;

Nadzorni odbor izveštava skupštinu o vršenju svoje nadležnosti najmanje jednom godišnje.

2.3.4.   Članovi upravnog odbora i direktor

Član 208.

Članovi upravnog odbora i direktor dužni su da obavljaju poslove na odgovoran, savestan i transparentan način, uz pomoć dobrih upravnih i računovodstvenih postupaka, kao i da budu podvrgnuti mehanizmima unutrašnje kontrole.

U cilju sprečavanja sukoba interesa, odnosno u cilju onemogućavanja negativnog uticaja sukoba interesa koji se ne može izbeći, na interese organizacije, svako lice, odnosno član organa iz stava 1. ovog člana ima obavezu da skupštini i nadzornom odboru podnese godišnju izjavu koja sadrži sledeće podatke:

1)         svaku korist koju ostvaruje u organizaciji;

2)         sve naknade primljene od organizacije u prethodnoj finansijskoj godini, uključujući dobrovoljno penzijsko osiguranje, primanja u naturi i druge vrste koristi;

3)         sve iznose primljene od organizacije tokom prethodne finansijske godine u svojstvu nosioca autorskog, odnosno srodnog prava;

4)         izjavu o bilo kojem postojećem ili mogućem sukobu između sopstvenih interesa i interesa organizacije, ili između dužnosti prema organizaciji i obaveze koju ima prema bilo kojem drugom pravnom ili fizičkom licu.

O postavljenju i razrešenju direktora odlučuje upravni odbor organizacije osim ukoliko je statutom organizacije drugačije propisano.

2.4.      OPŠTI AKTI ORGANIZACIJE

2.4.1.   Vrste opštih akata organizacije

Član 209.

Opšti akti organizacije su: statut, tarifa, plan raspodele i drugi opšti akti kojima se uređuju određena pitanja iz delatnosti organizacije.

Pojedinačni akti koje donose organi i ovlašćeni pojedinci u organizaciji moraju biti u skladu sa opštim aktima organizacije.

2.4.2.   Statut organizacije

Član 210.

Statut je osnovni opšti akt organizacije i drugi opšti akti moraju biti u saglasnosti sa njim.

Statut organizacije mora da uredi odgovarajuće delotvorne mehanizme za učešće članova organizacije u donošenju odluka organizacije.

Statut organizacije sadrži odredbe o vrsti i predmetu prava koja se na kolektivan način ostvaruju preko organizacije.

Statut uređuje način donošenja odluka od strane skupštine, upravnog odbora i nadzornog odbora organizacije.

Statut organizacije, kao i njegove izmene i dopune donosi skupština organizacije, običnom većinom glasova od ukupnog broja članova skupštine osim ako je veća većina predviđena statutom.

Ako sednica skupštine organizacije na kojoj se donosi statut, odnosno njegove izmene i dopune nije mogla da se održi zbog nedostatka kvoruma koji je određen statutom, ponovo se saziva sa istim utvrđenim dnevnim redom, a na ponovljenoj sednici skupštine odluka o statutu, odnosno njegovim izmenama i dopunama donosi se običnom većinom prisutnih članova skupštine.

Statutom se uređuju uslovi za članstvo u organizaciji koji moraju da budu zasnovani na principima objektivnosti, transaprentnosti i nediskriminacije.

2.4.3.   Plan raspodele organizacije

Član 211.

Plan raspodele sadrži kriterijume na osnovu kojih organizacija raspodeljuje nosiocima autorskog, odnosno srodnih prava, prihod koji je u vidu naknade za iskorišćavanje predmeta zaštite prikupila od korisnika.

Odredbe plana raspodele moraju da budu jasne, nedvosmislene, primenljive i tako formulisane da isključuju svaku arbitrarnost u raspodeli naplaćenog prihoda.

Načela plana raspodele su: srazmernost i pravičnost.

Princip srazmernosti znači da visina naknada mora da bude srazmerna obimu iskorišćavanja određenog predmeta zaštite.

Princip pravičnosti se primenjuje samo kada iz opravdanih razloga nije moguće primeniti princip srazmernosti            i zavisi od vrste predmeta zaštite, načina iskorišćavanja predmeta zaštite i drugih kriterijuma utvrđenih statutom organizacije. Plan raspodele, kao i njegove izmene i dopune donosi skupština organizacije, običnom većinom glasova članova skupštine osim ako je veća većina predviđena statutom. Ako sednica skupštine organizacije na kojoj se donosi plan raspodele, odnosno njegove izmene i dopune nije mogla da se održi zbog nedostatka kvoruma koji je određen Statutom, ponovo se saziva sa istim utvrđenim dnevnim redom, a na ponovljenoj sednici skupštine odluka o planu raspodele, odnosno njegovim izmenama i dopunama donosi se običnom većinom prisutnih članova skupštine.

2.4.4    Način određivanja naknade koju organizacija naplaćuje korisnicima

Član 212.

Naknada za iskorišćavanje autorskih dela i predmeta srodnih prava određuje se tarifom.

Izuzetno od stava 1. ovog člana, naknada za iskorišćavanje autorskih dela i predmeta srodnih prava za ustupanje prava na onlajn korišćenje autorskih dela ili predmeta srodnih prava inostranom multiteritorijalnom servisu za pružanje onlajn usluga određuje se ugovorom sa korisnikom.

2.4.4.1 Tarifa organizacije

Član 213.

Tarifa je opšti akt organizacije kojim se utvrđuje visina i način određivanja

naknade koju organizacija naplaćuje korisnicima za pojedine oblike iskorišćavanja autorskih dela i predmeta srodnih prava i obveznicima plaćanja pravične naknade.

2.4.4.2.            Osnovni principi za određivanje tarife

Član 214.

 Tarifa mora da bude primerena bez obzira na to da li se radi o isključivim pravima ili pravima na naknadu i da, pored drugih kriterijuma, odražava ekonomsku vrednost koju korišćenje predmeta zaštite ima za delatnost korisnika, uzimajući u obzir prirodu i obim korišćenja predmeta zaštite, kao i ekonomsku vrednost poslova iz delatnosti kolektivnog ostvarivanja prava, koju pruža organizacija. Organizacija je dužna da obavesti korisnika o kriterijumima na kojima je zasnovana tarifa.

Tarifa mora biti zasnovana na objektivnim i nediskriminatornim kriterijumima. Ako se iskorišćavanje autorskih dela vrši zajedno sa iskorišćavanjem predmeta srodnih prava, odnosno ako za jedno iskorišćavanje ima više nosilaca prava, tarife se određuju srazmerno.

U slučaju iz stava 3. ovog člana, za određivanje srazmere u visini naknade za iskorišćavanje autorskih dela i visini naknade za iskorišćavanje predmeta srodnih prava merodavna je uobičajena međunarodna praksa.

Prilikom određivanja tarife uzimaju se u obzir i tarife kolektivnih organizacija u drugim državama Evrope.

2.4.4.3.            Kriterijumi za određivanje visine tarife kada je iskorišćavanje predmeta zaštite nužno za obavljanje delatnosti korisnika

Član 215.

Ako je iskorišćavanje predmeta zaštite nužno za obavljanje delatnosti korisnika (u slučaju emitovanja ili koncertnih korišćenja predmeta zaštite i sl.) tarifa se određuje po pravilu u procentualnom iznosu od prihoda koji korisnik ostvaruje obavljajući delatnost u okviru koje iskorišćava predmete zaštite. Taj iznos mora da bude u srazmeri sa značajem koji za prihode korisnika ima iskorišćavanje predmeta zaštite sa repertoara organizacije.

Ako iskorišćavanjem predmeta zaštite korisnik iz stava 1. ovog člana ne ostvaruje prihod, tarifa se određuje u procentualnom iznosu od troškova potrebnih za obavljanje delatnosti u okviru koje se iskorišćavaju predmeti zaštite, vodeći računa o značaju koji iskorišćavanje predmeta zaštite ima za delatnost korisnika.

Uz naknade koje su određene na način propisan st. 1. i 2. ovog člana, tarifom se određuju i najniži iznosi naknada za iskorišćavanje predmeta zaštite sa repertoara organizacije.

2.4.4.4.            Kriterijumi za određivanje visine tarife kada iskorišćavanje predmeta zaštite nije nužno za obavljanje delatnosti korisnika

Član 216.

Ako iskorišćavanje predmeta zaštite nije nužno za obavljanje delatnosti korisnika već samo korisno ili prijatno (na primer u slučaju prevoznih sredstava, smeštajnih i ugostiteljskih objekata, trgovinskih radnji, tržnih centara, izložbenih prostora, i tome slično) i pod uslovom da je određivanje takve tarife u procentualnom iznosu nemoguće ili nerazumno teško, tarifa se može odrediti u paušalnom iznosu.

Prilikom određivanja visine paušalne naknade vodiće se računa o:

1)         vrsti i načinu iskorišćavanja predmeta zaštite;

2)         geografskoj lokaciji sedišta korisnika;

3)         vrsti i veličini prostora u kojem se koriste predmeti zaštite;

4)         trajanju i obimu iskorišćavanja i cenama usluga korisnika.

2.4.4.5.            Određivanje visine iznosa pravične naknade iz čl. 41. i 44. ovog zakona

Član 217.

Visina iznosa pravične naknade iz člana 41. ovog zakona za uređaje sa Liste tehničkih uređaja i praznih nosača, zvuka, slike odnosno teksta se određuje po pravilu u procentualnom iznosu od vrednosti uređaja sa Liste tehničkih uređaja i praznih nosača, zvuka, slike odnosno teksta.

Kao vrednost uređaja sa Liste tehničkih uređaja i praznih nosača zvuka, slike, odnosno teksta uzima se njihova prodajna cena bez poreza na dodatu vrednost pri prvoj prodaji, a kad se uređaji uvoze u Republiku Srbiju, kao njihova vrednost uzima se njihova nabavna cena preračunata u dinare po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan njihovog carinjenja, uvećana za carinu.

Visina iznosa pravične naknade iz člana 41. ovog zakona za prazne nosače zvuka, slike, odnosno teksta sa Liste tehničkih uređaja i praznih nosača zvuka, slike, odnosno teksta određuje se po pravilu u odnosu na memorijski kapacitet kao i na vrstu praznog nosača, zvuka, slike odnosno teksta.

Visina iznosa pravične naknade iz člana 44. ovog zakona određuje se, po pravilu u odnosu na broj uređaja za fotokopiranje kojima se pruža usluga fotokopiranja, odnosno u odnosu na udaljenost mesta gde se pruža usluga fotokopiranja od visokoškolske ustanove. Pri određivanju pravičnih naknada iz čl. 41. i 44. ovog zakona primenjuju se osnovni principi za određivanje tarifa iz člana 214. ovog zakona i uzimaju se u obzir verovatna šteta koja autoru nastaje kada se njegovo delo bez njegovog odobrenja umnožava za lične nekomercijalne potrebe fizičkih lica, primena tehničkih mera zaštite, kao i druge okolnosti koje mogu uticati na pravilno odmeravanje iznosa pravične naknade.

2.4.4.6.            Pregovori i sporazum o tarifi

2.4.4.6.1.         Pregovori o tarifi

Član 218.

Organizacija inicira pregovore o tarifi objavom poziva reprezentativnim udruženjima korisnika i individualnim korisnicima u,,Službenom glasniku Republike Srbije”, na svojoj internet stranici i u jednom visokotiražnom dnevnom listu i o tome obaveštava Privrednu komoru Srbije.

Lica iz stava 1. ovog člana dužna su da pregovore o tarifi vode u dobroj veri kao i da pruže sve potrebne informacije za postizanje sporazuma o tarifi.

2.4.4.6.2.         Sporazum o tarifi

Član 219.

Tarifa se, nakon obavljenih pregovora između organizacije i reprezentativnog udruženja korisnika, određuje sporazumom u pisanoj formi. Kao reprezentativno smatra se ono udruženje korisnika koje na teritoriji Republike Srbije predstavlja većinu korisnika iz određene delatnosti, odnosno ono kome je reprezentativnost priznata na osnovu drugih propisa. Ako nema takvog udruženja, reprezentativnost će se utvrđivati na osnovu broja korisnika koje udruženje predstavlja, aktivnosti udruženja, stepena organizovanosti udruženja i slično.

Tarifa se može odrediti i sporazumom u pisanoj formi između organizacije i individualnog korisnika ako je prema prirodi poslovanja takvog korisnika on jedini koji obavlja tu vrstu delatnosti u Republici Srbiji. Na individualnog korisnika shodno se primenjuju odredbe ovog zakona koje se odnose na reprezentativno udruženje korisnika.

Ustanove javnog radiodifuznog servisa su individualni korisnici sa kojima, u smislu stava 2. ovog člana, organizacije određuju tarifu sporazumom u pisanoj formi.

Tarifu određenu na način iz st. 1. i 2. ovog člana, organizacija objavljuje u “Službenom glasniku Republike Srbije”, a tarifa stupa na snagu osmog dana od dana objave.

Do okončanja postupka određivanja tarife na način predviđen ovim članom naknada se plaća prema postojećoj tarifi.

2.4.4.6.3.         Obavezna sadržina pisanog sporazuma o tarifi

Član 220.

Pisani sporazum iz člana 219. ovog zakona mora da sadrži:

1)         iznos naknade za iskorišćavanje autorskih dela, odnosno predmeta srodnih prava sa repertoara organizacije;

2)         uslove za korišćenje autorskih dela, odnosno predmeta srodnih prava sa repertoara organizacije;

3)         rok i način naplate naknade;

4)         okolnosti korišćenja zbog kojih se visina određene naknade u tarifi uvećava ili smanjuje.

2.4.4.7.            Određivanje tarife kada nije postignut sporazum

2.4.4.7.1.         Određivanje predloga tarife od strane Upravnog odbora organizacije

Član 221.

Ako u roku od 60 dana od dana objave poziva iz člana 218. ovog zakona ne bude postignut sporazum, predlog tarife određuje upravni odbor organizacije. Tako određen predlog tarife dostavlja se nadležnom organu na saglasnost.

Do okončanja postupka određivanja tarife na način predviđen ovim članom naknada se plaća prema postojećoj tarifi.

2.4.4.7.2. Određivanje jedinstvenih tarifa za ostvarivanje prava iz čl. 138. i 151. ovog zakona

Član 222.

Jedinstvene tarife za ostvarivanje prava iz člana 138. stav 1. tač. 1), 3) i 5) i člana 151. stav 1. ovog zakona određuju se sporazumom u pisanoj formi između organizacije proizvođača fonograma i organizacije interpretatora s jedne strane, i reprezentativnog udruženja korisnika s druge strane.

Organizacija proizvođača fonograma i organizacija interpretatora zajednički iniciraju pregovore o jedinstvenim tarifama i zajednički pregovaraju sa reprezentativnim udruženjem korisnika u postupku i na način određen čl. 218. i 219. ovog zakona.

Jedinstvenu tarifu određenu na način propisan stavom 1. ovog člana organizacije zajednički objavljuju u,,Službenom glasniku Republike Srbije”.

Tarifa stupa na snagu osmog dana od dana objave u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

Ukoliko u roku od 60 dana od dana objave poziva iz člana 218. ovog zakona nije postignut sporazum iz stava 1. ovog člana, predlog jedinstvene tarife određuju upravni odbori organizacija na osnovu pismenog sporazuma.

Predlog jedinstvene tarife dostavlja se nadležnom organu na saglasnost.

Ukoliko u roku od 90 dana od dana objave poziva iz člana 218. ovog zakona, organizacija proizvođača fonograma i organizacija interpretatora ne podnesu nadležnom organu zahtev za dobijanje saglasnosti o predlogu jedinstvene tarife, tu tarifu određuje nadležni organ.

Tarifa koju je odredio nadležni organ iz stava 7. ovog člana objavljuje se u,,Službenom glasniku Republike Srbije”.

2.4.4.7.3.         Određivanje jedinstvene tarife za ostvarivanje prava na pravičnu naknadu

Član 223.

Jedinstvena tarifa za ostvarivanje prava na pravičnu naknadu iz čl. 41, 44. i 182. ovog zakona koja se plaća od prve prodaje ili uvoza u Republiku Srbiju uređaja za tonsko i vizuelno snimanje i praznih nosača zvuka, slike i teksta, određuje se sporazumom u pisanoj formi između organizacija koje ostvaruju prava onih nosilaca autorskog i srodnih prava kojima je ovim zakonom dato pravo na posebnu naknadu s jedne strane i reprezentativnog udruženja proizvođača, odnosno uvoznika uređaja za tonsko i vizuelno snimanje i proizvođača, odnosno uvoznika praznih nosača zvuka, slike i teksta.

Organizacije iz stava 1. ovog člana zajednički iniciraju pregovore o jedinstvenoj tarifi, zajednički pregovaraju u postupku i na način određen čl. 218. i 219. ovog zakona i zajednički objavljuju jedinstvenu tarifu iz stava 1. ovog člana u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

Jedinstvena tarifa određena na način propisan st. 1. i 2. ovog člana stupa na snagu osmog dana od dana objave u,,Službenom glasniku Republike Srbije”.

Ukoliko u roku od 60 dana od dana objave poziva iz člana 218. ovog zakona nije postignut sporazum iz stava 1. ovog člana, predlog jedinstvene tarife iz stava 1. ovog člana određuju upravni odbori organizacija na osnovu pisanog sporazuma.

Predlog jedinstvene tarife dostavlja se nadležnom organu na saglasnost.

Ukoliko u roku od 90 dana od dana objave poziva iz člana 218. ovog zakona, organizacije iz stava 1. ovog člana ne podnesu nadležnom organu zahtev za dobijanje saglasnosti o predlogu jedinstvene tarife, tu tarifu odrediće nadležni organ.

Tarifa koju je odredio nadležni organ iz stava 6. ovog člana objavljuje se u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

Naplatu pravične naknade iz stava 1. ovog člana vrše organizacija za kolektivno ostvarivanje muzičkih autorskih prava za autorska prava i organizacija u skladu sa ugovorom iz člana 154. ovog zakona za srodna prava.

Organizacija za kolektivno ostvarivanje muzičkih autorskih prava naplaćuje deo pravične naknade propisane tarifom u visini od 45%, a organizacija u skladu sa ugovorom iz člana 154. ovog zakona za srodna prava deo naknade propisane tarifom u visini od 55%. Od dela naknade iz stava 9. ovog člana koji naplaćuje organizacija u skladu sa ugovorom iz člana 154. ovog zakona 50% pripada interpretatorima, a 50% proizvođačima fonograma i producentima audiovizuelnog dela (proizvođačima videograma).

Organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskih, odnosno srodnih prava međusobnim pisanim sporazumima utvrđuju režim raspodele naplaćene pravične naknade koja se odnosi na autorska, odnosno srodna prava i visinu troškova naplate pravične naknade.

2.4.4.7.4.         Postupak za dobijanje saglasnosti nadležnog organa na predlog tarife

Član 224.

Saglasnost na predlog tarife koju predlažu organizacije daje nadležni organ.

Ako utvrdi da je predlog tarife u skladu sa odredbama ovog zakona, nadležni organ rešenjem daje saglasnost.

Nakon dobijanja saglasnosti iz stava 1. ovog člana, podnosilac zahteva objavljuje tarifu u,,Službenom glasniku Republike Srbije”.

Odluka nadležnog organa iz stava 2. ovog člana je konačna i protiv nje se može voditi upravni spor.

Član 225.

Ako su predlog tarife sporazumno odredile dve ili više organizacija, postupak za dobijanje saglasnosti iz člana 224. ovog zakona pokreću te organizacije zajednički.

Član 226.

Uz zahtev za dobijanje saglasnosti iz člana 224. ovog zakona obavezno se podnose:

1)         predlog tarife naknada;

2)         obrazloženje predloga tarife naknada, a naročito:

a) obrazloženje kriterijuma za određivanje naknade i predložene visine naknade;

b) obrazloženje razloga zašto predlog tarife odražava ekonomsku vrednost koju korišćenje predmeta zaštite ima za delatnost korisnika, zasnovano na sprovedenoj analizi svih relevantnih podataka, naročito uzimajući u obzir prirodu i obim korišćenja predmeta zaštite, kao i ekonomsku vrednost poslova iz delatnosti organizacije;

v) analiza uobičajene međunarodne prakse;

g) obrazloženje predloženog iznosa najniže naknade za iskorišćavanje predmeta zaštite;

3)         navodi o toku i rezultatima pregovora, ako su se vodili pregovori, kao i obrazloženje zašto nije postignut sporazum o tarifi naknada;

4)         dokaz o uplati propisane administrativne takse, koja je prihod budžeta Republike Srbije.

Prilozi iz stava 1. tač. 1)-3) ovog člana se podnose u dva primerka.

2.4.4.7.5.         Donošenje tarife od strane nadležnog organa

Član 227.

 Ako utvrdi da predlog tarife nije u skladu sa odredbama ovog zakona, nadležni organ dopisom poziva organizaciju da u ostavljenom roku uredi predlog tarife u skladu sa primedbama iznetim u dopisu.

Na obrazloženi zahtev organizacije, nadležni organ će produžiti rok za uređenje predloga tarife.

Ukoliko organizacija ni u ostavljenom naknadnom roku ne uredi predlog tarife prema primedbama nadležnog organa, nadležni organ će o tome obavestiti organizaciju. Organizacija može u roku od 15 dana od dana dobijanja obaveštenja povući predlog tarife, a ukoliko to ne učini nadležni organ će doneti tarifu ili će izneti razloge zašto smatra da donošenje tarife nije opravdano.

Tarifa iz stava 3. ovog člana objavljuje se u,,Službenom glasniku Republike Srbije”.

Na postupak za davanje saglasnosti na tarifu shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak, ukoliko ovim zakonom nije drugačije propisano.

2.5.      PRAVA NOSILACA AUTORSKOG I SRODNIH PRAVA PREMA ORGANIZACIJAMA

2.5.1.   Pravo na slobodan izbor organizacije

Član 228.

Nosilac autorskog, odnosno srodnih prava ima slobodu izbora organizacije u bilo kojoj državi članici Evropske unije, koja će u državama po njegovom izboru na kolektivan način ostvarivati prava, kategorije prava ili vrste autorskih dela, odnosno predmeta srodnog prava koje on odabere, nezavisno od države članice Evropske unije čije državljanstvo ima, odnosno u kojoj on ili organizacija ima prebivalište ili sedište.

2.5.2.   Prava koja nosioci ustupaju organizaciji

Član 229.

Nosioci autorskog, odnosno srodnih prava, preko organizacije kolektivno ostvaruju isključiva imovinska autorska, odnosno srodna prava, kao i pravo na potraživanje naknade za iskorišćavanje njihovih dela, odnosno predmeta srodnog prava.

U slučaju ostvarivanja isključivih imovinskih prava, nosioci autorskog, odnosno srodnih prava, ugovorom na isključiv način ustupaju svoja prava organizaciji, sa nalogom da ona u svoje ime a za njihov račun zaključuje ugovore sa korisnicima autorskih dela i predmeta srodnih prava (u daljem tekstu: korisnici) o neisključivom ustupanju tih prava.

U slučaju ostvarivanja prava na naknadu, nosioci autorskog, odnosno srodnih prava daju nalog organizaciji da u svoje ime a za njihov račun naplati naknadu od korisnika.

Organizacija može ustupiti pravo drugoj organizaciji da u njeno ime i za njen račun naplati naknadu iz stava 3. ovog člana.

U slučaju kada nosilac prava ovlasti organizaciju da ostvaruje njegova prava ili kategoriju prava, za svaku vrstu autorskog dela, odnosno predmeta srodnog prava potrebna je njegova izričita saglasnost u pisanoj formi, posebno za svako pravo ili kategoriju prava.

2.5.3.   Pravo nekomercijalnog iskorišćavanja autorskih dela i predmeta srodnih prava

Član 230.

Nosilac autorskog, odnosno srodnog prava je ovlašćen da po svom izboru ustupa sopstvena prava ili kategorije prava na određenim vrstama autorskih dela, odnosno predmeta srodnog prava, u svrhu njihovog nekomercijalnog iskorišćavanja. Nekomercijalno iskorišćavanje je ono kojim se ni neposredno ni posredno ne ostvaruje bilo kakva ekonomska korist za nosioca prava ili drugo lice.

Organizacija kojoj je nosilac prava iz stava 1. ovog člana poverio kolektivno ostvarivanje svog autorskog, odnosno srodnih prava opštim aktom određuje uslove pod kojima on može vršiti svoje pravo iz stava 1. ovog člana.

2.5.4.   Pravo autora odnosno nosioca prava na angažovanje nezavisnog stručnjaka

Član 231.

Članovi organizacije koji u Skupštini imaju najmanje 30% glasova, imaju pravo da jednom godišnje na teret organizacije zahtevaju angažovanje nezavisnog ovlašćenog sudskog veštaka određene struke ili revizora koji će da preispita zakonitost određenog dela poslovanja organizacije i o tome sačini pisani izveštaj koji se dostavlja svim članovima i nadležnom organu i objavljuje na internet stranici organizacije u skladu sa članom 238. ovog zakona.

Organizacija je dužna da na zahtev stručnjaka iz stava 1. ovog člana obezbedi pristup svim potrebnim podacima i poslovnim evidencijama, kao i prostorne i druge uslove za efikasan rad.

Ako su podaci i dokumentacija iz stav 2. ovog člana, internim aktima, odnosno drugim dokumentima organizacije označeni kao poslovna tajna u smislu zakona kojim se uređuje zaštita poslovne tajne, nezavisni stručnjak može izvršiti uvid u podatke i dokumentaciju iz stava 2. ovog člana pod uslovom da potpiše izjavu o poverljivosti ili neotkrivanju poverljivih informacija.

U slučaju iz stava 3. ovog člana otkrivanje podataka i dokumentacije iz stava 2. ovog člana, od strane nezavisnog stručnjaka javnosti ili trećim licima, smatraće se nazakonitim otkrivanjem poslovne tajne u smislu zakona kojim se uređuje zaštita poslovne tajne.

2.5.5.   Pravo autora, odnosno nosioca autorskog prava, na otkaz kolektivnog ostvarivanja njegovih prava

Član 232.

Nosilac autorskog, odnosno srodnih prava može pisanom izjavom otkazati kolektivno ostvarivanje prava ili povući iz organizacije bilo koje pravo ili kategoriju prava za određene:

1)         vrste autorskih dela ili predmeta srodnog prava, i

2)         državne teritorije.

Nosilac autorskog odnosno srodnih prava može da preduzme radnje iz stava 1. ovog člana po svom izboru uz otkazni rok od najduže šest meseci, bez obzira da li se ta prava ili vrste prava za određena autorska dela ili predmete srodnog prava ustupaju drugoj organizaciji radi kolektivnog ostvarivanja ili ne.

Organizacija može doneti odluku da otkaz kolektivnog ostvarivanja prava iz stava 1. ovog člana deluje nakon završetka poslovne godine.

 

Otkaz kolektivnog ostvarivanja prava ili povlačenje prava iz stava 1. ovog člana nema uticaja na prava koja nosilac prava ima prema organizaciji za korišćenja koja su se desila, odnosno koje je organizacija ugovorila s korisnicima pre stupanja na snagu otkaza, odnosno povlačenja prava.

Potpis na izjavi iz stava 1. ovog člana se overava u skladu sa zakonom kojim se uređuje overa potpisa, rukopisa i prepisa, s tim da overu potpisa ako je reč o elektronskom dokumentu, zamenjuje kvalifikovani elektronski potpis lica koja daje izjavu.

2.6.      OBAVEZE ORGANIZACIJE PREMA NOSIOCIMA PRAVA

2.6.1.   Opšte obaveze

2.6.1.2.            Obaveze organizacije povodom prijema novih članova

Član 233.

Organizacija je dužna da primi u članstvo nosioce prava ako oni ispunjavaju uslove za članstvo, koji su zasnovani na objektivnim, transparentnim i nediskriminatornim kriterijumima.

Organizacija je dužna da primi u članstvo i lica koja zastupaju nosioce prava i druge organizacije i udruženja nosilaca prava ako oni ispunjavaju uslove za članstvo, koji su zasnovani na objektivnim, transparentnim i nediskriminatornim kriterijumima.

U slučaju odbijanja prijema u članstvo, organizacija ima obavezu da odbijenom licu jasno obrazloži razloge odbijanja.

Uslovi iz st. 1. i 2. ovog člana sadržani su u statutu ili drugom aktu organizacije i moraju biti javno dostupni.

Organizacija mora omogućiti svojim članovima da s njom komuniciraju elektronskim putem, uključujući komunikaciju radi ostvarivanja njihovih članskih prava.

Organizacija je dužna da vodi evidenciju svojih članova i da je redovno ažurira.

2.6.1.3.            Obaveza organizacije da kolektivno ostvaruje prava nosilaca prava

Član 234.

U okviru svoje specijalizacije iz člana 192. stav 2. ovog zakona, organizacija ima obavezu kolektivnog ostvarivanja autorskog, odnosno srodnih prava svih nosilaca tih prava koji su državljani Republike Srbije ili imaju prebivalište, odnosno sedište u Republici Srbiji, i koji su sa organizacijom zaključili ugovor iz člana 229. st. 2. i 3. ovog zakona, kao i nosilaca prava čija prava organizacija ostvaruje na osnovu člana 235. ovog zakona.

Izuzetno, organizacija može da odbije zaključenje ugovora iz stava 1. ovog člana zbog objektivnih i opravdanih razloga koje je dužna da obrazloži u pisanom obliku.

Stav 1. ovog člana primenjuje se i u slučaju kad je nosilac autorskog, odnosno srodnih prava državljanin članice Evropske unije, ili u toj članici ima prebivalište ili sedište.

2.6.1.4.            Obaveze organizacije prema nosiocima prava koji nisu njeni članovi

Član 235.

Organizacija ima obaveze iz čl. 232. stav 4, 269. stav 2. i 273. ovog zakona i prema nosiocima autorskog, odnosno srodnih prava koji nisu članovi organizacije, ali čija prava organizacija ostvaruje na osnovu ugovora ili zakona.

2.6.1.5.            Pretpostavka za kolektivno ostvarivanje prava

Član 236.

U poslovanju organizacije sa korisnicima postoji pretpostavka da organizacija ima ovlašćenje da deluje za račun svih domaćih i inostranih nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava u pogledu onih prava i onih vrsta predmeta zaštite koji su obuhvaćeni njenom delatnošću.

2.6.1.6 Isključivanje iz kolektivnog ostvarivanja prava

Član 237.

Nosilac autorskog, odnosno srodnog prava koji nije sa organizacijom zaključio ugovor iz člana 229. ovog zakona može da obavesti organizaciju, pisanom izjavom, da će svoja prava ostvarivati individualno, osim u slučajevima iz čl. 31. st. 3. i 4, čl. 41, 44, 49, 138, 145, 151, 169. i 182. ovog zakona kojima je propisano obavezno kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

Potpis na izjavi iz stava 1. ovog člana se overava u skladu sa zakonom kojim se uređuje overa potpisa, rukopisa i prepisa, s tim da overu potpisa ako je reč o elektronskom dokumentu, zamenjuje kvalifikovani elektronski potpis lica koja daje izjavu.

Organizacija je dužna da korisnike izvesti o imenima nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava iz stava 1. ovog člana.

Nosioce autorskog, odnosno srodnih prava, koji nisu obavestili organizaciju da svoja prava žele da ostvaruju individualno, organizacija je dužna da prilikom raspodele naknade tretira ravnopravno sa nosiocima autorskog, odnosno srodnih prava koji imaju sa organizacijom ugovor iz člana 229. ovog zakona.

U slučajevima iz čl. 31. st. 3. i 4, čl. 41, 44, 49, 138, 145, 151, 169. i 182. ovog zakona kojima je propisano obavezno kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava autor, odnosno nosilac autorskog ili srodnog prava ne može se isključiti iz kolektivnog ostvarivanja prava.

2.6.2.   Obaveza organizacije da svoje članove upozna sa svim relevantnim podacima

2.6.2.1.            Obaveza organizacije da obavesti svoje članove o njihovim pravima

Član 238.

Organizacija ima obavezu da nosioce autorskog i srodnih prava obavesti o njihovim pravima iz člana 193. stav 1. i čl. 228, 229. stav 5, čl. 230. i 231. ovog zakona, pre zaključenja ugovora o kolektivnom ostvarivanju prava.

Organizacija ima obavezu da prava iz člana 229. stav 5, člana 230. stav 1. i čl. 232. i 234. ovog zakona obezbedi nosiocima autorskog i srodnih prava tako što će ih utvrditi statutom ili uslovima članstva u organizaciji.

2.6.2.2.            Obaveza organizacije da podatke učini dostupnim na svojoj internet stranici

Član 239.

Organizacija je dužna da na svojoj internet stranici učini dostupnim svojim članovima:

1)         listu članova skupštine, upravnog odbora i nadzornog odbora;

2)         informacije o zasedanju skupštine (datum, vreme, mesto zasedanja, dnevni red, odluke skupštine);

3)         odluke upravnog odbora i nadzornog odbora;

4)         godišnji izveštaj o poslovanju;

5)         izveštaj ovlašćenog revizora;

6)         godišnji finansijski plan organizacije;

7)         izveštaj nezavisnog stručnjaka iz člana 231. ovog zakona;

8)         rešenje nadležnog organa kojim se nalaže sprovođenje mera za otklanjanje utvrđenih nepravilnosti u radu organizacije.

Izveštaj iz stava 1. tačka 4) ovog člana mora da bude dostupan članovima najmanje pet godina od dana objavljivanja na internet stranici organizacije.

2.6.2.3.            Obaveza organizacije da nosiocima prava učini dostupnim podatke o raspodeli

Član 240.

Nosiocima prava kojima je raspodelila ili isplatila naknadu od korišćenja prava

u određenom periodu, organizacija najmanje jednom godišnje mora učiniti dostupnim bar sledeće informacije koje se odnose na taj period:

1)         sve podatke koje je nosilac prava dao organizaciji radi njegove identifikacije i pronalaženja;

2)         iznos koji pripada nosiocu prava;

3)         iznose koje je organizacija isplatila nosiocu prava, prema kategoriji prava i vrsti autorskog dela i predmeta srodnih prava;

4)         period u kojem je izvršeno korišćenje prava za koje su nosiocu prava raspodeljeni i isplaćeni iznosi, osim ako objektivni razlozi u vezi sa izveštavanjem od strane korisnika sprečavaju organizaciju da pruži ovu informaciju;

5)         odbitke na osnovu pokrića troškova rada organizacije;

6)         druge odbitke;

7)         sve iznose koji su iz bilo kog perioda raspodeljeni nosiocu prava, ali mu nisu isplaćeni.

Ako organizacija u svom članstvu ima subjekta koji je odgovoran za raspodelu prihoda nosiocima prava, ona ima obavezu da informacije iz stava 1. ovog člana dostavi tom subjektu, pod uslovom da ih on nema, a taj subjekt je dužan da postupi u skladu sa stavom 1. ovog člana.

2.6.3.   Obaveze organizacije u vezi sa raspodelom naknada

2.6.3.1.            Osnovni principi raspodele naknada

Član 241.

Organizacija je dužna da redovno, uredno i precizno prikuplja i raspodeljuje prihode od prava koja ostvaruje.

Prihode od prava i prihode od investiranja prihoda od prava, organizacija mora u svom računovodstvu voditi zasebno od bilo koje druge imovine i prihoda od te imovine, od naknade za pokriće troškova svog rada i od drugih prihoda.

Ako organizacija investira prihode od prava ili prihode od investiranja prihoda od prava, ona to mora činiti u najboljem interesu nosilaca autorskog i srodnih prava, u skladu s opštom politikom investiranja i upravljanja rizikom koju je usvojila skupština, vodeći računa o sledećim pravilima:

1)         u slučaju bilo kakvog mogućeg sukoba interesa, organizacija mora obezbediti da ulog bude u isključivom interesu nosilaca prava;

2)         ulog mora obezbediti sigurnost, kvalitet, likvidnost i profitabilnost portfolia kao celine;

3)         ulozi moraju biti pravilno raspoređeni u cilju izbegavanja preteranog oslanjanja na pojedinačni ulog i kumulacije rizika za portfolio kao celinu.

2.6.3.2.            Obaveza organizacije da raspodeli naknade nosiocima prava. Troškovi rada organizacije

Član 242.

Organizacija je dužna da nosiocima autorskog, odnosno srodnih prava, koji su sa njom zaključili ugovor iz člana 229. ovog zakona i nosiocima autorskog i srodnih prava iz člana 235. ovog zakona, najkasnije u roku od devet meseci od kraja poslovne godine, u skladu sa planom raspodele, raspodeli i isplati sav prihod naplaćen tokom prethodne poslovne godine od korisnika autorskih dela i predmeta srodnih prava, kao i prihod od investiranja ostvaren tokom prethodne poslovne godine, izuzev sredstava određenih za pokriće troškova kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava, kao i sredstava izdvojenih za socijalne, kulturne i obrazovne namene i sredstava koja je skupština opredelila za svrhe iz člana 203. stav 1. tačka 4) ovog zakona.

Sredstva koja su u skladu sa stavom 1. ovog člana izuzeta iz raspodele moraju biti razumna u odnosu na poslove iz delatnosti koje organizacija obavlja i moraju biti utvrđena na osnovu objektivnih kriterijuma.

Sredstva koja su opredeljena za pokriće troškova kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava ne smeju preći iznos opravdanih i dokumentovanih troškova koje je organizacija stvarno imala za tu svrhu.

Ako organizacija iz raspodele izdvaja sredstva za socijalne, kulturne ili obrazovne namene, ta sredstva se izdvajaju, na osnovu pravičnih kriterijuma, naročito u pogledu njihove dostupnosti i obima.

Pre zaključenja ugovora iz člana 229. ovog zakona, organizacija je dužna da zainteresovanom nosiocu autorskog ili srodnog prava pruži obaveštenja o nameni i visini sredstava koja se u skladu sa stavom 1. ovog člana izuzimaju iz raspodele i drugim odbicima od prihoda od prava i prihoda od investiranja prihoda od prava.

2.6.3.3.            Osnov za raspodelu naknada

Član 243.

Raspodela iz člana 242. ovog zakona mora biti zasnovana na preciznim podacima o iskorišćavanju predmeta zaštite.

Ukoliko preciznih podataka o iskorišćavanju predmeta zaštite nema, odnosno ukoliko bi prikupljanje preciznih podataka predstavljalo za organizaciju neprihvatljiv organizacioni i finansijski teret, dozvoljeno je da se plan raspodele zasnuje na procenama koje proizlaze iz relevantnih i proverljivih činjenica.

2.6.3.4.            Raspodela naknada u slučaju kada nosioci prava nisu identifikovani

Član 244.

Deo prihoda namenjenih raspodeli, koji u roku iz člana 242. stav 1. ovog zakona ne bude raspodeljen i isplaćen nosiocima prava koji iz objektivnih razloga ne mogu da budu identifikovani ili locirani, organizacija je dužna da knjigovodstveno evidentira odvojeno na računu.

Objektivnim razlozima iz stava 1. ovog člana smatraju se naročito: neuredno, netačno ili nepotpuno izveštavanje od strane korisnika o iskorišćavanju autorskih dela ili predmeta srodnih prava, nemogućnost identifikovanja prava ili nosilaca prava i teškoće u vezi sa povezivanjem podataka o predmetima zaštite sa nosiocima prava.

Organizacija je dužna da preduzme sve neophodne mere u cilju identifikacije i lociranja nosilaca prava. Naročito je dužna da najkasnije tri meseca pre isteka roka iz stava 1. ovog člana dostavi podatke o autorskim delima i predmetima srodnog prava za koja nosioci prava nisu identifikovani ili locirani:

1)         članovima i nosiocima prava čija prava kolektivno ostvaruje, i

2)         svim organizacijama sa kojima ima ugovor o zastupanju. Podaci iz stava 3. ovog člana uključuju, kad je to moguće:

1)         naslov autorskog dela ili predmeta srodnog prava;

2)         ime nosioca prava;

3)         ime relevantnog izdavača ili producenta;

4)         svaki drugi dostupni podatak koji može pomoći da se identifikuje ili locira nosilac prava.

Neophodne mere iz stava 3. ovog člana podrazumevaju i naročito odgovornu i detaljnu proveru dokumentacije organizacije, koja se odnosi na nosioce prava i predmete zaštite.

Ako preduzete mere ostanu bez rezultata, organizacija objavljuje podatke iz st. 3. i 4. ovog člana na svojoj internet stranici najkasnije u roku od jedne godine od isteka tromesečnog perioda iz stava 3. ovog člana.

Ako deo prihoda namenjenih raspodeli iz stava 1. ovog člana ne bude mogao da se raspodeli u roku od tri godine od kraja finansijske godine u kojoj je prihod prikupljen, iako je organizacija preduzela sve mere iz st. 3-6. ovog člana, skupština organizacije odlučuje o njegovoj upotrebi u skladu sa ovlašćenjima koja ima na osnovu člana 203. stav 1. tač. 4) ovog zakona.

2.7.      OBAVEZE ORGANIZACIJE PREMA KORISNICIMA I DRUGIM ORGANIZACIJAMA

2.7.1.   Obaveza organizacije da obaveštava korisnike o određenim relevantnim činjenicama

Član 245.

Organizacija je dužna da svakom korisniku ili drugom licu koje ima pravni interes, pruži obaveštenje o svom repertoaru i o uslovima pod kojima ostvaruje autorsko, odnosno srodna prava.

2.7.2.   Obaveza organizacije da zaključi ugovor sa korisnikom

Član 246.

Organizacija je dužna da sa svakim zainteresovanim korisnikom, odnosno udruženjem korisnika pod ravnopravnim i primerenim uslovima zaključi ugovor o neisključivom ustupanju prava iskorišćavanja predmeta zaštite sa njenog repertoara, odnosno ugovor o obavezi plaćanja naknade organizaciji za iskorišćavanje predmeta zaštite sa njenog repertoara.

Ugovori iz stava 1. ovog člana sadrži naročito: vrstu predmeta zaštite, način iskorišćavanja predmeta zaštite, visinu i način plaćanja naknade organizaciji, vreme trajanja ugovora.

2.7.3.   Zaključenje ugovora između organizacije i korisnika o korišćenju repertoara organizacije

Član 247.

Organizacija ima obavezu da bez odlaganja odgovori zainteresovanim korisnicima na njihove zahteve i da ih obavesti o podacima koji su joj neophodni da bi mogla da sačini ponudu za zaključenje ugovora o kolektivnom ostvarivanju prava.

Po prijemu podataka iz stava 1. ovog člana organizacija je dužna da bez odlaganja uputi ponudu za zaključenje ugovora ili pisanu i obrazloženu izjavu o tome da neće uputiti ponudu.

Organizacija mora da omogući korisnicima da s njom komuniciraju elektronskim putem, pored ostalog i za potrebe izveštavanja o korišćenju autorskih dela i predmeta srodnih prava, u roku od sedam godina od dana sticanja prve dozvole za obavljanje delatnosti.

Prilikom ustupanja prava na onlajn korišćenje autorskih dela ili predmeta srodnih prava, organizacija nema obavezu da primenjuje iste uslove koje je već ugovorila sa korisnikom, ako on pruža novu vrstu onlajn korišćenja iste vrste autorskih dela ili predmeta srodnih prava, koja je dostupna javnosti u Evropskoj uniji kraće od tri godine.

2.7.4.   OBAVEZE ORGANIZACIJE PREMA DRUGIM ORGANIZACIJAMA

2.7.4.1.            Obaveza zaključenja ugovora sa drugim organizacijama

Član 248.

Organizacija, na osnovu ugovora sa odgovarajućim inostranim organizacijama, obezbeđuje kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava domaćih nosilaca u inostranstvu, kao i stranih nosilaca u Republici Srbiji.

Nosioci koji kolektivno ostvaruju autorsko i srodna prava u Republici Srbiji na osnovu ugovora iz stava 1. ovog člana ne smeju biti diskriminisani u odnosu na ostale nosioce prava, posebno u pitanjima tarife, odbitaka za pokriće troškova organizacije, uslova za prikupljanje prihoda od prava i raspodele prihoda.

Organizacija ne sme, bez saglasnosti inostrane organizacije iz stava 1. ovog člana, odbijati od prihoda od prava koja kolektivno ostvaruje na osnovu ugovora iz stava 1. ovog člana, niti od prihoda koja ostvaruje od investiranja prihoda od tih prava, nijedan iznos, osim iznosa koji služi pokriću troškova rada organizacije.

Organizacija raspodeljuje i plaća inostranim organizacijama iz stava 1. ovog člana pripadajuće iznose što je ranije moguće, a najkasnije devet meseci od kraja poslovne godine u kojoj su ti iznosi prikupljeni, osim ako to nije moguće zbog objektivnih razloga iz člana 243. stav 2. ovog zakona.

Sredstva koja su namenjena raspodeli, koja organizacija primi od inostrane organizacije iz stava 1. ovog člana, dužna je da raspodeli nosiocima prava i licima koja zastupaju nosioce prava što je ranije moguće, a najkasnije šest meseci od prijema tih sredstava, osim ako to nije moguće zbog objektivnih razloga.

Objektivni razlozi iz st. 4 i 5. ovog člana tiču se naročito izveštavanja od strane korisnika, identifikacije prava ili nosilaca prava, podudaranja podataka o autorskim delima i predmetima srodnih prava s podacima o nosiocima prava.

2.7.4.2.            Obaveza razmene informacija sa drugim organizacijama

Član 249.

Organizacija ima obavezu da drugim organizacijama s kojima sarađuje na osnovu ugovora iz člana 248. stav 1. ovog zakona najmanje jednom godišnje učini dostupnim elektronskim putem sledeće informacije koje se odnose na taj period:

1)         prihod od prava koji pripada drugoj organizaciji i koji je raspodeljen, iznos koji je isplaćen za svaku kategoriju prava i vrstu korišćenja autorskog dela ili predmeta srodnih prava, i iznos koji je raspodeljen ali još nije isplaćen za bilo koji period;

2)         iznos odbitaka na osnovu pokrića troškova rada organizacije;

3)         iznos drugih odbitaka na osnovu člana 248. stav 3. ovog zakona;

4)         broj ugovora s korisnicima autorskih dela i predmeta srodnih prava koji su zaključeni i čije zaključenje je organizacija odbila, a odnose se na predmete zaštite obuhvaćene ugovorom iz člana 248. stav 1. ovog zakona;

5)         odluke skupštine organizacije, koje su relevantne za odnose sa drugom organizacijom iz člana 248. stav 1. ovog zakona.

Član 250.

Na obrazloženi zahtev druge organizacije sa kojom sarađuje na osnovu ugovora iz člana 248. stav 1. ovog zakona, bilo kog korisnika autorskih dela ili predmeta srodnih prava i svakog nosioca autorskog ili srodnog prava, organizacija je dužna da tom licu bez odlaganja elektronskim putem učini dostupnim spisak autorskih dela i predmeta srodnih prava, spisak prava koja ostvaruje neposredno ili na osnovu ugovora iz člana 248. stav 1. ovog zakona i teritorije za koje vrši kolektivno ostvarivanje prava.

Ukoliko zbog obima aktivnosti organizacije, nije moguće da učini dostupnim informacije i podatke iz stava 1. ovog člana, tada će dostaviti informacije o vrsti autorskih dela ili predmeta srodnih prava koja ostvaruje i teritoriji za koju vrši kolektivno ostvarivanje prava.

2.8.      OBAVEZE KORISNIKA PREMA ORGANIZACIJAMA

2.8.1.   Obaveza korisnika da pribavi dozvolu od organizacije za iskorišćavanje njenog repertoara

Član 251.

Korisnici su dužni da od organizacije pribave prava za iskorišćavanje predmeta zaštite pre početka korišćenja predmeta zaštite, u svim slučajevima kada je dobijanje dozvole za iskorišćavanje predmeta zaštite propisano ovim zakonom.

U slučajevima iz čl. 31. st. 3. i 4, čl. 41, 44, 49, 138, 145, 151, 169. i 182. ovog zakona kojima je propisano obavezno kolektivno ostvarivanje autorskog, odnosno srodnih prava, korisnik zaključuje ugovor o iskorišćavanju predmeta zaštite, odnosno ugovor o obavezi plaćanja naknade organizaciji za iskorišćavanje predmeta zaštite sa njenog repertoara, isključivo sa organizacijom koja ima dozvolu da kolektivno ostvaruje autorska, odnosno srodna prava u skladu sa ovim zakonom.

2.8.2.   Obaveza korisnika da obaveštava organizaciju o svim činjenicama od značaja za obračun i raspodelu naknada

Član 252.

Korisnici su dužni da obaveštavaju organizaciju o nazivu predmeta zaštite, učestalosti i obimu iskorišćavanja, kao i o drugim okolnostima koje su relevantne za obračun i raspodelu naknade koja se prema tarifi plaća.

Podaci iz stava 1. ovog člana dostavljaju se organizaciji u roku od 15 dana od dana početka korišćenja predmeta zaštite, na način i u formi određenoj opštim aktima organizacije.

U slučaju da korisnik ne dostavi organizaciji podatke iz stava 1. ovog člana, organizacija će korisniku odrediti dodatni rok za dostavljanje tih podataka.

Korisnici koji su na osnovu ovog zakona ovlašćeni da iskorišćavaju predmete zaštite bez dozvole nosioca prava, a uz obavezu plaćanja naknade, dostavljaju podatke iz stava 1. ovog člana jedanput mesečno na način i u formi određenoj opštim aktima organizacije, ukoliko drugačiji rok nije propisan odredbama tarife.

Organizacije za radiodifuziju su dužne da jednom mesečno dostavljaju popis emitovanih predmeta zaštite organizacijama čije predmete zaštite iskorišćavaju na način i u formi određenoj opštim aktima organizacije.

Podatke dobijene od korisnika, organizacija može koristiti samo za obračunavanje naknade utvrđene tarifom i ne sme ih koristiti u druge svrhe.

Korisnici su dužni da ovlašćenim licima organizacije, u toku kontrole iskorišćavanja predmeta zaštite, omoguće uvid u dokumentaciju i podatke relevantne za obračun naknade koja se prema tarifi plaća.

Korisnici su dužni da u prostorijama u kojima iskorišćavaju repertoar organizacije, ovlašćenim licima organizacije omoguće da načine audio ili audiovizuelni snimak iskorišćavanja tog repertoara. Tako načinjeni snimci mogu da budu korišćeni isključivo za ostvarivanje prava članova organizacije pred sudovima i drugim državim organima.

Za obaveze korisnika solidarno odgovaraju: lice koje koristi predmet zaštite, vlasnik, držalac i zakupac prostora u kojem je predmet zaštite korišćen, kao i organizator aktivnosti u kojoj je došlo do korišćenja predmeta zaštite.

U slučaju spora između organizacije i korisnika oko visine naknade, korisnik je dužan da plaća organizaciji iznos predviđen prethodno važećom tarifom, do pravosnažnog okončanja spora. Ako se sporni iznos odnosi na tarifni stav koji nije postojao u prethodno važećoj tarifi, korisnik je dužan da plaća organizaciji iznos predviđen novom tarifom u poseban fond koji se ne raspodeljuje nosiocima prava, do pravnosnažnog okončanja spora.

2.8.3.   Obaveza radiodifuzne organizacije da vodi elektronsku evidenciju emitovanja i reemitovanja

Član 253.

Radiodifuzne organizacije vode elektronsku evidenciju emitovanja i reemitovanja autorskih dela i predmeta srodnih prava.

Nadzor nad vođenjem elektronske evidencije vrši se u skladu sa zakonom kojim se uređuje efikasna zaštita prava intelektualne svojine.

Način vođenja elektronske evidencije iz stava 1. ovog člana propisuje Vlada.

2.9.      OBAVEZA ORGANIZACIJE DA TRANSPARENTNO OBAVEŠTAVA JAVNOST O SVOJIM AKTIVNOSTIMA

2.9.1.   Postavljanje podataka na internet stranicu

Član 254.

Organizacija je dužna da na svojoj internet stranici javno objavi i ažurira:

1)         svoj statut;

2)         uslove za članstvo u organizaciji i uslove pod kojima se može otkazati kolektivno ostvarivanje;

3)         standardni ugovor sa korisnicima autorskih dela i predmeta srodnih prava, tarifu koju primenjuje, uključujući popuste, kao i kriterijume na kojima je tarifa zasnovana;

4)         popis lica koja upravljaju organizacijom, uključujući direktora, članove upravnog inadzornog odbora;

5)         plan raspodele;

6)         opšta pravila o pokrivanju troškova rada organizacije;

7)         opšta pravila o odbicima od prihoda od prava i od prihoda od investiranja prihoda od prava, izuzimajući odbitke za pokriće troškova rada organizacije, ali uključujući odbitke za društvene, kulturne i obrazovne svrhe;

8)         popis ugovora sa drugim organizacijama iz člana 248. stav 1. ovog zakona, kao i popis naziva tih organizacija;

9)         opšta pravila o korišćenju neraspodeljenih sredstava;

10)       postupak u slučaju žalbi nosilaca prava i drugih organizacija iz člana 248. stav 1. ovog zakona, kao i postupak za rešavanje sporova, koji su regulisani čl. 274. i 275. ovog zakona;

11)       radno vreme organizacije.

2.10.    NADZOR NAD RADOM ORGANIZACIJE

2.10.1. Nadležnost za vršenje nadzora

Član 255.

Nadzor nad radom organizacije vrši nadležni organ koji kontroliše da li organizacija obavlja svoje poslove u skladu sa izdatom dozvolom, odredbama ovog zakona i odredbama njenih opštih akata.

Nadležni organ ima pravo da njegovi predstavnici prisustvuju sednicama organa organizacije, kao i pravo uvida u poslovne knjige i drugu poslovnu dokumentaciju.

Predstavnik nadležnog organa ima pravo da na sednicama organa organizacije iznosi mišljenje o svim pitanjima koja se odnose na poslove kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava i na poštovanje zakonskih propisa, kao i da daje preporuke organizaciji, bez prava glasa.

Nadležni organ ima pravo da vrši nadzor i u prostorijama organizacije, u radno vreme organizacije, što je organizacija dužna da mu omogući.

Nadležni organ može da zahteva od organizacije pisani odgovor u vezi pitanja koja se odnose na delatnost i poslovanje organizacije, kao i dostavljanje dokumentacije koja se odnosi na njenu delatnost.

2.10.2. Pokretanje postupka nadzora

Član 256.

Postupak nadzora nad radom organizacije pokreće se po službenoj dužnosti.

Pre pokretanja postupka po službenoj dužnosti nadležni organ pribavlja informacije i preduzima radnje da bi utvrdio da li su ispunjeni uslovi za pokretanje postupka, i ako jesu, donosi zaključak o pokretanju postupka.

Prilikom donošenja odluke o pokretanju postupka nadzora nadležni organ uzima u obzir predstavke članova organizacije, nosilaca autorskog i srodnih prava, korisnika, druge organizacije za kolektivno ostvarivanje prava ili drugog lica koje ima pravni interes za sprovođenje nadzora nad organizacijom, kao i upozorenja državnih organa.

Kada nadzorni organ osnovano pretpostavi da organizacija ne obavlja svoje poslove u skladu sa izdatom dozvolom, opštim aktima organizacije ili ovim zakonom, zaključkom pokreće postupak nadzora i dostavlja ga organizaciji.

Zaključkom iz stava 4. ovog člana nadležni organ poziva organizaciju da se izjasni o uočenim nepravilnostima i određuje rok za izjašnjenje koji ne može biti kraći od 15 radnih dana od dana prijema zaključka.

Na obrazloženi zahtev organizacije, nadležni organ može da produži rok iz stava 5. ovog člana najduže za 30 dana.

Protiv zaključka iz stava 4. ovog člana nije dozvoljena žalba, niti se može pokrenuti upravni spor.

Nadležni organ donosi rešenje o obustavi postupka nadzora nad radom organizacije, ako utvrdi da je organizacija postupala u skladu sa dozvolom, opštim aktima i ovim zakonom.

2.10.3. Posledice utvrđivanja nepravilnosti u radu organizacije Mere za otklanjanje nepravilnosti

Član 257.

Ako nadležni organ utvrdi nepravilnosti u radu organizacije doneće rešenje kojim nalaže sprovođenje mera za otklanjanje utvrđenih nepravilnosti i odrediće rok za njihovo otklanjanje.

Protiv rešenja nadležnog organa iz stava 1. ovog člana može se izjaviti žalba Vladi u roku od 15 dana o dana obaveštavanja organizacije o rešenju.

Pored donošenja rešenja iz stava 1. ovog člana nadležni organ može da preporuči organizaciji da razmotri pokretanje postupka za utvrđivanje odgovornosti članova upravnog, nadzornog odbora i direktora u vezi sa čijim radom i delokrugom poslova je došlo do nepravilnosti u radu organizacije, a u skladu sa odgovarajućim opštim aktima organizacije.

Oduzimanje dozvole

Član 258.

Nadležni organ može doneti rešenje o oduzimanju dozvole za obavljanje delatnosti organizaciji ako utvrdi:

1)         da organizacija teže ili ponovljeno krši odredbe ovog zakona, odredbe statuta ili plana raspodele;

2)         da organizacija nije izvršila mere naložene rešenjem iz člana 257. stav 1. ovog zakona, a nadzorni organ smatra da se radi o takvim nepravilnostima da nijedna druga mera ne bi dala željeni rezultat.

Nadležni organ će u rešenju o oduzimanju dozvole odrediti od kada rešenje proizvodi pravno dejstvo vodeći računa o tome da nosioci prava trpe što manju štetu zbog toga.

Odluka nadležnog organa iz stava 1. ovog člana je konačna i protiv nje se može voditi upravni spor.

Odluka nadležnog organa iz stava 1. ovog člana objavljuje se u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

O donošenju rešenja iz stava 1. ovog člana nadležni organ obaveštava organ nadležan za vođenje registra u koji je organizacija upisana.

Organizacija kojoj je oduzeta dozvola može podneti zahtev za izdavanje nove dozvole najranije godinu dana od dana nastupanja pravnog dejstva rešenja propisanog stavom 2. ovog člana.

2.10.4. Dostavljanje izveštaja i druge dokumentacije nadležnom organu u cilju vršenja nadzora

Član 259.

Radi ostvarivanja nadzora organizacija je dužna da dostavlja nadležnom organu:

1)         godišnji izveštaj o poslovanju, izveštaj ovlašćenog revizora i godišnji finansijski plan organizacije;

2)         sporazume između organizacije i reprezentativnih udruženja korisnika;

3)         statut i njegove izmene, tarife i njihove izmene, plan raspodele naknade i njegove izmene, sve druge opšte akte i njihove izmene, ugovore sa odgovarajućim inostranim organizacijama, sudske i upravne odluke u kojima je organizacija jedna od strana.

Organizacija dostavlja dokumenta i podatke iz stava 1. ovog člana u roku od 15 dana od dana njihovog usvajanja, odnosno dobijanja izveštaja, odnosno od dana nastanka promene.

2.10.5. Godišnji izveštaj o poslovanju organizacije za kolektivno ostvarivanje prava

Član 260.

Organizacija je dužna da za svaku finansijsku godinu, u roku od devet meseci od njenog završetka, usvoji i bez odlaganja objavi na svojoj internet stranici i tamo zadrži najmanje pet godina izveštaj o svom poslovanju.

Odredbe ovog člana ne utiču na obaveze koje organizacija ima prema drugim propisima u pogledu finansijskog poslovanja, izveštavanja i revizije.

2.10.6. Elementi godišnjeg izveštaja o poslovanju

Član 261.

Godišnji izveštaj o poslovanju mora da sadrži sve odlučne činjenice o radu

organizacije u protekloj godini, a naročito:

1)         bilans stanja, bilans uspeha i izveštaj o protoku gotovine;

2)         podatke o aktivnostima organizacije koje su preduzete u toku poslovne godine godine;

3)         podatke o odbijanju organizacije da zaključi ugovor sa zainteresovanim korisnicima autorskih dela i predmeta srodnog prava;

4)         opis organizacione i upravljačke strukture organizacije;

5)         podatke o subjektima koji su neposredno ili posredno, u celini ili delimično, u svojini organizacije ili kojima organizacija neposredno ili posredno, u celini ili delimično upravlja;

6)         podatke o ukupnom iznosu naknade za rad svakog člana upravnog i nadzornog odbora, za rad direktora organizacije, kao i o drugim beneficijama koje su im dodeljene;

7)         godišnji obračun naknada;

8)         poseban izveštaj o korišćenju sredstava izdvojenih za socijalne, kulturne i obrazovne namene.

Godišnji obračun naknada i poseban izveštaj o korišćenju sredstava iz stava 1. tačka 8) ovog člana moraju da budu potpisani od strane direktora organizacije, predsednika upravnog i predsednika nadzornog odbora.

Član 262.

Godišnji izveštaj o poslovanju, godišnji obračun naknada, poseban izveštaj o sredstvima izdvojenim za socijalne, kulturne i obrazovne namene i knjigovodstvo organizacije moraju da budu predmet revizije.

Reviziju iz stava 1. ovog člana može da obavi samo ovlašćeni revizor, u skladu sa zakonom kojim se uređuje računovodstvo i revizija.

Na izveštaj revizora shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje računovodstvo i revizija.

O izboru i razrešenju ovlašćenog revizora odlučuje skupština organizacije, s tim da isti revizor može da obavlja najviše četiri uzastopne revizije iz stava 1. ovog člana.

Nadležni organ može od revizora da zahteva dodatna obaveštenja i postavlja pitanja u vezi sa izvršenom revizijom akata i dokumentacije iz stava 1. ovog člana.

U slučaju da su u izveštaju revizora utvrđene nepravilnosti u poslovanju organizacije, organizacija je dužna da te nepravilnosti otkloni i o tome obavesti nadležni organ.

Ako organizacija ne otkloni nepravilnosti iz stava 6. ovog člana, nadležni organ može preduzeti mere propisane članom 257. ovog zakona.

Godišnji obračun naknada

Član 263.

Godišnji obračun naknada mora da bude sačinjen u skladu sa planom raspodele organizacije i da sadrži sve odlučne činjenice o raspodeli naplaćenih naknada u prethodnoj obračunskoj godini, a naročito:

1)         finansijske podatke o ostvarenim prihodima organizacije u toku poslovne godine razvrstane po kategoriji prava i načinu iskorišćavanja autorskog dela ili predmeta srodnog prava (prihodi od javnog saopštavanja, javnog izvođenja, emitovanja, reemitovanja, pravične naknade i sl.);

2)         finansijske podatke o svim drugim prihodima koje je organizacija ostvarila u toku poslovne godine, uključujući podatke o prihodima od investiranja prihoda od prava, i njihovoj upotrebi (da li su raspodeljeni nosiocima prava, drugoj organizaciji ili su upotrebljeni za drugu svrhu);

3)         finansijske podatke o troškovima ostvarivanja prava i troškovima za obavljanje drugih poslova kolektivnog ostvarivanja prava nastalim u toku poslovne godine, uz obavezno navođenje podatka o udelu troškova u prihodima organizacije. Podaci moraju obuhvatiti najmanje: sve operativne i finansijske troškove razvrstane prema kategoriji prava, a tamo gde su troškovi indirektni i ne mogu se pripisati kategorijama prava, objašnjenje metode raspoređivanja takvih troškova; operativne i finansijske troškove razvrstane prema kategoriji prava, a tamo gde su troškovi indirektni i ne mogu se pripisati kategorijama prava, objašnjenje metode raspoređivanja takvih troškova samo u odnosu na kolektivno ostvarivanje prava, isključujući iznose za pokriće troškova kolektivnog ostvarivanja prava koji su odbijeni od prihoda od prava i prihoda od investiranja prihoda od prava; operativne i finansijske troškove za druge poslove iz delatnosti organizacije, uključujući troškove za socijalne, kulturne i obrazovne namene; sredstva za pokrivanje troškova; odbitke od prihoda od prava, raspodeljene prema kategoriji prava, vrsti korišćenja predmeta zaštite i svrsi odbitka, kao što su troškovi za kolektivno ostvarivanje prava ili odbitke za socijalne, kulturne i obrazovne namene; trošak za kolektivno ostvarivanje prava i za druge poslove iz delatnosti koje organizacija obavlja izražen u procentu od prihoda od prava u odnosnoj finansijskoj godini, razvrstan prema kategoriji prava, a tamo gde su troškovi indirektni i ne mogu se pripisati kategorijama prava, objašnjenje metode raspoređivanja takvog troška;

4)         finansijske podatke o naknadama koje pripadaju nosiocima prava sa detaljnim opisom sledećih stavki: ukupan iznos sredstava opredeljen za raspodelu nosiocima prava razvrstan po kategoriji prava i načinu iskorišćavanja autorskog dela ili predmeta srodnog prava; ukupan iznos sredstava isplaćen nosiocima prava razvrstan po kategoriji prava i načinu iskorišćavanja autorskog dela ili predmeta srodnih prava; učestalost isplata naknada u toku finansijske godine razvrstanih po kategoriji prava i načinu iskorišćavanja autorskog dela ili predmeta srodnih prava; ukupan iznos prikupljenih sredstava koji nije opredeljen za raspodelu, razvrstanih po kategoriji prava i načinu iskorišćavanja autorskog dela ili predmeta srodnog prava, uz navođenje poslovne godine u kojoj je takav iznos naplaćen od korisnika; ukupan iznos opredeljenih ali još uvek neraspodeljenih sredstava nosiocima prava, razvrstanih po kategoriji prava i načinu iskorišćavanja autorskog dela ili predmeta srodnih prava, uz navođenje poslovne godine u kojoj je takav iznos naplaćen od korisnika; ukoliko raspodela i isplata nisu sprovedene u zakonom predviđenom roku, detaljno obrazloženje razloga za to; ukupan iznos sredstava koja iz bilo kog razloga ne mogu da se raspodele, uz objašnjenje na koji način su ta sredstva korišćena;

5)         informacije o saradnji sa drugim organizacijama za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava koje sadrže najmanje sledeće podatke: iznos koji je organizacija isplatila drugim organizacijama i iznos koji su druge organizacije isplatile organizaciji; troškovi administriranja repertoara drugih organizacija; troškovi naplate naknada od drugih organizacija; iznos opredeljen nosiocima prava iz drugih organizacija razvrstan po kategoriji prava i po organizaciji za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

Poseban izveštaj o sredstvima izdvojenim za socijalne, kulturne i obrazovne namene

Član 264.

Poseban izveštaj o korišćenju sredstava izdvojenih za socijalne, kulturne i obrazovne namene mora da bude sačinjen u skladu sa planom raspodele i da sadrži najmanje sledeće informacije:

1)         iznos naknada izdvojen za socijalne, kulturne i obrazovne namene i to posebno za svaku namenu i po kategoriji prava i vrsti korišćenja;

2)         obrazloženje i informacije o korišćenju izdvojenih iznosa iz tačke 1) ovog stava posebno za svaku namenu i o troškovima upravljanja tim iznosima, odnosno iznosima korišćenim za te namene.

2.11.    USTUPANjE PRAVA NA ONLAJN KORIŠĆENjE MUZIČKIH DELA ZA TERITORIJU VIŠE DRŽAVA

2.11.1. Sposobnost za ustupanje prava za teritoriju više država

Član 265.

Za potrebe primene ovog zakona, pod “onlajn korišćenjem muzičkih dela” podrazumevaju se prava autora muzičkih dela na umnožavanje i javno sopštavanje činjenjem dela dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem, na način koji omogućava pojedincu individualni pristup delu u vreme i sa mesta koje sam odabere, a koja su potrebna za pružanje usluge na internetu.

Organizacija koja ustupa prava na onlajn korišćenje muzičkih dela za teritoriju više država mora biti osposobljena da na delotvoran i pregledan način elektronski obrađuje podatke koji su potrebni za administriranje tog posla, uključujući podatke potrebne za identifikaciju repertoara i praćenje njegovog korišćenja, izdavanje računa korisnicima, prikupljanje prihoda od prava i raspodelu tih prihoda nosiocima prava.

U cilju sprovođenja obaveza iz stava 1. ovog člana, organizacija mora da:

1)         poseduje sposobnost da tačno, u celini ili delimično, identifikuje muzička dela za koja je ovlašćena;

2)         poseduje sposobnost da tačno, u celini ili delimično i u odnosu na svaku relevantnu teritoriju, identifikuje prava ili udele u pravima i njihove nosioce za svako muzičko delo za koje je ovlašćena;

3)         koristi jedinstvene pokazatelje u cilju identifikacije nosilaca prava i muzičkih dela, vodeći računa, koliko je moguće, o standardima koji se dobrovoljo primenjuju u određenoj oblasti poslovanja (u daljem tekstu: dobri poslovni običaji) i praksi razvijenoj u međunarodnom okviru ili u Evropskoj uniji;

4)         koristi odgovarajuća sredstva u cilju blagovremene i delotvorne identifikacije i razrešavanja neusklađenosti između podataka koje imaju druge organizacije koje ustupaju prava na onlajn korišćenje muzičkih dela za teritoriju više država.

2.11.2. Preglednost informacija o repertoaru za teritoriju više država

Član 266.

Organizacija koja ustupa prava na onlajn korišćenje muzičkih dela za teritoriju više država mora pružaocima onlajn usluga, nosiocima prava koje zastupa i drugim organizacijama, na njihov opravdan zahtev, pružati elektronskim putem ažurirane informacije koje omogućavaju identifikaciju njenog onlajn muzičkog repertoara.

Informacije obuhvataju:

1)         muzička dela;

2)         prava koja zastupa u celini ili delimično;

3)         teritorije koje pokriva.

Organizacija može po potrebi preduzeti razumne mere sa ciljem da zaštiti tačnost i integritet podataka, da kontroliše njihovu ponovnu upotrebu i zaštiti poslovno osetljive informacije.

2.11.3. Tačnost podataka o repertoaru za teritoriju više država

Član 267.

Organizacija koja ustupa prava na onlajn korišćenje muzičkih dela za teritoriju više država mora imati sredstva i mehanizme da omogući nosiocima prava, drugim organizacijama i pružaocima onlajn usluga da zahtevaju ispravku podataka iz člana 265. stav 2. ovog zakona ili informacija iz člana 266. ovog zakona, svaki put kad nosioci prava, druge organizacije i pružaoci onlajn usluga na osnovu razumnih dokaza veruju da su podaci ili informacije netačne u odnosu na njihova onlajn prava na muzičkim delima. Kad su zahtevi dovoljno utemeljeni, organizacija mora bez odlaganja obezbediti ispravku podataka ili informacija.

Organizacija mora da obezbedi nosiocima prava čija su muzička dela na njenom muzičkom repertoaru, kao i nosiocima prava koji su joj u skladu s članom 272. ovog zakona poverili kolektivno ostvarivanje njihovih prava na onlajn korišćenje, da joj podatke o njihovim muzičkim delima, pravima na tim delima i teritorijama za koje su ovlastile organizaciju, dostavljaju elektronskim putem. Pri tom, organizacije i nosioci prava moraju da uzmu u obzir, koliko je to moguće, dobre poslovne običaje i praksu razmene podataka razvijenu u međunarodnom okviru ili u Evropskoj uniji, koja omogućava nosiocima prava da u celini ili delimično odrede svoje muzičko delo, onlajn prava, kao i teritoriju za koju su ovlastili organizaciju da ih zastupa.

Kad organizacija, u skladu sa čl. 270. i 271. ovog zakona ovlasti drugu organizaciju da ustupa prava na onlajn korišćenje muzičkih dela za teritoriju više država, ovlašćena organizacija takođe primenjuje stav 2. ovog člana u odnosu na nosioce prava čija muzička dela su uključena u repertoar organizacije vlastodavca, osim ako se organizacije ne dogovore drukčije.

2.11.4. Tačno i blagovremeno izveštavanje i izdavanje računa

Član 268.

Organizacija je dužna da u celini ili delimično prati onlajn korišćenje prava na muzičkim delima koja zastupa i to posredstvom pružalaca onlajn usluga kojima je ustupila prava za teritoriju više država.

Organizacija je dužna da pružaocima onlajn usluga omogući da je elektronskim putem izveštavaju o stvarnom onlajn korišćenju prava na muzičkim delima, a pružaoci onlajn usluga dužni su da o tome izveštavaju potpuno i tačno. Organizacija mora ponuditi bar jedan metod izveštavanja, koji uzima u obzir dobre poslovne običaje i praksu elektronske razmene takvih podataka, razvijenu u međunarodnom okviru ili u Evropskoj uniji. Organizacija može da odbije da prihvati izveštavanje pružaoca onlajn usluga u formatu koji je on razvio, ako organizacija dopušta izveštavanje u skladu sa industrijskim standardom za elektronsku razmenu podataka.

Organizacija elektronskim putem izdaje račune pružaocima onlajn usluga. Organizacija mora da ponudi korišćenje bar jednog formata koji uzima u obzir dobre poslovne običaje i praksu razvijenu u međunarodnom okviru ili u Evropskoj uniji. U računu se identifikuju, u celini ili delimično, dela i prava na tim delima, koja se ustupaju, na osnovu podataka iz člana 265. stav 2. ovog zakona i odgovarajućeg stvarnog korišćenja, u meri u kojoj je to moguće na osnovu informacija koje je pružalac onlajn usluga dostavio i formata koji je korišćen za dostavljanje tih informacija. Pružalac onlajn usluga ne može da odbije račun zbog njegovog formata, ako organizacija primenjuje dobre poslovne običaje u tom pogledu.

Organizacija je dužna da izda tačan račun pružaocu onlajn usluga odmah po prijemu izveštaja o stvarnom korišćenju onlajn prava na muzičkim delima, osim kad to nije moguće zbog razloga koji se mogu pripisati pružaocu onlajn usluga.

Organizacija mora da ima ustanovljene odgovarajuće postupke koji pružaocima usluga omogućavaju da ospore tačnost računa, uključujući i slučaj kad pružaocu onlajn usluge primi račune dve ili više organizacija za ista onlajn prava na istom muzičkom delu.

2.11.5. Tačno i blagovremeno plaćanje nosiocima prava

Član 269.

Organizacija koja ustupa prava na onlajn korišćenje muzičkih dela za teritoriju više država raspodeljuje nosiocima prava iznose koji im pripadaju tačno i u primerenom roku posle prijema izveštaja o stvarnom korišćenju, osim ako to nije moguće zbog razloga koji su na strani pružaoca onlajn usluga.

Uz svaku isplatu iz stava 1. ovog člana, organizacija je dužna da nosiocima prava pruži bar sledeće informacije:

1)         period tokom kojeg je došlo do korišćenja na koja se odnose iznosi, i teritorije na kojima je korišćenje izvršeno;

2)         naplaćeni prihod od prava, odbici od naplaćenog prihoda od prava i iznosi koji su raspodeljeni za svako onlajn pravo koje organizacija ostvaruje u celini ili delimično, na svakom muzičkom delu;

3)         iznose prikupljene za nosioce prava, odbitke od naplaćenog prihoda od prava i iznose koji su raspodeljeni od strane organizacije, u odnosu na svakog provajdera onlajn usluga pojedinačno.

Kad organizacija, na osnovu čl. 270. i 271. ovog zakona ovlasti drugu organizaciju da za nju ustupa prava na onlajn korišćenje muzičkih dela za teritoriju više država, ovlašćena organizacija je dužna da organizaciji vlastodavcu tačno i bez odlaganja raspodeljuje iznose iz stava 1. ovog člana, i pruža informacije iz stava 2. ovog člana. Organizacija vlastodavac je odgovorna za dalju raspodelu tih iznosa i pružanje tih informacija nosiocima prava, osim ako se organizacije ne dogovore drukčije.

2.11.6. Ugovori o ustupanju prava za teritoriju više država, koji se zaključuju između organizacija

Član 270.

Ugovor o zastupanju, zaključen između organizacija, kojim jedna organizacija ovlašćuje drugu organizaciju da za nju ustupa prava na onlajn korišćenje muzičkih dela sa njenog repertoara za teritoriju više država, može biti samo neisključiv. Ovlašćena organizacija je dužna da ostvaruje odnosna onlajn prava na nediskriminatoran način.

Organizacija vlastodavac obaveštava svoje članove o glavnim elementima ugovora iz stava 1. ovog člana, uključujući njegovo trajanje i visinu naknade za usluge ovlašćene organizacije.

Ovlašćena organizacija obaveštava organizaciju vlastodavca o glavnim uslovima pod kojima ustupa njena onlajn prava, uključujući prirodu korišćenja, odredbe u vezi sa iznosom naknade, dužinom ugovora o ustupanju prava, obračunskim periodima i teritorijama na koje se ugovor odnosi.

2.11.7. Obaveza zastupanja druge organizacije radi ustupanja prava za teritoriju više država

Član 271.

Ako organizacija, koja se ne bavi ustupanjem prava na onlajn korišćenje muzičkih dela sa svog repertoara za teritoriju više država, zahteva od druge organizacije da s njom zaključi ugovor o zastupanju, organizacija kojoj je zahtev upućen dužna je da ga prihvati ako ona već ustupa ili nudi ustupanje istih kategorija prava na muzičkim delima sa repertoara drugih organizacija, za teritoriju više država.

Organizacija kojoj je zahtev upućen ima obavezu da u pisanom obliku i bez odlaganja odgovori organizaciji koja joj je uputila zahtev.

Organizacija kojoj je zahtev upućen ostvaruje prava na repertoaru organizacije koja je uputila zahtev pod onim uslovima koji važe za ostvarivanje prava na njenom sopstvenom repertoaru.

Organizacija kojoj je zahtev upućen dužna je da uključi repertoar organizacije koja je uputila zahtev u svaku ponudu pružaocima onlajn usluga.

Naknada za uslugu koju organizacija kojoj je zahtev upućen pruža organizaciji koja je uputila zahtev ne sme biti veća od razumnih troškova pružanja te usluge.

Organizacija koja je uputila zahtev učiniće dostupnim organizaciji kojoj je zahtev upućen informacije u vezi sa svojim muzičkim repertoarom, koje su potrebne za ustupanje prava na onlajn korišćenje muzičkih dela za teritoriju više država. Ako informacije nisu potpune, ili su dostavljene u formi koja ne omogućava organizaciji kojoj je zahtev upućen da postupa u skladu sa obavezama iz ovog člana, ona ima pravo da naplati razumne troškove otklanjanja tih nedostataka ili da isključi ona dela na koja se nedostaci odnose.

2.11.8. Pristup ustupanju prava za teritoriju više država

Član 272.

Ako do isteka jedne godine od početka primene čl. 265-271. ovog zakona organizacija ne počne da ustupa ili da nudi ustupanje prava na muzičkim delima za online korišćenje za teritoriju više država, ili ne omogući da je druga organizacija zastupa u tu svrhu, nosioci prava koji su poverili svoja prava na muzičkim delima toj organizaciji za onlajn korišćenje mogu da povuku ta prava za svrhu ustupanja za teritoriju više država bez obaveze povlačenja tih prava za teritoriju Republike Srbije. U tom slučaju, nosioci prava mogu ustupati svoja prava za teritoriju više država na individualan način ili preko druge organizacije koja ispunjava zakonske uslove za to.

2.11.9. Izuzetak za onlajn prava na muzičkim delima u radio i televizijskim programima

Član 273.

Odredbe čl. 265-272. ovog zakona ne primenjuju se na organizacije koje, na osnovu

dobrovoljnog objedinjavanja potrebnih prava i u skladu sa pravilima konkurencije iz čl.

101. i 102. Sporazuma o funkcionisanju Evropske unije, ustupaju prava na onlajn korišćenje muzičkih dela za teritoriju više država koja su potrebna emiterima za javno saopštavanje i činjenje dostupnim javnosti njihovih radio ili televizijskih programa istovremeno sa njihovim primarnim emitovanjem ili posle njega, kao i za javno saopštavanje i činjenje dostupnim javnosti bilo kog onlajn sadržaja koji su emiteri proizveli, ili koji je proizveden za njih, uključujući i najave programa, a koji prethodi ili prati primarno emitovanje njihovoih radio ili televizijskih programa.

2.12.    MERE ZA SPROVOĐENjE ODREDBI O KOLEKTIVNOM OSTVARIVANjU AUTORSKOG I SRODNIH PRAVA

2.12.1. Postupak prigovora

Član 274.

Organizacija ima obavezu da svojim članovima i drugim organizacijama u čije ime kolektivno ostvaruje autorsko i srodna prava na osnovu ugovora o zastupanju učini dostupnim delotvorne i brze postupke za rešavanje njihovih prigovora, posebno u vezi sa ovlašćenjem za kolektivno ostvarivanje prava i otkazom ili povlačenjem prava, uslovima za članstvo, prikupljanjem prihoda namenjenih nosiocima prava, odbicima i raspodelom.

Organizacija je dužna da u pisanom obliku odgovori na prigovore iz stava 1. ovog člana. U slučaju odbijanja prigovora organizacija mora da pruži obrazloženje.

2.12.2. Postupci alternativnog rešavanja sporova

Član 275.

Spor između organizacija, njihovih članova, nosilaca prava, kao i spor između organizacija i korisnika oko njihovog međusobnog odnosa, a posebno oko uslova davanja odobrenja za korištenje ili povredu ugovora, može biti iznesen pred arbitražu u skladu s propisima o arbitraži ili pred nadležni sud u skladu sa zakonom koji uređuje parnični postupak.

Pred arbitražumogu biti izneti sporovi domaće organizacije koja ustupa ili nudi ustupanje onlajn prava na muzičkim delima za teritoriju više država:

1)         sa stvarnim ili potencijalnim pružaocem onlajn usluga u vezi sa primenom čl. 245, 266-268. ovog zakona;

2)         sa jednim ili više nosilaca prava u vezi sa primenom čl. 266-272. ovog zakona;

3)         sa drugom organizacijom u vezi sa primenom članova 266-271. ovog zakona.

2.12.3. Zaštita ličnih podataka

Član 276.

Na obradu podataka o ličnosti, koja se vrši tokom postupka, kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava, primenjuje se zakon koji uređuje zaštitu podataka o ličnosti.

VI EVIDENCIJA AUTORSKIH DELA I PREDMETA SRODNIH PRAVA

Član 277.

Radi obezbeđenja dokaza nosioci autorskog i srodnih prava mogu da deponuju primerke svojih dela i predmeta srodnih prava kod nadležnog organa.

Primerci dela i predmeta srodnih prava koji se deponuju moraju biti u formi pisanog dokumenta (rukopis, štampani tekst, muzička partitura), zvučnog, vizuelnog ili audiovizuelnog zapisa ili u digitalnoj formi.

Nadležni organ vodi evidenciju autorskih dela i predmeta srodnih prava.

Nosilac autorskog i srodnih prava dužan je da prilikom deponovanja i unošenja u evidenciju autorskog dela ili predmeta zaštite srodnog prava da istiniti i potpun podatak o svom autorskom delu i predmetu zaštite srodnog prava.

Podaci u evidenciji smatraju se istinitim dok se suprotno ne dokaže.

Savesno lice koje je povredilo tuđe autorsko ili srodno pravo uzdajući se u tačnost podataka u evidenciji ne odgovara za naknadu štete zbog povrede tog prava.

Unošenje u evidenciju i deponovanje primeraka autorskih dela i predmeta srodnih prava ni na koji način ne utiče na nastanak i trajanje prava koja su utvrđena ovim zakonom.

Sadržaj evidencije iz stava 3. ovog člana i uslove koje treba da ispunjavaju primerci dela i predmeta srodnih prava koji se deponuju uređuju se posebnim propisom.

Član 278.

Za unošenje u evidenciju i deponovanje primeraka autorskih dela i predmeta srodnih prava plaća se propisana taksa.

VII ZAŠTITA AUTORSKOG I SRODNIH PRAVA

Član 279.

Povredu autorskog ili srodnog prava predstavlja neovlašćeno vršenje bilo koje radnje koja je obuhvaćena isključivim pravima nosioca autorskog ili srodnog prava, neplaćanje naknade propisane ovim zakonom ili ugovorom, kao i neizvršavanje drugih obaveza prema nosiocu autorskog ili srodnog prava, propisanih ovim zakonom.

Član 280.

Tužbu zbog povrede autorskog ili srodnog prava ili postojanja ozbiljne pretnje da će pravo biti povređeno može da podnese autor, odnosno nosilac autorskog prava, interpretator, proizvođač fonograma, proizvođač audiovizuelnog dela, proizvođač emisije, proizvođač baze podataka, sticalac isključivih autorskih ili srodnopravnih ovlašćenja, kao i organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

Sticalac isključivih ovlašćenja na autorsko i srodna prava može da podnese tužbu zbog povrede autorskog ili srodnog prava u obimu u kome je na osnovu zakona ili ugovora stekao pravo na iskorišćavanje, ukoliko drugačije nije predviđeno ugovorom o ustupanju prava.

Tužba iz stava 1. ovog člana može da se podnese protiv svakog lica koje vrši povredu prava u smislu čl. 279. i 284. ovog zakona.

Član 281.

U slučaju povrede autorskog ili srodnog prava ili ozbiljne pretnje da će pravo biti povređeno tužilac može tužbom da zahteva naročito:

1)         utvrđenje povrede prava ili ozbiljne pretnje da će pravo biti povređeno;

2)         zabranu radnji kojima se povređuje pravo ili radnji koje predstavljaju ozbiljnu pretnju da će pravo biti povređeno, kao i zabranu ponavljanja takvih ili sličnih radnji pod pretnjom plaćanja primerenog novčanog iznosa tužiocu;

3)         naknadu imovinske, kao i neimovinske štete;

4)         isključenje iz prometa, oduzimanje ili uništenje, ili preinačenje bez bilo kakve naknade, predmeta kojima je izvršena povreda prava, uključujući i primerke predmeta zaštite, njihove ambalaže, matrice, negative i slično;

5)         zabranu otuđenja, oduzimanje ili uništenje, bez bilo kakve naknade, materijala i predmeta koji su pretežno upotrebljeni u stvaranju ili proizvodnji predmeta kojima se povređuje pravo;

6)         objavljivanje presude o trošku tuženog;

7)         davanje podataka o trećim licima koja su učestvovala u povredi prava.

Ako sud utvrdi da je povreda prava učinjena, tužbom se protiv lica čije su usluge korišćene pri povredi prava (posrednik) može zahtevati zabrana ponavljanja radnji kojima se pravo povređuje ili njima sličnih radnji pod pretnjom plaćanja primerenog novčanog iznosa tužiocu.

Odredba stava 1. tačka 4) ovog člana ne odnosi se na:

1)         građevinski realizovana dela arhitekture;

2)         razdvojive delove predmeta kojim je izvršena povreda prava, ako proizvodnja tih delova i njihovo stavljanje u promet nisu protivzakoniti.

Pri razmatranju tužbenih zahteva iz stava 1. tač. 4) i 5) ovog člana, sud uzima u obzir srazmeru između ozbiljnosti povrede prava i tužbenog zahteva, kao i interese trećih lica.

Sud će, u granicama tužbenog zahteva iz stava 1. tačka 6) ovog člana, odlučiti u kom sredstvu javnog saopštavanja će biti objavljena presuda. Ako sud odluči da se objavi samo deo presude, odrediće da se objavi izreka i prema potrebi onaj deo presude iz kog je vidljivo o kakvoj se povredi radi i ko je izvršio povredu.

Umesto zahteva za uništenje ili preinačenje predmeta kojima je izvršena povreda prava tužilac može zahtevati da mu se predaju ti predmeti.

Član 282.

Pri određivanju visine naknade štete ako je učinilac povrede znao ili mogao da zna da čini povredu prava sud će uzeti u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, kao što su negativne ekonomske posledice koje trpi oštećeni, uključujući izgubljenu dobit, dobit koju je štetnik ostvario povredom prava i, u odgovarajućim slučajevima, okolnosti koje nemaju ekonomski karakter, kao što je neimovinska šteta.

Sud može umesto naknade štete iz stava 1. ovog člana, kada okolnosti slučaja to opravdavaju, da dosudi oštećenom paušalnu naknadu koja ne može biti niža od uobičajene naknade koju bi primio za konkretni oblik korišćenja predmeta zaštite, da je to korišćenje bilo zakonito.

Član 283.

Nezavisno od odredbe člana 11. stav 2. ovog zakona, ako je ime tužioca naznačeno na primerku ili drugom obliku materijalizacije autorskog dela, odnosno predmeta srodnog prava, on će se smatrati nosiocem autorskog prava na tom delu, odnosno srodnog prava na tom predmetu zaštite, dok se ne dokaže drukčije.

Postupak po tužbi zbog povrede autorskog i srodnih prava je hitan.

Član 284.

Pored slučajeva predviđenih odredbom člana 279. ovog zakona, povredu prava predstavlja i:

1)         iskorišćavanje bilo kog predmeta zaštite uz upotrebu neovlašćeno umnoženih primeraka tog predmeta zaštite, odnosno na osnovu neovlašćene emisije;

2)         držanje u komercijalne svrhe primeraka autorskog dela ili predmeta srodnog prava, ako držalac zna ili ima osnova da zna da je reč o neovlašćeno proizvedenom primerku;

3)         proizvodnja, uvoz, stavljanje u promet, prodaja, zakup, reklamiranje u svrhu prodaje i zakupa, posedovanje u komercijalne svrhe uređaja, proizvoda ili komponenti, ili pružanje usluga koje su promovisane, reklamirane ili prodavane sa ciljem uklanjanja ili zaobilaženja bilo koje efikasne tehnološke mere, odnosno koje imaju delimičnu komercijalnu upotrebu ili svrhu ali koje se koriste i za uklanjanje ili zaobilaženje efikasnih tehnoloških mera, kao i onih koje su primarno dizajnirane, proizvedene, prilagođene ili prikazane u cilju omogućavanja ili olakšavanja uklanjanja ili zaobilaženja efikasnih tehnoloških mera;

4)         zaobilaženje bilo koje efikasne tehnološke mere ili pružanje ili reklamiranje usluge kojom se to omogućava ili olakšava;

5)         uklanjanje ili izmena elektronske informacije o pravima, ili stavljanje u promet, uvoz, emitovanje ili na drugi način javno saopštavanje autorskog dela ili predmeta srodnopravne zaštite sa kojeg je elektronska informacija o pravima neovlašćeno uklonjena ili izmenjena, a da pri tom počinilac zna ili ima osnova da zna da time podstiče, omogućuje, olakšava ili prikriva povredu autorskog prava ili srodnog prava.

Izraz,,tehnološke mere” u smislu stava 1. ovog člana, označava svaku tehnologiju, uređaj ili deo koji je konstruisan da tokom svoje namenske upotrebe onemogući ili ograniči radnje u vezi sa autorskim delom ili predmetom zaštite srodnog prava, za koje nosilac autorskog ili srodnog prava nije dao saglasnost. Tehnološke mere smatraju se efikasnim kada nosioci prava iz ovog zakona korišćenje svojih autorskih dela ili predmeta srodnih prava ograničavaju putem kontrole pristupa ili putem zaštitnog postupka kao što su enkripcija, deformacija ili druga transformacija autorskog dela ili predmeta srodnog prava ili putem mehanizama za kontrolu umnožavanja kojima se postiže cilj zaštite.

Izraz,,informacija o pravima” u smislu stava 1. ovog člana, označava svaku informaciju koja potiče od nosioca prava i koja identifikuje autorsko delo ili predmet srodnopravne zaštite, autora, odnosno nosioca prava, ili informaciju o uslovima korišćenja dela ili predmeta srodnopravne zaštite, ili bilo koji broj ili šifru koja predstavlja takvu informaciju.

Član 285.

Nosilac prava koji koristi tehnološke mere prema odredbama ovog zakona dužan je da licima koja na osnovu čl. 51, 54, 55, 59. i 65. ovog zakona o ograničenjima autorskog prava imaju zakoniti pristup primerku dela i predmetu srodnog prava, na njihov zahtev, u najkraćem mogućem roku, omogući da ostvare sadržajna ograničenja prava, izmenom ili otklanjanjem tehnoloških mera ili na drugi način.

Odredba stava 1. ovog člana ne primenjuje se na dela ili druge predmete zaštite koji su učinjeni dostupnim javnosti na osnovu dogovorenih ugovornih uslova na način koji omogućava pripadnicima javnosti da im pristupe sa mesta i u vreme koje sami odaberu.

Nosilac prava, uvoznik ili drugo lice koje je primenilo tehnološke mere ili koje ima ovlašćenje da ih otkloni mora na svakom primerku dela ili predmeta srodnog prava, izrađenom ili uvezenom u komercijalne svrhe, jasno i vidljivo da naznači upotrebu tehnoloških mera prema odredbama ovog zakona i da navede:

1)         podatke o upotrebljenoj tehnološkoj meri i njenim učincima;

2)         svoje ime, odnosno naziv i kontakt adresu za omogućavanje efikasnog ostvarivanja sadržajnog ograničenja prava iz stava 1. ovog člana.

Ako nosilac prava ne postupi u skladu sa odredbom stava 1. ovog člana, tvrdeći da ne postoje uslovi pod kojima je dozvoljeno iskorišćavanje dela, odnosno primerka srodnog prava na osnovu odredbi o ograničenjima autorskog i srodnih prava koji su propisani odredbama ovog zakona, lice koje hoće da ostvari sadržajna ograničenja prava može da podnese tužbu protiv nosioca prava i da zahteva pristup autorskom delu, odnosno predmetu srodnog prava i korišćenje u skladu sa odredbama ovog zakona koje se odnose na ograničenja autorskog prava.

Član 286.

Autorsko pravo i pravo interpretatora ne mogu biti predmet prinudnog izvršenja.

Predmet prinudnog izvršenja mogu biti samo određena imovinska potraživanja koja proizlaze iz prava iz stava 1. ovog člana.

Nedovršena dela i neobjavljeni rukopisi ne mogu biti predmet prinudnog izvršenja.

Član 287.

Na predlog lica koje učini verovatnim da je njegovo autorsko ili srodno pravo povređeno, ili da će biti povređeno, sud može odrediti privremenu meru:

1)         oduzimanja ili isključenja iz prometa predmeta kojim se povređuje pravo;

2)         oduzimanja ili zabrane otuđenja materijala i predmeta pretežno upotrebljenih u stvaranju predmeta kojima se povređuje pravo, odnosno pretežno namenjenih stvaranju ili proizvodnji proizvoda kojima se povređuje pravo;

3)         zabrane preduzimanja radnji kojima se vrši povreda prava ili koje predstavljaju ozbiljnu pretnju da će pravo biti povređeno.

Privremena mera iz stava 1. tačka 3) ovog člana može pod istim uslovima da se odredi i protiv posrednika čije usluge je koristilo treće lice koje vređa autorsko ili srodno pravo.

Na predlog lica koje učini verovatnim da je njegovo autorsko ili srodno pravo povređeno ili da će biti povređeno na komercijalnoj osnovi i koje učini verovatnim postojanje okolnosti koje bi ugrozile naknade štete, sud može pored privremenih mera iz stava 1. ovog člana, odrediti i privremenu meru:

1)         zaplene pokretne i nepokretne imovine lica protiv koga se predlaže određivanje privremene mere;

2)         zabrane isplate novčanih sredstava sa računa lica protiv koga se predlaže privremena mera.

Radi određivanja privremene mere iz stava 3. ovog člana sud može da naloži dostavljanje bankarskih, finansijskih, poslovnih ili drugih bitnih dokumenata i podataka ili da naloži da se omogući pristup tim dokumentima i podacima.

Lice kome je izdata zabrana iz stava 1. tač. 2) i 3) i stava 3. tačka 2) ovog člana, kao i nalog iz stava 4. ovog člana, a koje ne postupi po zabrani, odnosno nalogu, kazniće se u skladu sa odgovarajućim odredbama zakona kojim se uređuje postupak izvršenja i obezbeđenja.

Sud može da odredi privremenu meru odmah po prijemu predloga za određivanje privremene mere i bez prethodnog izjašnjenja protivne stranke, a naročito ako postoji opasnost da zbog odlaganja predlagač pretrpi nenadoknadivu štetu.

Rešenje kojim je određena privremena mera, u slučaju iz stava 6. ovog člana, dostaviće se strankama u postupku bez odlaganja, a najkasnije po sprovođenju mere.

Član 288.

Kada je privremena mera određena pre pokretanja parničnog ili drugog postupka, tužba, odnosno predlog za pokretanje drugog postupka radi opravdanja privremene mere mora se podneti u roku od 30 dana od dana donošenja rešenja o određivanju privremene mere.

Ako tužba ne bude podneta u roku iz stava 1. ovog člana, odnosno ako ne bude pokrenut drugi postupak radi opravdanja privremene mere, sud će na predlog lica protiv koga je privremena mera određena obustaviti postupak i ukinuti sprovedene radnje.

Ako je privremena mera određena bez izjašnjenja protivne stranke u slučaju iz člana 287. stav 6. ovog zakona, sud će u razumnom roku omogućiti protivnoj stranci, na njen predlog, da se izjasni o privremenoj meri, nakon čega može obustaviti postupak i ukinuti sprovedene radnje ili izmeniti određenu meru.

Ako postupak bude obustavljen i sprovedene radnje budu ukinute u skladu sa ovim članom ili ako sud utvrdi da povreda prava nije učinjena ili da nije postojala ozbiljna pretnja da će pravo biti povređeno, lice protiv koga je određena privremena mera ima pravo na naknadu štete koja mu je naneta privremenom merom.

Sud može usloviti određivanje privremene mere polaganjem odgovarajućeg iznosa kao sredstva obezbeđenja u slučaju štete iz stava 4. ovog člana.

Član 289.

Kada se jedna stranka u parničnom postupku poziva na dokaz dovoljan da podrži njene navode i tvrdnje, a koji se nalazi u posedu druge stranke, ili pod njenom kontrolom, sud će drugu stranku pozvati da dostavi pomenuti dokaz, pod uslovom da poverljive informacije budu zaštićene.

Pod uslovima iz stava 1. ovog člana, u slučaju da je pravo povređeno na komercijalnoj osnovi, sud će, na predlog jedne stranke u postupku, pozvati drugu stranku da dostavi bankarske, finansijske i poslovne dokumente koji se nalaze u njenom posedu, ili pod njenom kontrolom, pod uslovom da poverljive informacije budu zaštićene.

Član 290.

Na predlog lica koje učini verovatnim da je njegovo autorsko ili srodno pravo povređeno, ili da će biti povređeno, sud može u toku, kao i pre pokretanja parnice, odrediti obezbeđenje dokaza, pod uslovom da poverljive informacije budu zaštićene.

Obezbeđenjem dokaza u smislu ovog zakona smatra se:

1)         uzimanje detaljnog opisa predmeta kojima se povređuje pravo, sa ili bez uzimanja uzoraka tih predmeta;

2)         oduzimanje predmeta ili dela predmeta kojima se povređuje pravo, a ako je to opravdano, i oduzimanje sredstava pretežno upotrebljenih u stvaranju ili stavljanju u promet takvih predmeta, kao i dokumenata koji se odnose na navedeno.

Kada je obezbeđenje dokaza određeno pre pokretanja parničnog postupka tužba se mora podneti u roku od 30 dana od dana donošenja rešenja o određivanju obezbeđenja.

Licu od koga se dokazi prikupljaju, sudsko rešenje o određivanju mere obezbeđenja dokaza biće uručeno u trenutku prikupljanja dokaza, a odsutnom licu čim to postane moguće.

Član 291.

Sud može odrediti obezbeđenje dokaza odmah po prijemu predloga za obezbeđenje dokaza i bez izjašnjenja protivne stranke, a naročito ako postoji opasnost da zbog odlaganja predlagač pretrpi nenadoknadivu štetu, ili ako postoji očigledan rizik da će dokaz biti uništen.

Rešenje kojim je određeno obezbeđenje dokaza, u slučaju iz stava 1. ovog člana, dostaviće se strankama u postupku bez odlaganja, a najkasnije po sprovođenju mere obezbeđenja dokaza.

Ako tužba ne bude podneta u roku iz člana 290. stav 3. ovog zakona sud će na predlog lica od koga se dokazi pribavljaju obustaviti postupak i ukinuti sprovedene radnje.

Ako je obezbeđenje dokaza određeno bez izjašnjenja protivne stranke sud će u razumnom roku omogućiti toj stranci, na njen predlog, da se izjasni o rešenju o obezbeđenju dokaza, nakon čega može obustaviti postupak i ukinuti sprovedene radnje ili izmeniti određeno obezbeđenje dokaza.

Ako postupak bude obustavljen i sprovedene radnje budu ukinute, ili ako sud utvrdi da povreda prava nije učinjena, ili da nije postojala ozbiljna pretnja da će pravo biti povređeno, protivna stranka ima pravo na naknadu štete koja joj je naneta obezbeđenjem dokaza.

Sud može usloviti određivanje obezbeđenja dokaza polaganjem odgovarajućeg novčanog iznosa kao sredstva obezbeđenja u slučaju nastanka štete iz stava 5. ovog člana.

St. 1, 4. i 6. ovog člana primenjuju se i na treća lica od kojih se dokazi pribavljaju.

Član 292.

Sud može, na opravdan i srazmeran zahtev lica čije je pravo povređeno, da naredi licu koje je izvršilo povredu autorskog ili srodnog prava da pruži informacije o trećim licima koja su učestvovala u povredi autorskog ili srodnog prava i o njihovim distributivnim kanalima, ili da preda dokumente koji su u vezi sa povredom prava.

Dostavljanje informacija iz stava 1. ovog člana sud može narediti i drugom licu:

1)         kod koga je pronađena roba kojom se povređuje autorsko ili srodno pravo na komercijalnoj osnovi;

2)         koje na komercijalnoj osnovi koristi usluge kojima se povređuje autorsko ili srodno pravo;

3)         za koje je utvrđeno da na komercijalnoj osnovi pruža usluge koje se koriste u aktivnostima kojima se povređuje autorsko ili srodno pravo;

4)         koje je od strane lica iz tač. 1), 2) ili 3) ovog stava navedeno kao lice uključeno u proizvodnju ili distribuciju roba ili pružanje usluga kojima se povređuje autorsko ili srodno pravo.

Pod informacijama iz stava 1. ovog člana smatraju se naročito:

1)         podaci o proizvođačima, distributerima, dobavljačima i drugim licima koja su prethodno bila uključena u proizvodnju ili distribuciju robe ili pružanje usluga, kao i o prodavcima kojima je roba namenjena;

2)         podaci o količinama proizvedene, isporučene ili naručene robe ili usluga, kao i o cenama ostvarenim za takvu robu ili usluge.

Ako lica iz st. 1. i 2. ovog člana iz neopravdanih razloga ne postupe po nalogu suda i ne dostave tražene informacije odgovaraće za štetu koja na taj način nastane.

Odredbe ovog člana ne isključuju:

1)         pravo da se licu čije je pravo povređeno pruže potpunije informacije;

2)         korišćenje u građanskim i krivičnim postupcima informacija dostavljenih u skladu sa ovim članom;

3)         pravo da se odbije davanje informacija iz razloga iz kojih se prema odredbama zakona kojim se uređuje parnični postupak, može uskratiti svedočenje;

4)         primenu odredaba o odgovornosti za zloupotrebu dobijenih informacija i odredaba kojima se uređuje zaštita podataka o ličnosti.

Član 293.

U slučaju spora za utvrđenje prava izdavača, odnosno lica koje je objavilo delo čiji autor nije poznat, u smislu člana 15. ovog zakona sud je dužan da obezbedi da se anonimnost autora sačuva.

Član 294.

Na postupak po tužbi, predlogu za određivanje privremene mere, pravnom leku i predlogu za obezbeđenje dokaza shodno se primenjuju odgovarajuće odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak i zakona kojim se uređuje postupak izvršenja i obezbeđenja.

Na pitanja u vezi sa naknadom štete shodno se primenjuju odgovarajuće odredbe zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Sporovi iz autorskog i srodnih prava ne smatraju se sporovima male vrednosti.

Revizija je uvek dozvoljena u sporovima zbog povrede autorskog i srodnih prava kada se ne odnose na imovinsko-pravni zahtev.

Član 295.

Odredbe ovog zakona kojima se uređuje zaštita računarskih programa ne utiču na primenu drugih propisa koji uređuju zaštitu patenta, žiga, dizajna, topografije poluprovodničkih proizvoda, poslovne tajne, kao i nelojalnu konkurenciju.

Odredbe ovog zakona o zaštiti baza podataka nemaju uticaja na autorsko pravo, srodna prava ili bilo koje drugo pravo ili obavezu koja postoji na podacima, delima, ili drugim materijalima koji su sadržani u bazama podataka, niti utiču na patent, žig, industrijski dizajn, zaštitu nacionalnog blaga, odnosno kulturnih dobara, zakone o restriktivnoj praksi i nelojalnoj konkurenciji, zaštiti podataka i privatnosti, pristupu javnim dokumentima i ugovornom pravu.

Odredbe ovog zakona kojima se uređuje suspenzija autorskog prava u svrhu korišćenja dela čiji autor nije poznat nema uticaja na primenu drugih propisa koji uređuju zaštitu patenta, žiga, dizajna, topografije poluprovodničkih proizvoda, izgleda slova, uslovnog pristupa, pristupa kablu za usluge emitovanja, zaštitu nacionalnog blaga, ograničenog postupanja i nelojalnu konkurenciju, poslovne tajne, sigurnosti, poverljivosti podataka i privatnosti, pristupa javnim dokumentima, ugovornog prava, kao i pravila o slobodi štampe i izražavanja u medijima.

VIII KAZNENE ODREDBE

Član 296.

Kazniće se za privredni prestup novčanom kaznom u iznosu od 100.000 do 3.000.000 dinara privredno društvo ili drugo pravno lice koje:

1)         neovlašćeno objavi, zabeleži, umnoži ili javno saopšti na bilo koji način, u celini ili delimično, autorsko delo, interpretaciju, fonogram, videogram, emisiju ili bazu podataka, ili stavi u promet ili da u zakup ili u komercijalne svrhe drži neovlašćeno u6množene ili neovlašćeno stavljene u promet primerke autorskog dela, interpretacije, fonograma, audiovizuelnog dela emisije ili baze podataka (čl. 18, 22, 23, 24, 26, 27, 28, 29, 30, 31, 137, 150, 162, 167. i 172);

2)         u cilju pribavljanja imovinske koristi za sebe ili drugog protivpravno stavi u promet ili da u zakup primerke iz stava 1. ovog člana, za koje zna da su neovlašćeno objavljeni, zabeleženi ili umnoženi (čl. 18, 22, 23, 24, 26, 27, 28, 29, 30, 137, 150, 162, 167. i 172.);

3)         proizvede, uveze, stavi u promet, proda, da u zakup, reklamira u svrhu prodaje i zakupa, poseduje u komercijalne svrhe, uređaje, proizvode ili komponente ili pruža usluge koje su promovisane, reklamirane ili prodavane sa ciljem uklanjanja ili zaobilaženja bilo koje efikasne tehnološke mere, odnosno koje imaju delimičnu komercijalnu upotrebu ili svrhu ali koje se koriste i za uklanjanje ili zaobilaženje efikasnih tehnoloških mera, kao i onih koje su primarno dizajnirane, proizvedene, prilagođene ili prikazane u cilju omogućavanja ili olakšavanja uklanjanja ili zaobilaženja efikasnih tehnoloških mera (član 284. stav 1. tačka 3);

4)         zaobilazi bilo koju efikasnu tehnološku meru ili pruža ili reklamira usluge kojima se to omogućava ili olakšava (član 284. stav 1. tačka 4);

5)         ukloni ili izmeni elektronsku informaciju o pravima, ili stavi u promet, uveze, emituje ili na drugi način javno saopšti autorsko delo ili predmet srodnopravne zaštite sa kojeg je elektronska informacija o pravima neovlašćeno uklonjena ili izmenjena, i pri tom zna ili ima osnova da zna da time podstiče, omogućuje, olakšava ili prikriva povredu autorskog prava ili srodnog prava (član 284. stav 1. tačka 5);

6)         u svojstvu vlasnika građevine izvrši određene izmene na građevini koja predstavlja materijalizovani primerak dela arhitekture, a preradu dela nije prvo ponudilo autoru dela (član 40.);

7)         obavlja poslove kolektivnog ostvarivanja autorskog, odnosno srodnih prava bez dozvole nadležnog organa (član 199. stav 1.).

Predmeti izvršenja privrednih prestupa i predmeti koji su bili upotrebljeni za izvršenje privrednog prestupa iz stava 1. ovog člana biće oduzeti, a predmeti izvršenja privrednih prestupa biće i uništeni.

Presuda kojom je učiniocu izrečena kazna za privredni prestup iz stava 1. ovog člana javno se objavljuje.

Član 297.

Za radnje iz člana 296. stav 1. tač. 1)-5) ovog zakona kazniće se za prekršaj preduzetnik novčanom kaznom u iznosu od 50.000 do 500.000 dinara.

Za radnju iz člana 296. stav 1. tačka 6) ovog zakona kazniće se za prekršaj fizičko lice novčanom kaznom u iznosu od 10.000 do 50.000 dinara.

Predmeti izvršenja prekršaja i predmeti koji su bili upotrebljeni za izvršenje prekršaja iz st. 1. i 2. ovog člana biće oduzeti, a predmeti izvršenja prekršaja biće i uništeni.

Član 298.

Kazniće se za prekršaj novčanom kaznom u iznosu od 100.000 do 1.000.000 dinara privredno društvo ili drugo pravno lice koje:

1)         bez navođenja imena autora ili interpretatora ili pod drugim imenom u celini ili delimično objavi, izvede, predstavi, prenese izvođenje ili predstavljanje ili emituje tuđe autorsko delo ili iskoristi tuđu interpretaciju (član 17. i član 135. stav 1. tačka 2) ovog zakona);

2)         bez dozvole autora izmeni ili preradi tuđe autorsko delo ili tuđu snimljenu interpretaciju (čl. 19. i 33. i član 135. stav 1. tačka 3) ovog zakona);

3)         u svojstvu profesionalnog trgovca umetničkim delima (prodajni saloni, umetničke galerije, aukcijske kuće i sl.) u roku od 30 dana od dana prodaje originala dela likovne umetnosti, ne obavesti autora dela o nazivu, odnosno imenu i adresi prodavca, posrednika i kupca njegovog dela, i o ceni po kojoj je delo prodato i ne plati autoru iznos naknade od prodajne cene dela (član 37. st. 1, 4, 5, 6, 7. i 9. ovog zakona);

4)         prilikom unošenja u evidenciju i deponovanja kod nadležnog organa, autorskog dela ili predmeta zaštite srodnog prava da neistiniti ili prikrije pravi podatak o svom autorskom delu ili predmetu zaštite srodnog prava (član 277. stav 4. ovog zakona);

5)         u svojstvu izdavača proda neprodate primerke dela kao staru hartiju, a da ih nije prethodno ponudio autoru, odnosno njegovom nasledniku da ih otkupi (član 101. ovog zakona);

6)         licima koja na osnovu odredbi ovog zakona o ograničenjima autorskog prava imaju zakoniti pristup primerku autorskog dela ili predmeta srodnog prava, ne omogući da ostvare sadržajna ograničenja prava, izmenom ili otklanjanjem tehnoloških mera ili na drugi način (član 285. stav 1. ovog zakona);

7)         na primerku autorskog dela ili predmeta srodnog prava izrađenom ili uvezenom u komercijalne svrhe, ne označi jasno i vidljivo upotrebu tehnoloških mera (član 284. stav 3. ovog zakona);

8)         ne vodi elektronsku evidenciju emitovanja i reemitovanja autorskih dela i predmeta srodnih prava (član 253. stav 1. ovog zakona);

9)         organizaciji ne dostavi ili ne dostavi u propisanom roku, podatke o nazivu predmeta zaštite, učestalosti i obimu iskorišćavanja, kao i o drugim okolnostima koje su relevantne za obračun i raspodelu naknade koja se prema tarifi plaća (član 47. i član 252. st. 1, 5, i 6. ovog zakona);

Za radnje iz stava 1. ovog člana, kazniće se za prekršaj novčanom kaznom u iznosu od 10.000 do 100.000 dinara i odgovorno lice u privrednom društvu ili drugom pravnom licu.

Za radnje iz stava 1. ovog člana, kazniće se preduzetnik novčanom kaznom u iznosu od 10.00 do 200.000 dinara.

Za radnje iz stava 1. tač. 4) i 5) ovog člana, kazniće se i fizičko lice novčanom kaznom u iznosu od 10.000 do 150.000 dinara.

Novčanom kaznom u iznosu od 10.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj fizičko lice koje u roku od 30 dana od dana prodaje originala dela likovne umetnosti, ne obavesti autora dela o nazivu, odnosno imenu i adresi prodavca, posrednika i kupca njegovog dela i o ceni po kojoj je delo prodato i ne plati autoru iznos naknade od prodajne cene dela (član 37. st. 1, 4, 5, 6, 7. i 9. ovog zakona).

Kaznene odredbe koje se odnose na organizacije za kolektivno ostvarivanje prava

Član 299.

Kazniće se za prekršaj organizacija za kolektivno ostvarivanje prava novčanom kaznom u iznosu od 50.000 do 500.000 dinara ukoliko:

1)         odbije da primi u članstvo nosioce prava i subjekte koji ih zastupaju, uključujući druge organizacije i udruženja nosilaca prava, ukoliko se utvrdi da su oni ispunjavali uslove za članstvo (član 233. stav 1. ovog zakona);

2)         ne omogući svojim članovima da sa njom komuniciraju elektronskim putem (član 233. stav 5. ovog zakona);

3)         nosioce prava, pre zaključenja ugovora, ne obavesti o njihovim pravima (član 237. ovog zakona);

4)         na svojoj internet stranici ne učini dostupnim podatke iz člana 239. ovog zakona;

5)         nosiocima prava ne učini dostupnim podatke o raspodeli (član 240. ovog zakona);

6)         knjigovodstveno ne evidentira odvojeno na računudeo prihoda koji nije raspodeljen nosiocima prava, a namenjen je raspodeli (član 241. stav 1. ovog zakona);

7)         ne preduzme sve razumne mere u cilju identifikacije i lociranja nosilaca prava (član 244. stav 3. ovog zakona);

8)         ne obaveštava korisnike i zainteresovanu javnost o svom repertoaru i drugim relevantnim činjenicima (član 245. ovog zakona);

9)         ne zaključi ugovor sa korisnikom u smislu člana 246. stav 1. ovog zakona;

10)       ne odgovori korisnicima bez odlaganja na njihove zahteve za zaključenja ugovora o korišćenju njenog repertoara (član 247 stav 1. ovog zakona) ili ne omogući korisnicima da u tom pogledu sa njom komuniciraju elektronskim putem (član 247. stav 3. ovog zakona);

11)       ne ispuni svoje obaveze prema drugim inostranim organizacijama u smislu člana 248. ovog zakona;

12)       ne razmenjuje informacije sa inostranim organizacijama u smislu člana 249. ovog zakona ili ne dostavi informacije u smislu člana 250. ovog zakona;

13)       ne drži ažurne informacije na svojoj internet stranici u smislu člana 254. ovog zakona;

14)       ne obaveštava svoje članove o glavnim elementima ugovora, uključujući njegovo trajanje i visinu naknade za usluge ovlašćene organizacije (član 269. stav 2. ovog zakona);

15)       svojim članovima i drugim organizacijama u čije ime kolektivno ostvaruje autorsko i srodna prava na osnovu ugovora o zastupanju ne učini dostupnim delotvorne i brze postupke za rešavanje njihovih prigovora (član 274. ovog zakona);

16)       ne raspodeli nosiocima autorskog, odnosno srodnih prava, koji su sa njom zaključili ugovor iz člana 229. ovog zakona i nosiocima autorskog i srodnih prava iz člana 235. ovog zakona, najkasnije u roku od 9 meseci od kraja finansijske godine, u skladu sa planom raspodele, sav prihod prikupljen od korisnika za predmete zaštite korišćene u toku prethodne kalendarske godine, izuzev sredstava određenih za pokriće opravdanih troškova kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava (član 242. stav 1. ovog zakona).

Za radnje iz stava 1. ovog člana kazniće se za prekršaj novčanom kaznom u iznosu od 5.000 do 150.000 dinara i odgovorno lice u organizaciji za kolektivno ostvarivanje prava.

Odredbe st. 1. i 2. ovog člana primenjuju se ako je u pogledu radnje koja je označena kao prekršaj prethodno doneto konačno rešenje kojim je nadležni organ naložio organizaciji za kolektivno ostvarivanje prava sprovođenje mera za otklanjanje utvrđenih nepravilnosti, a organizacija za kolektivno ostvarivanje prava nije postupila u skladu sa tim rešenjem.

Prekršajni postupak protiv lica iz st. 1. i 2. ovog člana ne može se pokrenuti niti voditi ako proteknu tri godine od dana kada je prekršaj učinjen.

IX PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

1.         Prelazne odredbe

Član 300.

Autor, interpretator, proizvođač fonograma, proizvođač audiovizuelnog dela, proizvođač emisije, proizvođač baze podataka i izdavač čije je trajanje prava isteklo do dana stupanja na snagu ovog zakona ne može tražiti utvrđivanje prava po ovom zakonu.

Ugovori zaključeni između interpretatora i proizvođača fonograma o ustupanju prava iskorišćavanja interpretacije snimljene na nosač zvuka koji su sklopljeni pre 1. novembra 2013. godine nastaviće da proizvode pravno dejstvo do isteka roka zaštite iz člana 183. stav 2. ovog zakona, osim ako je u ugovoru drugačije određeno.

Član 301.

Postojeće organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava koje su obavljale poslove ostvarivanja ovih prava pre stupanja na snagu ovog zakona, nastavljaju sa radom i posle stupanja na snagu ovog zakona.

Subjekti iz stava 1. ovog člana dužni su da usklade svoje poslovanje sa odredbama ovog zakona u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Član 302.

Do stupanja na snagu novih tarifa koje će biti donete u postupku i na način predviđen ovim zakonom važiće tarife koje budu važile u momentu stupanja na snagu ovog zakona.

Do stupanja na snagu nove tarife za ostvarivanje prava na naknadu za javno saopštavanje muzičkih dela, odnosno nove tarife za ostvarivanje prava na naknadu za javno saopštavanje interpretacija i fonograma, naknadu za javno saopštavanje muzičkih dela naplaćivaće organizacija koja ostvaruje prava muzičkih stvaralaca u iznosu od 50% od ukupnog iznosa naknade utvrđene tarifom koja bude važila u momentu stupanja na snagu ovog zakona, a naknadu za javno saopštavanje interpretacija i fonograma naplaćivaće organizacija iz člana 154. stav 1. ovog zakona, u iznosu od 50% od ukupnog iznosa naknade utvrđene tarifom koja bude važila u trenutku stupanja na snagu ovog zakona.

Do stupanja na snagu tarife za ostarivanje prava na pravičnu naknadu koja se donosi u postupku i na način predviđen ovim zakonom, primenjuje se tarifa za ostvarivanje prava na posebnu naknadu doneta u skladu sa Zakonom o autorskom i srodnim pravima (“Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 104/09, 99/11, 119/12, 29/16 - odluka US i 66/19), pri čemu organizacija za kolektivno ostvarivanje muzičkih autorskih prava naplaćuje iznos u visini od 45% za autorska prava, a organizacija u skladu sa ugovorom iz člana 154. ovog zakona za srodna prava deo naknade propisane tarifom u visini od 55%.

2.         Dejstvo potvrđivanja Sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine

Član 303.

Potvrđivanjem Sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, odredbe ovog zakona o zaštiti autorskog prava, prava interpretatora, prava proizvođača fonograma i prava proizvođača emisija, primenjivaće se i na fizička i pravna lica koja su obuhvaćena odredbom člana 1. stav 3. tog sporazuma.

Odredbe čl. 16-20, 37. i 38. ovog zakona primenjivaće se na lica koja su državljani ili imaju prebivalište u državi članici Svetske trgovinske organizacije, samo pod uslovom reciprociteta.

3.         Dejstvo prijema Republike Srbije u Evropsku uniju

Član 304.

Od dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji odredba člana 23. stav 3. ovog zakona primenjivaće se i u slučaju da je vlasnik primerka dela taj primerak legalno pribavio u državi članici Evropske unije ili Evropskog ekonomskog prostora.

Od dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji odredba člana 174. ovog zakona primenjivaće se i u slučaju da je vlasnik primerka baze podataka taj primerak legalno pribavio u državi članici Evropske unije ili Evropskog ekonomskog prostora.

Od dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji informacije iz člana 68. stav 4. ovog zakona nadležni organ dužan je da dostavlja Evropskoj komisiji koja je ovlašćena da ih stavi na uvid javnosti putem središnjeg mesta za pristup informacijama na internetu.

Od dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji počeće da se primenjuju član 186. stav 2, čl. 188, 228, 232, član 233. stav 2, član 247. stav 4, član 254. stav 1. tačka 10), čl. 265 - 273. i član 275. ovog zakona.

4.         Primena ranije donetih podzakonskih akata

Član 305.

Podzakonski propisi za izvršenje ovog zakona biće doneti u roku od devet meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Do donošenja podzakonskih propisa predviđenih ovim zakonom primenjuju se odredbe propisa donetih na osnovu Zakona o autorskom i srodnim pravima (“Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 104/09, 99/11, 119/12, 29/16 - odluka US i 66/19).

5.         Prestanak važenja propisa

Član 306.

Danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o autorskom i srodnim pravima (“Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 104/09, 99/11, 119/12, 29/16 - odluka US i 66/19).

6.         Završna odredba

Član 307.

Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

IZ OBRAZLOŽENJA

II. RAZLOZI ZA DONOŠENjE ZAKONA

Važeći Zakon o autorskom i srodnim pravima (“Službeni glasnik RS” br. 104/09, 99/11, 119/12, 29/16 - odluka US i 66/19) je solidna zakonodavna tvorevina sa kvalitetnim rešenjima, logički i sistematski čvrstom strukturom, uspelom terminološkom osnovom. Važeći Zakon do sada je više puta menjan i dopunjavan (poslednji put u martu 2019. godine) i to prvenstveno zbog usklađivanja nacionalnog propisa sa propisima Evropske unije. Evropska unija uređuje pravnu oblast autorskog i srodnih prava veoma detaljno, kroz veliki broj direktiva, kojima često unosi i potpuno nova rešenja, propisuje nova prava i reformiše do sada uređen autorsko-pravni sistem.

Razlog za donošenje novog Zakona jeste potreba da se domaći propis uskladi sa propisima Evropske unije i to sa Direktivom EU 2012/28 o određenim dozvoljenim korišćenjima autorskih dela čiji autor nije poznat i Direktive EU 2014/26 o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava i o ustupanju internetskih prava na muzičkim delim za više državnih teritorija na unutrašnjem tržištu. Reč je o dve direktive čija implementacija zahteva veliki broj novih normativnih rešenja i intervencija u više od polovine članova važećeg Zakona. Stoga je odlučeno da se pristupi izradi novog Zakona o autorskom i srodnim pravima.

Ovaj Zakon o autorskom i srodnim pravima ima za cilj uspostavljanje efikasnijeg sistema pravne zaštite autora i nosilaca autorskog i srodnih prava i prava.

Još jedan od razloga za donošenje ovog propisa je i potreba da se domaćim propisom uredi postupak omogućavanja pristupa objavljenim delima od strane lica koja su slepa, slabovida ili na drugi način onemogućena da koriste štampane materijale. Naime, Zakonom o potvrđivanju Marakeškog ugovora za omogućavanje pristupa objavljenim delima od strane lica koja su slepa, slabovida ili na drugi način onemogućena da koriste štampane materijale (“Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, broj 1/20, u daljem tekstu: Marakeški ugovor) Republika Srbija se obavezala da će putem ograničenja autorskog prava omogućiti umnožavanje, stavljanje u promet i davanje na poslugu primeraka autorskih dela u formatima koji su prilagođeni slepim i slabovidim licima, kao i prekograničnu razmenu takvih primeraka.

Predloženim izmenama važećeg zakona na nekoliko mesta propisana su nova ograničenja autorskog i srodnih prava, kako bi se nacionalni propis uskladio sa gore navedenim direktivama i međunarodnim ugovorom.

Izmenama važećeg Zakona naročita pažnja posvećena je delu Zakona koji uređuje pitanja kolektivnog ostavrivanja autorskog i srodnih prava i to na način kako to uređuje Direktiva EU 2014/26. Pripisan je niz novih odredbi koje će osigurati transparentniji rad organizacija za kolektivno ostvarivanje prava, a dodate su i odredbe koje su do sada bile uređene jedino opštim aktima organizacije (na primer glasačko pravo članova organizacije, predstvljanje članova u skupštini organizacije i dr.). Takođe, novinu predstavlja i to što sada Zakon jasno propisuje i određena obavezna prava nosilaca prava prema organizaciji, kao na primer pravo na slobodan izbor organizacije, pravo autora, odnosno nosioca prava, da nekomercijalno iskorišćava svoja autorska dela, odnosno, predmete srodnih prava i dr. Zatim, Zakon precizno utvrđuje koje sve obaveze organizacija ima prema nosiocima prava, a koje prema korisnicima što će rad organizacija za kolektivno ostavrivanje prava učiniti efikasnijim ali i transparentnijim kako prema članovima tako i prema korisnicima.

Dalje, Zakon vrlo detaljano i precizno propisuje postupak nadzora nad radom organizacija koji se vodi pred nadležnim državnim organom (Zavodom za intelektualnu svojinu). Do sada to nije bio slučaj već je postupak vođen shodnom primenom odredbi Zakona o opštem upravnom postupku.

Zatim je detaljnije uređen sadržaj izveštaja koji organizacije dostavljaju Zavodu za intelektualnu svojinu, kao nadzornom organu. Takvi izveštaji će značajno doprineti transparentnosti rada organizacija i omogućiti nadležnom organu da vrši kvalitetan i efikasan nadzor. Zakon detaljnije uređuje i pitanje određivanja tarifa naknada. I ovo pitanje je od velikog značaja za postavljanje efikasnog i delotvornog sistema kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava. Pitanje tarifa je svakako najosetljivije pitanje kada je reč o komunikaciji između organizacija i korisnika. Neka nerešena pitanja koja se odnose na određivanje tarifa sada su preciznije rešena.

Posebna pažnja posvećena je odredbama koje uređuju pitanje ustupanja internetskih prava na muzičkim delim za više državnih teritorija. Po ugledu na Direktivu EU 2014/26 propisan je skup posebnih pravila kojim su utvrđeni uslovi pod kojima organizacije za kolektivno ostavrivanje autorskog i srodnih prava mogu da izdaju dozvole pružaocima internetskih usluga, a koji uslovi odgovaraju posebnosti internetskog okruženja i činjenici da se dozvole za korišćenje izdaju za više državnih teritorija.

III. OBJAŠNjENjE       OSNOVNIH    PRAVNIH       INSTITUTA     I POJEDINAČNIH REŠENjA

Član 1. (Predmet Zakona) Zakon o autorskom i srodnim pravima (u daljem tekstu: Zakon) izuzetno je kompleksan Zakon ako se uzme u obzir raznovrsnost društvenih odnosa koje uređuje. U najširem smislu, to je propis koji uređuje društvene odnose koji nastaju povodom stvaranja i iskorišćavanja autorskih dela i predmeta srodnih prava, kao i društvene odnose koji nastaju povodom stvaranja i iskorišćavanja baza podataka. Pre svega, ovaj Zakon uređuje pitanje koja prava pripadaju autorima i nosiocima srodnih prava u Republici Srbiji. U nosioce srodnih prava spadaju: interpretatori, proizvođači fonograma, proizvođači videograma, proizvođači emisija i izdavači slobodnog dela. Pored toga, ovaj zakon utvrđuje koja prava imaju proizvođači baza podataka. Prema ranijem propisu, prava proizvođača baze podataka bile su svrstane u srodna prava, ali to je ovim propisom promenjeno pa se sada pravo proizvođača na bazu podataka shvata kao posebno sui generis pravo. Pored toga što Zakon uređuje koja prava imaju nabrojana lica, on takođe uređuje i pitanje kako ta lica ostvaruju nabrojana prava pred državnim organima naše zemlje, te kako ostvaruju njihovu sudsku zaštitu.

Član 2. (Autorsko delo) Centralni pravni pojam autorskog prava je autorsko delo. Zakon o autorskom i srodnim pravima ga definiše na sledeći način: “Autorsko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenpoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine.”

Primeri autorskih dela bila bi književna dela, muzička, dramska, filmska i druga slična dela. Da bi određeno delo bilo autorsko delo, neophodno je da ispunjava određene uslove.

Da bi neko delo bilo autorsko, ono mora da bude delo čoveka. Fizičko lice je čovek i samo čovek je sposoban za duhovno stvaralaštvo. Sve drugo što nije proizvod ljudskog duha, ma kako da je lepo ili prijatno ljudskim čulima, nije autorsko delo u smislu autorskog prava. Na primer, ptičija pesma ne može da bude autorsko delo jer nije tvorevina čoveka. Onaj koji na magnetofon snimi ptičiju pesmu, žubor vode, huk vetra i tako dalje, ne može takav snimak da nazove svojim autorskim delom jer spomenuti zvuci nisu rezultat njegovog kreativnog rada, njegovog stvaralaštva. On je samo tehnički zabeležio ono što je priroda stvorila.

Forma autorskog dela je oblik kroz koji se ispoljava sadržaj nekog autorskog dela i koji na taj način postaje dostupan ljudskim čulima. Na primer, književno delo može da ima više pojavnih formi, odnosno, može da se spozna na više načina. Čulom sluha, slušajući recitaciju neke pesme na priredbi, mi spoznajemo njen sadržaj. Tu je reč o auditivnoj formi autorskog dela. Ista ta pesma može da bude zabeležena (zapisana) na papiru, pa se tu radi o štampanoj formi. Moguće je da bude zabeležena i na optičkom disku, pa je tu reč o digitalnoj formi, i tako dalje. Ukratko, da bi autorsko delo uživalo zaštitu po Zakonu o autorskom i srodnim pravima, neophodno je da izađe iz autorove duhovne sfere i dobije odgovarajući izražajni oblik, takav da ga i drugi ljudi mogu spoznati.

Autorsko delo mora da bude originalno da bi uživalo zaštitu. Zakon ne daje definiciju originalnosti autorskog dela. Definisanje tog pojma prepušteno je sudskoj praksi. U najširem smislu, originalnost znači da je jedno lice stvaralo samostalno, da nije kopiralo tuđi rad, i da je pri tom pokazalo makar mali stepen kreativnosti. Originalnost autorskog dela se uvek posmatra kroz odnos autor-autorsko delo.

Originalnost autorskog dela odnosi se na originalnost njegovog izraza, a ne na originalnost same misli. Na primer, u knjizi “Stilske vežbe”, Rejmon Keno je napisao više priča koje opisuju potpuno isti događaj, ali različitim stilskim izrazima. Svaka od tih priča je originalno autorsko delo, bez obzira što sve imaju potpuno isti siže. Njihova originalnost sastoji se u originalnosti rečenica koje izražavaju određenu misao. Misao po sebi, ne mora da bude ni nova ni originalna, ali način na koji neku misao iznosi, mora da bude prepoznatljiv, nov i originalan. Primera radi, Andrić je u romanu

“Gospođica” opisao ženski tvrdičluk. Svako može da o istoj temi napiše svoju priču ili svoj roman, ali da bi njegova priča ili njegov roman bili originalni, on to mora da čini svojim rečenicama. Ako bi prepisao Andrićeve rečenice i pasuse, ne bi bio originalan i činio bi delo plagijata. Pri tom, nije dozvoljeno prepisati niti jednu jedinu rečenicu iz tuđeg dela, ako je ta rečenica originalna.

Član 3. (Nezavršeno autorsko delo) Zakon ne pravi razliku između završenih i nezavršenih autorskih dela već im pruža jednaku pravnu zaštitu pod uslovom da su originalna. Nezavršeni romani poput Kafkinog “Zamka”, Andrićevog “Omer Paše Latasa”, Netočka Nezvanova” od Dostojevskog, “Nezavršena simfonija” Franca Šuberta itd, uživaju potpuno istu zaštitu kao i svako drugo delo koje je završeno.

Član 4. (Autorsko delo prerade) Autorsko delo prerade je delo u kome su prepoznatljivi karakteristični elementi izvornog (prerađenog) dela. Delo prerade nastaje na temelju drugog autorskog dela, sadrži njegove prepoznatljive elemente, ali se od njega u izvesnoj meri i udaljava tako što autor na postojeću “konstrukciju” dodaje i svoju građu, daje svoj stvaralački doprinos. U Bernskoj konvenciji, u članu 2, govori se o

“izvedenim” delima (derivative works), što govori o prirodi ovih autorskih dela. Autor izvedenog dela, kao što mu i sam naziv govori, izvodi svoje delo iz nekog drugog autorskog dela, ono nastaje po uzoru na to delo i u sebi čuva njegove prepoznatljive elemente. Da bi delo prerade uživalo zaštitu, ono mora, kao i svako drugo delo, da ispuni osnovni uslov za zaštitu: da bude originalno. Dakle, autor izvedenog dela, mora da da kreativan doprinos i da stvori novo delo koje je originalno, da bi uživao zaštitu u odnosu na to delo. Originalnost autorskih dela prerade odnosi se na kreativne elemente koje autor dodaje postojećem autorskom delu nekog drugog lica.

Najčešći primeri autorskih dela prerade su: filmsko delo snimljeno na osnovu nekog književnog ili dramskog dela; prevod nekog književnog, naučnog ili drugog sličnog dela; vajarsko delo nastalo po uzoru na neko likovno delo ili fotografiju; crtež zasnovan na fotografiji; muzički aranžmani; nova verzija kompjuterskog programa; i tako dalje. Najčešće, autorska dela prerade nastaju tako što se delo određene vrste, prerađuje tako da postaje delo druge vrste (na primer, filmska adaptacija nekog književnog dela), ali ne mora uvek da bude tako. Prevodi su primer autorskih dela prerade gde i originalno autorsko delo i njegov prevod, jasno, pripadaju istoj vrsti autorskih dela – pisanim delima.

Činjenica da autor dela prerade uživa određena imovinska i moralna prava na svom delu, ni na koji način ne ograničava prava autora originalnog dela. Primera radi, ako je neko napisao aranžman za neku muzičku kompoziciju, aranžer ima pravo da dozvoli ili zabrani javno saopštavanje kompozicije sa aranžmanom, njeno javno izvođenje, emitovanje, reemitovanje i tako dalje. Međutim, autor originalne kompozicije potpuno nesmetano može da nastavi da raspolaže svojim pravima u odnosu na delo koje je stvorio, a koje je nekom drugom licu poslužilo kao predložak ili inspiracija za stvaranje izvedenog autorskog dela.

Član 5. (Zbirka kao autorsko delo) Zbirka je posebna vrsta autorskog dela čija se originalnost sastoji u izboru i rasporedu njenih sastavnih delova.

U slučaju zbirki Zakon odstupa od ideje da se autorskim pravom ne mogu štititi principi i pravila koja su sadržana u autorskom delu jer zbirka nije ništa drugo do to: izbor i raspored sastavnih delova neke veće celine. Iz tog razloga, originalnost zbirke je suštinski “neliterarna”. Ona se ne odnosi na izraz koji je otelotvoren u rečima, notama, slikama, fotografijama itd, već na odabir i raspored određenih elemenata od kojih je napravljena jedna nova celina. U prilog ovakvom zaključku ide i činjenica da se autorsko pravo na zbirci ne odnosi na njene sastavne delove. Enciklopedija se sastoji od većeg broja članaka, fotografija, ilustracija, a ako je reč o multimedijalnoj enciklopediji, onda i od audio i video klipova. Na svakom od tih sastavnih delova njihovi autori zadržavaju svoje autorsko pravo, dok na enciklopediji, kao celini, pravo ima najčešće izdavač. Originalnost te enciklopedije ne čine njeni sastavni delovi. Oni predstavljaju odvojene autorske doprinose na kojima postoji zasebno autorsko pravo. Evo šta je o tome rekao Vrhovni savezni sud, u jednoj presudi iz 1960. godine, koja je u potpunosti reflektuje i savremeni koncept originalnosti zbirke:

“Odlika zbirke kao samostalne duhovne tvorevine pokazuje se u izboru, rasporedu i načinu izlaganja građe. Sa te strane posmatrano, zbirka je isto što i autorsko delo u užem smislu. Međutim, sastavljanjem zbirke ne menja se ništa što se tiče svojstava autorskog dela i postojanja autorskog prava u pogledu građe koja ulazi u sastav zbirke. Građa ne postaje autorsko delo tvorca zbirke ako pre toga i nezavisno nije njegovo autorsko delo”.

Nosilac autorskog prava na zbirku, na primer izdavač neke enciklopedije, ni na koji način ne ograničava prava autora sastavnih delova te zbirke (enciklopedije). Oni mogu svojim autorskim delima potpuno slobodno da raspolažu.

Član 6. (Kolektivno autorsko delo) Kolektivno autorsko delo uvek nastaje spajanjem naručenih autorskih dela (autorskih priloga), većeg broja autora u jednu celinu. Po svojoj strukturi kolektivno delo ima prirodu spojenog dela ali se na njega ne primenjuje režim spojenih dela zbog toga što bi to bilo nemoguće zbog velikog broja autorskih dela koja se spajaju, kao i zbog činjenice da ceo posao oko nastanka tog kolektivnog dela koordinira i organizuje naručilac, odnosno organizator izrade kolektivnog dela. Primer za kolektivno delo su rečnici, antologije, računarski programi, i slično. Dalji pravni režim za kolektivna dela uređen je odredbama člana 118.

 

Zakona (autori priloga u kolektivnom delu ustupaju svoja isključiva imovinska prava organizatoru izrade kolektivnog dela koji ima pravo da delo objavi, da ga iskorišćava pod svojim imenom ali uz obavezu da na svakom primerku koji stavi u promet obavezno navede autore čije priloge to kolektivno delo sadrži).

Član 7. (Baza podataka kao autorsko delo) Baza podataka je ovim Zakonom zaštićena na dva načina: kao autorsko delo i kao predmet posebnog prava – prava proizvođača na bazu podataka. Ovaj član štiti bazu podataka kao autorsko delo.

Osnovni uslov zaštite isti je kao i u slučaju zbirki: potrebno je da izbor i raspored njene sadržine bude originalan. Na primer, telefonski imenik je primer baze podataka, ali ta baza podataka nije autorsko delo. Način organizovanja imena u bazi podataka pretplatnika nekog kablovskog operatora (po prvom slovu prezimena pretplatnika) svakako nije originalan način organizovanja sadržine baze podataka te iz tog razloga takva baza ne može da se smatra za autorsko delo, iako, nesporno, jeste baza podataka. S druge strane, originalan način organizovanja podataka do kojih se došlo kroz određeno istraživanje, može da bude autorsko delo. Uslov je jasan: način organizovanja građe mora da bude originalan, a ne uobičajen ili proizvod nužnosti.

Član 8. (Tvorevine koje ne uživaju zaštitu autorskim pravom)

Autorsko pravo ne štiti ideje, koncepte, postupke, radne metode, matematičke operacije, principe i otkrića.

Ideja nije zaštićena autorskim pravom, a razlog zašto je to tako sadržan je u karakteru autorskog prava. Autorsko pravo je pravni monopol. Ako bi se autorsko pravo protezalo, tačnije, ako bi se monopol uspostavljao i na idejama na kojima umetnici i naučnici stvaraju svoja dela, to bi predstavljalo branu kulturnog i naučnog razvoja. Svako može da piše roman o nesrećnom braku. Niko, međutim, ne sme da prepisuje Tolstojeve reči i rečenice iz Krojcerove sonate kada piše o nesrećnom braku.

Vrhovni sud Srbije: “Ideja za autorsko delo iz oblasti književnog stvaralaštva i izdavačke delatnosti samo za sebe, a u smislu odredbi Zakona o autorskom pravu, ne može se smatrati duhovnom tvorevinom u oblasti književnosti da bi kao takva predstavljala autorsko delo iz oblasti književnosti, pa logično davalac takve ideje ne može imati prava koja po zakonu pripadaju stvaraocu autorskog dela”.

Autorsko pravo ne štiti načela, principe, radne metode, uputstva, činjenice, podatke i tako dalje, koja su sadržana u autorskom delu. Ako neko napiše knjigu i u toj knjizi opiše pravila kako da se čuvaju i konzerviraju knjige, on će imati autorsko pravo na knjizi, ako je originalna. Ali pravila sadržana u knjizi, principi čuvanja i konzerviranja knjiga, neće biti zaštićeni autorskim pravom, autorsko pravo takvu zaštitu ne pruža autoru. Takvo zakonsko rešenje takođe je samo implikacija činjenice da se originalnost autorskog dela odnosi na njegov izraz, a ne na misao kao psihološku kategoriju. Drugi razlog je taj što bi uspostavljanje monopola na načelima, principima i uputstvima koji su sadržani u autorskom delu predstavljalo kočnicu naučnog i kulturnog razvoja.

Određena dela, iz praktičnih razloga, poput zakona, službenih materijala, pojedinačnih sudskih odluka ili odluka drugih državnih organa, ne smatraju se za autorska dela. Nabrojani tekstovi mogu, suštinski, da budu originalni, ali je društveno neprihvatljivo i neoportuno davati im karakter autorskog dela, jer bi to stvorilo probleme u praksi i otežalo nesmetano sprovođenje brojnih sudskih i administrativnih postupaka.

Novina u Zakonu je ta da se za autorsko delo ne smatraju dela narodnog folklora.

Član 9. (Pojam objavljivanja autorskog dela) Objavljivanje autorskog dela (ili predmeta srodnog prava), predstavlja važnu pravnu činjenicu u autorskom pravu. Pravo na objavljivanje autorskog dela je u isključivoj vlasti autora ili lica koje je on ovlastio.

Stoga, važno je znati šta se pod tim činom objavljivanja autorskog dela tačno podrazumeva. Ovaj član uređuje to pitanje.

Objaviti autorsko delo, u najkraćem, znači učiniti ga dostupnim javnosti. Javnost je grupa pojedinaca koja nije međusobno povezana nekim posebnim, rodbinskim ili drugim ličnim vezama. Za pojam javnosti presudan je kvalitet odnosa između autora s jedne, i onih kojima se delo saopštava, s druge strane. Primera radi, ako bi autor otpevao svoju pesmu članovima svoje porodice, makar koliko da ih ima, objavljivanje dela neće postojati u kontekstu autorskog prava. S druge strane, ako bi autor tu istu pesmu otpevao nekolicini nepoznatih ljudi, na nekom javnom mestu, objavljivanje dela bi postojalo.

Pojam objavljivanja se u pravnom smislu vezuje za volju autora. Nema objave dela ako delo nije učinjeno dostupnim javnosti voljom autora. Ako bi neko nedozvoljeno objavio tuđe autorsko delo, ne bi postojalo objavljivanje autorskog dela u smislu Zakona. Reč je o pravnoj fikciji: delo jeste učinjeno dostupnim javnosti, ali nije, u smislu Zakona, objavljeno, jer nije postojao pristanak autora. U tom slučaju, autoru pripada pravo na naknadu štete.

Da bi objavljivanje dela postojalo kao pravna činjenica, dovoljno je da bude objavljeno bilo gde u svetu, na bilo koji način.

“Objavljivanje kompozicije bez saglasnosti autora i bez potrebne autorizacije i bez označavanja tužioca, kao autora označenih upotrebljenih kompozicija, vređa se autorsko pravo kompozitora, zbog čega kompozitoru pripada pravo na zaštitu njegovih neimovinskih, moralnih interesa”. (Odluka Vrhovnog suda Srbije).

Ovaj član uređuje i pitanje izdavanja dela, kao posebne vrste objavljivanja dela. I ovde su presudne dve činjenice: izdavanje dela uvek mora da se odigrava voljom autora, odnosno lica koje je on ovlastio i to se mora činiti tako da se zadovolje potrebe javnosti. Zadovoljavanje potreba javnosti u pogledu spoznaje sadržine dela, Zakon dovodi u vezu sa brojem primeraka dela koji se štampa i stavlja u promet. Primera radi, ako bi se određena pesma snimila na telesni nosač samo da bi se dala na slušanje radio voditeljima u nekoliko radio stanica, da bi oni odlučili treba li je emitovati na radiju ili ne, to se ne bi smatralo za stavljanje u promet. Ali puštanje u prodaju nosača zvuka, tako da javnost može to da kupi, smatralo bi se za izdavanje dela.

Član 10. (Nastanak autorskog prava) Za nastanak autorskog prava nije potrebno ispunjavanje bilo kakvih formalnosti. Autorsko pravo nastaje onog trenutka kada autor stvori svoje delo. Čin stvaranja dela je pravna činjenica za čiji nastanak se vezuje nastanak niza moralnih i imovinskih prava koja autor uživa na predmetu zaštite: autorskom delu.

Član 11. (Pojam autora) Autor je fizičko lice koje je stvorilo delo. Fizičko lice je čovek i samo čovek je sposoban za duhovno stvaralaštvo. Sve drugo što nije proizvod ljudskog duha, ma kako da je lepo ili prijatno ljudskim čulima, nije autorsko delo u smislu autorskog prava. Na primer, ptičija pesma ne može da bude autorsko delo jer nije tvorevina čoveka. Onaj koji na magnetofon snimi ptičiju pesmu, žubor vode, huk vetra i tako dalje, ne može takav snimak da nazove svojim autorskim delom jer spomenuti zvuci nisu rezultat njegovog kreativnog rada, njegovog stvaralaštva. On je samo tehnički zabeležio ono što je priroda stvorila. Autor je dakle lice koje je svojim kreativnim radom stvorilo određeno delo koje ima karakter originalnosti i koje je izraženo u određenoj formi. Evo kako je to obrazloženo u jednoj sudskoj odluci.

“Kao načelno pravilo, autor je strana koja zapravo stvara delo, što znači, osoba koja pretvara misao u zabeleženi, opipljivi izraz podoban da bude zaštićen autorskim pravom”.

Zakon sadrži oborivu pretpostavku o autorstvu na delu i kaže: “autorom se smatra lice čije su ime, pseudonim ili znak naznačeni na primercima dela ili navedeni prilikom objavljivanja dela, dok se ne dokaže drukčije”. U slučaju zaplene nelegalno umnoženih autorskih dela – knjiga, diskova i tako dalje - državni organi vlasti ne moraju da traže dokaze o autorstvu na tim delima, sve donde dok su na primercima tih dela navedena imena njihovih autora. Oni će pretpostavljati da se radi o autorskim delima čiji su autori lica čija su imena navedena na primercima tih dela i sa tom činjenicom eventualno ući u krivični ili građanski postupak. S druge stane, autor dela ne mora pred sudom da dokazuje da je autor, primera radi, neke knjige, ako je njegovo ime navedeno na primerku te knjige.

Član 12. (Koautor) Koautor je lice koje je zajedničkim radom sa drugim licem stvorilo autorsko delo. Doprinos koautora u stvaranju autorskog dela mora da bude kreativan, odnosno, originalan. Tehnički doprinos, ili bilo koji drugi doprinos u stvaranju autorskog dela koji nema kreativan, stvaralački karakter i najvažnije- originalan karakter - ne dovodi do stvaranja koautorstva na određenom delu.

“Pogrešno je pravno stanovište Okružnog suda da redakcija prevoda nekog dela predstavlja autorsko delo. Redakcija prevoda ne predstavlja duhovnu tvorevinu u smislu Zakona o autorskom i srodnim pravima. Naprotiv, samo je prevod autorskog dela u smislu člana 5. stav 5. Zakona zaštićen kao izvorno delo, a ne redakcija tog prevoda. (.).”

(Presuda Vrhovnog suda Srbije. gž. 3218/7 13.5.1974. godine).

Koautorska dela odlikuje nedeljivost. Na primer, zajednički rad kompozitora na određenom muzičkom delu, gde jedno lice komponuje glavnu melodiju, a drugo lice piše aranžmane. Takvo delo je koautorskog karaktera jer se pojedinačni doprinosi autora ne mogu razdvojeno iskorišćavati. Slično je i sa stripovima, na primer, gde jedan crtač crta likove, drugi pejzaže, treći piše scenario, četvrti dijaloge itd.

Član 13. (Koautori audiovizuelnog dela i autori doprinosa audiovizuelnom delu) Audiovizuelna dela spadaju u kategoriju najkompleksnijih autorskih dela jer na njihovom stvaranju radi mnogo različitih stvaralaca. Samo neka od tih lica imaju status koautora. Razlog za to leži u potrebi da se odnos između filmskog producenta i tvoraca filmskog dela pojednostavi i učini što efikasnijim. Ne bi bilo praktično kada bi svako lice koje daje autorski doprinos imalo status koautora filmskog dela jer bi onda od više desetina ili čak stotina lica zavisila ekonomska eksploatacija filmskog dela. Iz tog razloga, koautorima filmskog dela, sa kojima producent audiovizuelnog dela mora da sačini ugovor da bi stekao imovinska prava eksploatacije audiovizuelnog dela, prema Zakonu se smatraju: pisac scenarija, režiser i glavni snimatelj. Ako se radi o audiovizuelnom delu u kojem je muzika bitan element, onda je i kompozitor muzike koautor, a ako se radi o animiranom filmu, onda je i glavni animator takođe koautor.

Zakon takođe priznaje, da bi se otklonila svaka sumnja, da su i druga lica autori koji daju doprinos u stvaranju kompleksnog filmskog dela, ali se ne smatraju koautorima filmskog dela. Tu su već spomenuti kompozitor filmske muzike ili animator, ali i scenograf, kostimograf, itd. Svi oni imaju status davalaca autorskih doprinosa u stvaranju audiovizuelnog dela.

Član 14. (Autori spojenih dela) Spojena dela su ona koja su nastala u samostalnom stvaralačkom procesu, a onda voljom autora spojena u zajedničku celinu radi zajedničkog iskorišćavanja. Za razliku od koautorskih dela, spojena dela karakteriše to što se mogu potpuno odvojeno iskorišćavati. Na primer, ilustrovana knjiga: ilustracije i tekst su autorska dela koja su spojena u jednu celinu, ili muzika i tekst, muzika i koreografija i dr.

Član 15. (Nepoznati autor) Osnov za ovu odredbu je član 15. stav 3. Bernske konvencije, a njen smisao je da autor koji želi da zadrži svoju anonimnost može i pored toga da ostvaruje svoje autorsko pravo. To je moguće uključivanjem izdavača, odnosno lica koje je delo objavilo, kao ex lege vršioca autorskog prava na delu. Cilj ove odredbe nije zaštita izdavača već zaštita anonimnosti autora. A odnos između autora i izdavača ili lica koje je delo objavilo mora da se uredi pravnim poslom na osnovu kojeg je delo legalno izdato, odnosno objavljeno. Izdavaču ili licu koje je delo objavilo je stoga identitet autora poznat ali ga drži u tajnosti.

Član 16. (Pravo na priznanje autorstva) Osnovno moralno pravo koje Zakon priznaje autoru je pravo na priznanje autorstva. Drugim rečima, to je pravo autora da ga sva treća lica priznaju kao tvorca dela. Povreda tog prava postojala bi u slučaju plagijata, na primer kada bi neko pod svojim imenom objavio tuđe autorsko delo. Ali isto tako, povreda ovog prava bi postojala i kada bi neko javno izrekao da određeno lice nije autor dela za koje se izdaje da jeste. Tvrditi u medijima, primera radi, da neko nije autor dela za koje se predstavlja da jeste, znači činiti povredu prava na priznanje autorstva.

Član 17. (Pravo na naznačenje imena) Iako na prvi pogled veoma slično pravu na priznanje autorstva, pravo na naznačenje imena je posebno moralnopravno ovlašćenje i suštinski je samo jedan derivat osnovnog i daleko najvažnijeg moralnog prava autora – prava na priznanje autorstva. Pravo na naznačenje imena svodi se na pravo autora da zahteva da njegovo ime, pseudonim, nadimak itd, budu navedeni na svakom primerku dela ili prilikom svakog javnog saopštavanja dela. Za razliku od prava na priznanje autorstva kojeg autor nikako ne može da se odrekne niti da ga prenese na neko drugo lice, pravo na naznačenje imena autor ne mora da vrši i može da traži od izdavača, na primer, da njegov identitet drži u tajnosti, to jest da ne obeležava određeno delo njegovim imenom. Takođe, ovo moralno pravo autora trpi i izvesna ograničenja. Ako bi se u datoj situaciji pokazalo da je naznačenje imena autora na primercima dela necelishodno, tehnički teško izvodljivo ili čak nemoguće, onda autor ne bi mogao da zahteva da se njegovo ime naznači. Strogo gledano, svaki put kada se neko autorsko delo javno saopšti, autor bi imao pravo da se njegovo ime saopšti u kontekstu saopštavanja njegovog dela, ali se to u praksi ne dešava. Na primer, prilikom emitovanja pesama na radiju, svakako, autori ne mogu očekivati od radio voditelja da u svakom konkretnom slučaju saopštava imena autora date pesme ili muzičke kompozicije. Autor se izuzetno i to samo u pojedinačnim slučajevima, može odreći vršenja ovog prava.

Član 18. (Pravo na objavljivanje dela) Autor ima isključivo pravo da odluči da li će, kada, na koji način i u kojoj formi njegovo delo biti objavljeno. Objaviti autorsko delo, znači učiniti ga dostupnim javnosti. Javnost je grupa pojedinaca koja nije povezana nekim posebnim, rodbinskim ili drugim ličnim vezama. Za pojam javnosti presudan je kvalitet odnosa između autora s jedne i onih kojima se delo saopštava s druge strane. Primera radi, ako bi autor otpevao svoju pesmu članovima svoje porodice, makar koliko da ih ima, objavljivanje dela neće postojati u kontekstu autorskog prava. S druge strane, ako bi autor tu istu pesmu otpevao nekolicini nepoznatih ljudi, na nekom javnom mestu, objavljivanje dela bi postojalo. Takođe, pojam objavljivanja se u pravnom smislu vezuje za volju autora. Nema objave dela ako delo nije učinjeno dostupnim javnosti voljom autora. Ako bi neko nedozvoljeno objavio tuđe autorsko delo, ne bi postojalo objavljivanje autorskog dela u smislu Zakona. Reč je o pravnoj fikciji: delo jeste učinjeno dostupnim javnosti, ali nije, u smislu Zakona, objavljeno, jer nije postojao pristanak autora. U tom slučaju, autoru pripada pravo na naknadu štete.

“Objavljivanje kompozicije bez saglasnosti autora i bez potrebne autorizacije i bez označavanja tužioca, kao autora označenih upotrebljenih kompozicija, vređa se autorsko pravo kompozitora, zbog čega kompozitoru pripada pravo na zaštitu njegovih neimovinskih, moralnih interesa”. (Odluka Vrhovnog suda Srbije).

Član 19. (Pravo na zaštitu integriteta dela) Jedno od moralnih prava koja Zakon o autorskom i srodnim pravima priznaje autorima jeste i pravo na zaštitu integriteta autorskog dela. Pod “integritetom” autorskog dela podrazumeva se njegova celovitost, njegovo jedinstvo. Niko ne može da narušava integritet autorskog dela, a to znači: da bilo šta dodaje ili oduzima autorskom delu, kao ni da ga uništi.

Član 19. Zakona uvodi najširu moguću zabranu narušavanja integriteta autorskog dela, kroz odrednicu da “autor ima isključivo pravo da štiti integritet svog dela”, dok se u tačkama 1-3. citiranog člana navode samo najčešći primeri narušavanja integriteta autorskog dela. Zakon izričito ne kaže da autor može da spreči uništavanje svog dela, ali nema razloga da se i to pravo ne podvede pod pojam “zaštite integriteta dela”. Smatram da ako je sprečavanje izmene autorskog dela primer zaštite njegovog integriteta, onda je to svakako i sprečavanje njegovog potpunog uništenja.

Pravo autora da spreči povredu integriteta svog dela ograničeno je na one slučajeve gde se takva povreda odigrava u javnosti. Ako neko aranžira tuđu pesmu na svom računaru, dodaje određene aranžmane ili vrši neke druge izmene, i to čini u svoja četiri zida za svoje lično zadovoljstvo, razume se da tu nema povrede autorskog dela. Sporne situacije nastaju i do povrede prava dolazi onda kada se delo, čiji ja je celovitost narušena, u takvom obliku saopštava svetu. Kada je reč o uništenju autorskog dela i posebno uništenju autorskih dela iz oblasti likovne umetnosti, ono će biti posebno obrazloženo u ovom dokumentu.

“Okružni sud je nesumnjivo utvrdio da nova verzija Ohridske legende u koreografiji D.P. Predstavljaju deformaciju, sakaćenje i menjanje autorskog dela Stevana Hristića. Ovo grubo nepoštovanje kompozitorove zamisli izražava se u pojedinim koreografskim intervencijama, koje se mogu smatrati prikrivanjem originalne dramske koncepcije kompozitora, zatim u izbacivanju pojedinih delova partiture i premeštanju nekih delova partiture iz jednog čina u drugi” (Presuda Vrhovnog suda Srbije Gž. 5244/72).

Član 20. (Pravo na suprotstavljanje nedostojnom iskorišćavanju dela) Povreda autorove časti i ugleda može da postoji ne samo kada se delo iskorišćava u izmenjenom ili nepotpunom obliku, već i ako se iskorišćava u svom integralnom obliku, ali je kontekst tog korišćenja takav da dovodi u pitanje autorovu čast i ugled. Ovde treba podvući da povreda ovog moralnog prava retko kada dolazi u obzir. Vrlo je teško zamisliti da bi autor dao svoju saglasnost da se njegovo delo koristi na posprdan i uvredljiv način. Često se kao primer nedostojnog iskorišćavanja dela navodi upotreba nečije muzike za reklamiranje nekog banalnog proizvoda ili u nekom lascivnom filmu. Za svaku upotrebu, pa i za tu, potrebna je saglasnost autora, kako je rečeno. Međutim, postoje situacije kada zakon, u javnom interesu, ograničava autorsko pravo, kada autor nema mogućnost da se suprotstavi njegovom iskorišćavanju, pozivajući se na svoja imovinska prava. U takvim situacijama, moguće je primeniti ovu odredbu, jer čak i kada zakon kaže da se nečije autorsko delo može, zbog opšteg interesa, koristiti bez dozvole autora i bez plaćanja naknade, to ne znači da se to korišćenje može odvijati na način kojim se vređaju autorova čast i ugled.

Član 21. (Osnovna odredba o imovinskim pravima autora) Pravo je autora da ekonomski iskorišćava svoje autorsko delo i da od lica koje iskorišćava njegovo delo traži naknadu. Kako će se neko autorsko delo neposredno iskorišćavati, zavisi od njegove prirode. Različita imovinska prava koja zakon priznaje autoru odnose se na različite oblike ekonomskog iskorišćavanja autorskog dela.

Član 22. (Pravo na umnožavanje dela) Pravo umnožavanja dela je isključivo pravo fiksiranja dela na materijalnom nosaču (primerku dela) neposredno ili posredno, privremeno ili trajno, delimično ili u celini, bilo kakvim sredstvima i na bilo kakav način.

Pravo je autora da svoje delo zabeleži na nekom materijalnom nosaču (na primer da ga napiše na papiru ili da ga snimi na optički disk) i da onda tako fiksirano delo umnožava, odnosno, da pravi njegove telesne (fizičke) ili digitalne kopije. Pojam umnožavanja dela je određen najšire moguće: autor može da spreči praktično svaki mogući oblik umnožavanja svog dela, bez obzira da li se delo umnožava trajno ili privremeno, bez obzira na prirodu sredstva koje se koristi (štampač, računar, metalni ili drveni kalup i tako dalje). Delo se može umnožavati naročito u obliku grafičkog umnožavanja, trodimenzionalnog umnožavanja, fotografisanja, fotokopiranja i umnožavanja drugim postupcima kojima se postiže isti učinak, zvučnog ili vizuelnog snimanja, izgradnjom, odnosno izvođenjem arhitektonskog objekta i pohranjivanjem dela u elektronskoj formi.

Umnožavanje autorskog dela je preduslov za bilo koju ekonomsku eksploataciju autorskog dela i utkano je u samu suštinu autorskog prava. Autorsko pravo se na engleskom govornom području naziva copyright što u doslovnom prevodu znači – pravo kopiranje. Iz te ideje - da se autorsko delo ne može nedozvoljeno umnožavati, razvila se vremenom posebna pravna grana koju danas nazivamo autorsko pravo.

Neovlašćeno umnožavanje autorskog dela predstavlja povredu autorskog prava.

“Tužiocima čije je kolor dijapozitive tuženi bez zaključenja ugovora i bez objavljivanja njihovih imena kao autora objavio na izdatom kalendaru, pripada pravo na građansko pravnu zaštitu” (Odluka Vrhovnog suda Srbije Gž. 1601/82).

Stavom 5. predviđeno je da “autor računarskog programa ima isključivo pravo da dozvoli ili zabrani umnožavanje računarskog programa koji je nastao kao rezultat prilagođavanja, prevođenja, aranžiranja ili izmene njegovog računarskog programa, bez uticaja na prava lica koje je izvršilo takve izmene.” Ovo je specifičnost u pogledu prava umnožavanja i odnosi se samo na računarske programe. Autor računarskog programa ima isključivo pravo da dozvoli izmene svog računarskog programa, ali i da dozvoli ili zabrani umnožavanje računarskog programa koji je nastao kao rezultat tih izmena. Drugim rečima, autor računarskog programa ima isključivo pravo da dozvoli ili zabrani umnožavanje svog programa, kao i svakog drugog programa koji je nastao na temelju izmena njegovog programa.

Član 23. (Pravo na stavljanje primeraka dela u promet) Pravo na stavljanje primeraka dela u promet je isključivo pravo autora da u promet stavi primerke originala ili kopije svog dela. Pored toga, stavljanje u promet podrazumeva još i: 1) nuđenje primeraka dela radi stavljanja u promet; 2) skladištenje primeraka dela radi stavljanja u promet; 3) uvoz primeraka dela.

Distribuiranje dela uvek podrazumeva prenos prava svojine na originalnom primerku ili na kopijama primeraka dela.

Ovaj član uređuje i takozvano iscrpljenje autorskog prava. Iscrpljenje prava intelektualne svojine nastaje kada primerak autorskog dela (voljom autora ili nosioca prava), bude stavljen u promet. Da ne bi došlo do sukoba prava svojine i prava intelektualne svojine, pretpostavlja se da autor ne može da spreči zakonitog vlasnika primerka dela, (na primer knjige), da tu knjigu dalje preproda. Autorovo pravo je na taj način iscrpljeno.

Član 24. (Pravo na davanje primeraka dela u zakup) Još jedno imovinsko pravno ovlašćenje koje Zakon priznaje autoru je pravo davanja primeraka dela u zakup. Predmet zakupa su kako originalni primerci (ili primerak) ili kopije dela. Ako je zakupoprimac proizvođač fonograma ili proizvođač videograma, onda autoru pripada pravo na pravičnu naknadu od izdavanja svog dela u zakup, koje on ne može da se odrekne. Uređenje prava zakupa je detaljno propisano Direktivom 2006/115/EC o pravu zakupa i posluge. Definicija prava iz ovog člana u potpunosti je u skladu sa odredbom člana 1. stav 2. Direktive o zakupu i posluzi.

Član 25. (Izuzeci od prava na davanje primeraka dela u zakup) Zakon predviđa i određene izuzetke od davanja dela u zakup. Reč je autorskim delima kojima je zajedničko to što imaju utilitarni karakter, poput arhitektonskog dela i industrijskog dizajna (dela primenjenih umetnosti). Pravo autora na davanje takvih dela u zakup, svakako bi remetilo neke uobičajene oblike iskorišćavanja takvih dela. Teško je zamislivo da arhitekta ima pravo da izdaje kuću u zakup, ako u toj kući živi njen vlasnik.

Član 26. i 27. (Pravo izvođenja i pravo predstavljanja) Isključivo je pravo autora da dozvoli ili zabrani izvođenje ili predstavljanje svog autorskog dela. Izvođenje je javno saopštavanje takozvanih nescenskih dela, kao što je muzika (koncerti se izvode, na primer) a predstavljanje je javno saopštavanje takozvanih scenskih dela kao što je teatar, na primer.

Član 28. (Pravo na prenošenje izvođenja ili predstavljanja) Kao poseban oblik iskorišćavanja autorskog dela Zakon predviđa pravo na prenošenje izvođenja ili predstavljanja autorskog dela. Ako se delo, primera radi, izvodi u nekoj koncertnoj dvorani, za publiku koja je ostala izvan dvorane, može se obezbediti da izvođenje čuje preko zvučnika koji su postavljeni van prostora dvorane. To je poseban oblik iskorišćavanja dela za koji je potrebna dozvola autora.

Član 29. (Pravo na emitovanje dela) Emitovanjem se smatra saopštavanje autorskog dela javnosti prenosom radijskih ili televizijskih programskih signala od emitera do prijemnih uređaja putem mreže predajnika (zemaljsko emitovanje), kablovskih distributivnih sistema (kablovsko emitovanje) ili satelitskih stanica (satelitsko emitovanje). Kao kriterijum različitih vrsta emitovanja uzet je tehnički način prenosa programskih signala od emitera do prijemnika. Za potrebe primene ovog zakona precizirano je da se radiodifuznom organizacijom u smislu odredbi zakona, smatra subjekt koji vrši radnju emitovanja. Radi se o detalju, ali značajnom za primenu Zakona o autorskom i srodnim pravima. Naime, propis koji uređuje elektronske medije definiše ko se sve smatra pružaocem medijske usluge, pa se shodno odredbama člana 4. Zakona o elektronskim medijima, pružaocem medijske usluge smatra lice koje vrši emitovanje radio i TV programa, ali i lice koje obezbeđuje pristup audio-vizuelnom sadržaju na zahtev, lice koje isključivo čini dostupnim audio-vizuelni sadržaj putem globalne informatičke mreže (Web casting, live streaming i sl.), kao i lice koje reemituje program. To je termin mnogo širi od termina “radiodifuzna organizacija”, i “emiter” koji se koriste u zakonu koji uređuje materiju autorskog prava. Termin “pružalac medijske usluge” obuhvata raznovrsne privredne subjekte koji su na terenu iskorišćavanja autorskog prava zapravo korisnici različitih prava autora i nosilaca srodnih prava, a ne samo prava na emitovanje. Zato je značajno precizno odrediti radnju emitovanja, kao i ko se smatra emiterom, odnosno radiodifuznom organizacijom za potrebe primene ovog zakona.

Član 30. (Satelitsko emitovanje u Republici Srbiji) Ovaj član uređuje satelitsko emitovanje u Republici Srbiji.

Satelit je uređaj koji tehnički omogućava emitovanje radijskih i televizijskih signala na velike daljine. Televizijski i programski signali namenjeni su za prijem od strane javnosti, pri čemu se, imajući u vidu definiciju satelita, razlikuje javnost u širem smislu reči (koja podrazumeva korisnike koji imaju tehničke mogućnosti za prijem radijskih i televizijskih signala) i javnost koja se odnosi na individualno određene korisnike koji su pretplaćeni za gledanje ili slušanje određenog programa. U ovom drugom slučaju, reč je o “zatvorenoj komunikaciji od tačke do tačke” u kojoj se emiter koji satelitski emituje radijske ili televizijske programe obraća tačno određenim korisnicima koji su pretplaćeni na njegovu uslugu. Satelitsko emitovanje u Republici Srbiji postoji ako su radijski ili televizijski programski signali, radi prijema od strane javnosti, u Republici Srbiji uvedeni u neprekinuti komunikacioni lanac koji vodi prema satelitu i od satelita prema Zemlji, pod kontrolom i odgovornošću organizacije za radiodifuziju. Nekoliko uslova mora da bude ispunjeno da bi postojalo satelitsko emitovanje. Najpre, radijski i televizijski programski signali koji se emituju treba da budu namenjeni za prijem od strane javnosti. Javnost je određena u generalnom smislu – to je televizijska i radio publika. Primera radi, ako je reč o signalima koji se koriste u neke druge svrhe, za komunikaciju pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, ne bi bio ispunjen uslov javnosti i ne bi postojalo emitovanje u smislu odredaba Zakona o autorskom i srodnim pravima. Drugo, treba da se radi o neprekinutom komunikacionom lancu koji definiše Direktiva o satelitskom emitovanju i kablovskom reemitovanju. Neprekinuti lanac komunikacije postoji ako signali kreću od odašiljača koji se nalazi na zemlji, putuju kroz etar do satelita koji kruži u orbiti (satelit je uređaj koji služi za njihovo pojačavanje), a zatim ih satelit šalje do prijemne antene koja je takođe na zemlji. Sledeći uslov koji mora da bude ispunjen da bi se radilo o satelitskom emitovanju je da se sve navedeno odvija pod kontrolom i odgovornošću određene radiodifuzne organizacije. Najzad, satelitsko emitovanje se odvija u Republici Srbiji ako su televizijski i radio signali u Republici Srbiji uvedeni u neprekinuti komunikacioni lanac.

Postoje još dva slučaja kada će se smatrati da satelitsko emitovanje postoji u Republici Srbiji.

U prvom slučaju akt uvođenja programskih signala u etar se odvija u zemlji koja ne obezbeđuje nivo zaštite koji obezbeđuje Srbija, ali se transmiter sa koga se signali šalju ka satelitu nalazi na teritoriji Republike Srbije. To je situacija, primera radi, gde se satelitsko emitovanje odvija pod kontrolom i na osnovu odgovornosti radiodifuzne organizacije koja nije pod kontrolom Republike Srbije, već se nalazi u nekoj drugoj zemlji koja ne obezebeđuje ovaj nivo zaštite koji obezbeđuje Republika Srbija, ali se zato transmiter sa koga se signali šalju prema satelitu nalazi na teritoriji Republike Srbije.

U drugom slučaju radiodifuzna organizacija koja je pod kontrolom Republike Srbije i koja ima sedište na teritoriji Republike Srbije naručuje uvođenje programskih signala, dok se transmiter sa kog se ti signali odašilju prema satelitu ne nalazi na teritoriji Republike Srbije.

Član 31. (Pravo na reemitovanje i kablovsko reemitovanje dela) Reemitovanje autorskog dela postoji kada određeno lice istovremeno, u celini i u neizmenjenom obliku, javno saopštava autorsko delo koje izvorno emituje druga radiodifuzna organizacija. Ovako definisano reemitovanje podrazumeva sledeće: postoje dva lica, od kojih jedno vrši radnju emitovanja, a drugo preuzima takvu emisiju, istovremeno dok se vrši radnja emitovanja. Tako preuzeta emisija se onda u neizmenjenom obliku dalje reemituje do korisnika druge radiodifuzne organizacije. Na primer televizija BBC emituje program, a televizija RTS istovremeno dok BBC emituje program isti preuzima i dalje ga reemituje do svojih gledalaca.

Kablovsko reemitovanje se odvija putem kablovskog distributivnog sistema ili putem mikrotalasnog sistema. Kod ovog tipa reemitovanja se kao subjekt reemitovanja pojavljuje kablovski operator. I kablovsko reemitovanje takođe podrazumeva istovremeno, neizmenjeno i neprekinuto reemitovanje inicijalne žične, bežične ili satelitske emisije televizijskog ili radio programa koji je namenjen za prijem od strane javnosti.

U prvom slučaju inicijalnu emisiju sprovodi druga radiodifuzna organizacija, a u drugom slučaju inicijalnu emisiju preuzima i do svojih korisnika prenosi kablovski operator. Autorska prava se u slučaju kablovskog reemitovanja ostvaruju isključivo preko organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

Član 32. (Pravo na činjenje dela dostupnim javnosti) Pravo činjenja dela dostupnim javnosti je isključivo pravo autora da dozvoli ili zabrani da se njegovo delo

 

stavi na internet ili druge interaktivne medije. Ovo pravo je prvi put uvedeno WIPO Ugovorom o interpretacijama i fonogramima i direktna je posledica razvoja interneta i novih oblika komunikacije. U ovom slučaju, korisnici mogu da pristupe autorskom delu u vreme i sa mesta koje sami odaberu. Ta interaktivnost je verovatno najvažnije obeležje ovog imovinskog prava. U svim drugim slučajevima linearnog prenosa informacija, (u slučaju “klasičnog” radija ili televizije), slušalac, odnosno, gledalac ne može da bira u koje vreme će konzumirati neki sadržaj, dok u slučaju interaktivnog medija kao što je internet, to postaje moguće. Strimovanje (streaming) je primer činjenja dela dostupnim javnosti. Autor postavi svoju pesmu na YouTube, a korisnik bira mesto i vreme kada će je konzumirati. Nije presudno to da delo zaista i bude strimovano, već je za vršenje ovog prava presudno to da postoji mogućnost da se to učini. Postaviti delo na internet, učiniti ga dostupnim javnosti, tako da korisnik može da bira mesto i vreme kada će uživati u delu, suština je ovog prava.

Drugi stav se bavio pitanjem iscrpljenja prava u digitalnom svetu.

Iscrpljenje prava intelektualne svojine nastaje kada primerak autorskog dela voljom autora ili nosioca prava, bude stavljen u promet. Da ne bi došlo do sukoba prava svojine i prava intelektualne svojine, pretpostavlja se da autor ne može da spreči zakonitog vlasnika primerka dela, (na primer knjige), da tu knjigu dalje preproda. Autorovo pravo je na taj način iscrpljeno. U digitalnom svetu, međutim, nema primeraka dela kakva postoje u realnom svetu, nema fizičkih kopija dela, već samo digitalnih. Primer za to su usluge daunloudovanja digitalne muzike ili digitalnih filmova. Lice koje legalno daunloduje muziku ili filmove sa određenih sajtova, dolazi do svojih kopija koje nisu u fizičkom obliku, već digitalnom. Ako bi se na takav slučaj primenilo pravilo o iscrpljivanju prava, takvo lice bi moglo dalje da preprodaje digitalne kopije autorskih dela, što nije dobro rešenje jer bi dramatično ugrozilo interese nosilaca autorskog i srodnih prava.

Član 33. (Pravo na prilagođavanje, aranžiranje i druge izmene dela) Autor ima isključivo pravo da drugome dozvoli ili zabrani prilagođavanje, prevođenje, aranžiranje i druge izmene dela. Ako neko želi da preradi tuđe autorsko delo u bilo kom obliku, on mora da ima dozvolu autora za to. Na koji način će se iskorišćavati delo prerade, kakve će koristi od toga imati autor izvornog dela, sve je to stvar ugovora između autora izvornog dela i autora dela prerade. Još jednom napominjemo da zaštita dela prerade ni u kom slučaju ne ograničava prava autora izvornog dela, te on može slobodno da iskorišćava svoje delo, bez obaveza prema autoru prerađenog dela. S druge strane, autor dela prerade ne može svoje delo da iskorišćava bez prethodne saglasnosti autora izvornog dela.

Svaki oblik prerađivanja tuđeg autorskog dela, bez dozvole autora, povlači za sobom odgovornost lica koje to čini i obavezu naknade štete. Evo kako je to obrazloženo u jednoj sudskoj odluci:

“Naime, prema odredbama člana 28. Zakona o autorskom pravu, autorska imovinska prava čine i prava na iskorišćavanje autorovog dela, koje se [...] između ostalog vrši i prerađivanjem njegovog djela. Takvo iskorišćavanje djela od strane druge osobe može se vršiti samo po dozvoli autora [...]. Nije odlučno to što tuženi – kako to tvrdi – nije prije izvršenog preinačenja etiketa znao tko je stvarni autor djela, jer za građansko pravnu zaštitu autorskog prava to nije preduvjet za zaštitu. [...] S obzirom na to, pravilno je prvostepeni sud primjenio navedeno materijalno pravo, kad je tužitelju dosudio zahtjevanu naknadu štete, čija se visina po tuženom ne osporava.”

Član 34. (Pravo na javno saopštavanje dela koje se emituje) Ovde je reč o takozvanom sekundarnom iskorišćavanju autorskog dela. Pravo sekundarnog korišćenja dela koje se emituje je isključivo pravo da se delo koje se emituje, odnosno reemituje, istovremeno saopštava javnosti putem zvučnika, ekrana ili sličnog tehničkog uređaja.

Ako neki pojedinac, preduzetnik ili pravno lice, postavi TV ili radio prijemnik van svoje privatne sfere, na primer u bašti svog kafića, restorana, fitnes kluba i tako dalje, onda postoji ovaj oblik iskorišćavanja autorskog dela - javno saopštavanje dela koje se emituje. Preciznije, muzika se preko radija ili televizije emituje, a vlasnik ugostiteljskog objekta tu istu muziku, koja se preko radija ili TV-a emituje, javno saopštava svojim gostima tako što im omogućava da za vreme boravka u njegovom restoranu, emitovani program čuju.

Pod javnošću se podrazumeva “veći broj lica koja nisu povezana nekim ličnim ili rodbinskim vezama.”

Kada je reč o javnom saopštavanju dela koje se emituje, nije neophodno da se TV ili radio prijemnik postavi u javnu sferu, na javno mesto, već da se emitovanje ili reemitovanje nekog autorskog dela, interpretacije ili fonograma, proteže izvan nečije privatne sfere. Na primer, javno saopštavanje dela koje se emituje u nekom ugostiteljskom objektu postoji ako gosti tog objekta mogu da čuju muziku koja dolazi sa radija.

Takođe, za postojanje javnog mesta, nije neophodno ni to da se radi o mestu na kojem se javnost okuplja. Taj uslov ne podrazumeva nužno da u jednom trenutku više lica, istovremeno čuje muziku, interpretacije ili fonograme, već to da više lica, istovremeno, ili sukcesivno, ima mogućnost da čuje ili vidi neko autorsko delo, odnosno čuje neku interpretaciju ili fonogram. Na primer, u slučaju da se u nekom restoranu, u jednom trenutku nađu samo jedan gost i kelner, ispunjen je uslov javnosti, jer u toku radne nedelje, kroz taj restoran može da prođe više desetina ljudi, a oni, svi zajedno čine javnost.

Član 35. (Pravo na javno saopštavanje dela sa nosača zvuka ili slike) Sve što je rečeno za prethodni član, važi i za ovaj. Samo je medij sa kojeg se autorska dela saopštavaju drugačiji. U slučaju člana 34, reč je o delima koja se emituju. U slučaju člana

35. reč je o delima koja se reprodukuju sa nosača zvuka i slike, na primer sa CD-a, vinil ploče, kasete, hard diska, itd.

Član 36. (Pravo na pristup primerku dela) Ovaj član uređuje pravni odnos između autora dela i vlasnika primerka njegovog dela. Najčešće je tu reč o delima likovne umetnosti koja nisu više u posedu autora, već su u vlasništvu galerije, ili nekog fizičkog lica. Pravo autora se svodi na njegov pristup primerku dela isključivo radi njegovog umnožavanja. To se može uraditi samo uz određeno ograničenje: vršenjem svog prava autor ne sme u preteranoj meri da ugrožava interese vlasnika dela. Primera radi, ako autor može da obavi kopiranje dela u stanu vlasnika (na primer, fotografisanjem), on ne može od njega da zahteva da mu preda fizički primerak dela da bi ga kopirao negde drugde, posebno ako tako nešto otvara mogućnost od oštećenja dela.

Član 37. (Pravo sleđenja) Reč je o pravu autora da pod određenim uslovima i u određenom obimu učestvuje u ceni ostvarenoj preprodajom njegovog dela. Pravo sleđenja je ovim izmenama regulisano mnogo detaljnije nego što je to do sada bio slučaj. Preciznije je propisana definicija prava sleđenja, propisani su jasni uslovi za primenu ovog prava, određeno je šta se sve smatra originalom dela likovne umetnosti za potrebe primene ovog prava, ko su solidarni dužnici naknade na ime prava sleđenja, ko ima obavezu obaveštavanja autora o učinjenoj preprodaji dela.

Smisao ovog pravnog instituta, koji je prvi put uveden u Francuskoj, 1920. godine, počiva na pretpostavci da ekonomski interes autora dela likovne umetnosti nije dovoljno obezbeđen time što autor dobija samo novčanu nadoknadu za prodaju svog dela. Dela likovne umetnosti, umetničke slike, skulpture i tako dalje, iako stvari u građansko pravnom smislu reči, predstavljaju pre svega autorska dela čija ekonomska vrednost može vremenom da poraste, na primer, ako im istorija umetnosti “ide na ruku” ili ako autorova umetnička reputacija poraste. Tada lako može da nastane značajan disbalans između cene po kojoj je autor prodao svoje delo, i cene po kojoj je, primera radi, to isto delo neki galerista preprodao. Još više od toga, autori su neretko ekonomski slabija strana od onih kojima je trgovina delima likovne umetnosti profesija, a ponekad i prinuđeni okolnostima da svoja dela prodaju po ceni koja je objektivno ispod njihove vrednosti. Sve su to razlozi zašto je pravo sleđenja uvedeno u gotovo sve pravne sisteme savremenog sveta i zašto ga detaljno reguliše i Direktiva EZ o pravu sleđenja iz 2001. godine. Odredbe novog zakona o pravu sleđenja usklađene su upravo sa odredbama Direktive EZ o pravu sleđenja.

Pravo sleđenja odnosi se samo na autore dela likovnih umetnosti. Članom 36. stav 1. Zakona je predviđeno da “ako je original dela likovne umetnosti posle prve prodaje od strane autora ponovo prodat, autor ima pravo da bude obavešten o prodaji i novom vlasniku, kao i da potražuje naknadu u obimu koji je propisan ovim članom.”

Imajući citiranu definiciju u vidu, pravo sleđenja podrazumeva pravo autora dela likovne umetnosti da: 1) bude obavešten o preprodaji svog dela i novom vlasniku, kao i da 2) potražuje naknadu od te preprodaje u obimu koji je propisan članom 36. Na ovaj način, ekonomska veza autora i njegovog dela ne prekida se činom prve prodaje originalnog likovnog dela, već traje i nakon toga, kroz pravni institut prava sleđenja. Kao što mu i sam naziv govori, imovinsko pravo autora dela likovne umetnosti sledi autorsko delo i aktivira se u slučaju njegove preprodaje.

Precizno je predviđeno i šta se u smislu člana 36. Zakona smatra za originalna dela likovne umetnosti. To su: slike, crteži, kolaži, grafike, fotografije, tapiserije, skulpture, umetnička dela izrađena u keramici, staklu ili drugom materijalu i slična dela koja je stvorio autor svojeručno. Pored toga, originalom dela likovne umetnosti smatraju se i umnoženi primerci tog dela (reprodukcije), ako ih je u ograničenom broju izradio sam autor ili lice koje je on ovlastio. Takvi primerci moraju da budu na uobičajeni način numerisani i potpisani ili na drugi način obeleženi od strane autora, kako je novim zakonom predviđeno.

Pravo sleđenja primenjuje se samo ako preprodaju dela likovnih umetnosti obavljaju lica koja se profesionalno bave trgovinom umetničkim delima, a ne ako se preprodaja vrši iz privatnih ruku, u privatne ruke. Ovim članom je precizno propisano ko su obveznici prava sleđenja. Pravo sleđenja primenjuje se na sve radnje preprodaje originalnog dela likovne umetnosti u koje su uključeni kao prodavci, kupci ili posrednici, lica koje se profesionalno bave trgovinom umetničkih dela. Tu spadaju prodajni saloni, umetničke galerije, akcionarske kuće i tako dalje. Njihova odgovornost je solidarna.

Član 38. i član 39. (Zabrana odricanja od prava sleđenja i zabrana pravnog raspolaganja pravom sleđenja, pravo zabrane izlaganja originalnog primerka dela likovne umetnosti)

Zakon štiti autora kao po pravilu slabiju ekonomsku stranu u ovom odnosu. Iz tog razloga, autor ne može da se odrekne prava sleđenja niti može njime da raspolaže. Nakon njegove smrti, to pravo prelazi ne autorove naslednike.

Član 40. (Preče pravo autora na preradu primerka dela arhitekture) Delo arhitekture je autorsko delo, a to znači da ga moramo tumačiti u skladu sa članom 2. stav

1. Zakona o autorskom i srodnim pravima. Autorsko delo je duhovna tvorevina koja može da ima više različitih, materijalizovanih i nematerijalizovanih formi. Knjiga je duhovna tvorevina, a njena forma može da bude papirna, digitalna, usmena itd. Isto je i sa delima arhitekture. Najčešće pod tim mislimo na zgrade, mostove, puteve itd, kao primere materijalizovanih dela, ali delo arhitekture može da bude i dvodimenzionalno (arhitektonski planovi i skice) ili u formi modela. Autor dela (arhitekta kao fizičko lice) ima korpus imovinskih i moralnih prava u odnosu svoje delo. Jedno od tih prava je i pravo na zaštitu integriteta autorskog dela. Ono je uređeno članom 17. Zakona o autorskom i srodnim pravima. Ukratko, to pravo znači da niko ne sme da menja autorovo delo bez njegove saglasnosti.

U nekim slučajevima, izmena autorskog dela može da bude proizvod nužnosti. Na primer, ako je potrebno menjati delo arhitekture zato što to nalažu razlozi bezbednosti ili drugi tehnički razlozi. Tada pravo pravi jedan balans između dve vrste interesa – interesa autora koji ima pravo da štiti integritet svog dela i interesa vlasnika građevine koji ima pravo da živi u datoj građevini odnosno da je koristi na drugi svrsishodan način. U skladu sa činjenicom “da je zgrada pre svega zgrada, a tek onda autorsko delo”, zakonodavac je u članu 40. Zakona predvideo da “autor arhitektonskog dela ne može da se protivi izmenama svog dela ako je potreba za izmenama dela proizašla iz okolnosti, kao što su sigurnosni ili tehnički razlozi”. Na taj način zakonodavac je odredio da je interes očuvanja funkcionalnosti nekog objekta pretežan u odnosu na zaštitu moralnog prava autora da štiti integritet svog dela onda kada se ta dva interesa nađu u koliziji.

Zakon u članu 40. stav 1. kaže da “ako vlasnik materijalizovanog primerka dela arhitekture ima nameru da vrši određene izmene na građevini obavezan je da preradu dela prvo ponudi autoru, ako je dostupan”. Iz ovoga proizlaze dva važna zaključka: 1) radi se o materijalizovanom delu arhitekture, o građevini; 2) prepravke se vrše na samoj građevini. To znači da izmena arhitektonskih planova, maketa itd. koji se takođe mogu smatrati za dela arhitekture ne potpadaju pod izuzetak iz člana 38. Zakona. Takođe, to znači da prepravke svega onoga što je deo arhitektonskog rešenja, a nije deo građevine, ne potpadaju pod ovaj izuzetak.

Treba imati u vidu da su dela arhitekture pre svega utilitarna, da imaju svoju upotrebnu vrednost te da sve ono što služi upotrebnoj vrednosti dela ne može da bude zaštićeno kao autorsko delo. Kada je reč o originalnosti dela arhitekture, u najširem smislu, ona se odnosi na dve stvari: 1) izgled (dizajn) same građevine koji mora da bude originalan; 2) raspored i organizacija standardnih prostorija i drugih elemenata koji čine delo arhitekture koji takođe mora da bude originalan. Pravno relevantno bi moglo da bude samo menjanje izgleda građevine, ili rasporeda njenih prostorija, pod uslovom da su po sebi originalni. To je uvek faktičko pitanje. Tek kada se utvrdi da je određena građevina jeste originalno delo – tek tada bi bilo opravdano postaviti i pitanje da li je izmena građevina takva da se njome narušava integritet autorskog dela. Ako građevina nije originalna, onda nikakva dalja diskusija nije potrebna.

Pitanje koje se u primeni ovog člana može postaviti je i kada su izmene na građevini opravdane, a kada ne? Ovo pitanje vredi postaviti tek ako se prethodno utvrdi:

1) da je zgrada originalna; 2) da je promena načinjena na samoj zgradi (a ne u njenoj okolini na primer, izgradnjom kotlarnice); 3) da je izmenjen onaj deo građevine koji je po oceni suda originalan. Ako su svi ti uslovi ispunjeni, onda se može postaviti i pitanje – zašto su vršene izmene? Ako su izmene vršene zato što su to zahtevali sigurnosni i tehnički razlozi, a to je apsolutno najčešći slučaj, (ali i faktičko pitanje), saglasnost arhitekte nije potrebna.

Član 41. (Pravo na pravičnu naknadu od uvoza i prodaje tehničkih uređaja i praznih nosača zvuka, slike i teksta) Deo Zakona koji uređuje pitanje prava na pravičnu naknadu doživeo je određene izmene u odnosu na prethodna zakonska rešenja. Te izmene se odnose na pitanje strukture zakonskog teksta i terminologije. U pogledu strukture, od jednog dugačkog člana (bivši član 39. Zakona) propisano je više članova koji na mnogo pregledniji način uređuju ovo kompleksno pravno pitanje – pitanje prava na pravičnu naknadu. Pored toga, umesto dosadašnjeg termina “posebna naknada”, usvojen je termin “pravična naknada” koji je daleko primereniji suštini pravnog instituta koji označava, a i u skladu je sa anglosaksonskim pojmom “fair remuneration”.

Član 41. Zakona daje definiciju pravične naknade i sadrži njen ratio legis, razlog njenog propisivanja. Članom 41. Zakona propisano je pravo autora na pravičnu naknadu pri čemu se to pravo u novom zakonu suštinski vezuje za ograničenje autorskog prava iz člana

56. Zakona. Autori imaju pravo na pravičnu naknadu zato što je fizičkim licima priznato pravo da za svoje lične, nekomercijalne potrebe, umnožavaju primerke tuđeg autorskog dela, bez pitanja autora i bez plaćanja autorske naknade. Članom 56. stav 1. Zakona propisano je da fizičko lice može da umnožava primerke tuđeg autorskog dela bez odobrenja autora i bez plaćanja autorske naknade, pod uslovom da to čini za svoje lične, nekomercijalne potrebe. Na primer, ako neko na hard disk svog DVD rekordera snimi film sa televizije da bi ga pogledao sutradan, ili da bi imao svoju sopstvenu kopiju u ličnoj filmskoj kolekciji, onda bi se takvo umnožavanje moglo okarakterisati kao nekomercijalno umnožavanje za lične potrebe fizičkog lica. Jasno je, međutim, da u tom slučaju autor i izdavač trpe štetu, jer onaj koji je “narezao” film na prazan optički disk, najverovatnije neće taj film kupiti u legalnoj prodaji, od čega bi i autor i izdavač imali neku korist. Faktički je nemoguće kontrolisati gde se to u našoj zemlji, u kom trenutku i u kom obimu kopiraju tuđa autorska dela na nekomercijalnoj osnovi, pa je upravo iz tog razloga osmišljen sistem posebne naknade koji reguliše član 41. Zakona. Taj sistem predviđa da “autori dela za koja se, s obzirom na njihovu prirodu, može očekivati da će biti umnožavana fotokopiranjem ili snimanjem na nosače zvuka, slike ili teksta za lične nekomercijalne potrebe fizičkih lica (književna, muzička, filmska dela i dr.) imaju pravo na pravičnu naknadu od uvoza, odnosno prodaje tehničkih uređaja i praznih nosača zvuka, slike i teksta za koje se opravdano može pretpostaviti da će biti korišćeni za takvo umnožavanje.” Kako je rečeno, sistem posebne naknade postoji zato da bi se nekome nešto dalo, a to su u ovom slučaju autori i izdavači dela za koja se, s obzirom na njihovu prirodu može očekivati da će biti umnožavana za lične, nekomercijalne potrebe. Koja su to dela? Muzika, filmovi, knjige, naučna dela i tako dalje. To su dela koja se umnožavaju u fotokopirnicama, preko interneta, na privatnim računarima, i tako dalje. Posebna naknada treba ne samo da obešteti autore i izdavače nabrojanih autorskih dela, već i da podrži našu filmsku i muzičku industriju, našu izdavačku delatnost i tako dalje, koje trpe štetu zbog masovnog fotokopiranja autorskih dela od strane fizičkih lica za njihove lične, nekomercijalne potrebe. To je smisao posebne naknade. Pravičnu naknadu plaćaju:

1) proizvođači uređaja za tonsko i vizuelno snimanje, 2) proizvođači uređaja za fotokopiranje ili 3) proizvođači drugih uređaja sa sličnom tehnikom umnožavanja, 4) proizvođači praznih nosača zvuka, slike i teksta i 5) solidarno sa njima uvoznici uređaja za tonsko i vizuelno snimanje, uređaja za fotokopiranje ili drugih uređaja sa sličnom tehnikom umnožavanja i praznih nosača zvuka, slike i teksta.

Član 42. (Nastanak obaveze plaćanja pravične naknade od uvoza i prodaje tehničkih uređaja i praznih nosača zvuka, slike i teksta) Ovaj član na jasan način utvrđuje kada, u kom trenutku, nastaje obaveza plaćanja pravične naknade. U najširem smislu, tu se izdvajaju dva trenutka: čin prve prodaje u Republici Srbiji uređaja koji podležu obavezi plaćanja naknade ili čin uvoza takvih uređaja u Republiku Srbiju.

Član 43. (Uređaji i prazni nosači zvuka, slike, odnosno teksta na koje se ne plaća pravična naknada) Ovaj član daje odgovor na pitanje za koje uređaje i predmete obveznici plaćanja naknade ne plaćaju pravičnu naknadu.

Član 44. (Pravo na pravičnu naknadu od umnožavanja autorskih dela fotokopiranjem ili sličnom tehnikom) Autor ima pravo na pravičnu naknadu od svakog lica koje se bavi pružanjem usluga fotokopiranja uz naknadu. Obaveza plaćanja pravične naknade nastaje već na osnovu činjenice da neko vrši registrovanu delatnost fotokopiranja, bez potrebe da se dokazuje da se vrše kopiranja autorskih dela, budući da je takvo dokazivanje jako teško ili gotovo nemoguće. Smisao pravične naknade jeste obeštećenje autora zato što je zakon omogućio fizičkim licima zakonito umnožavanje njihovih dela bez plaćanja naknade autoru. To umnožavanje mogu da vrše fizička lica za svoje lične nekomercijalne potrebe. Stoga je umnožavanje koje vrše fotokopirnice potpuno zakonito, ali na njihovoj strani stvara obavezu da deo prihoda koji ostvare od takvog, zakonitog umnožavanja tuđih dela, plate autorima u obliku pravične naknade.

Član 45. (Obaveza lica koje pruža usluge fotokopiranja) Lice koje pruža usluge fotokopiranja, dužno je da na zahtev relevantne organizacije, u radno vreme, omogući pristup u prostorije u kojima obavlja radnje umnožavanja autorskih dela, u cilju evidentiranja podataka o broju i vrsti uređaja za fotokopiranje ili uređaja sa sličnom tehnikom umnožavanja.

Član 46. i član 47. (pitanje povraćaja plaćene pravične naknade i obaveza dostavljanja podataka organizacijama za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava) Član 46. predviđa da obveznik plaćanja pravične naknade ima pravo na povraćaj te naknade ako su uređaji za koje je plaćena pravična naknada kasnije izvezeni kao nekorišćeni sa teritorije Republike Srbije. Član 47. utvrđuje obavezu obveznika pravične naknade da organizacijama za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava dostavljaju informacije koje su od značaja za naplatu pravične naknade prema relevantnim tarifama.

Član 48. (Obavezno kolektivno ostvarivanje prava na pravičnu naknadu) Individualno ostvarivanje prava na pravičnu naknadu faktički nije moguće. Svuda u svetu ovo pravo se ostvaruje kroz sistem kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava. Takvo rešenje je bolje i za korisnike jer kroz ugovor sa organizacijom za kolektivno ostvarivanje autorskog ili srodnih prava, regulišu svoje obaveze prema stotinama ili hiljadama autora i nosilaca srodnih prava.

Član 49. (Pravo na pravičnu naknadu od davanja dela na poslugu) Najpotpuniji međunarodni obrazac za rešenje pitanja prava autora da dozvoli ili zabrani poslugu originala ili umnoženog primerka svog dela je evropska “Direktiva o pravu zakupa i pravu posluge i određenim pravima srodnim autorskom pravu u oblasti intelektualne svojine” broj 115/2006. Odredbom člana 5. spomenute Direktive, predviđeno je da države članice Evropske unije imaju slobodu da nacionalnim zakonom predvide da autor nema isključivo pravo da drugome zabrani poslugu svog dela, ali da ima pravo na naknadu od te posluge. U članu 50. Zakona predviđeno je upravo to: pravo posluge nije apsolutno pravo, autor ne može drugome da zabrani poslugu svog dela trećim licima, ali zato ima pravo na naknadu od takve posluge.

Članom 50. precizno je definisano šta se smatra poslugom autorskog dela, ko su obveznici plaćanja naknade, kao i to da se pravo na naknadu od posluge autorskih dela može ostvariti samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

U svetu je razvijen poseban sistem pod nazivom Public Landing Rights (PLR system) - pravo autora na naknadu od biblioteka koje izdaju njegove knjige na poslugu. Ovo pravo u uporednom pravu postoji i primenjuje se već dosta dugo. Prvi put je kao zakonska mogućnost autora ustanovljena 1946. godine u Danskoj, zatim naredne, 1947. godine u Norveškoj, zatim 1954. godine u Švedskoj, a danas najmanje 41 zemlja sveta poznaje ovaj sistem, dok se u svega 28 zemalja zaista i primenjuje.

Postoje različiti pravni osnovi za sprovođenje ovog sistema, a naš je najsličniji nemačkom i austrijskom, gde se ovo pravo ustanovljava Zakonom koji uređuje autorsko i srodna prava.

Postoje dva različita metoda izračunavanja naknade koja autorima pripada od davanja na poslugu njihovih dela od strane biblioteka: 1) isplata na bazi frekventnosti pozajmljivanja određenog dela iz biblioteke ili; 2) isplata na osnovu broja kopija knjige koje određeni autor ima u biblioteci.

Na primer, u Velikoj Britaniji, Švedskoj, Nemačkoj, Holandiji i tako dalje, naknada koju autor dobija od biblioteka zavisi od toga koliko se njegova knjiga puta izdaje na poslugu. U Velikoj Britaniji podaci o tome koliko je koja knjiga puta davana na poslugu dobijaju se od određenog broja britanskih biblioteka, koje su uzete kao uzorak, kroz njihove kompjuterske sisteme. Ti podaci se koriste da bi se utvrdilo koliko je puta određena knjiga izdavana na poslugu na nacionalnom nivou, a onda se isplata vrši na bazi proračuna godišnje rate za pozajmljivanje jedne knjige.

S druge strane, u zemljama kao što su Kanada, Australija, Danska i Novi Zeland, naknada se plaća u zavisnosti koliko kopija knjiga određeni autor ima u biblioteci.

Treći stav ovog člana utvrđuje kada se pravo na pravičnu naknadu od posluge ne može zahtevati.

Član 50. (Ograničenja autorskog prava, zajednička odredba) U određenim situacijama društveni interesi nameće potrebu suspenzije monopola koji autori i nosioci srodnih prava uživaju u odnosu na svoja dela. To su, primera radi, interesi javne sigurnosti i pravosuđa, unapređenja školske nastave, javnog informisanja, podsticanja i širenja informatičke pismenosti, i tako dalje. Kada spomenuti interesi to nalažu, Zakon ograničava autorska imovinska prava tako što dozvoljava korišćenje tuđeg autorskog dela bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade onda kada je takva dozvola uobičajeno potrebna. To su primeri ograničenja autorskog prava i ona se najčešće (mada ne uvek!) odnose na slobodno umnožavanje autorskog dela, bez dozvole nosioca autorskog prava i bez plaćanja autorske naknade.

U nekim drugim slučajevima, Zakon pravi izuzetke od autorsko pravne zaštite tako što izričito navodi da određena dela, koja ispunjavaju sve uslove za zaštitu autorskim pravom, neće takvu zaštitu i uživati, jer bi to bilo nepraktično i necelishodno. Međunarodni ugovori, Bernska konvencija i TRIPS sporazum propisuju uslove pod kojima zemlje članice mogu u svojim nacionalnim propisima da ograničavaju autorsko pravo. Član 13. TRIPS Ugovora predviđa da će “članice svesti ograničenja i izuzetke od ekskluzivnih prava na izvesne specijalne slučajeve koji nisu u suprotnosti sa normalnim iskorišćavanjem dela i koji nerazumno ne vređaju legitimne interese titulara prava.” Ukratko i uz izvesno uopštavanje, ako država članica TRIPS-a želi da ograniči isključivo pravo autora da dozvoli ili zabrani korišćenje svog autorskog dela, ona to može da učini po pravilu samo ako to nalaže javni interes. Na primer, autorsko delo se može umnožavati i javno saopštavati bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade, ako je to potrebno radi vođenja sudskog postupka. Tu je jasan opšti interes, koji je pretežan u odnosu na interes autora. Isključivo pravo autora da dozvoli ili zabrani umnožavanje svog autorskog dela, ne sme da bude prepreka ostvarenju jednog šireg i važnijeg društvenog interesa, a to je nesmetano vođenje sudskih postupaka. Takođe, ovakvim ograničenjem autorskog prava ne vređaju se nerazumno interesi autora, jer se relativno mali broj autorskih dela tako umnožava. Autor zbog toga neće trpeti nikakvu imovinsku štetu. Stav 2. ovog člana predviđa da ako se iskorišćavanje dela odigrava na osnovu odredaba ovog zakona o ograničenju autorskog prava, moraju se navesti ime autora dela i izvor iz koga je delo preuzeto (izdavač dela, godina i mesto izdanja, časopis, novina, televizijska ili radio stanica gde je delo, odnosno odlomak dela izvorno objavljen ili neposredno preuzet i sl.).

Član 51. (Suspenzija autorskog prava u svrhu vođenja sudskog ili drugog sličnog postupka) U cilju vođenja uspešnog sudskog ili nekog drugog postupka pred državnim organima, član 52. Zakona ograničava autorsko pravo. Ograničenje se odnosi na sva imovinsko pravna ovlašćenja: na pravo na umnožavanje i pravo na javno saopštavanje autorskog dela. oba ovlašćenja mogu se nesmetano vršiti, bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade, ako je to potrebno radi vođenja sudskog ili nekog drugog postupka.

Član 52. (Suspenzija autorskog prava u svrhu izveštavanja) Zakon ograničava autorsko pravo tako što dozvoljava korišćenje tuđeg autorskog dela bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade. Jedno od takvih ograničenja autorskog prava je i ono koje kaže da je dozvoljeno umnožavanje primeraka objavljenih dela, bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade, ako se to delo pojavljuje kao sastavni deo tekućeg događaja o kojem se izveštava.

Ovo ograničenje autorskog prava ustanovljeno je sa ciljem slobodnog i nesmetanog izveštavanje javnosti o tekućim događajima. Naspram interesa autora da suvereno odlučuje o korišćenju svog dela, stoji interes društva da bude pravilno i blagovremeno obavešteno o tekućim događajima iz sfere politike, ekonomije, kulture i tako dalje. U svakom konkretnom slučaju mora se dati odgovor na pitanje, šta je to tekući događaj o kojem se javnost izveštava, kao i da li je konkretno autorsko delo zaista korišćeno na način i u svrhu izveštavanja o tekućem događaju. To je faktičko pitanje i zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja.

Članom 53. Zakona obuhvaćeni su svi slučajevi opštepriznatih ograničenja autorskog prava u svrhu informisanja javnosti: umnožavanje primeraka dela koja se pojavljuju kao sastavni deo događaja o kome se izveštava, pripremanje i umnožavanje kratkih izvoda ili sažetaka članaka u pregledima štampe, umnožavanje govora i slobodno korišćenje dnevnih informacija i vesti. Kada je reč o umnožavanju izvoda ili sažetaka članaka, naglašavamo da se radi o delovima objavljenih članaka, a ne o čitavim člancima.

Ovo ograničenje autorskog prava predviđeno je inače i članom 10 bis (2) Bernske konvencije o zaštiti književnih i umetničkih dela.

Član 53. (Suspenzija autorskog prava u svrhu izvođenja nastave) Ovaj član uređuje ograničenje autorskog prava u svrhu obrazovanja. Precizno je navedeno koja imovinska ovlašćenja autora podležu ograničenju i pod kojim uslovima: javno izvođenje ili predstavljanje objavljenih dela u obliku neposrednog poučavanja na nastavi dozvoljeno je bez saglasnosti autora i bez plaćanja autorske naknade. Dela moraju da budu objavljena i moraju se iskorišćavati na samoj nastavi, neposredno pred polaznicima. Njihovo iskorišćavanje (izvođenje i predstavljanje) mora imati obrazovni karakter, a ne neki drugi. Na primer, dozvoljeno je studentima režije prikazivati filmove na časovima ako to ima edukativni karakter. Takođe, dozvoljeno je javno izvođenje ili predstavljanje objavljenih dela na školskim priredbama, pod uslovom da interpretatori ne prime naknadu za svoje izvođenje i da se ne naplaćuju ulaznice. Najzad, javno saopštavanje emitovanih školskih emisija putem tehničkih uređaja unutar obrazovne ustanove dozvoljeno je bez saglasnosti autora i bez plaćanja autorske naknade.

Ovo ograničenje je predviđeno i članom 10(2) Bernske konvencije koji se odnosi na korišćenje “za ilustrovanje nastave putem objavljivanja, radio-difuznih emitovanja ili zvučnih i vizuelnih snimanja, ukoliko je ovo korišćenje opravdano ciljem koji se ima postići”.

Sporno može da bude pitanje pojma nastave.

U izradi Bernske konvencije, delegacije su razmatrale argumente da li se pod “nastavom” smatra samo ona nastava koja se održava u okviru formalnih institucija obrazovanja (osnovne i srednje škole, univerziteti) ili se tu ubraja i neformalno obrazovanje? Naš zakon ne sadrži preciznije objašnjenje. S obzirom na interese koji se štite ovim izuzetkom, čini se logičnim da njime budu obuhvaćeni svi nastavni programi, bez obzira da li su formalno akreditovani. Takođe se postavlja pitanje da li se izuzetak odnosi i na nastavu koja se sprovodi na daljinu (putem televizije ili interneta). Opšti je stav da nema razloga da odgovor bude negativan, opet s obzirom na intenciju izuzetka. Svakako se mora voditi računa ukoliko se radi o nastavi u više jurisdikcija, tj. kada se nastava odvija u jednoj državi, a učenici se nalaze u drugoj ili više drugih država, prema odgovarajućim pravilima međunarodnog privatnog prava.

Član 54. (Suspenzija autorskog prava u arhivske svrhe) Članom 55. Zakona predviđeno je da je dozvoljeno “bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje dela od strane javnih biblioteka, obrazovnih ustanova, muzeja i arhiva, samo za sopstvene arhivske potrebe, ako se delo umnožava iz sopstvenog primerka i ako takvim umnožavanjem ove institucije nemaju nameru da ostvare neposrednu ili posrednu imovinsku korist”.

Da bi značajna društvena delatnost očuvanja arhivske građe mogla nesmetano da se odvija i da gore citirane institucije ne bi došle u opasnost da budu izložene tužbi zbog neovlašćenog umnožavanja tuđih autorskih dela, uvedeno je ograničenje autorskog prava u korist biblioteka. Preciznije, očuvanje arhivske i bibliotečke građe, kao jedna od fundamentalnih funkcija javnih biblioteka, muzeja, arhiva i obrazovnih institucija, mora da se odvija nesmetano, bez sukoba sa interesima autora i nosilaca autorskog i srodnih prava.

Posebno je naglašeno da biblioteke i druge gore citirane institucije takvo umnožavanje moraju da vrše iz sopstvenog primerka autorskog dela, kao i da se umnožavanje može vršiti isključivo u nekomercijalne svrhe, bez ostvarivanja posredne ili neposredne imovinske koristi za instituciju koja takvo umnožavanje vrši.

Dakle, slično kao i sa drugim ograničenjima autorskog prava, umnožavanje se odnosi na tačno određene primerke autorskog dela (reč je o primercima koji pripadaju nekoj od gore nabrojanih institucija), samo za sopstvene, tačno određene potrebe (to su arhivske potrebe gore nabrojanih institucija) i pod tačno određenim uslovom (uslov je da takvo umnožavanje ne donosi ni neposrednu ni posrednu ili komercijalnu imovinsku korist). Prema izvesnim shvatanjima, ovo ograničenje se pre svega može posmatrati kao način “odbrane” biblioteka i drugih obrazovnih institucija u slučaju da budu tužene kada za svoje arhivske potrebe kopiraju tuđa autorska dela.

Kao posebno značajno izdvaja se pitanje šta se tačno podrazumeva pod arhivskim potrebama javnih biblioteka, obrazovnih institucija, muzeja i arhiva?

Pri njegovom rešavanju, pre svega, smatramo da je neophodno rukovoditi se onim propisima Republike Srbije koji pravno uređuju čuvanje arhivske građe, kao i obavljanje bibliotečke delatnosti. U svakom slučaju, zbog starosti ili iz drugih sličnih razloga, izvestan broj knjiga i drugih pisanih publikacija je u opasnosti da bude ozbiljno oštećen ili čak potpuno uništen. Čak i mnoge savremene knjige, danas se štampaju na nekvalitetnom papiru koji se brzo raspada. Neki zakoni izričito navode u kakvom stanju treba da bude originalni primerak da bi kopiranje bilo dozvoljeno. Na primer, zakon Meksika navodi da se mora raditi o delu koje se više ne izdaje, ili koje je u opasnosti da postane nedostupno iz bilo kog razloga. U Rusiji je umnožavanje dozvoljeno samo u odnosu na primerak koji je uništen ili značajno oštećen. (Jasno, ovde ne može biti reči o uslovu da se kopiranje vrši iz sopstvenog primerka, kao što je slučaj sa našim pravom). Kanada ima vrlo detaljno rešenje u pogledu ovog pitanja. Kanadski zakon predviđa da delo koje se kopira mora da bude retko ili neobjavljeno, kao i da mora postojati opasnost od njegovog gubitka ili oštećenja. Druga mogućnost jeste da se radi o delu koje se nalazi u formatu koji više nije pogodan za korišćenje. Na primer, ako više ne postoji ili se više ne proizvodi oprema za njegovo čitanje. S druge strane, neki propisi kao što je finski ili grčki, ne predviđaju nikakve posebne uslove, već kažu jednostavno da se kopiranje može odnositi na svako delo iz njihovog fonda. Naš Zakon uspostavlja pravni standard sopstvenih arhivskih potreba biblioteka i drugih srodnih institucija o čemu se mora suditi u svakom konkretnom slučaju.

U uporednom pravu pod očuvanjem arhivskog materijala podrazumevaju se dve stvari:

1) pravljenje kopija sa ciljem da se izbegne opasnost od gubitka određenog sadržaja. (Ako određenoj knjizi, primera radi, preti opasnost od oštećenja ili uništenja iz bilo kog razloga, radi prevencije, napravi se njena kopija); 2) pravljenje kopija radi stvaranja

“zamene” zato što originalni primerak više ne postoji ili zato što originalni primerak više nije pogodan za javno korišćenje, iz bilo kog razloga.

Zakon predviđa da se umnožavanje mora izvršiti iz sopstvenog primerka. Na ovaj način se štite interesi nosilaca autorskog prava jer se biblioteke i druge nabrojane institucije primoravaju da do svog primerka autorskog dela, ako ga već same ne poseduju, dođu kupovinom tog dela u prometu. Pravo na umnožavanje za sopstvene arhivske potrebe iz člana 45. Zakona, mogu da vrše koristeći isključivo svoj sopstveni primerak.

Javne biblioteke, obrazovne ustanove, muzeji i arhive, umnožavanje mogu da vrše samo za sopstvene arhivske potrebe. To znači da ne mogu da kopiraju autorska dela radi zadovoljavanja arhivskih potreba drugih srodnih institucija, niti radi zadovoljenja potreba drugih lica. Neki zakoni u svetu, međutim, izričito predviđaju takvu mogućnost. U pedeset i tri zemlje sveta, ne samo da biblioteke i druge citirane institucije mogu da umnožavaju autorska dela radi svojih arhivskih potreba, već to mogu da čine i radi zadovoljenja arhivskih potreba drugih biblioteka. To je vrlo praktično rešenje budući da je najbezbolniji način da biblioteka koja je ostala bez svog primerka, do istog takvog primerka dođe tako što će ga kopirati od strane druge biblioteke. Ipak, rešenje iz našeg Zakona više vodi računa o interesima autora i nosilaca srodnih prava.

Naš Zakon precizira koje institucije imaju mogućnost da se koriste ovim ograničenjem autorskog prava (na primer, kaže se da je reč o javnim bibliotekama, čime se posredno isključuju sve one biblioteke koje taj status nemaju)1, dok propisi nekih drugih zemalja idu dalje i precizno definišu i koje osobe mogu da se koriste ovim ograničenjem2. Na primer, kada se vrši umnožavanje, naglašava se da to mogu da budu samo lica koja su stalno zaposlena u biblioteci ili arhivi, ili lica koja takvo umnožavanje vrše u ime i za račun tih institucija. Dakle, korisnici usluga biblioteka i arhiva, istraživači i naučni radnici primera radi, ne bi imali pravo da umnožavaju autorska dela s pozivom na ovo ograničenje autorskog prava.

Zakon predviđa da se umnožavanje mora izvršiti u nekomercijalne svrhe, odnosno da se takvim umnožavanjem ne postiže ni posredna, ni neposredna korist za biblioteku, muzej, arhivu ili neku obrazovnu instituciju. Ovo zapravo znači da čin kopiranja autorskog dela nema svoj novčani ekvivalent, već služi neposredno “obnovi” ili “očuvanju” arhivskog fonda bez kojeg biblioteka ne bi mogla da postoji i obavlja svoju važnu društvenu i kulturološku funkciju. Pored ovog uslova, u nekim drugim zakonodavstvima se predviđa, primera radi, da gore navedene institucije mogu da načine samo jednu kopiju autorskog dela, da se umnožavanje mora vršiti iz sopstvenog primerka, 1 Slično rešenje imaju i neke druge evropske zemlje, kao što su Švedska, Francuska, Danska, dok se na primer u Latviji ovo ograničenje odnosi na sve biblioteke, bez ograničenja. U Gruziji se ovo ograničenje odnosi na sve biblioteke, dakle i na javne i na privatne, ali se umnožavanje mora vršiti uvek za nekomercijalne potrebe.

2 Bahami i Maldvi (Study On Copyright Limitations And Exceptions For Libraries And Archives, Kenneth Crew, Director, Copyright Advisory Office, Columbia University, WIPO, SCCR 17/2), str. 32 da kopija mora da postane deo stalne kolekcije, i tako dalje. Neki zakoni čak izričito zahtevaju da biblioteke, pre nego što naprave kopiju, moraju da provere da li primerak određene publikacije postoji na tržištu, pa tek ako je na tržištu nedostupan, mogu da ga kopiraju za sopstvene arhivske potrebe. Naravno, ovde se postavlja i pitanje koliki napor biblioteka treba da načini da bi pronašla konkretno delo na tržištu? Taj napor bi trebalo da bude razuman, a biblioteke bi trebalo da dokažu da je pribavljanje primerka autorskog dela, u datim okolnostima, nemoguće ili nesrazmerno teško.

Stavom 2. ovog člana uvedeno je novo ograničenje isključivog prava autora na javno saopštavanje i činjenje dostupnim javnosti dela čiji su korisnici takođe javne biblioteke, obrazovne ustanove, muzeji i arhivi, i to radi istraživanja ili ličnog učenja fizičkog lica, preko terminala u prostorijama navedenih ustanova. Navedeno ograničenje može biti isključeno ugovorom između navedenih korisnika i nosioca prava. Ovo zakonsko rešenje predstavlja implementaciju ograničenja propisanog članom 5. stav 3 tačka n) Direktive 2001/29/EK, čiji je cilj omogućavanje dostupnosti dela široj javnosti u svrhe obrazovanja i istraživanja. Ovo ograničenje ne postavlja uslove u pogledu dostupnosti obima dela koje se istražuje, ali to izrazito čini u pogledu mesta na kojem se delo javno saopštava ili čini dostupnim javnosti, kao i toga u čijem posedu se delo nalazi. Ograničenje se odnosi samo na dela koja se nalaze u zbirkama navedenih ustanova, što isključuje mogućnost javnog saopštavanja ili činjenja dostupnim javnosti dela iz kolekcija drugih ustanova istog tipa, a koja se privremeno kod njih nalaze. U skladu sa navedenom direktivom, ograničenje može biti isključeno ukoliko je to definisano ugovorom sa nosiocem prava čime se vodi računa o balansu između interesa nosioca prava i interesa javnosti. Imajući u vidu da se Direktiva 2001/29 ne odnosi na baze podataka i računarske programe, zakonom je isključena primena odredbe u pogledu istih. Ovo ograničenje u svom krajnjem cilju doprinosi većoj dostupnosti kulturnih dobara i obrazovnih sadržaja, kao i smanjenju obrazovne nejednakosti u društvu.

Član 55. (Suspenzija autorskog prava u svrhu umnožavanja dela za lične, nekomercijalne potrebe fizičkog lica) Član 55. Zakona predviđa da je dozvoljeno “fizičkom licu da bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožava primerke objavljenog dela za lične nekomercijalne potrebe”. Reč je o veoma značajnom ograničenju autorskog prava koje se u stranoj praksi i teoriji naziva još i pravo na privatno kopiranje. Ovo ograničenje autorskog prava, kao i sva druga ograničenja koja predviđa Zakon, mora se tumačiti u kontekstu člana 50. Zakona. Ta odredba je putokaz kako treba tumačiti svaki pojedinačni primer ograničenja autorskog prava i predviđa da “obim ograničenja isključivih prava ne sme biti u suprotnosti sa normalnim iskorišćavanjem dela niti sme nerazumno vređati legitimne interese autora”. To je uvek faktičko pitanje. Kopiranje mora da se vrši za lične, nekomercijalne potrebe fizičkog lica. U ovom slučaju, autorsko pravo se ograničava radi zadovoljenja nekomercijalnih potreba fizičkih lica. Na primer, kopirali smo film sa televizije na optički disk, zato da bismo ga pogledali nekoliko dana kasnije. To je izraz naše potrebe da uživamo u nekom sadržaju i nema nikakve veze sa nekim našim komercijalnim interesom, koji bi postojao kada bismo taj film, odnosno njegovu kopiju, prodali na ulici.

Dalje, ograničenje autorskog prava ne sme da bude takvo da ugrozi normalno iskorišćavanje autorskog dela. Normalno iskorišćavanje autorskog dela, barem sa aspekta njegove ekonomske eksploatacije, je ono koje se odigrava u javnoj sferi. U ovom slučaju iskorišćavanje autorskog dela se odigrava u privatnoj sferi - film gledamo kod kuće. Problem bi nastao ako bismo takav film javno saopštavali svojim mušterijama u našem kafiću ili frizerskoj radnji. To više nije naša privatna sfera već ima karakter javnosti i u sukobu je sa onim što se zove normalno iskorišćavanje autorskog dela. (Ovde bi se moglo dodati i to da autor u slučaju privatnog kopiranje de facto ne može da kontroliše korišćenje svog dela na osnovu adekvatnog autorskog ugovora, na individualnoj osnovi, jer ne može da izda dozvolu svakom fizičkom licu da umnoži njegov film na optički disk).

Najzad, ograničenje autorskog prava ne sme da bude takvo da se njime nerazumno vređaju interesi autora. Konkretno to znači da privatno kopiranje filma ne sme da bude takvo da se na taj način nerazumno vređaju interesi autora. To se postiže kroz sistem pravične naknade koji uređuje članove 41. i 44. Zakona.

Treba obratiti pažnju na izraz “ne sme nerazumno da vređa interese autora”. On navodi na zaključak da autor u slučaju privatnog kopiranja svakako trpi određenu štetu, ali da se ta šteta ipak kreće u granicama podnošljivog, upravo zato jer mu zakon garantuje pravičnu naknadu kao protivtežu pravu na privatno kopiranje. Za autora i njegovog izdavača bi svakako bilo bolje kada bi svaki korisnik kupio taj film u legalnoj prodaji, tada bi njihova zarada bila veća. Međutim, pošto to faktički nije moguće ostvariti, pošto je privatno kopiranje realnost koja se dešava u današnje vreme, onda se autoru isplaćuje odgovarajuća kompenzacija, obeštećenje za štetu koju trpi, a to je pravična naknada. Sistem u kojem bi bilo dozvoljeno privatno kopiranje, ali ne i pravična naknada, predstavljao bi nerazumno vređanje autorovih interesa. Napominjemo da je Direktivom 2001/29/EZ Evropskog parlamenta i saveta od 22. maja 2001. godine o usaglašavanju određenih aspekata autorskog i srodnih prava u informatičkom društvu, pravo na privatno kopiranje, kao ograničenje autorskog prava, uslovljeno istovremenim propisivanjem prava na pravičnu naknadu. Isplatom pravične naknade autoru ispunjava se i treći uslov iz trostepenog testa.

Novinu predstavlja to što je sada naglašeno da se privatno kopiranje može vršiti samo iz zakonitih izvora. Ovo je jako važna odredba jer se na taj način van zakona stavlja svako umnožavanje dela koje potiče iz nelegalnih izvora, na primer, sa piratskih sajtova.

Ovo pitanje je aktuelno kada je reč o umnožavanju autorskih dela na Internetu. Iako je upload knjiga, muzike, filmova i drugih autorskih dela primer umnožavanja autorskog dela od kojeg internet korisnik najčešće nema nikakvu ekonomsku korist, u stranoj sudskoj praksi smatra se da to predstavlja povredu autorskog prava. Naime, aploud autorskih dela na Internet ne može da se smatra za “normalno iskorišćavanje autorskih dela”, a posebno nije bez uticaja “na legitimne interese autora.” Na taj način, određeno autorsko delo postaje dostupno čitavoj internet zajednici za slobodno preuzimanje što nanosi štetu i autoru i izdavaču. Drugim rečima, umnožavanje autorskog dela se u slučaju aploudovanja odigrava u javnoj, a ne u privatnoj sferi. Interesantan primer je Kanada u kojoj je daunlodovanje fajlova sa intereneta najčešće legalno i može se podvesti pod pojam privatnog kopiranja, dok je uploud u Kanadi, kao i u Sjedinjenim Američkim Državama, uvek nelegalan.

Takođe, član 55. izričito navodi da se pravo privatnog kopiranja ne odnosi na umnožavanje notnih zapisa muzike, osim ručnim prepisivanjem. Notni tekstovi predstavljaju poseban vid štampe čija izrada košta više od štampe pisanih tekstova. Šteta koju bi izdavači takvih izdanja trpeli daleko je veća od štete koju trpe izdavači tekstualnih izdanja i stoga se ne može nadoknaditi kroz sistem pravične naknade. To je glavni razlog zašto su notni tekstovi izuzeti iz režima privatnog kopiranja. Njihovo umnožavanje je dozvoljeno samo ručnim prepisivanjem.

Član 56. (Suspenzija autorskog prava u svrhu umnožavanja računarskog programa) Član 56. Zakona predviđa da lice koje je zakonito pribavilo određeni računarski program može bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade, osim ako nešto drugo nije ugovorom predviđeno, da “trajno ili privremeno umnoži računarski program ili pojedine njegove delove, bilo kojim sredstvima i u bilo kom obliku, onda kada je to neophodno za korišćenje računarskog programa u skladu sa njegovom namenom.”

Pravo na umnožavanje autorskog dela, uključujući i pravo na umnožavanje računarskog programa kao vrste autorskog dela, od fundamentalnog je značaja za zaštitu interesa nosilaca autorskog prava na programu. Za razliku od drugih autorskih dela (na primer dela iz oblasti literature), računarski programi ne mogu da vrše svoju funkciju bez njihovog istovremenog umnožavanja. Ta činjenica izdvaja ovu kategoriju autorskih dela od ostalih i zahteva posebna pravila kada je reč o isključivom pravu autora ili nosioca autorskog prava na umnožavanje autorskog dela. Iz tog razloga, ovim članom predviđaju se određena ograničenja isključivog prava autora na umnožavanje računarskog programa. Kada zakon ne bi propisao ta ograničenja, autor bi bio u poziciji da spreči zakonitog vlasnika primerka računarskog programa da program koristi na redovan i uobičajen način. Razlog za to leži u sledećem: koristiti računarski program na redovan i uobičajen način, neizostavno znači i umnožavati ga. Primera radi, prilikom “startovanja” programa, on se u celini ili u jednom delu neminovno “umnožava” u radnoj memoriji računara i to je uobičajena posledica tog tehnološkog procesa. Takva kopija računarskog programa može da bude (i vrlo često jeste) privremena. Moguće je da uopšte ne ostavi bilo kakve tragove nakon što sistem bude isključen (na primer Linux distro pod imenom “Tails”), ali kopija je u jednom trenutku nastala i jedno vreme postojala u memoriji računara. Suština ovog ograničenja autorskog prava sastoji se u potrebi da se zakonitom vlasniku primerka računarskog programa omogući nesmetano korišćenje tog računarskog programa. Isto važi i za otklanjanje grešaka u računarskom programu, ako se program koristi u skladu sa njegovom namenom. Zakon ne spominje izričito da se ovde mora nužno raditi o

“umnožavanju” računarskog programa, već da se pravo na otklanjanje grešaka podrazumeva ako je to neophodno za njegovu namenu. U tom smislu, ovde je reč o ograničenju prava na preradu dela. Zakoniti imalac primerka računarskog programa može bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade da “učitava, prikazuje, pokreće, prenosi ili smešta računarski program u memoriju računara ako je to neophodno za umnožavanje računarskog programa iz tačke 1. ovog člana”. Spomenute radnje korišćenja računarskog programa predmet su ograničenja onda kada podrazumevaju i “umnožavanje” programa. Na primer, ispitati šta čini “izvorni kod” nekog računarskog programa podrazumeva nužno i

“prikazivanje” tog programa na računarskom monitoru, dakle, njegovo umnožavanje. Kada je reč o pravljenju rezervne kopije računarskog programa na trajnom telesnom nosaču, ukoliko je to neophodno za njegovo korišćenje, takvo umnožavanje se priznaje zakonitom imaocu primerka računarskog programa i ne može se zabraniti ugovorom.

Predlogom Zakona je predložena i izmena prema kojoj je “lice koje ima pravo da koristi primerak računarskog programa ovlašćeno da, bez dozvole nosioca prava, posmatra, ispituje ili testira rad računarskog programa sa ciljem da utvrdi ideje i principe na kojima počiva bilo koji od elemenata računarskog programa, pod uslovom da to čini dok preduzima radnje učitavanja, prikazivanja, pokretanja, prenosa ili smeštanje programa za koje je ovlašćen da ih čini.” Predloženom izmenom se ograničava autorsko pravo sa ciljem da se zakonitom vlasniku primerka autorskog dela omogući analiza računarskog programa kako bi utvrdio njegov izvorni kod. To najčešće nije moguće bez istovremenog umnožavanja samog programa. Razlog ovakvog ograničenja leži u potrebi za interoperabilnošću računarskih programa sa drugim računarskim programima i određenim hardverom. Interoperabilni su oni programi koji mogu da rade zajedno. Na primer, Windows operativni sistem i Microsoft Office kao softverski paket su interoperabilni, a to znači: kada se instalira Microsoft Office u Windows, on može uobičajeno i bez prepreka da se koristi. Ti programi su interoperabilni. Ali ako se Microsoft Office instalira u Ubuntu, on neće raditi. Ti programi nisu interoperabilni. Kao jedan od pojmova koji je od ključne važnosti za obrazloženje ovog ograničenja, izdvaja se pojam softverskog interfejsa.

U najširem smislu, računarski interfejs je aspekt računarskog programa koji omogućava interakciju tog programa sa drugim računarskim programima ili ostalim komponentama kompjuterskog sistema, ili interakciju između korisnika i programa. Na primer, video igra pravljena za Windows neće raditi pod Linux-om. Da bi radila pod Linux-om neophodno je da se njen izvorni kod prilagodi tom operativnom sistemu, odnosno, da ga programer učini interoperabilnim. Takođe, ako neko razvija određeni plag-in za neki muzički program, on mora da prilagodi svoj program postojećem programu, a to znači da pre svega utvrdi karakteristike njegovog interfejsa (interface specifications) i da onda svoj plag in program prilagodi tim karakteristikama. U suprotnom njegov program jednostavno neće raditi sa tim programom. Karakteristike interfejsa (interface specifications), moraju se razlikovati od njihove implementacije (interface implementation). Interfejs specifikacije su pravila na kojima počiva rad nekog softvera, odnosno, pravila na osnovu kojih softver komunicira sa drugim softverom i drugim delovima kompjuterskog sistema. “Interfejs implementacije” su, kao što im i sam naziv govori, primeri primene tih pravila u računarski kod. U tom pogledu mora se imati u vidu da predmet zaštite autorskog prava nisu principi na kojima počiva rad nekog računarskog programa (“interfejs specifikacije”), već njihova primena, njihov neposredan, vidljivi izraz, ono što vidimo na kompjuterskom monitoru kada pokrenemo računarski program, a to znači - interfejs implementacije.

Bez obzira što principi i pravila na kojima počiva rad nekog računarskog programa nisu pogodni da budu zaštićeni autorskim pravom, lice koje pravi novi računarski program nailazi na problem saznanja tih pravila i principa na kojima počiva rad računarskog programa, što programeru onemogućava da razvije program koji je interoperabilan sa izvornim programom. Šifra (Code) nekog računarskog programa ima više pojavnih oblika: izvorni kod (source code) je ono što programer prvo napiše i to je zapravo tekst napisan na engleskom jeziku (zato se u autorskom pravu računarski programi svrstavaju u pisana dela). Object code je niz nula i jedinica i razumljiv je samo računarima. Kao međukorak između ova dva koda izdvaja se assembly code. Da bi neko saznao izvorni kod (source code) neophodno je da krene od Object code-a i da onda kroz “obrnutu analizu” sazna kako glasi source code. To mu je neophodno, kako je već naglašeno, da postigne interoperabilnost svog programa sa programom koji analizira. Sve te radnje najčešće, međutim, podrazumevaju i umnožavanje samog računarskog programa. Da ne bi programer bio sprečen da analizira izvorni kod neophodan za postizanje interoperabilnosti, članom 57. važećeg zakona mora da se ograniči pravo autora da programeru zabrani umnožavanje računarskog programa.

Član 57. Pravno uređuje pitanje dekompilacije računarskog programa. Nije potrebna dozvola autora ili nosioca autorskog prava, niti je potrebno plaćati naknadu nosiocu autorskog prava na računarskom programu, ako se umnožavanje njegovog računarskog programa čini zato što je to neophodno za postizanje interoperabilnosti sa drugim, nezavisno stvorenim programima. Ovo ograničenje razlikuje se od prethodnog u jednome: ovde se izvorni kod saznaje kroz dekompiliranje programa, dok se član 57. važećeg zakona odnosi takođe na saznanje izvornog koda, ali ne kroz dekompiliranje programa, već kroz njegovo posmatranje na ekranu, učitavanje programa i tako dalje. Član 58. Zakona pravno uređuje situaciju daleko dubljeg zadiranja u suštinu računarskog programa, kroz njegovu dekompilaciju. Dekompilacija programa je proces obrnut od njegove kompilacije: kompiliranje računarskog programa je redovan put njegovog stvaranja (i sastoji se u sledećem: programer napiše Source Code -tekst na engleskom jeziku, uz pomoć kompajlera taj kod se prevodi u mašinski čitljiv kod koji se zove Assembly Code - međukorak je neophodan da bi procesor razumeo izvorni kod, pa na kraju kompajler prevodi Assembly Code u Object Code koji čine jedinice i nule: jezik koji računari koriste u svom radu), a dekompiliranje programa je proces koji ide u suprotnom smeru (programer mora da utvrdi Object Code, potom Assembly Code i na kraju, kao cilj svega, Source Code). Dekompiliranje programa podrazumeva umnožavanje izvornog koda i njegove forme i pravno je dozvoljeno pod određenim uslovima: neophodno je da radnje dekompiliranja programa (umnožavanje njegovog izvornog koda i njegove forme) preduzima nosilac licence ili druga osoba koja ima pravo da koristi primerak programa ili lice koje je od strane tih lica ovlašćeno da preduzima te radnje. Podaci koji su neophodni za postizanje interoperabilnosti ne smeju da budu dostupni programeru na neki drugi način, iz čega proizlazi da je proces dekompiliranja pravno dopušten samo kao poslednje sredstvo za postizanje interoperabilnosti. Ako se do tih podataka može doći kroz učitavanje ili prikazivanje programa, na primer, onda dekompiliranje neće biti dozvoljeno. Takođe, dekompiliranje programa je dozvoljeno samo i isključivo radi postizanja interoperabilnosti tog programa sa drugim, nezavisno stvorenim programom, a ne i iz nekih drugih razloga, na primer, samo zato što programer želi da sazna izvorni kod tuđeg programa, zato da bi stvorio novi, konkurentski softver. Programer, prilikom dekompiliranja programa, mora da se ograniči na one delove programa koji su mu neophodni za dekompiliranje, što je faktičko pitanje o kom će odlučiti sud, ako dođe do spora. Autoru računarskog programa, odnosno nosiocu autorskog prava na računarskom programu, pripada niz isključivih imovinskih prava na osnovu kojih je samo autor odnosno nosilac autorskog prava, ovlašćen da dozvoli ili zabrani iskorišćavanje svog autorskog dela. Svrha člana 58. Zakona da legalni imalac računarskog programa - nosilac licence ili druga osoba koja ima pravo da koristi primerak računarskog programa može da preduzme određene radnje bez dozvole nosioca prava, pod strogo definisanim uslovima. Svrha ovog ograničenja autorskog prava je potreba da se legalnom korisniku računarskog programa omogući preduzimanje određenih radnji iskorišćavanja tog računarskog programa u slučajevima kada je potrebno, na primer da se izradi računarski program koji treba da funkcioniše zajedno sa zaštićenim računarskim programom. Ovim ograničenjem se garantuje legalnom korisniku računarskog programa minimalni nivo slobode u vezi sa računarskim programom za čije korišćenje je legalno stekao pravo, tako da taj legalni korisnik može da bude siguran da korišćenjem računarskog programa pod uslovima propisanim članom 58. neće učiniti povredu autorskog prava.

Član 58. (Suspenzija autorskog prava u cilju privremenog umnožavanja dela) Na osnovu ove odredbe, primera radi, zaštićeni su provajderi internet usluga od odgovornosti za povredu autorskog prava kroz umnožavanje tuđih autorskih dela. Do takvog umnožavanja dolazi na njihovim serverima, bez njihove volje i bez njihove kontrole. To je jednostavno, nužna posledica tehnološkog procesa prenosa podataka na internetu.

Član 59. (Suspenzija autorskog prava u svrhu citiranja) Predloženim članom 60. je omogućeno citiranje pojedinačnog kratkog autorskog dela, na primer aforizama, ili haiku poezije. Takođe, dozvoljeno je i citiranje kratkih odlomaka autorskih dela što se pokazalo kao loše rešenje, neprimenljivo u slučajevima kada je reč o autorskim delima malog obima koja je nemoguće ili vrlo teško “deliti”, a da pri tom ne izgube smisao. S druge strane, neki primeri iz uporedno pravne prakse pokazuju da je i citiranje čitavih autorskih dela u svrhu ilustracije ili potvrde nekog stava koji autor iznosi takođe opravdano. Koliki citat može da bude da bi se smatrao citatom, a ne neovlašćenim preuzimanjem delova tuđeg autorskog dela, pitanje je o kojem se mora suditi u svakom konkretnom slučaju.

Iako Zakon ne navodi definiciju citata, pod tim se podrazumeva integrisanje delova jednog autorskog dela u drugo, ili pak integrisanje čitavog, (ali kratkog) autorskog dela u drugo delo. Takođe, iako to Zakon izričito ne kaže, citirano delo mora na neki način da bude komentarisano u delu u koje je integrisano, ili da pak to delo po sebi predstavlja komentar dela u okviru kog se citira. U svakom slučaju, mora da postoji “intelektualna veza” između citiranog autorskog dela i dela u okviru kojeg je citirano delo navedeno. S druge strane, pitanje je da li citat može da bude opravdan i onda kada se navodi samo iz estetskih razloga. Na primer, kada u nekoj pesmi citiramo stih nekog poznatog pesnika, zato što kao takav “pristaje” našoj celini i doprinosi njenoj lepoti. Smatramo da ne može, ako se ima u vidu da se citat navodi sa jasnim ciljem: radi ilustracije, potvrde ili reference.

Zakon predviđa da je “dozvoljeno bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje, kao i drugi oblici javnog saopštavanja kratkih odlomaka autorskog dela (pravo citiranja)”. To znači, pre svega, da se pravo citiranja ne odnosi samo na pisana dela, već i na druga dela jer zakon nikakvu posebnu ogradu u tom smislu ne postavlja. Ipak, kada Zakon kaže da se u svrhu citata mogu koristiti i “pojedinačna kratka autorska dela”, smatramo da se ovaj pojam mora ograničiti na određene vrste autorskih dela koja zaista mogu da budu kratka ili duga. Ne postoje kratka ili duga dela likovne umetnosti, primera radi, pa se određena fotografija, ilustracija, kartografsko delo i tako dalje, ne mogu u celini integrisati u neko drugo autorsko delo, radi “potvrde, ilustracije ili reference”. Reč kratko odnosi se na vreme i ne može da se primeni na svaku vrstu autorskog dela. Kratak je film, neka melodija, u duhu našeg jezika je reći i da je kratka neka priča ili pesma, ali ne i slika ili neko drugo delo likovne umetnosti. Iz tog razloga smatramo da se u smislu ovog ograničenja ne mogu koristiti, u svom integralnom obliku, dela iz oblasti likovne umetnosti.

Pravo citiranja se ne vezuje nužno za fizičko umnožavanje dela, (na primer, navođenje nečijih naučnih stavova u određenom tekstu) već se može koristiti i prilikom javnog saopštavanja nekog dela, na primer, prilikom držanja nekog govora.

U ovom članu je navedeno da se citiranje mora vršiti u skladu sa dobrim običajima, što je uslov predviđen i članom 10(1) Bernske konvencije. Ovaj uslov je samo preciziranje onog opšteg uslova iz člana 51. Zakona, da se korišćenje autorskih dela u pravnom režimu ograničenja autorskog prava mora uvek kretati u granicama poštovanja legitimnih interesa autora i ne sme izlaziti iz okvira normalnog iskorišćavanja autorskog dela. Zakon postavlja ograničenje u pogledu svrhe citiranja i kaže da se citati mogu koristiti

“radi ilustracije, potvrde ili reference” ali i to uslovljava zahtevom da se ilustracija, potvrda ili referenca čine u skladu sa dobrim običajima. Na primer, ako bismo izneli stav o nekom naučnom pitanju u dve rečenice, a onda citirali tri strane tuđeg teksta, kao ilustraciju za takav stav? Ili, ako bismo određeno naučno delo u celini sastavili od citata tačno određenog autora, tako da predstavlja zamenu za neko njegovo delo?

Novim Zakonom lice koje vrši citiranje oslobađa se od obaveze navođenja naziva citiranog dela, njegovog autora ili izdavača, ukoliko ti podaci nisu poznati, čime se Zakon usklađuje sa članom 5, st. 3 pod d) Direktive EU o harmonizaciji određenih aspekata autorskog prava i srodnih prava u informatičkom društvu, br. 2001/29.

Napominjemo da je ovo jedino ograničenje autorskog prava koje Bernska konvencija predviđa kao obavezno za sve države potpisnice, dok se sva druga mogu predvideti, na način i pod uslovima koje zemlje članice same propišu.

Član 60. (Suspenzija autorskog prava u korist radiodifuzne organizacije) Na osnovu ovog izuzetka, a u slučaju da je autor već dao emiteru dozvolu da njegovo delo emituje, emiter može bez dozvole autora i bez plaćanja naknade, da takvo autorsko delo snimi (sopstvenim sredstvima) radi emitovanja u sopstvenoj emisiji. Ovde se radi o kratkotrajnim, tzv. prolaznim, (efemernim), snimcima koji se u kratkom roku moraju obrisati. Ponovno emitovanje tog snimka zahteva ponovnu dozvolu autora. Smisao ovog ograničenja je da emiterima koji su već dobili dozvolu od autora da njegovo delo emituju, a koji zbog programskih ili tehničkih razloga ne mogu “uživo” da emituju delo, omogući

 

da to delo i snime radi emitovanja u sopstvenoj emisiji. Ovo je i jedno od ograničenja koje je predviđeno članom 5. st. 2. tačka (d) Direktive o informatičkom društvu.

Član 61. (Suspenzija autorskog prava u svrhu dvodimenzionalnog umnožavanja dela koja se trajno nalaze izložena na ulicama, trgovima i drugim otvorenim javnim mestima) Ovo ograničenje uvedeno je kao rezultat nužnosti jer je faktički nemoguće kontrolisati umnožavanje autorskih dela koja se trajno nalaze izložena na trgovima ili drugim javnim mestima (na primer spomenici). U tom smislu, dozvoljeno je dvodimenzionalno umnožavanje (fotografisanje, na primer) spomenika, murala, drugih fotografija, itd. Potrebno je primetiti da se ograničenje odnosi samo na dvodimenzionalno umnožavanje što znači da pravljenje trodimenzionalnih kopija (makete spomenika, primera radi) nije obuhvaćeno ovim ograničenjem. Član 78. uređuje to ograničenje.

Član 62. (Suspenzija autorskog prava za potrebe izrade kataloga) Dozvoljeno je za potrebe izrade kataloga javnih izložbi ili javnih prodaja, bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade, umnožavanje izloženih dela i stavljanje u promet tako umnoženih primeraka.

Član 63. (Suspenzija autorskog prava u svrhu demonstracije rada uređaja) U prodavnicama, na sajmovima i drugim mestima gde se demonstrira rad uređaja za snimanje, reprodukovanje i prenos zvuka i slike, dozvoljeno je bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavanje dela na nosač zvuka i slike, javno saopštavanje dela sa tog nosača, kao i javno saopštavanje dela koje se emituje, ali samo u meri u kojoj je to neophodno za demonstriranje rada uređaja. Ovo ograničenje se odnosi na tri različita imovinskopravna ovlašćenja koja Zakon priznaje autoru: 1) umnožavanje dela na nosač zvuka i slike (dakle, ne i na nosač slike!), 2) javno saopštavanje dela sa tog nosača (na primer, kada u prodavnici neko sa tv-a javno saopštava snimak sa blu rej diska) i 3) javno saopštavanje dela koje se emituje (na primer kada neko u prodavnici tehničkih uređaja sa izloženog TV-a prikazuje kupcima film koji se u tom trenutku emituje). Umnožavanje po obimu sme da bude takvo da ne izlazi iz okvira koji diktiraju potrebe demonstracije rada uređaja.

Član 64. (Suspenzija autorskog prava u interesu lica sa invaliditetom) Postoji potreba da se pomogne osobama sa invaliditetom kako bi lakše mogla da koriste pojedine vrste autorskih dela. Članom 65. Zakona predviđeno je posebno ograničenje autorskog prava u interesu lica sa invaliditetom.

Veliki broj evropskih zemalja je u svojim zakonima predvideo ovo ograničenja autorskog prava. Osobe sa invaliditetom, kao na primer slepe ili slabovide osobe, nisu u mogućnosti da čitaju pisana dela u formi u kojoj se ona najčešće objavljuju. Da bi im to bilo omogućeno, pisana dela moraju se modifikovati i prilagoditi potrebama ovih lica. Primera radi, pisana autorska dela mogu se zabeležiti u formi zvučnog zapisa, može im se povećati font, mogu biti napisana Brajevim pismom i tome slično. Ovim ograničenjem obezbeđeno je da monopolsko pravo autora ne predstavlja nerazumnu ili diskriminatornu prepreku za pristup kulturnim materijalima od strane osoba sa invaliditetom. Formulacija ovog ograničenja autorskog prava, uz doslednu primenu zajedničkih odredbi o ograničenju autorskog prava, u potpunosti osigurava da će ovo ograničenje biti primenjivano samo u posebnim slučajevima, koji nisu u suprotnosti sa uobičajenim iskorišćavanjem dela i na način da se ne vređaju legitimni interesi autora. Uvođenje ovog ograničenja je u potpunosti u skladu i sa Strategijom Vlade Republike Srbije za unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji za period od 2020. do 2024. godine, “Službeni glasnik RS”, broj 44 od 27. marta 2020. godine kojom je kao jedan od opštih ciljeva utvrđeno i osiguranje pristupa osobama sa invaliditetom,

 

informacijama, komunikacijama i uslugama namenjenih javnosti, a u cilju stvaranja jednakih mogućnosti i unapređenja položaja osoba sa invaliditetom.

Članovi 65-67 (Suspenzija autorskog prava u interesu lica koja su slepa, slabovida ili na drugi način onemogućena da koriste štampane materijale) Članovima 65 – 67. Zakona uvodi se suspenzija autorskog prava u interesu lica koja su slepa, slabovida ili na drugi način onemogućena da koriste štampane materijale. Republika Srbija se Zakonom o potvrđivanju Marakeškog ugovora za omogućavanje pristupa objavljenim delima od strane lica koja su slepa, slabovida ili na drugi način onemogućena da koriste štampane materijale (“Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 1/2020, u daljem tekstu: Marakeški ugovor) obavezala da će predvideti suspenziju ili ograničenja autorskog prava da bi se omogućilo umnožavanje, stavljanje u promet i davanje na poslugu primeraka autorskih dela u formatima koji su prilagođeni slepim i slabovidim licima, kao i da bi se omogućila prekogranična razmena takvih primeraka. Navedenim odredbama se slepim i slabovidim licima, kao i ustanovama koje se bave obrazovanjem i stručnim osposobljavanjem navedenih lica, omogućava da mogu da pretvaraju objavljena autorska dela (knjige, časopise, notne zapise i drugi štampani materijal) u formate koji su prilagođeni slepim i slabovidim licima, bez potrebe da traže saglasnost od nosilaca autorskog prava. Cilj koji treba da se postigne ovim odredbama je da se slepim i slabovidim licima poboljša dostupnost knjiga, časopisa, novina i drugih publikacija da bi njima mogli da se koriste u istoj meri u kojoj to mogu lica bez poteškoća ili invalidnosti. Navedene odredbe su usaglašene sa Direktivom 2017/1564 EU o određenom dozvoljenom korišćenju dela i drugih predmeta zaštite koji su zaštićeni autorskim pravom i srodnim pravima u interesu lica koja su slepa, slabovida ili imaju druge poteškoće u korišćenju štampanih materijala i o izmeni Direktive 2001/29 EZ o usklađivanju određenih aspekata autorskog i srodnih prava u informacionom društvu, a kojom je na teritoriji zemalja članica EU, na harmonizovan način, obezbeđena primena Marakeškog ugovora. Navedene odredbe su usaglašene i sa Uredbom 2017/1563 EU o prekograničnoj razmeni između EU i trećih zemalja primeraka u prilagođenom formatu određenih dela i drugih predmeta zaštite koji su zaštićeni autorskim pravom i srodnim pravima u interesu lica koja su slepa, slabovida ili imaju druge poteškoće u korišćenju štampanih materijala.

Član 65. Zakona određuje krug lica u čijem interesu je uvedena suspenzija autorskog prava, propisuje ovlašćenja koja navedena lica mogu da vrše bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade i definiše šta se smatra primerkom autorskog dela u prilagođenom formatu.

Suspenzija autorskog prava se propisuje u interesu slepih lica, lica koja imaju oštećenje vida ili drugi hendikep u pogledu opažajnih sposobnosti ili mogućnosti čitanja. Da bi navedena lica mogla da koriste suspenziju propisanu ovim članom potrebno je da je njihovo oštećenje vida ili hendikep u pogledu njihovih opažajnih sposobnosti takav da se ne može popraviti do mere da njihov vid bude isti kao i vid osoba koje nemaju takav hendikep ili oštećenje vida. U pogledu uslova koji se odnosi na mogućnost popravljanja vida na konferenciji održanoj povodom usvajanja Marakeškog ugovora, 27.6.2013. godine, zemlje učesnice su potpisale izjavu po kojoj navedeni uslov treba razumeti na način da uprkos tome što je lice sa oštećenjem vida preduzelo razumni napor da sebi pomogne, njegov hendikep nije mogao da se ukloni do mere koja je potrebna da živi i radi kao i lica koja takav hendikep nemaju.

Pored lica koja imaju oštećenje vida, suspenzijom autorskog prava se mogu koristiti i lica koja imaju fizički hendikep zbog koga ne mogu da drže ili koriste knjigu, na primer zato što im drhte ruke ili ne mogu da fokusiraju pogled ili da pokreću oči u meri koja je potrebna za čitanje.

Svim navedenim licima na koja se odnosi suspenzija, kao i licima koja nastupaju u ime tih lica (lica koja izrađuju dela u prilagođenom formatu u ime slepih ili slabovidih lica) dozvoljeno je da bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavaju i prerađuju primerke objavljenih autorskih dela da bi izradila primerke dela u formatu koji je prilagođen za korišćenje tih lica. Delom u prilagođenom formatu smatra se, na primer, Brajevo pismo, uvećani font slova, prilagođene e-knjige, zvučne knjige s posebnom navigacijom i sl.

Ovim licima dozvoljeno je da primerke dela u prilagođenom formatu stave u promet (radi isključivog korišćenja od strane slepih i slabovidih lica) i da ih učine dostupnim javnosti žičnim i bežičnim putem na način koji omogućava pojedincu (slepim i slabovidim licima) individualni pristup delu sa mesta i u vreme koje on odabere. Suspenziju imaju pravo da koriste i neprofitne organizacije kojima je pružanje usluga obrazovanja, stručnog osposobljavanja, prilagođenog čitanja i omogućavanje pristupa informacijama slepim i slabovidim licima osnovna ili jedna od osnovnih delatnosti (ovlašćena tela). Navedene organizacije u praksi najčešće i stvaraju primerke dela u formatu prilagođenom za slepa lica i takve primerke dela čine dostupnim slepim licima.

Član 66. Ovom odredbom se uređuje prekogranična razmena primeraka dela u prilagođenom formatu.

Stavom 1. ovog člana je predviđeno da ovlašćeno telo ili lice koje je slepo ili slabovido ima pravo da bez dozvole autora i bez naknade uveze ili na drugi način pribavi primerak dela u prilagođenom formatu, ako je takav primerak dela stavljen u promet, javno saopšten u smislu člana 32. Zakona ili na drugi način učinjen dostupnim od strane ovlašćenog tela koje ima sedište u nekoj od zemalja članica Marakeškog ugovora. Ova odredba omogućava da se izbegne nepotreban rad i troškovi koji su vezani za izradu primeraka dela u prilagođenom formatu koji već postoje u drugim državama članicama Marakeškog ugovora (25.1.2021. godine je bilo 79 država članica ovog ugovora).

Stavom 2. ovog člana je predviđeno da ovlašćeno telo koje je u Republici Srbiji načinilo primerak dela u prilagođenom formatu ima pravo da bez dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade taj primerak stavi u promet, javno saopšti u smislu člana 32. Zakona ili na drugi način učini dostupnim licu koje je slepo ili ovlašćenom telu koje ima poslovno sedište u državi članici Marakeškog ugovora. Iz ovog sledi da kada u Republici Srbiji, primera radi, bude načinjen primerak dela u prilagođenom formatu, takav primerak može da se distribuira u susednoj Bosni i Hercegovini direktno korisniku ili tamošnjem ovlašćenom telu.

Članom 66. Zakona Republika Srbija izvršava najznačajniju obavezu preuzetu potvrđivanjem Marakeškog ugovora koja se odnosi na obezbeđivanje uslova za prekograničnu razmena primeraka dela u prilagođenom formatu (član 5. Marakeškog ugovora).

Članom 67. Zakona se propisuju određene obaveze ovlašćenim telima da ne bi došlo do neovlašćenog korišćenja primeraka dela u prilagođenom formatu. Ovlašćena tela su dužna da se staraju da se primerci dela u prilagođenom formatu stavljaju u promet, javno saopštavaju u smislu člana 32. Zakona i na drugi način čine dostupnim isključivo licima koja su slepa ili drugim ovlašćenim telima. Ovlašćena tela su takođe dužna da preduzimaju mere kako bi sprečila neovlašćeno umnožavanje, javno saopštavanje u smislu člana 32. Zakona i na drugi način činjenje dostupnim javnosti primeraka dela u prilagođenom formatu. Da bi se sprečilo neovlašćeno korišćenje ovih primeraka ovlašćena tela su dužna da vode evidenciju o njihovom korišćenju, kao i registar dela koje poseduju.

Da bi lica koja su slepa, kao i ovlašćena tela mogla da budu informisana o primercima dela u prilagođenom formatu koje poseduje jedno ovlašćeno telo, stavom 2. ovog člana propisano je da su ovlašćena tela obavezna da na zahtev slepih ili drugih ovlašćenih tela dostavljaju ovim licima i telima popis dela čije primerke poseduje u prilagođenom formatu, kao i nazive i podatke za kontakt ovlašćenih tela sa kojima razmenjuju primerke dela u prilagođenom formatu.

Stavom 4. ovog člana propisano je da će nadležni organ pozvati ovlašćena tela sa teritorije Republike Srbije da mu na dobrovoljnoj osnovi dostave svoje nazive i podatke za kontakt. Ova odredba ima za cilj podsticanje razmene primeraka dela u prilagođenom formatu, kako između ovlašćenih tela koja postoje u Republici Srbiji, tako i u drugim državama (prekogranična razmena). Organ nadležan za poslove intelektualne svojine (nadležni organ) će informacije o ovlašćenim telima u Republici Srbiji učiniti dostupnim Svetskoj organizaciji za intelektualnu svojinu kao i drugim ovlašćenim telima, čime će Republika Srbija ispuniti obavezu iz člana 9. Marakeškog ugovora.

Član 68. (Suspenzija autorskog prava u svrhu prerade dela) Dopuštena je slobodna prerada objavljenog autorskog dela ako se radi o parodiji ili karikaturi, ako to ne stvara ili ne može stvarati zabunu u pogledu izvora dela.

Delo parodije je izvedeno autorsko delo stvoreno sa ciljem da ismeje originalno autorsko delo, njegovu tematiku, stil, njegovog autora, ili nešto treće, kroz humor, satiru ili ironiju. To je komična imitacija nekog “ozbiljnog” dela. Budući da parodija nužno podrazumeva korišćenje tuđeg autorskog dela, neminovno se postavlja pitanje odnosa autora originalnog dela i autora dela parodije. Malo je verovatno da je neko voljan da daje dozvolu za pravljenje parodije svog dela jer niko ne voli da bude predmet ismevanja, pa je zato uvedeno ovo ograničenje autorskog prava, slobodna prerada tuđeg autorskog dela na komičan način – parodija.

Radi boljeg razumevanja prirode ovog ograničenja autorskog prava, navešćemo jedan primer iz uporednog prava.

Vrhovni sud Sjedinjenih Američkih Država u sporu Campbell v. Acuff-Rose Music, Inc. opisao je parodiju kao primer fer upotrebe tuđeg autorskog dela. U presudi, sud je pored ostalog naveo da “kao i drugi oblici društvenih kritika i komentara, parodija može da ima koristan efekat, bacajući novo svetlo na raniji rad i stvarajući sasvim novi ugao gledanja na određeni problem ili pitanje. Parodija nije duplikat određenog autorskog dela, već izvedeno autorsko delo.”

Veoma je značajno da se u svakom konkretnom slučaju proceni da li je delo parodija zaista parodija, ili se radi o nedozvoljenom korišćenju tuđeg autorskog dela. U gore opisanoj presudi američkog suda rečeno je pored ostalog i ovo:

“Mi ne treba da dozvolimo da današnji muzičari koriste tuđa dela i da nam naknadno objašnjavaju kako je njihova jedina namera bila da daju komentar na ranije radove njihovih kolega. Verovatno svaka obrada neke stare kompozicije može da se okarakteriše kao komentar originala i verovatno svaka na određen način zvuči interesantno, zato što je zanimljivo čuti kako neke stare melodije zvuče u nekom novom muzičkom žanru. Čak i rep verzija Betovenove Pete simfonije zvuči tako da ljude tera na smeh. Ali, ako dozvolimo da se svaka jeftina obrada nazove parodijom, mi ćemo oslabiti autorsko pravo.” Sud je napravio razliku između parodije i satire. Dok delo parodije uvek predstavlja komičan komentar na neko drugo originalno delo, satira je korišćenje originalnog dela sa ciljem da se kritikuje neko ili nešto. Na primer, kada koristimo nečije autorsko delo da bismo na satiričan način kritikovali postojeće stanje u društvu, politici ili ekonomiji. To je kritika koja ima daleko širi kontekst i ne mora nužno da se podrazumeva korišćenje nečijeg autorskog dela, već se to može činiti i na brojne druge načine. Čak i takva upotreba autorskog dela, može, u sklopu svih okolnosti slučaja da predstavlja dozvoljeno ograničenje autorskog prava, mada mnogo ređe nego delo parodije.

Član 69. (Suspenzija autorskog prava u svrhu korišćenja dela čiji autor nije poznat) Ovim članom uvedeno je novo ograničenje autorskog prava u korist javnih biblioteka, obrazovnih institucija, muzeja, arhiva, ustanova za čuvanje filmske ili zvučne baštine i organizacija za radiodifuziju koje vrše funkciju javnog medijskog servisa. Ovim ograničenjem obezbeđeno je da monopolsko pravo autora na delu čiji autor nije poznat ne predstavlja prepreku za digitalizaciju takvog dela koja se obavlja u javnom interesu. Digitalizacija autorskih dela (knjiga, novina, časopisa, kinematografskih i drugih audiovizuelnih dela i sl.) podrazumeva obavezu pribavljanja dozvole autora dela na umnožavanje dela i na činjenje dela dostupnim javnosti na način da mu pojedinac može pristupiti sa mesta i u vreme koje sam odabere. U slučaju da nosilac autorskog prava na određenom delu nije poznat, ili da se ne može pronaći, digitalizacija takvog dela bez njegovog ovlašćenja predstavljala bi povredu autorskog prava. Da se digitalizacijom kulturne baštine ne bi počinile brojne povrede autorskog prava, ovim članom se kreira poseban pravni status za dela čiji nosioci prava nisu poznati. Pod detaljno propisanim uslovima koji podrazumevaju pažljivu pretragu, bezuspešan pokušaj identifikacije i lociranja nosioca prava na autorskom delu, dozvoljeno je licima u čiju korist se uvodi navedeno ograničenje prava da bez pribavljanja ovlašćenja i bez plaćanja naknade izvrše digitalizaciju tog dela u javnom interesu.

Član 70. Ovaj član definiše šta se smatra autorskim delom čiji nosilac prava nije poznat. Pored autorskih dela definicija obuhvata i fonograme.

Član 71. Glavni uslov da bi se određeno delo smatralo delom čiji nosilac prava nije poznat, te da bi se moglo digitalizovati na osnovu zakonskog ograničenja autorskog prava, jeste da se prethodno sprovede pažljivo pretraživanje u cilju identifikacije i lociranja nosioca prava. Ovaj član detaljno uređuje postupak pretraživanja i propisuje koji izvori informacija moraju da budu konsultovani tom prilikom. Imajući u vidu da je članom 3. stav 2. Direktive 2012/28/EU o autorskim delima čiji nosilac prava nije poznat propisano šta čini minimum izvora informacija za pojedine, posebne kategorije autorskih dela (za objavljene knjige, za novine, časopise i periodične publikacije, za vizuelna dela i za audioviuzuelna dela i fonograme), stavom 1. ovog člana preuzeti su navedeni izvori informacija iz Direktive o autorskim delima čiji nosilac prava nije poznat.

U skladu sa članom 3. stav 4. Direktive o autorskim delima čiji nosilac prava nije poznat, stavom 2. ovog člana propisano je da su institucije i organizacije koje u javnom interesu sprovode digitalizaciju autorskih dela dužne da provere izvore podataka i u drugim državama, ukoliko postoje dokazi na osnovu kojih se može zaključiti da se relevantni podaci o autoru, odnosno nosiocu prava mogu pronaći u tim državama.

U skladu sa članom 3. stav 3. Direktive o autorskim delima čiji nosilac prava nije poznat, stavom 3. ovog člana propisano je da izdavanje dela predstavlja osnovni kriterijum za određivanje da li se pretraživanje određenog dela sprovodi u Republici Srbiji. Ako je delo prvi put izdato u Republici Srbiji ili, ukoliko nije izdato, ako je prvi put emitovano u Republici Srbiji, pretraživanje će biti obavljeno u Republici Srbiji. U slučaju kinematografskih i audiovizuelnih dela kriterijum je sedište ili boravište producenta dela – ukoliko producent dela ima sedište ili boravište u Republici Srbiji pretraživanje će biti sprovedeno u Republici Srbiji.

Članom 4. Direktive o autorskim delima čiji nosilac prava nije poznat, predviđeno je uzajamno priznavanje statusa dela čiji autor nije poznat od strane svih država članica Evropske unije ukoliko je u jednoj državi članici utvrđeno da se radi o delu čiji autor nije poznat. Takvo delo se može koristiti u javnom interesu u skladu sa

Direktivom 2012/28/EU u svim državama članicama EU, čime se pod jednakim uslovima obezbeđuje pristup ovim delima u svim državama članicama EU. Stavom 6. ovog člana propisano je da će autorsko delo ili fonogram za koji je u nekoj članici EU utvrđen status dela čiji nosilac prava nije poznat imati taj status i u Republici Srbiji.)

Član 72. Ovim članom je propisana obaveza javno dostupnih biblioteka, obrazovnih institucija, muzeja, arhiva, ustanova za čuvanje filmske ili zvučne baštine i organizacija za radiodifuziju koje vrše funkciju javnog medijskog servisa da vode i da čuvaju evidenciju o sprovedenim pažljivim pretraživanjima i da informacije iz navedene evidencije dostavljaju Zavodu za intelektualnu svojinu. Evidencija o rezultatima sprovedenih pretraživanja obuhvata sve nalaze na osnovu kojih se autorsko delo ili fonogram mogu smatrati delom, odnosno fonogramom čiji autor nije poznat. Zavod za intelektualnu svojinu je obavezan da informacije o delima čiji autor nije poznat bez odlaganja prosledi Zavodu za intelektualnu svojinu EU koji na nivou EU vodi elektronsku bazu podataka dela za koja je utvrđeno da njihovi autori nisu poznati. Svrha postojanja navedene baze podataka EU je da se omogući svima da koriste rezultate sprovedenih pretraživanja u jednoj državi EU, da ne bi dolazilo do nepotrebnog trošenja resursa na ista pretraživanja od strane subjekata u drugim državama EU. Ovaj član je usklađen sa odredbama člana 3, st. 5. i 6. Direktive o 2012/28/EU.

Član 73. Moguće je da nakon što je pažljiva pretraga za autorom, odnosno nosiocem prava na određenom autorskom delu ili fonogramu dovela do zaključka da je nosilac prava na delu ili fonogramu nepoznat i nakon što se pristupilo digitalizaciji tog dela, autor

“pojavi”, odnosno istakne svoja prava na tom delu. To autor može da učini u svakom trenutku i to tako što će autor ili udruženje autora ili organizacija za kolektivno ostvarivanje prava uputiti organizaciji ili instituciji koja je delo digitalizovala, odgovarajuću i verodostojnu informaciju u kojoj će istaći svoja prava na delo, odnosno fonogram.

Ovim članom je propisano pod kojim uslovom će se smatrati da je došlo do promene statusa dela. U skladu sa članom 6. stav 5. Direktive o autorskim delima čiji nosilac prava nije poznat, stavom 2. ovog člana predviđeno je da autor ili nosilac prava ima pravo na pravičnu naknadu za izvršeno korišćenje dela ili fonograma, kao i da ovu naknadu može da ostvari za najviše tri poslednje godine korišćenja predmeta zaštite. Autor, odnosno nosilac prava na delu ili fonogramu može da nastavi sa vršenjem svojih prava pro futuro.

Član 74. (Suspenzija autorskog prava u svrhu korišćenja dela koje predstavlja nebitan sastojak glavnog dela) Primera radi, kostimi koje glumci nose u nekom filmskom delu predstavljaju nebitan sastojak filmskog dela i u slobodnoj su upotrebi dok se koriste zajedno sa filmskim delom.

Član 75. (Pravljenje zbirki namenjenih nastavi, ispitu ili naučnom istraživanju) Član 75. Zakona predviđa da je dozvoljeno, “bez dozvole autora, a uz obavezu plaćanja autorske naknade, u obliku zbirke namenjene nastavi, ispitu ili naučnom istraživanju, umnožavanje na papiru ili sličnom nosaču, putem fotokopiranja ili bilo kojeg oblika fotografske ili slične tehnike koja daje slične rezultate, odlomaka objavljenih autorskih dela, pojedinačnih kratkih objavljenih autorskih dela u oblasti nauke, književnosti i muzike ili pojedinačnih objavljenih autorskih dela fotografije, likovne umetnosti, arhitekture, primenjene umetnosti, industrijskog i grafičkog dizajna i kartografije ako se radi o objavljenim delima više različitih autora, osim ako to autor izričito ne zabrani.”

Ovo ograničenje autorskog prava predviđa i Bernska konvencija u članu 10(2). Reč je o takozvanoj zakonskoj licenci. Za razliku od svih gore opisanih suspenzija imovinskih prava autora, ovo se razlikuje po jednoj bitnoj stvari: dozvola autora za korišćenje dela nije potrebna, ali se zato mora platiti autorska naknada.

U ovom slučaju, autorsko pravo se ograničava zato što to nalaže širi, društveni interes, interes da se proces obrazovanja odvija nesmetano i efikasno, bez sukoba sa monopolskim pravom autora. Svaki put kada se neka obrazovna institucija susretne sa potrebom korišćenja nečijeg autorskog dela i pravljenja ovakvih zbirki, pred njom se u osnovi postavljaju dve mogućnosti: ili da zatraži dozvolu od nosioca prava za korišćenje određenog autorskog dela, ili da se osloni na zakonom dozvoljena ograničenja od autorskog prava. Problemi sa kojima se obrazovne institucije susreću prilikom pribavljanja prava na korišćenje nekog autorskog dela su uspostavljanje kontakta sa autorom, nerazumno dugi rokovi čekanja njegovog odgovora na učinjenu ponudu, previsoke autorske naknade ili neki drugi uslovi korišćenja autorskog dela, i tako dalje. Sve to nameće potrebu da se uspostavi ovaj vid ograničenja autorskog prava.

Prvo pitanje koje se ovde postavlja jeste pitanje kvantiteta dela koje se kopira. Zakon kaže da se korišćenje odnosi na 1) “odlomke objavljenih autorskih dela”, 2) “pojedinačna kratka objavljena autorska dela u oblasti nauke, književnosti i muzike” i 3) “pojedinačna objavljena autorska dela fotografije, likovne umetnosti, arhitekture, primenjene umetnosti, industrijskog i grafičkog dizajna i kartografije, osim ako se radi o objavljenim delima više različitih autora i pod uslovom da autor to izričito ne zabrani.”

Prvu grupu čine odlomci objavljenih autorskih dela, bez preciziranja o kojima autorskim delima je reč, što znači da se mogu koristiti odlomci svih autorskih dela.

Drugu grupu čine pojedinačna kratka objavljena autorska dela ali samo iz oblasti nauke, književnosti i muzike. Dva su uslova koja moraju da budu ispunjena: autorska dela moraju da budu kratka, i moraju spadati u nauku, književnost i muziku.

Treću grupu čine pojedinačna, objavljena autorska dela iz tačno određenih oblasti stvaralaštva: fotografije, likovne umetnosti, arhitekture, primenjene umetnosti, industrijskog dizajna, grafičkog dizajna i kartografije. U odnosu na treću grupu, nije predviđen uslov da je reč o “kratkim” autorskim delima, budući da se u lepim umetnostima takav kvalitet obično i ne dovodi u vezu sa određenim autorskim delom. Ipak, naglašeno je da se mora raditi o individualnim autorskim delima

Naredno pitanje jeste forma umnožavanja autorskih dela. Zakon kaže da se radi o

“umnožavanju na papiru ili sličnom nosaču, putem fotokopiranja ili bilo kojeg oblika fotografske ili slične tehnike koja daje slične rezultate”. Reč je o reprografskom umnožavanju autorskih dela. Reprografija je umnožavanje određenog grafičkog prikaza, na primer neke slike, crteža, teksta, karte i tako dalje, dakle onoga što se može vizuelno opaziti. To je, preciznije, umnožavanje autorskih dela pravljenjem njihovih telesnih kopija putem fotokopiranja ili štampanja na papiru ili nekom drugom sličnom nosaču. Uz to, danas se pod reprografijom podrazumeva i umnožavanje autorskih dela u digitalnoj formi putem skeniranja, laserskog storiranja podataka na CD ili DVD itd, ili njihovo smeštanje u odgovarajuće elektronske baze podataka. Ovde se nameće i pitanje: da li se umnožavanje kratkih odlomaka nekog muzičkog ili filmskog dela, zabeleženog na nekom fonogramu ili videogramu, može smatrati za reprografsko umnožavanje? Primera radi, iako je muzika izričito spomenuta kao vrsta autorskog dela koja se može umnožavati za potrebe pravljenja zbirki u cilju obrazovanja, nije sasvim jasno da li se to odnosi isključivo na reprografsko umnožavanje notnih tekstova, ili i na umnožavanje audio muzičkih fajlova. Umnožavanje audio fajlova ne može se smatrati za reprografsko umnožavanje, čak i kada se umnožava u digitalnoj formi. Muzika se ne može videti nikako drugačije nego kroz notni tekst. Stoga umnožavanje muzike u njenom audio obliku nije reprografija i ne može se podvesti pod ovo ograničenje autorskog prava.

Kao najkompleksnije izdvaja se pitanje namene umnožavanja gore nabrojanih autorskih dela. Zakon kaže da se to radi u “obliku zbirke namenjene nastavi, ispitu ili naučnom istraživanju.”

Postavlja se pitanje šta se podrazumeva pod nastavom, ispitom i naučnim istraživanjima? Drugim rečima, pitanje je - ko su korisnici ovog ograničenja?

Po jednom shvatanju, kada je reč o ovom ograničenju autorskog prava, nastava se mora odigravati u obrazovnim institucijama svih nivoa i tipova, školama i univerzitetima, ali da se ne može odnositi na generalno obrazovanje koje je namenjeno javnosti u celini, na primer, različiti kursevi koji se mogu naći na internetu. Zakon spominje izraze “nastava”, “ispit” i “naučno istraživanje”, pa se postavlja pitanje da li institucije koje se ne bave obrazovanjem kao svojom osnovnom delatnošću, već to rade povremeno, kao svoju sporednu aktivnost, na primer, državni organi ili pravna lica koja nude informacije o svom radu, o uslugama koje pružaju i na taj način edukuju svoje korisnike ili svoje zaposlene, da li dakle i takve institucije mogu da se koriste ovim ograničenjem? Po jednom shvatanju, ovo ograničenje je namenjeno isključivo obrazovnim institucijama, a ne i institucijama koje se ne bave obrazovanjem. Predlagač smatra da je u slučaju ovog ograničenja autorskog prava presudno u kojoj meri se određena institucija bavi edukativnim aktivnostima i da li to radi na sistematski i organizovan način ili pak povremeno, kada to potreba nalaže. Povremeni seminari koji se ad hoc održavaju u zavisnosti od aktuelnosti određenih pitanja, ne mogu se podvesti pod pojam “nastave”, “ispita” i “naučnog istraživanja”, iako jesu neka vrsta edukacije. “Nastava”, “ispit” i “naučno istraživanje”, aktivnosti su o kojima govori Zakon, odvijaju se na metodološki uređen način, organizovano i stalno i najčešće imaju opšti društveni značaj. S druge strane, ako neko pravno lice organizuje kurs za svoje zaposlene koji se bave popravkom bele tehnike, i pri tom napravi hrestomatiju o tome kako se popravlja bela tehnika, ostaje kao pitanje može li se i takva aktivnost podvesti pod pojam nastave ili pripremanja ispita? Predlagač smatra da može, ako se to čini na ustaljen način i sa jasnim ciljem edukacije zaposlenih bez obzira na to hoće li njihovo znanje na kraju biti provereno na nekom ispitu ili ne.

Ovo ograničenje naročito je važno za prosvetne radnike, zaposlene u školama i na fakultetima. Oni će se pre svih koristiti ovim zakonskim ograničenjem, prilikom pravljenja zbirki namenjenih izvođenju nastave, naučnog istraživanja ili pripremi polaganja ispita. Postoji shvatanje prema kom se pod “izvođenjem nastave” u kontekstu ovog ograničenja smatra samo “diskusija u učionici” između nastavnika i učenika, a pravo da se služi ovim ograničenjem ima samo konkretan nastavnik koji izvodi konkretnu nastavu. Takvo shvatanje isključuje mogućnost da se ovim ograničenjem služe privredna društva koja edukuju svoje zaposlene. Pitanje je koliko kopija autorskih dela i u kom obimu se autorska dela mogu kopirati u ove svrhe. Zakon o tome ništa ne kaže pa ostaje da se oslonimo na prilično širok putokaz – “u svrhu izvođenja nastave”, što je uvek faktičko pitanje. U svakom slučaju, i kod ovog ograničenja autorskog prava se mora voditi računa da ne bude u suprotnosti sa normalnim iskorišćavanjem autorskog dela, i da nerazumno ne vređa interese autora.

Radi boljeg razumevanja ove norme, predlagač navodi i nekoliko primera iz uporednog prava.

Pravo Južne Afrike u pogledu ovog ograničenja ima vrlo detaljna rešenja. U članu 9. Pravilnika o autorskom pravu, predviđeno je da “kopije ne mogu da budu načinjene zato da zamene postojeće antologije, kompilacije ili zbirke”. Takođe, predviđeno je i da se zbirke ne mogu praviti od onih dela koja su po svojoj prirodi efemerna, na primer od beležaka sa predavanja, raznih upitnika i drugih sličnih materijala. Takođe, kopije se ne mogu koristiti kao zamena za kupovinu knjiga ili stručnih magazina i ne mogu se sastojati od ekstrakata autorskih dela jednog te istog autora.

Sumirajući odredbe Pravilnika na pitanje šta nastavnik može da kopira za izvođenje nastave, profesor autorskog prava na Pravnom fakultetu u Johanesburgu, Alen Džejms Keri Kopelin, naveo je sledeće:

1)         jedna kopija pesme, članka, priče ili eseja određenog autora; ili

2)         dve kopije izvoda iz radova određenog autora; ili

3)         kopije tri pesme, članka, priče ili eseja iz određene zbirke ili periodičnog izdanja, ali samo ako se radi o različitim autorima;

Ako školska godina traje devet meseci, do kraja godine učenici (ili studenti) mogu da budu u posedu:

1)         devet pesama, devet članaka, devet priča i devet eseja, ali obavezno različitih autora; ili

2)         osamnaest ekstrakata iz radova devet različitih autora; ili

3)         dvadeset sedam pesama, članaka, priča, eseja iz određene zbirke, pod uslovom da se radi o različitim autorima.

Ipak, kao najvažnije od svega, navodi se to da se kopije autorskih dela mogu koristiti samo za vreme časa i da nisu namenjene tome da ih studenti posle održane nastave slobodno dalje kopiraju i koriste. Dakle, ovde nije reč o zbirkama za slobodnu upotrebu, već strogo namenskim tekstovima koji se mogu koristiti samo za izvođenje nastave, u učionicama i to je sve. To je suština ovog ograničenja.

Naš Zakon ne postavlja ovako precizna ograničenja u pogledu obima materijala koji se može kopirati za potrebe pravljenja zbirki za izvođenje nastave, ali naš Zakon sadrži opštu normu, član 50, koji predviđa da obim ograničenja autorskog prava ne sme da bude takav da se njime nerazumno vređaju interesi autora ili da se sukobljava sa normalnim iskorišćavanjem autorskog dela.

Član 76. (Objavljivanje članaka koji se odnose na tekuća ekonomska, politička i verska pitanja) Ovo je još jedan primer ograničenja autorskog prava u svrhu slobode informisanja. Ovde se radi o dubljem zadiranju u interese autora jer se omogućava umnožavanje i stavljanje u promet primeraka, kao i drugi oblici javnog saopštavanja, članaka koji su objavljeni u drugim sredstvima informisanja. Reč je dakle o čitavim člancima. Iz tog razloga, zakon ne traži dozvolu autora, ali stvara obavezu plaćanja autorske naknade. Ovo je norma koja vodi računa o realnosti koja vlada u sferi informisanja, u vremenu instant vesti i digitalnih medija u kojima se informacije prenose vrlo brzo. Ova odredba prvenstveno uređuje odnos između medija, jer gotovo po pravilu, autorsko pravo na takvim člancima pripada mediju, a ne autoru. Međutim, ukoliko se autor izričito suprotstavi tome, članak se ne može koristiti.

Pored toga, treba uočiti da je ovo ograničenje limitirano na tematski određene članke: reč je o člancima koji se odnose na tekuća ekonomska, politička ili verska pitanja. To znači, da se ovo ograničenje ne odnosi na slobodno preuzimanje članaka iz oblasti kulture, sporta, mode, dokolice, itd.

Član 77. (Trodimenzionalno umnožavanje dela koja su trajno izložena na javnim mestima) Ovo ograničenje se odnosi na trodimenzionalne replike autorskih dela izloženih na trgovima i drugim javnim mestima, reč je preciznije o pravljenju raznih suvenira i drugih sličnih proizvoda. Autor nije u poziciji da to spreči (jer to je faktički nemoguće) ali zato ima pravo na naknadu od takvog umnožavanja i stavljanja u promet.

Drugi stav citiranog člana predviđa izuzetke od tog pravila.

Član 78. i član 79. (Prenos prava nasleđivanjem) Samo imovinska prava autora se nasleđuju. Naslednici mogu da vrše moralno pravna ovlašćenja autora, ali ne mogu da budu njihovi nosioci. Ali to se ne odnosi na sva moralna prava autora. Naslednici ne mogu ni da vrše dva moralno pravna ovlašćenja: pravo na objavljivanje autorskog dela koje nije objavljeno, pod uslovom da je to autor zabranio i 2) pravo na izmenu dela.

Član 80. Moralna prava ne mogu da se prenose ugovorom. Ugovor kojim autor prenosi svoja moralno pravna ovlašćenja na drugo lice, sankcionisan je apsolutnom ništavošću.

Član 81. Autor može da ustupa ili prenosi sva ili pojedina imovinska prava na delu.

Član 82. (Isključivo i neisključivo ustupanje imovinskih prava na delu) Dva

su načina ugovornog prenosa ili ustupanja autorskog imovinskog prava: isključivo i neisključivo. Ako to nije posebno naglašeno u samom ugovoru, važi zakonska pretpostavka da se radi o neisključivom ustupanju autorskog prava.

Član 83. (Ograničenja ustupanja imovinskih prava na delu) Ograničenja u pogledu raspolaganja autorskim pravom su trojaka: predmetna, vremenska i prostorna. Autorsko subjektivno pravo objedinjava čitav korpus imovinskih (i moralnih) ovlašćenja. Autor može na sticaoca da prenese odnosno, da mu ustupi samo imovinska ovlašćenja, i to sva ili samo neka. Primera radi, autor muzičkog dela može da prenese na sticaoca pravo na naknadu od emitovanja, reemitovanja i javnog saopštavanja svog dela, a da ne prenese pravo na umnožavanje i stavljanje u promet takvog dela. To bi bio primer predmetnog ograničenja prenosa autorskog prava. Vremensko ograničenje znači da se pravo na ekonomsko iskorišćavanje autorskog dela vezuje za neki trenutak u vremenu ili pak za sticanje određenih pravnih činjenica. Tipičan primer je izdavački ugovor koji može da bude “oročen” na vreme dok se ne proda tiraž. Najzad, prostorno ograničenje podrazumeva da se pravo na ekonomsko iskorišćavanje autorskog dela ograničava na određeni prostor. Tipičan primer je prodaja muzičkih dela, tačnije, nosača zvuka gde se pravo na distribuciju na teritoriji jedne zemlje daje distributeru na toj teritoriji, a pravo na distribuciju na teritoriji druge zemlje, daje distributeru na teritoriji druge zemlje.

Član 84. (Prenos imovinskih prava autora na treće lice) Ako autor ustupi svoja imovinska prava drugom licu, to drugo lice može dalje da prenese to imovinsko pravo na treće lice, ako se autor (ili autorov naslednik) sa tim saglasi. Takva saglasnost međutim nije potrebna ako je nosilac autorskog prava neko pravno lice onda kada dođe do prenosa tog pravnog lica.

Član 85. (Prenos svojine na originalnom primerku dela) Ova odredba je deklarativnog karaktera i odnosi se prvenstvo na dela likovne umetnosti i na sva druga autorska dela kod kojih forma ne može da se razdvoji od sadržine. Prodaja umetničke slike na primer, ne dovodi do toga da kupac slikarskog platna stekne bilo koje autorsko pravno ovlašćenje na platnu. On stiče samo svojinu na tom delu.

Član 86. (Ustupanje imovinskih prava na budućim delima autora) Iskorišćavanje autorskog dela moguće je ugovoriti i u trenutku kada delo još uvek ne postoji. Za tako nešto neophodno je da delo bude jasno određeno kao predmet ugovora (na primer filmsko delo određenog naslova) i da se u ugovoru tačno navedu imovinskopravna ovlašćenja koja se prenose sa autora na sticaoca. Tipičan primer takvog ugovora je filmsko delo. U trenutku kada producent audiovizuelnog dela zaključi takav ugovor sa koautorima (režiserom, scenaristom, itd.) audiovizuelno delo još uvek ne postoji. S druge strane, ugovor koji bi se odnosio na sva buduća dela nekog autora sankcionisan je apsolutnom ništavošću.

Pored toga, ugovaranje iskorišćavanja autorskog dela na način koji u trenutku zaključenja ugovora nije zakonom predviđen, takođe je sankcionisano apsolutnom ništavošću. Ovo posebno treba imati u vidu, primera radi, kada je reč o činjenju dela dostupnim javnosti. To imovinsko pravo postoji od 2009. godine kod nas. Pre te godine, brojni ugovori o iskorišćavanju autorskih dela, fonograma i interpretacija su zaključivani povodom njihovog iskorišćavanja. Predmet iskorišćavanja, interpretacije i fonogrami, primera radi, mogli su da budu podvrgnuti samo onim oblicima iskorišćavanja koji su u vreme zaključenja ugovora bili predviđeni u zakonu. Sticalac je, primera radi, mogao da stekne pravo na naknadu od javnog saopštavanja fonograma, emitovanja fonograma ili njegovog reemitovanja, ali ne i od stavljanja fonograma na internet i njegovog činjenja dostupnim javnosti. To pravo u to vreme nije postojalo, a pravo koje ne postoji, ne može ni da se prenese sa nosioca prava na drugo lice.

Član 87. (Ustupanje i prenos autorskog prava putem ugovora) Razlika između ustupanja i prenosa u autorskom pravu je razlika između zakupa i prodaje u stvarnom pravu. U pitanju je konstitutivan i translativan prenos. Ustupanjem se autorsko delo dodeljuje na korišćenje, ali se to čini na ograničeno vreme. Na primer, u slučaju ugovora o zakupu, autor na izdavača prenosi pravo na umnožavanje i stavljanje u promet autorskog dela. Ali to pravo traje dok se ne rasproda prvi tiraž. Nakon toga, autoru se ponovo “vraćaju” pravo na umnožavanje i pravo na stavljanje u promet njegovog dela. S druge strane, režiser koji zaključi ugovor o audiovizuelnom delu trajno filmskom producentu ustupa sva imovinska prava iskorišćavanja filmskog dela. Tu je reč o translativnom prenosu, dakle o ustupanju svih imovinskih ovlašćenja koja ulaze u sastav autorskog subjektivnog prava sa autora (režisera) na filmskog producenta.

Član 88. Ovaj član utvrđuje neke od principa na kojima počivaju autorski ugovori. Autor je po pravilu slabija ugovorna strana u autorskom ugovoru. Stoga zakon štiti njegov interes kada predviđa da ukoliko postoji sumnja u pogledu obima prenetog prava sa autora na sticaoca, smatraće se da je preneto manje prava. Dozvole za objavljivanje dela, za beleženje dela na nosač zvuka ili slike i dozvola za emitovanje dela moraju da budu izričito ugovorene u ugovoru. Ne može se pretpostavljati da je autor na sticaoca preneo ta prava ako to nije izričito navedeno u autorskom ugovoru.

Član 89. (Elementi autorskog ugovora) Svaki autorski ugovor mora da sadrži sledeće elemente: imena ugovornih strana, naslov, odnosno identifikaciju autorskog dela, prava koja su predmet ustupanja, odnosno prenosa, visinu, način i rokove plaćanja autorske naknade ako je ugovorena, kao i sadržinska, prostorna i vremenska ograničenja ako postoje. Jedan od obaveznih elemenata autorskog ugovora je identifikacija autorskog dela, odnosno, određenje predmeta ugovora. Delo se najčešće identifikuje kroz naslov, ali to nije pravilo od kojeg se ne može odstupiti. Postoje dela (na primer ilustracije u nekoj knjizi) koje nemaju konkretan naslov i stoga ih autor označava kroz opis njihove tematike ili na drugi prigodan način.

Po pravilu, autorski ugovori su teretni pa se kao njihov obavezan element pojavljuje autorska naknada. Autorska naknada međutim ne čini suštinu autorskog ugovora jer nije pravno nedozvoljeno da se autor obaveže na izradu nekog autorskog dela ili da ustupi pravo na iskorišćavanje već postojećeg autorskog dela bez naknade. Autorski ugovori se pre svega prepoznaju kroz njihov predmet, a to je autorsko delo.

Član 90. (Pravo autora da zahteva izmenu autorskog ugovora zbog nesrazmere u vrednosti prestacija) Ovo je još jedna odredba koja štiti autora kao slabiju ugovornu stranu. U pitanju je pravna moć – (mogućnost da izjavama volje menjamo našu pravnu situaciju) – koja je priznata autoru sa ciljem, kako je rečeno, da se pravičnije i bolje zaštite njegovi ekonomski interesi. Ako je prihod koji se ostvaruje iskorišćavanjem autorskog dela u očiglednoj nesrazmeri sa autorskom naknadom, autor ima pravo da traži izmenu ugovora tako da se ta nesrazmera ublaži. Jasno, ovako nešto se može tražiti ukoliko autorsko delo donosi trajne prihode (dakle iskorišćava se u određenom vremenskom intervalu, poput filmskog dela koje se emituje i reemituje godinama) dok se u slučaju preprodaje originalnog primerka autorskog dela primenjuju druga pravila (pogledati deo: Pravo sleđenja). Ovako nešto čest je slučaj kada se ugovora paušalna naknada. Vrhovni sud Srbije navodi sledeće: “Kada je autorskim ugovorom ugovorena autorska naknada u paušalnom iznosu, a odredbama ugovora nije određen tiraž niti broj izdanja, autor ima pravo da u smislu člana 58. Zakona o autorskom pravu traži da mu se obezbedi pravičnije učešće u prihodu ostvarenom korišćenjem njegovog dela izmenom ugovora o korišćenju dela”. Pravo na podnošenje zahteva za izmenom ugovora zastareva u roku od dve godine od dana saznanja za postojanje nesrazmere, a autor ga se ne može unapred odreći.

Član 91. (Raskid autorskog ugovora) Autor ili njegov naslednik, imaju pravo na raskid ugovora ukoliko sticalac autorskog prava ne ostvaruje stečeno autorsko pravo ili ga ostvaruje u obimu manjem od ugovorenog, čime ugrožava ekonomske interese autora. Dakle, dve činjenice moraju da se steknu: neostvarivanje ili smanjeno ostvarivanje autorskog prava i ugrožavanje interesa autora ili njegovog naslednika. Neostvarivanje ili smanjeno ostvarivanje autorskog prava moraju da budu posledica skrivljenog ponašanja sticaoca, a ne objektivnih okolnosti. Ako je autor za to odgovoran, onda ne bi imao pravo da traži raskid ugovora. Pre nego što se odluči da raskine ugovor, autor, odnosno njegov naslednik, dužan je da o svojoj nameri obavesti sticaoca prava i da mu da primeren rok da počne sa iskorišćavanjem autorskog dela. Autor ne može da se odrekne prava na raskid ugovora iz gore opisanih razloga.

Član 92. Ovaj član predviđa takozvano “pravo pokajanja” (droit de repentir), mogućnost autora da zahteva raskid ugovora ako bi objavljivanje dela štetilo njegovoj časti i ugledu. Potrebno je da takvi razlozi nastanu nakon zaključenja ugovora. Izjava o uskraćenju dozvole, proizvodi pravno dejstvo od dana kad autor položi obezbeđenje za naknadu štete. Nije rečeno o kakvoj šteti se radi: stvarnoj šteti ili izmakloj dobiti? Reč je o stvarnoj šteti, drugim rečima, o troškovima koje je sticalac prava (na primer izdavač) imao u vezi sa iskorišćavanjem autorskog dela (štampa, stavljanje u promet, reklamiranje dela, lektura itd).

Član 93. (Izdavački ugovor) Izdavački ugovor je jedan od najvažnijih autorskih ugovora kojem i zakon posvećuje najveći broj članova. U osnovi, izdavački ugovor je ugovor između dve ugovorne strane, autora (ili nosioca autorskog prava) i izdavača u kojem autor prenosi na izdavača pravo na umnožavanje autorskog dela i njegovo stavljanje u promet, dok se izdavač obavezuje da će delo umnožiti i staviti u promet i za to autoru platiti odgovarajuću naknadu.

Pored gore pomenutih imovinskih prava (pravo na umnožavanje i stavljanje u promet dela), izdavačkim ugovorom se često na izdavača prenosi još jedno ovlašćenje: pravo na objavljivanje dela. Takođe, izdavačkim ugovorom se često na izdavača prenosi i pravo na prevođenje dela.

Reč je o dvostrano teretnom ugovoru.

Član 94. i 95. Izdavački ugovor je formalan, sačinjava se u pisanoj formi, ali ako je predmet ugovora članak, ilustracija, fotografija, crtež ili neki drugi autorski prilog u novinama i periodičnoj štampi, onda takva forma nije neophodna. Takav izdavački ugovor može da bude sačinjen i u usmenoj formi. Izdavački ugovor je isključiv, osim ako nije drugačije dogovoreno. Od ovoga se odstupa samo ako su predmet ugovora članak, ilustracija, fotografija, crtež ili neki drugi autorski prilog u novinama i periodičnoj štampi.

Član 96. Ovaj član uređuje koje još elemente po pravilu izdavački ugovor treba da ima. Najčešće, izdavački ugovor sadrži i rokove u kojima ugovorne strane, autor i izdavač, moraju da ispune svoje ugovorne obaveze, na primer, u kom roku autor mora da preda rukopis, u kom roku izdavač treba da ga stavi u promet itd, koliko izdanja izdavač može da objavi, koliki je tiraž tih izdanja itd. Svi ti rokovi i drugi elementi ugovora Zakonom su određeni samo za slučaj da ugovorne strane same ne predvide kako žele da izgleda njihov izdavački ugovor. Akcenat je pre svega na slobodnoj volji ugovornih strana ne samo u pogledu ovih elemenata, već i u pogledu svih drugih pitanja koja eventualno mogu da se pojave prilikom realizacije ovakvog ugovora. Primera radi, kako će izgledati naslovna strana nekog pisanog dela, takođe može da bude predmet ovog ugovora, itd.

Član 97. Ovaj član uređuje neke od važnijih obaveza koje izdavač preuzima na sebe zaključenjem ovog ugovora. Izdavač mora da se stara o distribuciji primeraka autorskog dela (što je i sama suština ovog ugovora) i da o tome, na zahtev autora, pruža autoru informacije o tome. Takođe, ovaj član predviđa i obavezu izdavača da autoru, u odgovarajućem trenutku korekture njegovog dela (na primer dok se radi lektorski deo posla) omogući autoru uvid u taj deo obrade teksta. Takođe, da u pogodnom trenutku izdavač treba da omogući autoru da u njegovo delo unese i izvesne promene, ako to smatra za potrebno. U ovom članu dolazi do izražaja potreba da se u što je moguće većoj meri sačuva autorov stvaralački dignitet i da mu se omogući da i nakon zaključenja izdavačkog ugovora i dalje ima moć da utiče na svoj tekst. Ovaj član vodi ipak računa i o interesima izdavača jer predviđa da autor ne sme svojim izmena (između dva izdanja) da menja karakter dela, a takođe, izmene ne smeju da budu takve da za izdavača predstavljaju nesrazmerno veliku obavezu.

Član 98. Rukopis ili drugi originalni primerak autorskog dela koji je predat izdavaču ne postaje svojina izdavača, osim članaka, crteža i drugih priloga u novinama i periodičnoj štampi, ili ako je ugovorom drukčije određeno. Originalni crteži najčešće u praksi ne postaju svojina izdavača, čak i kada se dostavljaju radi objave u periodičnoj štampi. U današnje vreme digitalnih tehnologija, vrlo retko se dešava da autori ilustracija i drugih sličnih dela dostavljaju izdavačima (novinskim kućama) originalne primerke svojih ilustracija, najčešće se to čini u formi digitalnih kopija koje se nalaze u rezolucijama prilagođenim za štampu. Isto je i sa pisanim delima.

Ovde je važno napomenuti da zbog činjenice da izdavač ne stiče autorsko pravo na originalu dela, on ima obavezu i da ga po završenom poslu vrati autoru.

Član 99. Ovaj član zakona predviđa da ako jedini postojeći primerak autorskog dela propadne usled više sile posle njegove predaje izdavaču radi izdavanja, autor, odnosno drugi nosilac autorskog prava ima pravo na pravičnu naknadu koja bi mu pripala da je delo bilo objavljeno. Mora se raditi o: 1) jedinom primerku autorskog dela i 2) propadanje mora da nastane nakon što je primerak predat izdavaču radi izdavanja. U Zakonu nije precizno rečeno da li se pod ovim podrazumeva i oštećenje primerka autorskog dela, ali nema razloga da i taj slučaj ne bude obuhvaćen uvek kada je oštećenje takvo da autorsko delo zbog njega postane neupotrebljivo.

Ovo je još jedan član koji štiti interese autora kao slabije ugovorne strane jer autor ima pravo na naknadu i pored toga što izdavač nije skrivio oštećenje primerka autorskog dela.

Član 100. Ovaj član Zakona štiti interese izdavača. Izdavač koji je stekao pravo na izdavanje knjige, ima preče pravo na izdavanje elektronske verzije te knjige. Ovo pravo je ograničeno samo na izdavanje knjiga i traje tri godine od zaključenja izdavačkog ugovora. Autor je dužan da u pisanoj formi ponudi izdavaču izdavanje elektronske verzije njegove knjige, a ako izdavač ponudu ne prihvati u roku od 30 dana od dana njenog prijema, njegovo preče pravo da izda elektronsku verziju knjige, prestaje.

Član 101. Izdavač ima obavezu da autoru vrati i primerke neprodatih autorskih dela po isteku ugovora.

Članovi 102-105. (Ugovor o predstavljanju i ugovor o izvođenju) Ovo je ugovor kojim autor prenosi na drugo lice pravo da predstavlja ili izvodi njegovo autorsko delo (pogledati deo obrazloženja koje se odnosi na pravo predstavljanja ili pravo izvođenja).

Najčešće, autor predaje korisniku partiture (u slučaju izvođenja) ili scenario odnosno libreto (u slučaju predstavljanja dramskih dela), a korisnik se obavezuje da delo izvede, odnosno predstavi.

Članovi 106-107. (Ugovor o preradi dela) Pravo na preradu dela je u isključivoj vlasti autora (član 33. Zakona). Prerada dela je prevod dela, filmska adaptacija nekog književnog ili sličnog teksta, muzički aranžman, itd. Delo se ne može prerađivati bez dozvole autora. Član 107. izričito govori o davanju dozvole za preradu dela “radi scenskog prikazivanja, odnosno izvođenja, radi snimanja audiovizuelnog dela” ali dodaje i “za druge potrebe”.

Član 108. pravno uređuje samo pitanje prava na preradu dela za potrebe snimanja audiovizuelnog dela i pojašnjava da se prerada dela ne može ograničiti niti imati svrhu samo ako bi se ograničila na sam akt prerade dela. Prerada dela se ne radi radi prerade, već radi iskorišćavanja tako prerađenog autorskog dela. Iz tog razloga, pored prava na preradu dela radi stvaranja audiovizuelnog dela, autor na sticaoca prenosi i pravo na prikazivanje takvog audiovizuelnog dela, njegovo emitovanje, sinhronizaciju i titlovanje na druge jezike.

Član 108-114. (Ugovor o audiovizuelnom delu) Ugovor o audiovizuelnom delu (ranije filmskom delu) spada u najkompleksnije ugovore iz oblasti autorskog prava. To je ugovor kojim se čitav niz lica, autora, obavezuje prema filmskom producentu, proizvođaču videograma, da će na njega preneti svoja imovinska prava na doprinosima na samom delu, radi njegovog iskorišćavanja. Gledano sa strane filmskog producenta, audiovizuelno delo je investicioni projekat koji zahteva po pravilu velika ulaganja, i to sa neizvesnom sudbinom. Ugovor o filmskom delu zato mora da vodi računa o interesima obe strane, a ovde je posebno vidljiva i briga za interes one jače ugovorne strane, a to je producent audiovizuelnog dela. Da bi se zaštitili ekonomski interesi filmskog producenta, da bi se izbegla opasnost da će brojni autori filmskog dela (a moguće je da ih ima i na stotine u svakom konkretnom slučaju) da ometaju filmskog producenta i iskorišćavanju audiovizuelnog dela, u Zakonu je predviđeno da je samo vrlo limitiran broj lica u poziciji da se nazove koautorom filmskog dela: režiser, scenarista, glavni snimatelj. Ako je muzika bitan element filma, onda je to i kompozitor, a ako se radi o animiranom filmu, onda je to i glavni animator. Sa tim licima producent audiovizuelnog dela mora da zaključi ugovor, odnosno, od njih on mora da pribavi ekonomska prava na iskorišćavanje audiovizuelnog dela, da bi delo mogao kasnije nesmetano da iskorišćava. Naravno, producent audiovizuelnog dela mora da zaključi ugovor i sa svim drugim licima koja stvaralački sarađuju na izradi dela (šminker, kostimograf, direktor fotografije, itd.) ali oni nemaju mogućnost da kasnije na bilo koji način utiču na iskorišćavanje filmskog dela, nakon što od filmskog producenta dobiju naknadu za svoj doprinos. Oni se ne smatraju za koautore filmskog dela, već za autore doprinosa. S druge strane, gore nabrojana lica (režiser, scenarista, glavni snimatelj i pod određenim uslovima kompozitor i glavni animator) mogu da utiču na sudbinu filmskog dela. Iz tog razloga, već prilikom zaključenja filmskog dela, oni na filmskog producenta prenose svoja imovinska prava na filmskog delu.

Po pravilu, filmsko delo se iskorišćava kao jedna celina, ali filmski scenarista i kompozitor muzike mogu svoje doprinose da iskorišćavaju samostalno. Tako nešto međutim, mora da bude izričito predviđeno u ugovoru o audiovizuelnom delu, u suprotnom, pretpostavlja se da oni takvo pravo nisu stekli kroz ugovor sa filmskim producentom.

Trenutak kada se koautori audiovizuelnog dela i producent audiovizuelnog dela usaglase o konačnoj verziji audiovizuelnog dela, smatraće se da je nastalo audiovizuelno delo. Ako producent audiovizuelnog dela želi da iskorišćava verziju drugačiju od one oko koje su se svi saglasili, onda je potrebno da za to dobije dozvolu većine koautora, a među njima obavezno mora da bude i režiser.

Ugovor o audiovizuelnom delu je teretan ugovor. Iako se nigde izričito ne kaže da je autorska naknada obavezan element ovog ugovora, to se iz logičkog i ciljnog tumačenja ove odredbe može nedvosmisleno zaključiti.

Kao posebno važnu odredbu navodimo član 113. stav 2. Zakona koja predviđa da “ugovorena naknada za snimanje audiovizuelnog dela ne obuhvata naknadu za druge oblike iskorišćavanja audiovizuelnog dela”. Ugovor o audiovizuelnom delu zaključuje se, naravno, pre stvaranja filmskih doprinosa, u trenutku njegovog zaključenja, audiovizuelno delo još uvek ne postoji. Kada se ugovor zaključi i ugovori naknada za stvaraoce filmskog dela, koautore i autore doprinosa, ta naknada se odnosi samo na izradu doprinosa, ali ne i na ostale oblike iskorišćavanja filmskog dela. To znači da se u ovom ugovoru može predvideti i naknada koju producent audiovizuelnog dela plaća koautorima dela za sve kasnije, sekundarne oblike iskorišćavanja audiovizuelnog dela, rečju, za emitovanje, reemitovanje, javno saopštavanje, itd.

Član 114. Zakona predviđa zaštitne mere koje koautori mogu da preduzmu u slučaju da producent audiovizuelnog dela ne ispuni svoje ugovorne obaveze. Koautori audiovizuelnog dela imaju pravo na raskid ugovora, kao i pravo da zadrže ugovorenu naknadu, ukoliko producent audiovizuelnog dela ne završi audiovizuelno delo u roku od tri godine od dana zaključenja ugovora o audiovizuelnom delu. Ova norma će se primenjivati ako se ugovorne strane drugačije ne dogovore. Pored toga, koautori audiovizuelnog dela imaju pravo i na naknadu štete ako producent audiovizuelnog dela ne počne sa iskorišćavanjem audiovizuelnog dela u roku od jedne godine od dana završetka audiovizuelnog dela. I ovo samo pod uslovom da se ugovorne strane nisu drugačije sporazumele.

Član 115-117. (Ugovor o narudžbini autorskog dela) Ugovor o narudžbini autorskog dela je suštinski ugovor o delu, a njegova specifičnost ogleda se pre svega u predmetu narudžbine: to je uvek neko autorsko delo. Na ovaj način najčešće nastaju autorska dela iz oblasti likovnih umetnosti poput umetničkih slika, skulptura itd. Zaključenjem ovog ugovora, autor preuzima obavezu da delo napravi i da ga preda naručiocu, a naručilac stiče pravo da delo objavi ili da ga stavi u promet. Autor dela zadržava ostala prava, osim ako ugovorom nije drugačije predviđeno.

Ako je predmet ugovora o narudžbini autorskog dela računarski program, onda naručilac stiče sva imovinska prava na programu osim ako nešto drugo nije predviđeno u samom ugovoru. Ovakva odredba maksimalno štiti interese naručioca autorskog dela, pre svega zbog prirode računarskog programa. Jednom pošto dobije računarski program koji je naručio, sticalac prava, odnosno naručilac dela, mora da bude siguran da će taj program moći nesmetano da koristi za svoje potrebe. Računarski programi su utilitarna autorska dela, neretko sredstvo za rad (na primer program za vođenje računovodstvenih poslova) i naručilac, zbog svoje pravne sigurnosti, ne može da bude izložen bilo kakvim ograničenjima od strane autora. Ako pak takva ograničenja autor želi da postavi, on to mora izričito da predvidi u samom ugovoru. Primera radi, autor programa po pravilu želi da zadrži pravo na doradi programa, njegove dalje izmene, prilagođavanja itd.

Član 118–121. (Autorsko delo nastalo u radnom odnosu) Autorska dela stvorena u radnom odnosu uživaju poseban pravni režim. Razlog za to treba tražiti u opravdanoj potrebi da se zaštite ne samo interesi autora, već i interesi poslodavca čijim sredstvima je autorsko delo stvoreno. Primera radi, ako novinar napiše novinski članak, autorsko pravo na tom članku, u određenom vremenskom periodu, pripadaće vlasniku novina, poslodavcu, a ne novinaru. Ako bi bilo drugačije, onda bi poslodavac bio pod stalnim rizikom da nosilac autorskog prava, u ovom slučaju novinar, pozivajući se na svoje autorsko pravo na novinskom članku, ometa normalan rad svog poslodavca. Na primer, autor je jedini koji može da odluči da li će njegovo delo biti objavljeno ili ne. dakle, novinar bi bio taj koji će odlučivati da li će biti objavljena novina a ne poslodavac, što je već na prvi pogled neprihvatljivo i u neskladu sa onim kako život zaista funkcioniše. U tome se sastoji racio legis ove odredbe, u potrebi da se omogući normalan i nesmetan rad onih privrednih subjekata kojima je “proizvodnja autorskih dela” redovan posao.

Da bi se neko autorsko delo smatralo za autorsko delo “nastalo u radnom odnosu” potrebno je da budu ispunjeni određeni uslovi. Najpre, potrebno je da je autor delo stvorio

“izvršavajući svoje radne obaveze” što je uvek faktično pitanje. Ako je neko zaposlen kao fotograf zaposlen u nekoj novinskoj agenciji i ako načini fotografiju radeći svoj posao fotografa, onda je ta fotografija autorsko delo nastalo u radnom odnosu. U ugovoru o radu, takva delatnost bi morala da bude navedena kao “posao” autora.

Treba primetiti da zakonodavac ne insistira na tome da autorsko delo mora da bude stvoreno u radno vreme, već za “vreme trajanja radnog odnosa”. Dakle, delo može da bude stvoreno i van radnog vremena, ali je potrebno da se suštinski svodi na izvršavanje radnih obaveza autora. S druge strane, ako je neko novinar koji u slobodno vreme voli da komponuje, svakako, njegove kompozicije neće dolaziti u red autorskih dela stvorenih u radnom odnosu jer nemaju suštinske veze sa izvršavanjem njegovih radnih obaveza.

Autorsko delo stvoreno u radnom odnosu poslodavac može da objavi. To je njegovo osnovno pravo. Pored toga, poslodavac ima i sva druga imovinska prava na tako stvoreno delo u okviru svoje privredne delatnosti. Poslodavčevo pravo da autorsko delo iskorišćava nije bezgranično, on to može da čini samo u okvirima svoje registrovane privredne delatnosti. Ako je njegova delatnost informisanje, onda on nema prava da iskorišćava neko delo (autorski članak, fotografiju, itd.) na način koji nema suštinske veze sa informisanjem javnosti. Ako bi neko želeo da iskoristi dati novinski članak tako što bi ga objavio u nekom udžbeniku, dozvolu bi morao da traži od autora, a ne od poslodavca, jer to nije iskorišćavanje tog dela u okvirima poslodavčeve privredne delatnosti.

Opisano pravo poslodavca traje pet godina od završetka dela, ako opštim aktom ili ugovorom o radu nije drukčije određeno. Autor ima pravo na posebnu naknadu zavisno od efekata iskorišćavanja dela.

Za razliku od ostalih autorskih dela u pogledu kojih je poslodavac nosilac isključivih imovinskih prava na njihovo iskorišćavanje u roku od pet godina od završetka dela, ako se radi o računarskom programu trajni nosilac svih isključivih imovinskih prava na delu je poslodavac, ako ugovorom nije drukčije određeno.

Zakon u stavu 4. ovog člana ne pominje pravo autora računarskog programa na posebnu naknadu koja zavisi od efekata iskorišćavanja dela, koja je propisana stavom 1. (druga rečenica). Ako je reč o računarskim programima, takvo pravo autoru nije priznato.

Autoru pripada pravična naknada čija visina zavisi od efekata iskorišćavanja njegovog autorskog dela, stvorenog u radnom odnosu. Kriterijumi određivanja visine te naknade i načina njenog plaćanja moraju da budu određeni opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu.

Interesi autora su zaštićeni i članom 121. koji suštinski ograničava pravo poslodavca. U slučaju da autor želi da objavi sabrana dela, on može svoje delo nastalo u radnom odnosu da uvrsti u svoja sabrana dela i bez dozvole poslodavca i pre isteka roka od 5 godina od nastanka autorskog dela.

Član 122-127 (Trajanje autorskog prava) Autorsko subjektivno pravo sastoji se iz dve komponente: imovinskog prava i moralnog prava koje Zakon priznaje autoru. Imovinskopravnu komponentu čini niz ovlašćenja koja omogućavaju autoru da ekonomski

 

iskorišćava svoje delo ili da od lica koje delo iskorišćava zahteva određenu naknadu. Moralna prava, u najširem smislu, štite autorov lični i stvaralački dignitet. Moralna prava autora su posebna kategorija ličnih prava kojima se uređuje odnos autora prema delu koje je stvorio. Imovinska i moralna prava uživaju posebne pravne režime zaštite. Jedna od razlika je razlika u trajanju njihove zaštite. Imovinska prava traju za života autora, a moralna prava traju i nakon autorove smrti.

Član 124. Zakona uvodi jedinstven način izračunavanja rokova zaštite imovinskih prava na muzičkim kompozicijama sa rečima. Ova odredba je prvi put uvedena pre nekoliko godina. U nekim zemljama Evropske unije muzičke kompozicije sa rečima imale su jedinstveno trajanje zaštite koje se računalo od trenutka smrti poslednjeg preživelog koautora, dok se u drugim državama članicama trajanje zaštite posebno računalo u odnosu na muziku, a posebno na tekst. Zbog različitih načina računanja rokova muzičkih dela sa rečima zaštita je trajala kraći ili duži period vremena u različitim zemljama. Stoga je bilo neophodno da se to pitanje reši na jedinstven način, zajednički za sve zemlje. Direktivom 2011/77/EU opisani problem je prevaziđen uvođenjem jedinstvenog metoda izračunavanja rokova zaštite imovinskih prava na muzičkim kompozicijama. Stoga je takvo rešenje prihvaćeno i u Republici Srbiji propisivanjem člana 124. (ranije član 102a).

Ako je reč o koautorskom delu imovinska prava na takvom delu traju 70 godina od smrti poslednjeg koautora. Isto je i sa audiovizuelnim delima gde se rok od 70 godina računa od datuma smrti poslednjeg preživelog koautora: režisera, scenariste, itd. Ako je reč o anonimnom delu ili kolektivnom delu, rok od 70 godina računa se od objavljivanja dela. U slučaju kolektivnih dela, objavljivanje mora da bude zakonito.

Rokovi za potrebe utvrđivanja datuma prestanka imovinskih prava autora računaju se od 1. januara godine koja neposredno sledi za godinom u kojoj se desio događaj koji je relevantan za početak roka. Primera radi, ako je autor dela umro 1. aprila 1951. godine, rok od 70 godina počinje da teče od 1.1.1952. godine i ističe 1.1.2022. godine u ponoć.

Član 128. Zakona uređuje zaštitu moralnih prava autora nakon njegove smrti. Kako je gore već istaknuto, ta prava ne prestaju smrću autora. Nakon njegove smrti, o zaštiti autorovih moralnih prava, brinu se udruženja autora i institucije iz oblasti kulture, nauke i umetnosti. Međutim, i svako drugo lice koje za to ima pravni interes ima pravo da zahteva da se autoru dela prizna autorstvo na delu, kao i da štiti integritet dela i da se suprotstavi svakom obliku nedostojnog iskorišćavanja dela. Ovde je uneta važna izmena u odnosu na stari zakon. Pravo na pokretanje postupka zaštite autorovih moralnih prava ima samo lice koje za to ima pravni interes, a ne svako lice, bez izuzetka, kao što je do sada bilo. Zaštita moralnih prava umrlog autora, od strane fizičkih lica koja za to imaju pravni interes, ograničena je na tri najvažnija moralno-pravna ovlašćenja: na zaštitu prava na priznanje autorstva, zaštitu integriteta dela i zaštitu od nedostojnog iskorišćavanja dela. Ovakva izmena je uneta prvenstveno da bi se pravo prilagodilo stvarnosti, naročito u delu zaštite integriteta dela. Primera radi, povreda integriteta dela postoji i kada se određena muzika koja je u javnom domenu, iskoristi kao muzička podloga za neki film. Predlagač smatra da je isuviše strogo i neprimereno realnosti dozvoliti apsolutno svakom licu da tako nešto spreči, ako već nema neki konkretan, opravdan interes za tako nešto. Nema ničeg što bi bilo društveno neprihvatljivo ako bi se dela koja su u javnom domenu (na primer književna dela) adaptirala za filmsko ili dramsko izvođenje. To se neprestano i dešava. Stoga je po mišljenju predlagača opravdano tako nešto sprečavati samo ako lice koje pokreće takav postupak, pravno zainteresovano za tako nešto, što je uvek faktičko pitanje.

Član 129-131. (Strana lica na koja se zakon primenjuje) Strani autori uživaju u Republici Srbiji istu zaštitu u pogledu njihovih autorskih dela ukoliko je ispunjen jedan od dva preduslova: 1) strani autor je državljanin zemlje koja je ratifikovala međunarodni ugovor (iz ove oblasti) koji je takođe ratifikovala i Republika Srbija; ili

2) postoji uzajamnost između Srbije i zemlje iz koje dolazi strani autor. Uzajamnost se ostvaruje kroz bilateralni sporazum između dve zemlje.

Reč je o načelu reciprociteta: stranac će u Srbiji uživati onoliko prava koliko uživa i domaći autor pod uslovom da naš autor, u njegovoj zemlji, uživa ista prava kao i on. U praksi, načelo reciprociteta se najčešće ostvaruje kroz sistem međunarodnog autorskog prava i srodnih prava zato što je naša zemlja ratifikovala sve najvažnije međunarodne ugovore iz ove oblasti, a to važi i za većinu drugih zemalja Evrope i sveta.

Pravo sleđenja priznaje se stranom državljaninu samo na osnovu uzajamnosti, dakle na osnovu bilateralnog sporazuma između Srbije i države iz koje dolazi autor. Moralna prava stranog autora priznaju se u svakom slučaju, bez obzira da li su ispunjeni uslovi iz člana 130. Zakona.

Član 132. (Pravo interpretatora, ustanovljenje prava) Lice koje interpretira neko autorsko delo (peva, svira, pleše, glumi, itd.) ima izvesna moralna i imovinska prava na svojoj interpretaciji. Pravo interpretatora je posebno pravo koje je srodno autorskom pravu i koje je kao takvo priznato u našem Zakonu. Kaže se srodno pravo i to nije bez osnova jer pravo interpretatora ne bi moglo da postoji bez autorskog prava. Interpretacija, koja uživa zaštitu, uvek se odnosi na interpretaciju autorskog dela – “za svoju interpretaciju autorskog dela” kaže član 133. Zakona.

Član 133. (Interpretacija) Interpretacija je duhovno dobro koje nastaje ličnim angažovanjem interpretatora prilikom zvučnog, odnosno vizuelnog ili zvučno-vizuelnog saopštavanja autorskog dela. Nekoliko uslova mora da bude ispunjeno da bismo imali interpretaciju kao pravno zaštićeno dobro. Interpretacija je, pre svega duhovna tvorevina, baš kao i autorsko delo. Priroda interpretacije je nematerijalna, iako ona ima i svoj materijalizovani izraz – snimak nekog izvođenja ili predstavljanja. Drugo, interpretacija, kao i autorsko delo, nastaje ličnim angažovanjem interpretatora, dakle fizičkog lica. Interpretaciju ne može da pruži, u smislu ovog zakona, bilo ko drugi osim čoveka, nikakva mašina, računarski program, životinja, itd. I najzad, interpretacija služi tome da određeno autorsko delo bude saopšteno ljudima, da bude učinjeno dostupnim ljudskim čulima. Čovek autorska dela spoznaje u osnovi na dva načina: vidom i sluhom. U tom smislu, autorska dela se saopštavaju putem zvuka, slike, ili kombinacijom to dvoje, pa se onda i interpretacija svodi na jedno od to troje.

Iako predmet interpretacije mora da bude autorsko delo, to ne mora da bude autorsko delo koje je zaštićeno. Interpretacija neke antičke drame koja je u javnom domenu, uživaće zaštitu kao i svaka druga interpretacija.

Član 134. (Interpretator) Interpretator je fizičko lice, kako je gore već naglašeno. Neki od primera interpretatora su muzičar, glumac, igrač, pantomimičar, pevač, dirigent. Lice koje pruža samo tehnički doprinos interpretaciji (na primer tehničko osoblje koje priprema binu za koncert) svakako nema nikakva prava na interpretaciji.

Član 135 – 136. (Moralna prava interpretatora) Ono što interpretatora izdvaja od ostalih nosilaca srodnih prava, to je korpus lično pravnih ovlašćenja koja mu zakon priznaje. Po tome se pravo interpretatora približava autorskom pravu. Dok sva druga srodna prava u suštini štite investiciju onih koji su uložili sredstva u proizvodnju i stavljanje u promet primeraka autorskih dela, pravo interpretatora nosi u sebi crtu kreativnog, odnosno stvaralačkog, baš kao i autorsko delo. Otuda i set prava koja interpretator uživa u odnosu na svoju interpretaciju, koja se po svom predmetu i cilju ne razlikuju od moralnih prava koja zakon priznaje autoru. (Pogledati obrazloženje autorskih moralnih prava). Zakon interpretatoru priznaje i svojevrsno “pravo pokajanja” jer predviđa da interpretator ima pravo “da se suprotstavi stavljanju u promet snimka svoje interpretacije, ako snimak sadrži tehničke nedostatke koji ugrožavaju integritet interpretacije, a time i renome interpretatora”.

Interpretator ima pravo na naznačenje imena na primercima svoje interpretacije. Ako se u ulozi interpretatora nalazi neki ansambl, onda se to pravo priznaje članovima ansambla.

Član 137. (Imovinska isključiva prava interpretatora) Kao i autori, i interpretatori imaju dve vrste imovinskih prava: apsolutna (isključiva) i relativna prava. Apsolutna prava se svode na ovlašćenje interpretatora da zabrani svim trećim licima da na određeni način koriste njegovu interpretaciju. Tako nešto je pravno moguće samo na osnovu dozvole koju daje interpretator. Relativna prava interpretatora podrazumevaju da interpretator može da zahteva od trećih lica koja koriste njegovu interpretaciju, nadoknadu. Član 137. stav 1. Zakona nabraja koja prava su priznata interpretatoru. To su ona ista isključiva prava koja Zakon priznaje i autorima (pogledati deo obrazloženja koji obrađuje ta prava). U stavu 2. navedeno je da “interpretator nema isključivo pravo na emitovanje svoje interpretacije koja je snimljena i izdata na nosaču zvuka, kao ni interpretacije koja je sa dozvolom interpretatora snimljena na nosaču zvuka i slike.” Onog trenutka kada interpretator da svoju saglasnost da se njegova interpretacija zabeleži na nosač zvuka (na primer, CD, vinil ploču itd.) ili na nosač zvuka i slike (na primer filmsku traku, DVD, blu rej disk, itd.), tog trenutka on gubi pravo da zabrani emitovanje svoje interpretacije. To ne znači da gubi pravo na naknadu od takvog emitovanja, ali ne može da spreči njeno emitovanje.

Član 137. stav 3. Zakona predviđa da interpretator zadržava pravo na pravičnu naknadu u slučaju ugovornog prenosa određenih isključivih imovinskih prava na proizvođača fonograma, odnosno na proizvođača videograma. Tako, on ima pravo na pravičnu naknadu od davanja u zakup primeraka svoje interpretacije, od stavljanja u promet svoje interpretacije, kao i od interaktivnog činjenja interpretacije dostupnom javnosti. Treba imati u vidu da je interpretator, po pravilu, slabija ekonomska strana u odnosu na filmskog ili muzičkog producenta. Ugovori koje interpretatori zaključuju sa filmskim ili muzičkim producentima najčešće im garantuju samo jednokratnu naknadu za beleženje i stavljanje u promet njihove interpretacije. Ovom odredbom, kada dođe do prenosa isključivih prava sa interpretatora na filmskog ili muzičkog producenta, interpretatori stiču pravo da dobiju i udeo u naknadi koju filmski ili muzički producenti ostvare od kasnije eksploatacije snimljenih interpretacija, na primer, kroz prodaju DVD filmova ili muzičkih CD-ova. Interpretatori se ove naknade ne mogu ugovorom odreći.

Član 138. (Pravo interpretatora na naknadu) Ovim članom utvrđuje se pravo na naknadu interpretatora čije su interpretacije snimljene na nosač zvuka i nosač zvuka i slike. U tom pogledu, interpretatori imaju pravo na naknadu za sledeće oblike iskorišćavanja njihovih interpretacija:

a) za emitovanje i reemitovanje interpretacija sa nosača zvuka izdatog u komercijalne svrhe. Ovo je slučaj kada se, primera radi, na radiju muzička interpretacija emituje sa nosača zvuka (CD-a, vinil ploče, itd.). Takođe, u eri digitalnih tehnologija, emitovanje digitalne muzike sa hard diska računara ili tome slično takođe potpada pod ovaj slučaj. Da bi postojalo pravo na naknadu, neophodno je da se radi o interpretaciji koja je izdata na nosaču zvuka koji je izdat u komercijalne svrhe. Kada se postavi pitanje: šta se podrazumeva pod nosačima zvuka, nesporno je da se radi o gore spomenutim kompakt diskovima, vinil pločama itd, ali ne sme biti dileme da se pod ovim podrazumeva i muzika koja nije izdata u formi čvrste kopije. Danas se muzika prodaje u formi digitalnih fajlova koje kupci kupuju tako što ih skidaju (download) sa određenih, legalnih sajtova.

 I takva muzika se smatra muzikom koja je izdata na nosaču zvuka. Suštinski je važno da se u svim slučajevima radi o interpretacijama koje su izdate (dakle mora postojati izdavački ugovor) u komercijalne svrhe u smislu člana 139. stav 2. Zakona. Nema prava na naknadu ako se radi o interpretaciji koju je neko snimio u svojoj sobi i jednostavno je stavio na neki od striming servisa, YouTube, bez ikakve namere da je komercijalno iskorišćava.

b) za emitovanje i reemitovanje interpretacija sa snimka izdatog na nosaču zvuka i slike. Ovo je suštinski pravo glumaca i drugih interpretatora čije interpretacije su zabeležene na nosaču zvula i slike da dobiju naknadu za emitovanje njihove glume, odnosno interpretacije koja je zabeležena na nosaču zvuka i slike. U slučaju kada televizije emituju filmove, serije i druga audiovizuelna dela glumci, odnosno interpretatori će imati pravo na naknadu od tog emitovanja.

v) za javno saopštavanje interpretacija koje se emituju sa nosača zvuka izdatog u komercijalne svrhe. Ovo je slučaj kada se u restoranima, kafićima, igraonicama i na drugim sličnim mestima, sa zvučnika javno saopštava muzika koja se u tom trenutku emituje na radiju. Opet, reč je o interpretacijama koje su zabeležene na nosaču zvuka. Ovo pravo pripada pevačima, instrumentalistima, recitatorima i svim drugim interpretatorima koji svoje interpretacije izražavaju putem zvuka.

g) za javno saopštavanje interpretacija koje se emituju sa snimka izdatog na nosaču zvuka i slike. Ovo je slučaj kada se u restoranima, kafićima i na drugim sličnim javnim mestima prikazuju filmovi koji se u tom trenutku emituju na televiziji.

d) za javno saopštavanje interpretacija sa nosača zvuka izdatog u komercijalne svrhe. Ovo je slučaj kada se u kafićima, restoranima i drugim sličnim mestima, sa zvučnika javno saopštava muzika sa nekog CD-a, vinil ploče, računarskog hard diska itd. đ) za javno saopštavanje interpretacija sa snimka izdatog na nosaču zvuka i slike.

ovo je slučaj kada se u kafićima, restoranima i drugim sličnim mestima, javno saopštavaju filmovi sa nekog DVD-ja, blu rej diska, računarskog hard diska, itd.

U stavu 2. ovog člana je predviđeno da se pod interpretacijom sa snimka izdatog u komercijalne svrhe smatra interpretacija koja: 1) ispunjava uslove iz člana 9. stav 3. ovog zakona, 2) kao i svaka interpretacija koja je dozvolom nosioca prava učinjena dostupnom javnosti žičnim ili bežičnim putem na način koji omogućuje pojedincu individualni pristup sa mesta i u vreme koje on odabere. Ovaj drugi slučaj odnosi se na digitalne fajlove koje korisnici mogu da preuzmu ili pregledaju preko interneta. Na taj način je pojam interpretacije izdate u komercijalne svrhe definisan u najširem mogućem smislu. Takođe, Zakonom je predviđeno da interpretatori zadržavaju pravo na naknadu i ugradnjom nosača zvuka izdatog u komercijalne svrhe u videogram, odnosno audiovizuelno delo.

Zakon dodatno obezbeđuje interese interpretatora tako što kaže da se on ne može odreći prava na naknadu iz ovog člana. Takva ugovorna odredba u ugovoru između interpretatora i muzičkog producenta ili interpretatora i filmskog producenta, bila bi sankcionisana apsolutnom ništavošću.

Član 139. Ovaj član predviđa da interpretator može pravno da raspolaže svojim imovinskim pravima kao i da njegova imovinska prava mogu da budu predmet nasleđivanja. Član 140. (Pravo na interpretaciji koju izvodi ansambl) Ovaj član pravno uređuje pitanje iskorišćavanja interpretacija koje izvodi više interpretatora, tačnije ansambl. Ansambl čine dirigent i solista i još najmanje pet interpretatora. U ovakvim slučajevima postavlja se pitanje ostvarivanja prava ansambla. Zakon kaže da će u ime ansambla nastupati lice koje ovlasti većina članova ansambla. Treba primetiti da Zakon ne traži da to lice bude član ansambla.

Član 141. (Interpretatorski ugovor) U stavu 1. ovog člana predviđeni su obavezni elementi interpretatorskog ugovora. Kada je reč o interpretatorskoj naknadi, Zakon kaže da se podaci o njoj unose “ako je ugovorena”, što znači da ovaj ugovor ne mora nužno da bude teretan.

Stav 2. ovog člana predviđa koji su još elementi prisutni kada se radi o ugovoru o emitovanju interpretacija i ugovor koji se odnosi na snimanje i umnožavanje primeraka interpretacija.

Član 142. Interpretator ima pravo da dobija informacije o iskorišćavanju njegove interpretacije od strane bilo kog lica kojem je ustupio svoja imovinska prava na osnovu člana 138. Zakona. Podsećamo da se član 138. Zakona bavi pitanjem prenosa apsolutnih imovinskih prava sa interpretatora na sticaoca.

Član 143. (Prava interpretatora iz radnog odnosa) Prava interpretatora iz radnog odnosa uređuju se na isti način kao i prava autora iz radnog odnosa (pogledati obrazloženje člana 119. do 122. Zakona).

Član 144-145. (Pravo na raskid ugovora sa proizvođačem fonograma, pravo interpretatora na naknadu od proizvođača fonograma, promena sadržaja ugovora u korist interpretatora) Odredbom člana 145. predviđeno je pravo interpretatora da raskine ugovor sa proizvođačem fonograma, ukoliko proizvođač fonograma nakon 50 godina od zakonitog izdavanja fonograma, odnosno 50 godina od njegovog saopštavanja javnosti (u slučaju da fonogram nije izdat), ne ponudi primerke fonograma na prodaju (u količini koja zadovoljava razumne potrebe javnosti) ili fonogram ne učini dostupnim javnosti, žičnim ili bežičnim putem. Pravo da raskine ugovor o prenosu ili ustupanju prava sa proizvođačem fonograma, interpretator će moći da vrši samo ako prethodno na to upozori proizvođača fonograma. Ako proizvođač fonograma u periodu od 12 meseci nakon što je dobio takvo obaveštenje od interpretatora ne učini fonogram dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem na način koji omogućava pojedincu individualni pristup sa mesta i u vreme koje sam odabere ili ne ponudi primerke fonograma na prodaju u dovoljnoj količini koja zadovoljava potrebe javnosti (ne učini ni jednu radnju iskorišćavanja zabeležene interpretacije na fonogramu) – interpretator će moći da raskine ugovor sa njim.. Nakon toga, interpretator će biti slobodan da sam nastavi sa iskorišćavanjem svojih interpretacija ili da ih ponudi nekom drugom proizvođaču fonograma. Ova odredba primenjivaće se i u slučaju kada proizvođač fonograma interpretaciju iskorišćava samo na jedan od opisanih načina, na primer prodajom CD-a, ali ne i elektronskom prodajom interpretacije. Interpretator neće moći da se odrekne ovog prava. Ako interpretator raskine ugovor na ovaj način, prava proizvođača fonograma na tom fonogramu prestaju istekom pedeset godina od zakonitog izdavanja fonograma, odnosno, pedeset godina od njegovog zakonitog objavljivanja.

Članom 145. Zakona se predviđa obaveza proizvođača fonograma da interpretatoru plaća dodatnu godišnju naknadu za svaku punu godinu koja nastupi posle pedesete godine od dana zakonitog izdavanja fonograma, odnosno, za svaku punu godinu koja nastupi posle pedesete godine od dana njegovog javnog saopštavanja, ako fonogram nije izdat. Dodatna godišnja naknada koju proizvođač fonograma plaća interpretatoru iznosi 20% od prihoda koje proizvođač fonograma ostvari od umnožavanja, stavljanja u promet i činjenja fonograma dostupnim javnosti u godini koja prethodi godini za koju se pomenuta naknada plaća. Pravo na godišnju dodatnu naknadu pripada interpretatorima samo u periodu takozvane produžene zaštite. Ovim članom Zakona propisana je obaveza proizvođača fonograma da interpretatoru plaća dodatnu godišnju naknadu za svaku kalendarsku godinu koja nastupi posle pedesete godine od dana zakonitog izdavanja fonograma, odnosno, za svaku kalendarsku godinu koja nastupi posle pedesete godine od dana njegovog javnog saopštavanja, ako fonogram nije izdat. Primera radi, ako je interpretacija zabeležena na vinil ploči koja je izdata 1970. godine, zaštita u trajanju od 50 godina ističe poslednjeg dana 2020. godine. Proizvođač fonograma će biti dužan da počevši od 2021. godine (pa sve do isteka narednih 20 godina), interpretatorima čije interpretacije su izdate na tim fonogramima, a koji ispunjavajau uslove iz člana 122b stav 1. Zakona, isplati naknadu u iznosu od 20% od prihoda koji je ostvario od umnožavanja, stavljanja u promet i činjenja fonograma dostupnim javnosti. Prilikom obračunavanja gore navedenog prihoda uzeće se u obzir prihodi proizvođača fonograma iz godine koja prethodi godini za koju se plaća godišnja naknada U gore navedenom primeru, prva godina u kojoj proizvođač fonograma ima obavezu da interpretatoru isplati naknadu jeste kalendarska 2021. godina, a za obračun prihoda na koji će se primeniti zakonom određeni procenat, uzeće se prihodi proizvođača fonograma (koje je ostvario od umnožavanja, stavljanja u promet i činjenja fonograma dostupnim javnosti) iz 2020. godine. Pravo na ovu naknadu ima interpretator koji je od proizvođača fonograma, prilikom zaključenja ugovora o delu, dobio jednokratnu naknadu za svoju interpretaciju i koji je preneo ili ustupio proizvođaču fonograma svoja isključiva imovinska prava na zabeleženim interpretacijama za sve vreme trajanja zaštite. Reč je o takozvanim “sešn muzičarima”, to jest onim muzičarima koje proizvođač fonograma unajmljuje za konkretno snimanje i daje im jednokratnu naknadu za njihovu interpretaciju. Trenutno, takvi muzičari, zbog kratkog roka zaštite, pred kraj života, ostaju bez ikakvih prihoda. Sa produženjem roka zaštite njihovih imovinskih prava nastaviće da primaju naknadu od emitovanja, javnog saopštavanja i drugih oblika iskorišćavanja njihovih interpretacija, a istovremeno će im pripasti i dodatna godišnja naknada od proizvođača fonograma. Za ostvarivanje ovog novog prava interpretatora propisano je obavezno kolektivno ostvarivanje, što znači da će interpretator moći ovu naknadu da potražuje i naplati samo preko svoje organizacije, a ne i individualno, odnosno neposredno od proizvođača fonograma.

Član 146. Interpretator koji je ugovorom ovlašćen da prima periodične naknade, nakon što istekne 50 godina od zakonitog izdavanja ili objavljivanja fonograma (ukoliko fonogram nije izdat), primaće pun iznos tih naknada, bez ikakvih odbitaka (član 147. Zakona). Od tih naknada neće moći da se odbiju ni iznosi koji su ugovorom predviđeni da budu odbijeni od njegovih periodičnih naknada, niti iznosi koje je proizvođač fonograma interpretatoru platio unapred.

Član 147. (Ustanovljenje prava proizvođača fonograma) ovaj član utvrđuje da proizvođač fonograma ima imovinska prava na svom fonogramu.

Član 148. (Pojam fonograma) Fonogram je snimak zvuka. Zvuk može u osnovi da se svrsta u tri grupe: 1) snimak zvuka određene interpretacije (sviranje na muzičkom instrumentu, ljudsko pevanje, kombinacija to dvoje, itd.), 2) nekog drugog zvuka (grmljavina, buka, zujanje, glasovi životinja, itd.) ili onoga što predstavlja zvukove (digitalni zapis zvuka – midi, itd.). Zakon izričito kaže šta jeste fonogram, a šta nije. Nije fonogram: fiksiranje zvukova u audiovizuelno delo. Shodno odredbama člana 2. Zakona o potvrđivanju WIPO ugovora o interpretacijama i fonogramima (“Sl. list SRJ- međunarodni ugovori” br. 13/02), izraz “fonogram” označava zapis zvuka interpretacije ili drugih zvukova ili predstave zvukova zabeležen u drugom obliku zapisa različitom od zapisa ugrađenog u kinematografsko delo ili drugo audiovizuelno delo. Iz ove odredbe proizlazi da pojam fonograma ne obuhvata zvučne zapise snimljene, odnosno fiksirane na nosaču zvuka i slike, Dakle, zvučni zapis kao deo filma (ili serije, ili reklame zabeležene na nosaču zvuka i slike), odnosno audiovizuelnog dela - sve dok se ne koristi odvojeno od filma, odnosno drugog audiovizuelnog dela - ne kvalifikuje se kao fonogram. To sledi iz definicije “fonograma” iz člana 149. Zakona i člana 2 (b) Zakona o potvrđivanju WIPO ugovora o interpretatorima i proizvođačima fonograma. Muzika iz filma, primera radi, sve dok se iskorišćava kao deo audiovizuelnog dela, nije fonogram. Ali, ako bi bio izdat zaseban CD ili ploča sa muzikom iz filma, to bi bio fonogram. Tu se radi o snimku koji je izdat na nosaču zvuka, a ne na nosaču zvuka i slike. Kada je reč o “snimku”, Zakon kaže da je to “beleženje zvukova na nosač sa kojeg se oni mogu slušati, umnožiti ili saopštiti putem nekog uređaja”. Suštinski je važno da se radi o zvuku koji je zabeležen tako da se može reprodukovati i učiniti dostupnim ljudskim čulima.

Stavom 3. ovog člana propsiano je da pravo na postojećem fonogramu nije ni na koji način ograničeno ugrađivanjem tog fonograma u videogram. Ova odredba uneta je na osnovu dogovorene izjave koja je data povodom člana 2b WIPO ugovora o interpetacijama i fonogramima i koja glasi: “Podrazumeva se da definicija fonograma sadržana u članu 2(b) ne ukazuje da su prava na fonogramima na bilo koji način oštećena time što su oni ugrađeni u kinematografsko ili bilo koje drugo audiovizuelno delo”. Odredba člana 149. stav 3. Zakona, odnosno citirana dogovorena izjava, znače sledeće: da se određeni fonogrami mogu koristiti u okviru audiovizuelnog dela samo i isključivo na osnovu ugovora sa proizvođačem fonograma. Drugim rečima, proizvođač videograma, da bi koristio nečiji fonogram, mora to pravo da pribavi od proizvođača fonograma i to putem ugovora. Konkretna sadržina takvog ugovora zavisiće od saglasne izjave volja ugovornih strana u skladu sa načelom autonomije volje propisane članom 10. Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93 i “Sl. list SCG”, br. 1/2003 - Ustavna povelja). Međutim, kada se snimi, odnosno fiksira zvuk u kontekstu izrade audiovizuelnog dela, (pri čemu se snimanje dešava obično odvojeno od snimanja slika), pa se tek potom ugradi u filmsko delo, takav snimak je isključen iz definicije fonograma. Ako je muzika iz filma (ili serije i sl.) izdata na fonogramu, tada pravo nanaknadu od javnog saopštavanja postoji samo onda kada se takav fonogram koristi odvojen od filma (serije, audiovizuelne reklame), dakle kao fonogram a ne kao deo zvučnog zapisa filma ili drugog audivizuelnog dela.

Član 149. (Proizvođač fonograma) Proizvođač fonograma je fizičko ili pravno lice u čijoj je organizaciji i čijim je sredstvima fonogram prvi put sačinjen. Drugim rečima, proizvođač fonograma je lice koje je investiralo u stvaranje fonograma, tako što je organizovalo taj posao i uložilo odgovarajuća sredstva u to. Zakon ne kaže o kakvim sredstvima je reč. To mogu da budu novčana sredstva, ali i ne moraju. Primera radi, vreme u muzičkom studiju košta. Ako vlasnik studija omogući muzičaru korišćenje studija za snimanje muzike, on je na taj način svakako uložio sredstva u snimanje fonograma i može se smatrati proizvođačem fonograma.

Član 150. (Isključiva prava proizvođača fonograma) Zakon priznaje određena isključiva prava proizvođaču fonograma: pravo na umnožavanje i stavljanje u promet tako snimljenog fonograma, pravo na davanje fonograma u zakup, kao i činjenje fonograma dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem. Treba primetiti da za razliku od autora, na primer, proizvođač fonograma nema pravo da zabrani emitovanje svog fonograma ili njegovo reemitovanje ili javno saopštavanje. On u tom slučaju ima samo pravo na naknadu. Pravo na činjenje fonograma dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem se ne iscrpljuje bilo kojom radnjom javnog saopštavanja fonograma, niti činjenjem fonograma dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem u smislu člana 32. ovog zakona. S tim u vezi, upućujemo na obrazloženje člana 32. Zakona.

Član 151. (Pravo proizvođača fonograma na naknadu) Kao novina u odnosu na prethodni Zakon, pojavljuje se uslov po kojem fonogram mora da bude izdat u komercijalne svrhe, da bi proizvođač fonograma, za njegovo iskorišćavanje, imao pravo na naknadu. Postoje brojni snimci muzike koje pojedinci stavljaju na internet, ali iako se radi o zapisu zvukova, tu nije reč o pravnoj kategoriji izdatog fonograma ukoliko nisu ispunjeni uslovi iz člana 153. Zakona.

Pravo na naknadu se odnosi na sledeće: 1) emitovanje i reemitovanje fonograma; 2) javno saopštavanje fonograma; 3) javno saopštavanje fonograma koji se emituje.

Proizvođač fonograma zadržava pravo na naknadu i ugradnjom fonograma u videogram, odnosno audiovizuelno delo.

Proizvođač fonograma ne može da se odrekne prava na naknade propisane ovim članom. Proizvođač fonograma može ta prava da ostvaruje samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje prava proizvođača fonograma.

Član 152. (Izdavanje fonograma) Pod pojmom “izdati fonogram u komercijalne svrhe” smatra se svaki fonogram koji ispunjava uslove iz člana 9. stav 3. ovog zakona, dakle, tretira se na isti način kao i izdato autorsko delo. Pored toga, fonogram izdat u komercijalne svrhe je i svaki drugi fonogram koji je učinjen dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem na način koji omogućuje pojedincu individualni pristup sa mesta i u vreme koje on odabere. Ovo je važna odrednica jer su digitalne tehnologije i internet doneli i nove oblike ekonomskog iskorišćavanja fonograma. Nekada su se fonogrami izdavali, emitovali ili javno saopštavali sa vinil ploča, a danas se često izdaju u digitalnoj formi, postavljaju na veb sajtove i prodaju tako što ih uz naknadu korisnici preuzimaju na svoje računare, mobilne telefone, itd. Suština je da se naknada mora platiti i za emitovanje, reemitovanje i javno saopštavanje ne samo fonograma snimljenih na neki telesni nosač. već i za one fonograme koji su izdati samo kao digitalni fajlovi. Član       153.     (Jedinstvena   naknada          od            iskorišćavanja interpretacija   i fonograma) Radi jednostavnosti i radi manjih troškova prikupljanja naknade, Zakon predviđa da će se naknada za emitovanje, reemitovanje i javno saopštavanje fonograma i na njima zabeleženih interpretacija prikupljati kao jedinstvena naknada. Takav pravni režim prikupljanja naknade posebno je u interesu korisnika jer umesto da dobijaju dve posebne uplatnice, oni dobijaju jednu zajedničku, za proizvođače fonograma i za interpretatore.

Član 154. (Ugovor o naplati i raspodeli jedinstvene naknade) Sva relevantna pitanja u vezi sa naplatom i raspodelom jedinstvene naknade moraju da se urede ugovorom. Taj ugovor zaključuju organizacija proizvođača fonograma i organizacija interpretatora. Jedan od obaveznih elemenata ovog ugovora je i odredba o troškovima naplate. Pri tom, troškovi moraju da budu određeni posebno za svaki oblik naplate, što je i logično jer različite vrste naplate različito koštaju organizacije. Na primer, daleko je veći trošak naplate za naknadu od javnog saopštavanja nego, primera radi, trošak naplate naknade od emitovanja. U prvom slučaju, treba platiti kontrolore koji izlaze na teren, prave zapisnike, zatim, mnogo je više korisnika koje treba kontrolisati i tako dalje, dok svi ti troškovi nisu potrebni kada je reč o emitovanju. Takođe, ugovorom se mora predvideti i obavezna kontrola njegovog sprovođenja.

Organizacije mogu ugovoriti da jedna od dve organizacije naplaćuje jedinstvenu naknadu po svim osnovama iz člana 154. ovog zakona, da podele nadležnosti naplate po različitim osnovama, ili da jedinstvenu naknadu po svim osnovama naplaćuje subjekt pod njihovom zajedničkom kontrolom.

Član 155. (Prava i obaveze organizacija u naplati jedinstvene naknade) Ovaj član reguliše pitanje sadržine ugovora o naplati jedinstvene naknade, koja prava i obaveze preuzimaju, odnosno stiču organizacije proizvođača fonograma i interpretatora, zaključenjem spomenutog ugovora. Organizacija kojoj je poverena naplata naplaćuje jedinstvenu naknadu u svoje ime, a za račun svojih nosilaca prava i druge organizacije. Drugim rečima, ona nastupa kao zastupnik interesa svih proizvođača fonograma i svih interpretatora. Pored toga, ona je ovlašćena da vrši kontrolu iskorišćavanja svog repertoara i repertoara druge organizacije, kao i da pred sudom i drugim organima štiti prava svojih nosilaca prava i druge organizacije. Ugovorom može biti predviđeno i drugačije rešenje, a u nedostatku takve odredbe u ugovoru, primenjivaće se zakonsko rešenje iz stava 2. ovog člana.

Organizacija koja obavlja poslove naplate dužna je da preda drugoj organizaciji kopije svih podataka o iskorišćavanju fonograma i na njima zabeleženih interpretacija dobijenih od korisnika, najkasnije u roku od 30 dana od dana predaje dela ubrane naknade. Na taj način Zakon garantuje transparentnost rada organizacije koja je ovlašćena za naplatu naknade, kao pravnu sigurnost za drugu organizaciju. U slučaju da organizacije ne postignu dogovor o naplati jedinstvene naknade ili ako postojeći ugovor raskinu, odluku o naplati jedinstvene naknade doneće nadležni organ imajući u vidu naročito: dotadašnje poslovanje, tehničku opremljenost, stručne kapacitete i iskustvo u obavljanju poslova kolektivnog ostvarivanja prava obe organizacije. Nabrojani kriterijumi su ono što nadležni organ svakako treba da ima u vidu, ali on, pored toga, ima mogućnost da u obzir uzme i druge činjenice kada donosi odluku. Odluka nadležnog organa svakako treba da bude rukovođena jednim, najvažnijim zahtevom: da se uvek odabere ono rešenje koje će najviše garantovati zaštitu interesa svih nosilaca prava. U tom pogledu, nadležni organ imaće slobodu da u obzir uzme sve činjenice od kojih takav izbor zavisi.

Na odluku nadležnog organa se može izjaviti žalba Vladi u roku od 15 dana od dana objave odluke na način propisan stavom 6. ovog člana.

Član 156. (Isplata jedinstvene naknade drugoj organizaciji) Ako ugovorom o naplati i raspodeli jedinstvene naknade nije drukčije određeno, organizacija koja naplaćuje jedinstvenu naknadu obavezna je da po odbitku iznosa opravdanih i dokumentovanih troškova koji nastaju tokom naplate jedinstvene naknade, bez odlaganja, a najmanje na kvartalnom nivou, isplati polovinu preostale naplaćene jedinstvene naknade drugoj organizaciji na ime njenog udela u jedinstvenoj naknadi. Ovo je norma koja će se primenjivati ako se ugovorne strane drugačije ne dogovore. Organizacija koja prikuplja naknadu može da od iznosa koji pripada drugoj organizaciji oduzme samo one troškove koji su: 1) dokumentovani i 2) opravdani. O troškovima se mora voditi uredna evidencija, troškovi moraju da budu opravdani, a to znači, da budu učinjeni u interesu efikasne i poštene naplate, u interesu nosilaca prava. Ako ugovorom između organizacija nije drukčije određeno, organizacija koja naplaćuje jedinstvenu naknadu ne sme da raspodeljuje novac između svojih članova i drugih nosilaca prava, pre nego što preda ugovoreni ili zakonom određeni udeo drugoj organizaciji.

Član 157. (Naplata jedinstvene naknade u slučaju pokretanja stečajnog postupka, likvidacije, ili oduzimanja dozvole za obavljanje delatnosti jednoj od organizacija) Ovaj član treba da obezbedi interese one organizacije koja obavlja svoje aktivnosti u skladu sa zakonom i dobrim običajima u slučaju da druga organizacija ode u stečaj, bude likvidirana ili joj bude oduzeta dozvola za rad. Ako iz bilo kog razloga dođe do pokretanja stečajnog postupka, likvidacije, ili oduzimanja dozvole za obavljanje delatnosti jednoj od organizacija, druga organizacija ima pravo da nastavi naplatu naknade u korist svojih nosilaca prava, u visini od 50% od iznosa jedinstvene naknade prema tarifi donetoj primenom člana 156. stav 1. ovog Zakona. Suštinski, ovom normom se garantuje da će “zdrava” organizacija moći da nastavi sa naplatom naknade i ako druga organizacija prestane sa radom, ali će joj u tom slučaju pripadati polovina iznosa jedinstvene naknade određene tarifom.

Član 158. (Pravni status udela u naplaćenoj jedinstvenoj naknadi koji nije isplaćen drugoj) Radi sprovođenja odredbi iz člana 157. u ovom članu je propisano da će u slučaju sprovođenja izvršenja udeo u naplaćenoj jedinstvenoj naknadi koji nije isplaćen drugoj organizaciji predstavljati imovinu druge organizacije i ne može biti predmet izvršenja po zahtevu trećih lica, predmet namirenja poverilaca u postupku likvidacije i ne ulazi u stečajnu masu organizacije koja je naplatila sredstva.

Član 159. (Ustanovljenje prava audiovizuelnog producenta) Pravo audiovizuelnog producenta je još jedno srodno pravo koje reguliše Zakon. I ovde se

 

suštinski radi o zaštiti investicije određenog pravnog ili fizičkog lica (audiovizuelnog producenta) koje je uložilo sredstva u stvaranje jednog komercijalnog proizvoda (audiovizuelnog dela ili drugog videograma). Ovo srodno pravo garantuje tom licu da će na proizvodu čije je finansiranje obezbedio imati određena imovinska prava.

Član 160. (Videogram kao predmet srodnog prava) Zakon u ovom članu daje definiciju videograma, kao predmeta srodnog prava. Videogram kao predmet srodnog prava je snimak audiovizuelnog dela, kao i niza pokretnih slika, sa ili bez pratećeg zvuka, i koji se nalazi na nosaču slike, odnosno nosaču slike i zvuka. Snimak pokretnih slika se mora zabeležiti tako da se može saznati, reprodukovati ili saopštiti putem odgovarajućeg uređaja.

Član 161. (Audiovizuelni producent) To je fizičko ili pravno lice koje u svoje ime daje inicijativu, prikuplja finansijska sredstva, organizuje, rukovodi i preuzima odgovornost za prvo snimanje audiovizuelnog dela. Slično kao i muzički producent, proizvođač fonograma, i audiovizuelni producent je suštinski investitor koji ulaže u stvaranje audiovizuelnog dela sa ciljem da mu se kroz kasnije iskorišćavanje, ta investicija isplati. U audiovizuelnom producentu objedinjene su sve nabrojane aktivnosti. On daje inicijativu, prikuplja finansijska sredstva, organizuje i rukovodi stvaranjem audiovizuelnog dela. On takođe, preuzima i odgovornost za prvo snimanje videograma.

Član 162. (Prava audiovizuelnog producenta) Producent ima određena imovinska, isključiva prava: isključivo pravo da drugome dozvoli ili zabrani umnožavanje i stavljanje u promet videograma. On takođe ima i pravo da dozvoli ili zabrani javno saopštavanje svog predmeta srodnog prava. Treba primetiti da producent nema izvorno pravo na emitovanje i reemitovanje videograma kao predmeta srodnog prava. On to pravo – pravo na emitovanje i reemitovanje audiovizuelnog dela kao autorskog dela

– pribavlja od koautora audiovizuelnog dela, kroz ugovor. Pored gore opisanih prava, producent ima i isključivo pravo izdavanja predmeta srodnog prava u zakup i njegovo činjenje dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem.

Član 163. Audiovizuelni producent ima pravo da se suprotstavi iskorišćavanju svog videograma u izmenjenoj formi, ako se takvim iskorišćavanjem mogu ugroziti njegovi imovinski interesi. Ovo je pandan autorovom pravu da se suprotstavi izmeni svog autorskog dela, uz jedno značajno ograničenje. On će to moći da uradi samo ako se na taj način ugrožavaju njegovi ekonomski interesi u odnosu na predmet srodnog prava. Stav 2. ovog člana odgovara odredbi čl. 15. stav 2. Bernske konvencije o književnim i umetničkim delima.

Član 164-167 (Pravo proizvođača emisije) Ovo je još jedno srodno pravo koje uređuje Zakon. Predmet zaštite je emisija. Emisija je u električni, elektromagnetni ili drugi signal pretvoren zvučni, vizuelni, odnosno zvučno-vizuelni sadržaj koji se emituje radi saopštavanja javnosti. Nosilac prava je proizvođač emisije. Radio i televizijske stanice proizvode emisije, to su primeri proizvođača emisija. Zakon u članu 166. kaže da je “proizvođač emisije fizičko ili pravno lice u čijoj je organizaciji i čijim je sredstvima emisija proizvedena”. Kao i fonogram i videogram i emisija je proizvod u čije stvaranje su uložena određena sredstva. U tom smislu, proizvođač emisije (radio ili TV stanica) ima pravo da ekonomski iskorišćava svoj proizvod, odnosno emisiju, kroz odredbe članova 164-167. garantuje se zaštita njegove investicije.

Zakon kaže da je emisija “električni, elektromagnetni ili drugi signal”. Taj signal prenosi određene informacije, od emitera do prijemnika. Kada dođe do prijemnika, na primer do televizijskog ili radio aparata, ti uređaji onda konvertuju, pretvaraju te signale u određene sadržaje koji su dostupni ljudskim čulima. Najčešće, ti sadržaji su zaštićeni autorskim pravom, jer se emituju filmovi, serije, muzika, itd. Bez emisije, kao predmeta zaštite koji je u suštini tehnički pojam, ti sadržaji, ne bi mogli da dospeju do korisnika, do gledalaca i slušalaca. Iz tog razloga proizvođač emisije igra važnu ulogu u ostvarivanju autorskog prava onih čija dela se emituju. Ovim članovima je uređeno pitanje imovinskih prava proizvođača emisije na predmetu zaštite. Proizvođač emisije ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli reemitovanje svoje emisije, bežično ili putem žica. Tuđa emisija se ne sme preuzimati radi reemitovanja ako to proizvođač emisije ne dozvoli, a to se po pravilu rešava ugovorom između proizvođača emisije i reemitera, na primer, kablovskog operatora. Beleženje emisije na telesni nosač, takođe je u isključivoj vlasti proizvođača emisije, kao i umnožavanje i stavljanje u promet takvih snimaka. Proizvođač emisije ima isključivo pravo i na davanje snimka emisije u zakup, činjenje dostupnim takvog snimka žičnim ili bežičnim putem, kao i na javno saopštavanje svojih emisija na mestima koja su publici dostupna uz plaćanje ulaznice.

Član 168-169. (Pravo prvog izdavača slobodnog dela, pravo izdavača štampanih izdanja na posebnu naknadu) Lice koje, po isteku imovinskih prava autora, prvi put zakonito izda ili na drugi način saopšti javnosti delo koje pre toga nije bilo izdato, ima imovinska prava koja odgovaraju imovinskim pravima autora. Ovo je posebno srodno pravo koje se priznaje svakom licu, pravnom ili fizičkom, koje ispuni određene uslove. Potrebno je da to lice na zakonit način izda (ili na drugi, ali uvek zakonit način, javno saopšti) delo koje pre toga nije bilo izdato, i to nakon isteka imovinskih prava autora.

Radi zaštite ekonomskih interesa izdavača štampanih izdanja, predviđeno je njihovo pravo na naknadu zbog umnožavanja njihovih dela za privatnu, nekomercijalnu upotrebu. Reč je o pravu na posebnu naknadu iz člana 41. i 44. Zakona. Izdavači su jedna od kategorija nosilaca srodnih prava čiji ekonomski interesi trpe zbog masovnog korišćenja modernih tehnologija koje omogućavaju lako i jeftino reprografsko i digitalno umnožavanje štampanih dela. Na ovaj način, izdavaču se omogućava da kompenzuje deo izostalog prihoda. U praksi će autori i izdavači štampanih izdanja ostvarivati ovo pravo na posebnu naknadu preko svoje kolektivne organizacije. Zakonom je takođe rešeno i pitanje raspodele tako ubrane naknade. Predviđeno je da autori i izdavači dele ubranu posebnu naknadu na jednake delove.

Član 170. (Baza podataka kao posebno pravo) Za razliku od dosadašnjeg zakonskog rešenja prema kojem su baze podataka bile zaštićene kao vrsta srodnih prava, ovim propisom one se štite kao posebno, sui generis pravo. Drugim rečima, za baza podataka Zakon predviđa poseban režim pravne zaštite, u skladu sa praksom Evropske unije. Baza podataka je zbirka zasebnih podataka, autorskih dela ili drugih materijala uređenih na sistematičan ili metodičan način, koji su pojedinačno dostupni elektronskim ili drugim putem. Baze podataka su u Zakonu zaštićene dvojako: kao autorska dela pod uslovom originalnosti i kao posebna vrsta prava. Da bi uživale zaštitu kao posebno pravo, potrebno je da u bazama podataka podaci budu organizovani na način koji poseduje određenu sistematiku i metodiku. Drugim rečima, potrebno je da budu organizovani tako da im se bez problema može pristupiti elektronskim putem, ili na neki drugi, sličan način. Slično kao i u slučaju fonograma, emisija ili audiovizuelnih dela kao predmeta srodnih prava, i baze podataka suštinski štite investiciju koja je uložena u njihovo stvaranje. Ima mnogo takvih primera. Baze registrovanih žigova ili baza registrovanih patenata Zavoda za intelektualnu svojinu predstavljaju primere baza podataka koje uživaju zaštitu. Banka ima bazu podataka svojih klijenata, trgovinska radnja ima bazu podataka svojih prodajnih artikala, itd. Takve baze podataka predstavljaju posebno pravno dobro na kojem titular ima određena imovinska prava.

Član 171. (Proizvođač baze podataka) Ovaj član definiše pojam proizvođača baze podataka. Dok je autor baze podataka zaštićen odredbama autorskog prava kao fizičko lice koje je kreativnim stvaralačkim radom stvorilo bazu podataka, dotle je proizvođač baze podataka, kao titular sui generis prava, lice koje je investiralo u bazu podataka. Zaštita baze podataka kao autorskog dela, jeste zaštita originalnosti koja se u slučaju baza podataka iskazuje kao originalnost izbora građe baze podataka ili originalnost načina na koji se takva građa organizuje. Zaštita baza podataka kao srodnog prava jeste zaštita investicije, ulaganja u stvaranje baze podataka. Stoga je predmetnom odredbom propisano da je proizvođač baze podataka fizičko ili pravno lice koje je učinilo značajno ulaganje, u kvantitativnom ili kvalitativnom smislu, u dobijanje, proveru ili predstavljanje sadržaja baze podataka. Primera radi, lice koje prikupi i na odgovarajući način organizuje podatke o obolelima od Kovida 19 u Republici Srbiji jeste proizvođač baze podataka. Lice može da proizvede bazu podataka i tako što će proveriti, odnosno verifikovati njen sadržaj. Kako je “baza podataka” u smislu ovog propisa skup podataka, autorskih dela ili drugih materijala koji su organizovani na metodološki uređen i sistematičan način, tako da im se može pristupiti po unapred utvrđenim kriterijumima, ne postoji baza podataka ako je njen sadržaj skup podataka prikupljenih bez reda, ili čija je tačnost pod znakom pitanja. Lice koje proveri njihovu tačnost ili organizuje podatke na način da im se može na sistematičan način pristupiti, takođe je proizvođač baze podataka.

Član 172-174. (Sadržina prava proizvođača baze podataka, iscrpljenje prava proizvođača baze podataka, prenos prava proizvođača baze podataka) Članom 173. uređuju se ekonomska prava koja ima proizvođač baze podataka. Proizvođaču baze podataka priznaju se dve vrste imovinskih prava: 1) pravo da zabrani svaki vid izdvajanja ukupnog ili značajnog dela, u kvantitativnom ili kvalitativnom smislu, sadržaja baze podataka i

2) pravo da zabrani ponovno iskorišćavanje ukupnog ili značajnog dela, u kvantitativnom ili kvalitativnom smislu, sadržaja baze podataka. Pod izdvajanjem sadržaja baze podataka podrazumeva se trajan ili privremeni prenos celokupnog ili značajnog dela sadržaja baze podataka na drugi medij, bilo kojim sredstvima ili u bilo kom obliku. Na primer, presnimavanje baze podataka sa hard diska na fleš memoriju ili optički disk. Pod ponovnim iskorišćavanjem sadržaja baze podataka podrazumeva se svaki oblik činjenja dostupnim javnosti celokupnog ili značajnog dela sadržaja baze podataka i to stavljanjem u promet primeraka baze podataka, njihovim davanjem u zakup, činjenjem baze podataka dostupnom preko interneta ili njeno činjenje dostupnom javnosti posredstvom drugih oblika transmisije. Novim članom 173. predviđeno je iscrpljenje prava na baze podataka, dok se članom 174. uređuje pitanje prenosa prava proizvođača baze podataka kao predmeta srodnih prava.

Član 175. (Sukob sa drugim pravima) Članom 175. je predviđeno da se prava proizvođača baze podataka primenjuje bez obzira na podobnost baze podataka da bude zaštićena odredbama autorskog prava ili drugih srodnih prava i bez obzira na podobnost sadržaja baze podataka da bude zaštićena autorskim pravom ili drugim pravima. Takođe, prava proizvođača baze podataka ne dovode u pitanje prava koja eventualno postoje na sadržaju baze podataka. Ovom odredbom uspostavljen je princip prema kome prava proizvođača baze podataka postoje bez obzira na to što baza kao takva nije podobna da bude zaštićena autorskim pravom. Pored toga, pravo proizvođača baze podataka ne sme da utiče na prava koja postoje na elementima njenog sadržaja. Primera radi, bazu podataka može da čini i kolekcija autorskih dela. Činjenica da je jedno lice uložilo u stvaranje takve kolekcije (na primer zbirka pesama posvećenih rodoljublju i patriotizmu), i da je zbog toga steklo svojstvo proizvođača baze podataka, ne ograničava prava autora autorskih dela koja čine tu bazu. Na primer, napraviti digitalnu kolekciju slika umetničkih dela iz Narodnog muzeja znači stvaranje baze podataka na kojoj proizvođač ima određena imovinska prava. Ali ta činjenica, da proizvođač ima prava na takvoj digitalnoj kolekciji, ne znači da su prestala autorska prava na svakoj pojedinačnoj slici koja čini tu kolekciju.

Član 176. (Prava i obaveze zakonitog korisnika baze podataka) Već je ukazano da proizvođač baze podataka, koja je učinjena dostupnom javnosti na bilo koji način, ne može da zabrani zakonitom korisniku baze podataka            izdvajanje ili ponovno iskorišćavanje u kvalitativnom ili kvantitativnom smislu nebitnih delova sadržine baze podataka, u bilo koje svrhe. Ovim članom se naglašava da zakoniti korisnik može da iskorišćava, u kvantitativnom ili kvalitativnom smislu, nebitne delove baze podataka. Član 177. (Izuzeci od prava proizvođača baze podataka) Član 178. Zakona uređuje pitanje ograničenja prava proizvođača baze podataka koja nije autorsko delo. Već je napomenuto da proizvođač baze podataka može da ima samo dva imovinska prava: pravo na izdvajanje i pravo na ponovno iskorišćavanje baze podataka. Ta dva imovinska prava mogu da budu predmet ograničenja u korist zakonitog korisnika. Zakoniti korisnik baze podataka može da vrši izdvajanje bitnih delova sadržaja baze podataka za lične nekomercijalne potrebe, pod uslovima propisanim članom 56. Zakona, takođe, može da vrši izdvajanje bitnih delova sadržaja baze podataka za nekomercijalne svrhe nastave, pod uslovima propisanim članom 54. Zakona, kao i da vrši izdvajanje i ponovno iskorišćavanje bitnih delova sadržaja baze podataka radi sprovođenja postupka pred sudskim ili drugim državnim organima ili u svrhu obezbeđenja javne sigurnosti, pod uslovima propisanim članom 52. ovog Zakona.

Član 178. Ovim članom je predviđen izuzetak od prava na bazu podataka koja je autorsko delo. Zakon kaže da ovlašćeni korisnik baze podataka koja je autorsko delo ili njenog umnoženog primerka “može slobodno da umnožava ili preradi tu bazu ako je to neophodno radi pristupa njenom sadržaju i radi redovnog korišćenja tog sadržaja”. Zakon predviđa da korisnik baze podataka ima pravo i da vrši prevođenje, adaptaciju, uređivanje ili bilo koju drugu izmenu baze podataka i da stavlja u promet bazu podataka ili njen umnožen primerak. Takođe, ovom odredbom je precizirano da se radi o zakonitom korisniku baze podataka koja je autorsko delo, a ne o bazi podataka koja je zaštićena kao posebno pravo odredbama čl. 171-176. Zakona (i koja nema karakter originalnog autorskog dela). Ovo se naglašava jer su prava zakonitog korisnika baze podataka koja nije autorsko delo posebno uređena u članu 178. Zakona.

Član 179. (Odnos između autorskog i srodnih prava) Ovim članom je predviđeno da zaštita autorskog prava s jedne i zaštita srodnih prava i prava proizvođača baza podataka s druge strane, nisu u koliziji. Pored toga, na srodna prava i pravo proizvođača baza podataka shodno se primenjuju odredbe o objavljivanju, saopštavanju javnosti i izdavanju autorskog dela iz člana 9. ovog Zakona.

Član 180. (Ograničenja srodnih prava i prava proizvođača baza podataka i iscrpljenje tih prava) Na srodna prava i pravo proizvođača baza podataka shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o ograničenjima i iscrpljenju autorskog prava.

Član 181. (Prenos srodnih prava i prava proizvođača baza podataka) Sva srodna prava i pravo proizvođača baza podataka mogu se nesmetano prenositi, osim ličnih, odnosno, moralnih prava interpretatora. Ta prava su neprenosiva kao i moralna prava autora.

Član 182. (Pravo na pravičnu naknadu) Ovaj član predviđa da proizvođač fonograma, interpretator i producent audiovizuelnog dela imaju pravo na pravičnu naknadu koja je propisana u članovima 41. i 44. Zakona. To pravo mogu da ostvare pod istim uslovima koji važe i za autore.

Član 183. (Trajanje srodnih prava i prava proizvođača baze podataka) Ovaj član na jasan i celovit način uređuje pitanje trajanja srodnih prava i prava proizvođača baza podataka.

Imovinska prava interpretatora traju 50 godina od dana nastanka interpretacije. Ako je interpretacija snimljena i zakonito izdata ili objavljena tokom tog roka, na drugi način različit od fonograma, pravo traje 50 godina od dana njenog prvog izdavanja ili objavljivanja, zavisno od toga koji je datum raniji. Drugim rečima, ako interpretacija ne bude objavljena ili izdata u okviru pedesetogodišnjeg roka od njenog nastanka, pravo na toj interpretaciji prestaje. Moralna prava interpretatora traju i po prestanku trajanja njegovih imovinskih prava.

Ako je u roku od 50 godina od dana nastanka interpretacije ta interpretacija snimljena na fonogram koji je zakonito izdat ili objavljen, pravo interpretatora traje 70 godina od dana prvog zakonitog izdavanja ili objavljivanja fonograma, zavisno od toga koji je datum raniji.

Pravo proizvođača fonograma traje 50 godina od dana nastanka fonograma, ako u tom roku fonogram nije zakonito izdat ili objavljen. Na primer, ako je fonogram izdat nakon 51 godine od njegovog nastanka, na njemu neće postojati imovinska prava. Ali, ako je fonogram zakonito izdat ili objavljen tokom tog roka, pravo prestaje 70 godina od dana prvog zakonitog izdavanja ili objavljivanja, zavisno od toga koji datum je raniji.

Pravo producenta audiovizuelnog dela traje 50 godina od dana nastanka audiovizuelnog dela, ako u tom roku audiovizuelno delo nije zakonito izdato ili objavljeno. Ako je audiovizuelno delo zakonito izdato ili objavljeno tokom tog roka, pravo prestaje 50 godina od dana izdavanja ili objavljivanja, zavisno od toga koji datum je raniji.

Pravo proizvođača emisije traje 50 godina od dana prvog emitovanja zaštićene emisije.

Pravo proizvođača baze podataka traje 15 godina od dana nastanka baze podataka. Ako je baza podataka učinjena dostupnom javnosti na bilo koji način tokom tog roka, pravo traje 15 godina od tog dana. Drugim rečima, ako baza podataka ne bude objavljena u okviru petnaestogodišnjeg roka od njenog nastanka, pravo na toj bazi podataka prestaje. Svaka suštinska, kvalitativna ili kvantitativna izmena sadržaja baze podataka, uključujući svaku suštinsku izmenu koja je nastala kao posledica stalnih dodavanja, brisanja ili izmena i dovela do toga da baza podataka može da se smatra za suštinski, u kvalitativnom ili kvantitativnom smislu, novo ulaganje, čini da takva baza podataka ima svoj sopstveni rok trajanja.

Pravo prvog izdavača slobodnog dela traje 25 godina od dana prvog izdavanja ili prvog saopštavanja javnosti na drugi način.

Pravo izdavača štampanih izdanja na posebnu naknadu traje 50 godina od zakonitog izdavanja dela.

Rokovi za potrebe utvrđivanja datuma prestanka imovinskih prava nosilaca srodnih prava računaju se od 1. januara godine koja neposredno sledi za godinom u kojoj se desio događaj koji je relevantan za početak roka.

Član 184 (Lica na koja se zakon odnosi) Interpretatoru, proizvođaču fonograma, producentu audiovizuelnog dela, proizvođaču emisije, proizvođaču baze podataka, izdavaču štampanih izdanja i izdavaču slobodnog dela, koji je strano lice, priznaju se prava predviđena ovim zakonom na osnovu međunarodnog ugovora koji je ratifikovala Republika Srbija, ili na osnovu uzajamnosti između Republike Srbije i zemlje kojoj on pripada.

Republika Srbija je potpisala najveći broj međunarodnih ugovora iz oblasti srodnih prava. To su: Međunarodna konvencija o zaštiti umetnika izvođača, proizvođača fonograma i ustanova za radio-difuziju; Konvencija o zaštiti proizvođača fonograma od neovlašćenog umnožavanja njihovih fonograma; WIPO ugovor o interpretacijama i fonogramima. Na osnovu citiranih međunarodnih ugovora, stranci uživaju pravnu zaštitu za njihova srodna prava u Republici Srbiji. Najvažnije načelo Rimske konvencije je načelo nacionalnog tretmana. Ukratko, načelo nacionalnog tretmana znači da je svaka zemlja potpisnica Rimske konvencije dužna da prizna izvođačima, državljanima drugih zemalja koje su potpisale taj međunarodni ugovor, ista prava koja priznaje i domaćim izvođačima (u našem zakonu: interpretatorima). Takođe, na osnovu Rimske konvencije, države potpisnice Rimske konvencije su dužne da pruže stranim proizvođačima fonograma istu pravnu zaštitu kakvu pružaju i domaćim proizvođačima fonograma. Isto važi i za radio-difuzne organizacije. Pored Rimske konvencije, i WIPO ugovor o interpretacijama i fonogramima, u članu 4, predviđa nacionalni tretman stranaca u svakoj državi članici ugovora.

Ako povodom nekog od gore nabrojanih srodnih prava nema međunarodnog ugovora koji to uređuje, onda će se prava stranaca u Republici Srbiji uređivati na osnovu reciprociteta, kroz bilateralne odnose naše zemlje sa drugim zemljama.

Izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, proizvođaču baze podataka koji je pravno lice koje nema sedište u Republici Srbiji, priznaju se prava predviđena ovim zakonom samo ako je poslovanje tog lica trajno i neposredno povezano sa privredom Republike Srbije.U slučaju sumnje u postojanje uzajamnosti, objašnjenje daje organ nadležan za spoljne poslove Republike Srbije. Za strane autore i nosioce srodnih prava koji uživaju zaštitu na osnovu ovog zakona važe rokovi trajanja tih prava iz ovog zakona s tim da ističu najkasnije na dan kada ističe zaštita u državi čiji su oni državljani ili u kojoj imaju svoje sedište i ne mogu biti duži od rokova propisanih ovim zakonom.

Član 185. Ovim članom je predviđeno da strani interpretatori uživaju moralna prava na teritoriji Republike Srbije, čak iako nisu ispunjeni uslovi iz člana 184. ovog Zakona. Moralna prava stranih interpretatora zaštićena su u Republici Srbiji u svakom slučaju, bez obzira iz koje zemlje taj interpretator dolazi i bez obzira da li se u toj zemlji, ista takva prava, priznaju državljanima Srbije.

Član 186. (Ostvarivanje autorskog i srodnih prava) Ovim članom utvrđeno je da nosilac prava može svoje autorsko i srodna prava da ostvaruje na tri načina: na individualan ili kolektivan način, kao i preko nezavisnog subjekta za ostvarivanje prava. Individualno ostvarivanje prava je pravilo i podrazumeva da autor ili nosilac srodnog prava samostalno, ili preko zastupnika, ostvaruje svoja apsolutna i relativna prava na predmetu zaštite – autorskom delu, fonogramu, interpretaciji itd.

Kolektivno ostvarivanje autorskog ili srodnih prava nastaje kao nužnost jer određena imovinsko pravna ovlašćenja koja su autoru ili nosiocu srodnog prava priznata zakonom, faktički ne mogu da se ostvaruju individualno. Pravo autora na naknadu od, primera radi, emitovanja njegove pesme na radio ili televizijskim stanicama, ne može da se ostvaruje individualno, jer autor faktički ne može da zna ko i u kojoj meri emituje te pesme. Isto važi i za javno saopštavanje njegove numere u restoranima, trgovinskim objektima, za javno izvođenje njegove pesme na koncertima, u ugostiteljskim objektima i tako dalje. Iz tog razloga, autori svoja imovinska prava prenose na organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, koje u svoje ime, a za račun svojih članova, zaključuju ugovore sa korisnicima autorskih dela i predmeta srodnih prava. Organizacije tada prikupljaju naknadu od korisnika i raspodeljuju je svojim članovima.

Stav 3. ovog člana predviđa da se određena imovinska prava autora i nosilaca srodnih prava moraju ostvarivatina kolektivan način.

Član 187. (Individualno ostvarivanje prava) Ovaj član predviđa da se individualno ostvarivanje autorskog ili srodnih prava može obavljati neposredno (na primer, autor sam može da zaključi izdavački ugovor sa izdavačem, bez advokata - punomoćnika) ili preko punomoćnika. Punomoćnici mogu da budu i fizička i pravna lica.

Član 188. (Ostvarivanje prava putem nezavisnog subjekta za upravljanje autorskim ili srodnim pravima) Novinu u zakonu predstavlja mogućnost da se autorsko ili srodna prava ostvaruju preko nezavisnog subjekta za upravljanje autorskim i srodnim pravima. Ova novina predstavlja transpoziciju odredbe člana 3. stav 1. (b) Direktive 2014/26 EU o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava i multiteritorijalnom licenciranju prava na muzičkim delima za onlajn korišćenje na unutrašnjem tržištu (u daljem tekstu: Direktiva o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava).

Reč je o pravnom licu koje svoju delatnost obavlja sa lukrativnim ciljem, radi ostvarivanja profita, kao svoju osnovnu delatnost. Jedna od najvažnijih osobina organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava jeste da se radi o neprofitnim institucijama, udruženjima koje svoju delatnost obavljaju isključivo da bi ostvarilo interese svojih članova. Sva sredstva koja organizacija prikupi, dužna je da raspodeli svojim članovima. Sredstva koja može da ne raspodeli namenjena su pokriću troškova njenog rada. Nezavisni subjekt za upravljanje autorskim i srodnim pravima je za razliku od organizacija - komercijalno pravno lice. Takođe, dok organizacijom za kolektivno ostvarivanje upravljaju nosioci prava, odnosno njeni članovi, nezavisni subjekt je, kako mu i samo ime govori, nezavisan od nosilaca prava. Nosioci prava, čije interese taj subjekt zastupa, nemaju niti direktan niti indirektan uticaj na rad tog subjekta. Reč je o pravnom licu koje ima svoj sopstveni menadžment, koji radi samostalno i za naknadu koju plaćaju nosioci prava. U tome je i osnovna razlika između nezavisnog subjekta za upravljanje autorskim i srodnim pravima i organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava – u načinu upravljanja nad tim entitetima.

Delatnost koju obavlja nezavisni subjekt ista je kao i delatnost organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. U tom pogledu, među njima nema razlike. Nezavisni subjekt mora da zastupa najmanje dva ili više nosilaca prava. Nezavisni subjekt crpi svoja ovlašćenja iz ugovora sa nosiocima prava.

Iako Direktiva o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava ne daje primere nezavisnog pravnog subjekta, recital 16. spomenute Direktive kaže da filmski producenti, proizvođači fonograma, radiodifuzne organizacije i izdavači ne mogu da se smatraju za nezavisne pravne subjekte. Razlog za to leži u činjenici, kako je u Direktivi objašnjeno, da su svi oni pribavili prava autora i interpretatora na temelju individualnih ugovora zaključenih sa tim licima. Filmski producenti, proizvođači fonograma, radiodifuzne organizacije i izdavači iz tog razloga licenciraju svoja sopstvena prava i deluju u sopstvenom interesu i upravo zato se ne mogu smatrati za nezavisnog pravnog subjekta (u smislu Direktive). Nezavisni pravni subjekt deluje u interesu svojih klijenata, a ne u svom sopstvenom interesu.

Pored toga, menadžeri ili pravni zastupnici autora ili interpretatora koji deluju kao posrednici između autora i organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, takođe ne mogu da se smatraju za nezavisne pravne subjekte jer oni ne zastupaju interese autora i nosilaca srodnih prava na način da ustanovljavaju tarife naknada, daju ovlašćenja korisnicima da koriste repertoar njihovih klijenata ili tako što prikupljaju naknade od korisnika i dele ih svojim klijentima. Drugim rečima, oni su zastupnici kao “i svi drugi” i ne obavljaju one poslove koji su suština kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava, a što svakako čine nezavisni pravni subjekti u smislu Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Član 189-190 (Pojam i osnovne karakteristike organizacija za kolektivno ostvarivanje prava) Ovaj član predviđa da se kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava obavlja preko organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

Organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava je udruženje fizičkih i pravnih lica koja su se ujedinila zato da bi pod jednom kapom ostvarila zajednički interes. Zajednički interes članova organizacije jeste da od korisnika (emitera, reemitera, restorana, kafića, trgovinskih radnji itd.) naplate naknadu za korišćenje njihovih autorskih dela. Oni to sami faktički ne mogu da ostvare, i zato im je potrebna organizacija.

Ovim članom je predviđeno da je organizacija ovlašćena da obavlja poslove kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava u skladu sa pozitivnim pravom Republike Srbije, dozvolom nadležnog organa, i njenim opštim aktima. To su, u najširem smislu reči, svi oni poslovi koji su neposredno ili posredno usmereni na prikupljanje autorskih naknada koje plaćaju korisnici i poslovi raspodele tih naknada. Ostale aktivnosti, koje nemaju karakter kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava, ona ne sme da obavlja, osim ako joj to nije izričito Zakonom dozvoljeno.

Nema organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava bez dozvole nadležnog organa, a u Republici Srbiji, to je Zavod za intelektualnu svojinu. Dobijanjem dozvole za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava, organizacija stiče pravni legitimitet pred korisnicima da od njih naplaćuje naknadu za korišćenje svojih dela. Organizacija je dužna da svoje poslove obavlja u skladu sa tom dozvolom. Takođe, organizacija je dužna da svoje poslove obavlja u skladu sa zakonom i svojim opštim aktima među kojima se kao najvažniji izdvaja statut.

Jedna od ključnih karakteristika organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava jeste njihov neprofitni karakter. Ovaj zakonski zahtev prema organizacijama treba shvatiti tako da organizacije u svom delovanju ne smeju da se ponašaju tržišno. Na primer, organizacija ne može da odbije članstvo onom autoru čije stvaralaštvo nije komercijalno, već mora jednako da zastupa interese svih autora, kako onih čija autorska dela na tržištu donose profit, tako i onih koji nisu komercijalni. U uslovima gde postoji tržišna utakmica između organizacija iste specijalizacije, i gde bi organizacija morala tržišno da razmišlja, svaka organizacija bi imala interes da zastupa pre svega one autore čiji je rad komercijalan. Organizacija ne bi imala interes da troši svoja sredstva zastupajući one autore čija se dela ne koriste na tržištu, tačnije, autore koji joj ne donose profit. Tako bi se otvorila opasnost da autori iz određenih žanrova, na primer ozbiljne muzike, budu slabije zaštićeni od onih čija muzika je možda u umetničkom smislu manje kvalitetna, ali zato mnogo komercijalnija. Neprofitni karakter organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, pored ostalog, reflektuje se upravo kroz zahtev da organizacija ne može da bira svoje članove, već je dužna da zastupa svakoga pod jednakim uslovima. Pored toga, organizacija mora prikupljeni novac da podeli svojim članovima a za sebe može da odvoji samo ono što joj je neophodno da bi na efikasan i transparentan način vršila svoju zakonsku delatnost.

Član 191. (Poslovi koje organizacija može da obavlja pored delatnosti kolektivnog ostvarivanja prava) Organizacija može da vrši delatnosti kojima se ostvaruju stručni, umetnički ili socijalni interesi njenih članova. Te delatnosti po pravilu su detaljno definisane u opštim aktima kolektivnih organizacija. Na primer, organizacija može da pomogne autorima da objave neki umetnički projekat, da im odobri pomoć u lečenju člana porodice i tako dalje. Takođe, organizacija može da obavlja pojedine administrativno - tehničke usluge u ime i za račun druge organizacije, na osnovu pisanog ugovora. Na primer, zajednička služba naplate jedinstvene naknade se definiše posebnim ugovorom između organizacija. Takođe, organizacija može da zaključi ugovore sa stručnim institucijama zarad obavljanja različitih stručnih i tehničkih poslova. Na primer, izrada softvera za potrebe organizacije ili naplata potraživanja od korisnika i tako dalje.

Član 192. (Monopolski karakter organizacije) Ovaj član predviđa da “samo jedna organizacija može da dobije dozvolu za kolektivno ostvarivanje autorskog, odnosno srodnih prava za određenu vrstu prava na određenoj vrsti dela, odnosno predmeta srodnog prava”. Na primer, Sokoj ostvaruje niz autorskopravnih ovlašćenja za kompozitore, tekstopisce i aranžere na njihovim delima. Pravno je nemoguće da se osnuje još jedna organizacija koja bi takođe ostvarivala ta ista autorsko pravna ovlašćenja na istom predmetu zaštite - na muzičkim delima. Zato se kaže da organizacije uživaju zakonski monopol.

Zakonsko rešenje prema kome se organizaciji garantuje monopolski položaj na tržištu, dominira u savremenom svetu. Obrnut slučaj, gde u okviru jedne specijalizacije, rade dve ili više organizacija, predstavlja izuzetak. Dosadašnja iskustva u ovoj oblasti potvrđuju da prednosti sistema kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava najviše dolaze do izražaja u uslovima gde u okviru jedne specijalizacije, postoji samo jedna organizacija. U takvom sistemu, odnos između nosilaca prava i korisnika postaje pregledniji, jednostavniji, racionalniji i pravno sigurniji. Primera radi, korisnicima autorskih dela i predmeta srodnih prava, odnosno njihovim reprezentativnim udruženjima, mnogo je jednostavnije i jeftinije da pregovaraju sa jednom organizacijom povodom određene vrste autorskih dela, nego sa pet različitih organizacija od kojih svaka može da ima svoje uslove poslovanja, svoja pravila postupanja, svoje tarife, i tako dalje. Takav stav podržava i WIPO: “Po pravilu, u svakoj zemlji treba da postoji samo jedna organizacija za istu vrstu imovinsko pravnih ovlašćenja. Postojanje dve ili više organizacija u istoj oblasti može da umanji ili čak eliminiše prednosti kolektivnog ostvarivanja”. Isto stanovište deli i CISAC koji je u svojoj rezoluciji pod nazivom

“Organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava Centralne i Istočne Evrope”, naveo da bi “više organizacija u okviru iste specijalizacije bilo izvor konfuzije i i slabljenja stvarne zaštite autora (.)”.

Član 193. (Prava organizacije) Ovaj član ustanovljava pravo organizacije da kontroliše u kojoj meri korisnici iskorišćavaju njen repertoar. Ovo pravo je od vitalnog značaja za uspešan rad organizacije jer bez stvarnog uvida u obim iskorišćavanja sopstvenog repertoara, organizacija ne bi bila u mogućnosti ni da adekvatno naplati naknadu od korisnika. Visina naknade po pravilu, pre svega zavisi od obima iskorišćavanja repertoara. Te činjenice moraju da budu transparentne i dostupne organizacijama. Takođe, da bi organizacija mogla efikasno da brani interese svojih članova, zakonom joj je dato ovlašćenje da te interese zastupa i pred sudom.

Ovaj član utvrđuje i obavezu na strani državnih organa i imaoca javnih ovlašćenja koji vode evidenciju o podacima koji su od značaja za utvrđivanje visine naknada koje organizacije naplaćuju od korisnika, da na zahtev organizacije brzo reaguju i organizaciji dostave tražene podatke. Primera radi, podatak o broju korisnika kablovskog operatora neophodan je za izračunavanje tarife za kablovsko reemitovanje autorskih dela ili predmeta srodnih prava. Takav podatak poseduje RATEL. Na zahtev organizacije, RATEL će biti dužan da takav podatak dostavi organizaciji.

Član 194. (Osnivači organizacije) Ovaj član utvrđuje da su osnivači organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava nosioci prava (autori i nosioci srodnih prava) ili njihova udruženja.

Član 195. (Zahtev za izdavanje dozvole) Ovaj član utvrđuje osnovne uslove koje organizacija mora da ispuni da bi dobila dozvolu. U stavu 1. predviđeno je da je za obavljanje delatnosti kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava neophodno pribavljanje dozvole od strane nadležnog organa. Ovo je posledica specifičnog statusa organizacija koje imaju de lege monopol na tržištu te u svom radu nisu sputane nikakvom konkurencijom. Iz tog razloga, država vrši kontrolu nad zakonitošću njihovog rada, a ovo je prvi korak u toj vrsti nadzora. Da bi organizacija mogla da dobije dozvolu, potrebno je da ispuni određene uslove i da nadležnom organu dostavi određenu dokumentaciju.

Pravno lice koje podnosi zahtev za dobijanje dozvole mora da bude registrovano kao udruženje. Ovaj uslov je neophodan pored ostalog i zato što bez svojstva pravnog lica, tačnije, bez posedovanja pravne sposobnosti, podnosilac zahteva ne bi mogao da zaposli pravnika ili računovođu, što je takođe uslov za dobijanje dozvole. U trenutku podnošenja zahteva, mora se dakle raditi o pravno uređenoj zajednici, a ne o neformalnom skupu nosilaca prava. Nosioci prava već moraju da budu organizovani u formi udruženja, a sticanje svojstva organizacije za kolektivno ostvarivanje je nadogradnja. Organizacije su udruženja koja su od Zavoda za intelektualnu svojinu dobila dozvolu da obavljaju poslove kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava u interesu svojih članova. Stoga se uz zahtev za izdavanje dozvole mora dostaviti i rešenje o registraciji udruženja.

Takođe, uz zahtev se dostavljaju još i statut i dokaz o poslovnom sedištu organizacije.

Uz zahtev se dostavljaju: 1) podaci o broju autora, odnosno nosilaca prava koji su ovlastili organizaciju da ostvaruje prava na njihovim delima, odnosno predmetima srodnih prava, uključujući njihovo državljanstvo, prebivalište ili boravište; 2) popis dela, odnosno predmeta srodnih prava koji čine repertoar organizacije; 3) potpisana ovlašćenja nosilaca prava koji su organizaciji ustupili svoja prava na navedenim delima, odnosno predmetima srodnih prava, pod uslovom dobijanja dozvole.

Organizaciju čine njeni članovi. Organizacija se osniva i postoji zbog njih. Iz tog razloga, prilikom podnošenja zahteva za dobijanje dozvole, mora se jasno navesti ko su ta lica, koliko ih ima, čiji su državljani i gde im je sedište, odnosno, boravište.

Popis dela se takođe, obavezno podnosi prilikom podnošenja zahteva za dobijanje dozvole. Dela čine repertoar buduće organizacije, to je ono što će korisnici sutra da koriste u svom radu i da za to plaćaju naknadu. Osnivači organizacije nisu dakle bilo koja lica, to su nosioci prava i da bi dobili dozvolu za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja prava, potrebno je da dostave dokaz o svojim pravima, tačnije, o predmetima zaštite (autorskim delima ili predmetima srodnih prava) na kojima imaju određena imovinska prava. Na primer, ako se osnuje organizacija proizvođača fonograma, potrebno je dostaviti popis fonograma koje poseduju osnivači jer će te fonograme sutra iskorišćavati radio i televizijske stanice, kao i drugi korisnici.

Uz zahtev se dostavljaju i ovlašćenja putem kojih članovi ustupaju organizaciji svoja prava na navedenim delima, odnosno predmetima srodnih prava, pod uslovom dobijanja dozvole. Čest izvor nepoverenja prilikom osnivanja organizacije jeste strah nosilaca prava da će nešto izgubiti ako ustupe svoja imovinska prava organizaciji, a ona ne dobije dozvolu Zavoda. Sada je navedeno da se to čini pod uslovom dobijanja dozvole.

Prilikom podnošenja zahteva, moraju se podneti dokazi da organizacija ispunjava finansijske, tehničke, organizacione i kadrovske pretpostavke za obavljanje delatnosti kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava. Obavljanje kompleksne delatnosti kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava nije moguće bez finansijskih sredstava, odgovarajućih kadrova i bez tehničkih i organizacionih kapaciteta. Sve te pretpostavke moraju da budu ispunjene da bi jedno udruženje dobilo dozvolu za obavljanje ovih poslova.

Kada je reč o finansijskim pretpostavkama, organizacija mora da poseduje budžet koji pokriva troškove njenog rada i efikasnog delovanja. Ovo je faktičko pitanje. Svetska praksa je pokazala da ni jedna organizacija ne počinje efikasno da radi od samog početka, od momenta svog formalnog osnivanja i dobijanja dozvole za rad. Za prve rezultate potrebno je da prođu prosečno dve godine. Jedan od razloga je i nedostatak finansijskih sredstava.

Član 196. (Uslovi za izdavanje dozvole za obavljanje delatnosti kolektivnog ostvarivanja prava) Ovaj član utvrđuje pod kojim uslovima jedna organizacija može da dobije dozvolu za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava. Organizaciju osnivaju autori, odnosno nosioci autorskog ili srodnih prava, odnosno njihova udruženja, kako je gore već rečeno. Suština je da autori određene vrste dela čine većinu od ukupnog broja tih autora u Republici Srbiji da bi mogli da dobiju dozvolu. Potrebno je da članovi organizacije, kao i oni nosioci autorskog ili srodnih prava koji nisu članovi organizacije, a ovlastili su organizaciju da ostvaruje njihova prava, čine većinu nosilaca prava iz oblasti na koju se odnosi delatnost organizacije. Za potrebe izdavanja dozvole važno je da natpolovičnu većinu čine nosioci prava, naši državljani ili lica koja imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije.

Organizacija mora da ispuni finansijske, tehničke, organizacione i kadrovske pretpostavke za obavljanje delatnosti kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava. (Pogledati obrazloženje člana 195. u odnosu na finansijske pretpostavke).

Organizacija mora da ima sedište na teritoriji Republike Srbije. Ovaj uslov se dokazuje na osnovu izvoda iz Registra udruženja koje vodi Agencija za privredne registre Republike Srbije.

Najzad, statut i osnivački akt moraju da budu u skladu sa odredbama ovog zakona.

Član 197. (Pretpostavke za obaljanje delatnosti) Ovaj član detaljnije uređuje pitanje kada se smatra da je udruženje ispunilo kadrovske, finansijske, tehničke i organizacione pretpostavke da može efikasno da ostvaruje prava domaćih i stranih nosilaca autorskog i srodnih prava. Suštinski je važno da lice koje ispituje ove uslove proceni da li organizacija zaista može efikasno da obavlja poslove kolektivnog ostvarivanja autorskog ili srodnih prava. Zakon utvrđuje ono što je minimum zahteva i bez ispunjenja tih pretpostavki nije moguće organizaciji izdati dozvolu za rad. U tom pogledu, potrebno je da udruženje poseduje poslovni prostor opremljen komunikacijskom i informatičkom opremom uobičajenom za tu vrstu delatnosti. Ovo, između ostalog, podrazumeva adekvatnu računarsku opremu, internet, baze podataka koje sadrže repertoar dela, imena članova itd. Najzad, mora se imati u vidu da je uvek faktičko pitanje šta sve u tehničkom smislu mora da poseduje jedno udruženje autora ili nosilaca autorskog i srodnih prava da bi moglo da obavlja poslove kolektivnog ostvarivanja prava svojih članova. To zavisi od vrste prava koja će ostvarivati, od obima repertoara koji će licencirati, od broja korisnika sa kojima će stupati u ugovorne odnose, itd.

Pored tehničkih pretpostavki, organizacija mora da ispunjava određene uslove u pogledu ljudskih kapaciteta. Minimum koji Zakon zahteva je da zapošljava osobu koja ima završen Pravni fakultet i najmanje dve godine stručnog iskustva i znanje jednog svetskog jezika. Stručno iskustvo treba da se odnosi na pravne poslove. Takođe, neophodno je da organizacija ima jednu zaposlenu osobu koja ispunjava propisane uslove za vođenje računovodstva i ima najmanje dve godine stručnog iskustva na poslovima organizovanja i vođenja računovodstva.

Najzad, u postupku po zahtevu za obnovu dozvole za obavljanje delatnosti kolektivnog ostvarivanja, ispunjenost finansijskih pretpostavki procenjivaće se na osnovu celokupnog finansijskog poslovanja organizacije za period od 5 godina koji prethodi zahtevu za obnovu dozvole. Obnova dozvole podrazumeva ponovnu proveru ispunjenosti uslova za rad organizacija za kolektivno ostvarivanje prava, a jedan od tih uslova je i pitanje finansijske sposobnosti organizacije da obavlja svoje aktivnosti. Ako je u periodu od prethodnih pet godina, finansijsko stanje organizacije toliko urušeno da ona više ne može efikasno da zastupa interese svojih članova, onda joj dozvola neće biti obnovljena.

Član 198-199. (Obnova i izdavanje dozvole za obavljanje delatnosti kolektivnog ostvarivanja prava) Članom 198. Zakna uređeno je pitanje obnove dozvole. Nakon isteka sedme godine (u prethodnim propisima taj rok je bio nešto kraći-5 godina), od dana izdavanja dozvole. organizacija ima pravo da neograničeni brpj puta traži obnovu dozvole za još 7 godina i tako dalje bez ograničenja. Zbog javnopravnog zančaja rada, organizacije podležu obavezi produženja dozvole za rad i to svakih 7 godina. Obaveza obnavljanja dozvole nakon sedam godina od dana njenog izdavanja može se posmatrati i kao još jedan vid kontrole zakonitosti rada organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava.

Jednom uspostavljen sistem rada i organizacija poslova radi obavljanja delatnosti kolektivnog ostavrivanja prava vremenom se samo razvija i napreduje te je uobičajeno i za očekivati da su ove organizacije dugovečne. Rešenje o obnovi dozvole za obavljanje delatnosti kolektivnog ostvarivanja prava se izdaje organizaciji koja je podnela uredan zahtev i ukoliko ispunjava uslove koji su propisani za izdavanje dozvole. Međutim, pored toga, u postupku po zahtevu za obnovu dozvole, naročito će se ceniti ispunjenost finsijskih pretpostavki za kolektivno ostavrivanje prava i to na osnovu celokupnog finansijskog poslovanja organizacije za period od sedam godina koji prethodi zahtevu za obnovu dozvole.

Članom 199. Zakona uređen je postupak izdavanja dozvole za obavljanje poslova kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava. Predviđen je rok koji je duži od roka koji postoji u važećem zakonu. Iskustvo iz prakse pokazuje da je rok od 60 dana, koji je sada u važnosti, najčešće prekratak da bi se pravilno i potpuno ispitali svi dokazi koji se odnose na ispunjenje uslova za dobijanje dozvole. Ovo se pre svega odnosi na validnost ugovora kojim nosioci prava, članovi udruženja, prenose ovlašćenje na udruženje da ih zastupa u pogledu poslova kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava, zatim na ispitivanje validnosti repertoara, ispunjenost finansijske pretpostavke za rad itd. Stoga je sada taj rok produžen na 90 dana. Nacrt zakona predviđa obavezu nadležnog organa da podnosiocu zahteva, u skladu sa načelom saslušanja stranke, obrazloži razloge zašto zahtev ne može da bude usvojen te da mu da rok od najviše 30 dana da taj zahtev uredi, koji može da bude produžen za još 15 dana na osnovu obrazloženog zahteva stranke. Tek ako i nakon dodatnog roka podnosilac zahteva ne uredi svoj zahtev, nadležni organ će zaključkom zahtev odbaciti, odnosno, rešenjem odbiti zahtev ako ne ispunjava suštinske uslove za dobijanje dozvole. Ako nadležni organ utvrdi da su svi uslovi za izdavanje dozvole ispunjeni, rešenjem će izdati dozvolu sa rokom trajanja od sedam godina.

Odluke nadležnog organa iz st. 1. i 4. ovog člana su konačne i protiv njih se može pokrenuti upravni spor.

Čl. 200 i 201. (Upis u evidenciju organizacija i brisanje iz evidencije organizacija) O organizacijama za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava vodi se evidencija. Članom 200. Zakona se utvrđuje koji se podaci unose u evidenciju te kako se unose izmene tih podataka. Podaci iz evidencije dostupni su svim zainteresovanim licima. Članom 201. Zakona predviđeno je na koji način se podaci iz evidencije brišu.

Član 202. (Obavezni organi organizacije) Obavezni organi organizacije su: skupština, nadzorni odbor, upravni odbor i direktor.

Član 203. (Skupština organizacije i njene nadležnosti) Skupština članova je najviši organ upravljanja organizacijom te je njena nadležnost detaljno propisana. Time je izvršena transpozicija člana 8. st. 2. do 6. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava. Ovo je prvi put da se zakonom uređuje pitanje nadležnosti skupštine organizacije. Cilj ove odredbe jeste da se sva ključna pitanja, pitanja od strateškog značaja za rad organizacije, stave u ruke skupštine te da se tako težište “vlasti” u organizaciji skoncentriše u tom telu. To je najbolji način da se omogući da organizacijom zaista upravljaju njeni članovi.

Član 204. (Glasačko pravo članova skupštine) Pravilo je da svi članovi organizacije imaju pravo na učešće u radu skupštine i u donošenju odluka. Svaki član skupštine ima jedan glas. To je osnovni princip. Tamo gde celishodnost nalaže, organizacija može to opšte pravo ograničiti na osnovu dužine članstva u organizaciji i visine naknade koju su od organizacije dobili. Svako ograničenje koje se odnosi na glasačko pravo u skupštini mora da bude propisano statutom ili drugim opštim aktom kojim se uređuju pravila članstva. Na taj način sprečava se arbitrarnost u odlučivanju, pa i moguće zloupotrebe kada je reč o ostvarivanju ovog prava.

Zakon predviđa da samo dva razloga mogu da budu osnov za limitiranje glasačkog prava: visina prihoda i staž u organizaciji. To je rešenje koje već postoji u opštim aktima kako domaćih, tako i stranih organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava i ta praksa je sada samo pretočena u zakonsku normu. S jedne strane, dužina članstva može da bude osnov za davanje većeg prava onim članovima koji imaju duži staž u organizaciji. Njihovo iskustvo može da bude razlog da se o sudbini organizacije pitaju više od onih koji su tek od nedavno postali članovi. Kada je reč o prihodima, racio takvog rešenja leži u logici da oni koji imaju veće prihode više i daju za rad organizacije, pa samim tim, treba više i da se pitaju kada se u skupštini glasa o nekim fundamentalnim pitanjima za rad i život organizacije. U svakom slučaju, Zakon kaže da ograničenja glasačkog prava moraju da budu pravična i proporcionalna. Uslov pravičnosti i proporcionalnosti, onako kako je predviđen u Direktivi i u Zakonu, direktno su povezani sa dužinom članstva i sa prihodima članova. Dakle, ne može se glasačko pravo ograničavati mimo tih kriterijuma, uz poziv na pravičnost i proporcionalnost, već kriterijumi dužine staža i prihoda moraju da budu tako postavljeni da se u njima vidi određena logika kroz koju se reflektuje pravičnost i proporcionalnost. Nezavisno od toga, organizacija treba da nastoji da se što manje koristi ovakvim ograničenjima, a saglasno onome što piše u recitalu 23. Direktive, “organizacija bi trebalo da ohrabruje aktivno učešće svojih članova u radu skupštine”. To bi trebalo da bude princip njenog rada. Ovim je izvršena transpozicija odredbe člana 8. st. 9. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Član 205. (Predstavljanje članova u Skupštini organizacije) Ovim članom se uređuje pravo člana skupštine da učestvuje u njenom radu i da glasa preko zastupnika, vodeći računa da pritom ne dođe do sukoba interesa između njega i zastupnika. Time je izvršena transpozicija odredbe člana 8. stav 10. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava. Recital 23. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava predviđa da “organizacije treba da ohrabruju aktivno učešće svojih članova u radu skupštine organizacije.” Pravo glasanja u skupštini organizacije treba da se omogući kako onim članovima koji dolaze na skupštinu, tako i onim članovima koji ne prisustvuju sednicama skupštine. To podrazumeva dve stvari: da članovi glasaju elektronskim putem ili da glasaju preko svojih izabranih zastupnika. Ovo je uslov koji doprinosi demokratičnosti rada skupštine, ali isto tako – i kvalitetu odluka koje se u toj skupštini donose. Budući da je kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava kompleksna materija, neretko je za autore korisno da ih u ostvarivanju njihovih prava zastupa neko ko je profesionalni pravnik. U toj vrsti zastupništva ne postoje ograničenja osim onih koja se tiču sukoba interesa. Na primer, ako je skupština tako organizovana da određene kategorije autora budu u određenoj srazmeri zastupljene u skupštini, neprihvatljivo je da se takav zahtev izigra kroz institut zastupništva. Stoga bi postojao sukob interesa ako bi jednog autora – koji pripada određenoj kategoriji autora, na primer autorima ozbiljne muzike, zastupao autor koji dolazi iz nekog drugog žanra. To je naravno samo jedan primer sukoba interesa, a mogući su i drugi.

Član 206. (Skupština delegata članova organizacije) Jedan od glavnih principa demokratičnosti rada i odlučivanja u organizacijama za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava sadržan je u zahtevu da svi članovi organizacije imaju pravo da učestvuju u njenom radu. To je jasno rečeno u članu 8. stav 9. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava. Organizacije postoje zato da bi ostvarivale prava i interese svojih članova. Stoga je logičan zahtev da se članovi pitaju o sudbini njihove organizacije, a najdirektniji uticaj na njen rad ostvariće u skupštini. Princip koji Direktiva nameće je da svi članovi imaju pravo da učestvuju u radu skupštine i da u toj skupštini glasaju. Direktiva međutim, u članu 8. stav 11. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava, daje mogućnost da države svojim nacionalnim propisima omoguće i skupštinu delegata.

Članom 206. je omogućeno da nadležnosti skupštine vrši skupština delegata članova organizacije, koju članovi organizacije biraju najmanje jednom u četiri godine. U skupštini delegata mora biti obezbeđena ravnomerna zastupljenost svih kategorija članova.

Član 207. (Nadzorni odbor organizacije) Ovim članom se transponuje odredba člana 9. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava, koja se odnosi na sastav, nadležnost i obaveze nadzornog odbora organizacije. Nadzorni odbor jedan je od ključnih organa svake organizacije, po svom značaju, odmah iza skupštine organizacije. Kao što mu i sam naziv govori, nadzorni odbor bi trebalo da kontroliše rad onih koji upravljaju organizacijom. Posebno, nadzorni odbor ocenjuje i uspešnost rada onih koji rukovode organizacijom. Suštinski je važno da se nadzornom odboru obezbedi samostalnost u radu i određeni minimum nadležnosti, pre svega za nadziranje rada lica koja upravljaju organizacijom.

208. (Članovi upravnog odbora i direktor) Ovim članom se uvode određene obaveze za lica koja upravljaju poslovanjem organizacije. Njihov cilj je da spreče ili umanje posledice sukoba interesa. To se postiže obavezom podnošenja skupštini godišnjeg izveštaja koji sadrži specifikovane podatke i izjave koji bi ukazali na mogući sukob interesa, posebno u slučaju kad je jedno te isto lice nosilac prava i rukovodilac u organizaciji. Time se transponuje odredba člana 10. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Član 209. (Vrste opštih akata organizacije) Ovim članom nabrojani su opšti akti organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Racio ove odredbe je da utvrdi koje opšte akte svaka organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava mora da ima. To su: statut, tarifa i plan raspodele. U zavisnosti od vrste posla koji obavlja, organizacija je slobodna da donese i druge opšte akte kojima bi uredila svoje poslovanje, ali statut, plan raspodele i tarifu svaka organizacija mora da ima jer to je pravni osnov njenog ukupnog delovanja i rada.

Član 210. (Statut organizacije) Statut je najvažniji opšti akt organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Sva pitanja od vitalnog značaja za rad organizacija moraju da budu uređena statutom. Svi ostali opšti akti koje organizacija donosi moraju da budu usklađeni sa statutom. Statut je, ukratko, ustav svake organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Upravo iz tog razloga, moraju se predvideti stroga pravila njegovog donošenja i njegovih izmena. Jedno od takvih pitanja je i pitanje donošenja odluka od strane skupštine organizacije koje mora da bude uređeno statutom. To ovaj član predviđa. Jednom kada se to pitanje uredi statutom, može se računati na konzistentnost u odlučivanju u skupštini organizacije jer statut nije lako promeniti, kao neke druge opšte akte. Za to je potrebna većina u skupštini organizacije.

Član 211. (Plan raspodele organizacije) Ovim članom uređeno je pitanje sadržine i osnovnih načela plana raspodele, kao drugog po značaju opšteg akta organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Plan raspodele je opšti akt organizacije kojim se definišu pravila raspodele i isplate prikupljene naknade među njenim članovima. Osnovni zadatak svake organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava jeste da na najefikasniji i najekonomičniji mogući način prikupi novac od korisnika i da ga uz minimalne troškove podeli i isplati svojim članovima, u skladu sa planom raspodele. Plan raspodele je pravni osnov za raspodelu ubranih naknada. On mora da bude zakonit i jasan i mora da bude u skladu sa statutom organizacije. Plan raspodele suštinski obavezuje organizaciju da u raspodeli novca poštuje unapred dogovorena pravila i spreči samovolju i arbitrarnost u raspodeli novca. Drugim rečima, plan raspodele treba da garantuje sigurnost i predvidivost u raspodeli novca članovima organizacija koji imaju pravo da znaju sledeće: 1) koliko im novca pripada; 2) na osnovu kojih podataka je izvršen obračun njihovih naknada; 3) kako da ostvare svoja prava ako smatraju da nisu dobili onoliko koliko smatraju da im pripada. Plan raspodele počiva na određenim načelima. To su: “srazmernost i pravičnost”.

Reč “srazmeran” znači da naknada koju član dobija u raspodeli bude srazmerna obimu iskorišćavanja njegovih autorskih dela ili predmeta srodnih prava od strane korisnika. To je osnovni princip na kojem raspodela mora da se temelji. Srazmernost znači da svaki član organizacije u raspodeli dobije onoliko koliko mu zaista i pripada, onoliko koliko je zaista i zaradio. Da bi taj cilj bio ostvaren, potrebno je da stručna služba organizacije radi posvećeno na prikupljanju pouzdanih, potpunih i tačnih podataka o tome koliko su korisnici iskorišćavali repertoar organizacije. Organizacija to može da postigne samo uz dva uslova: ljudske i tehničke kapacitete. Neophodno je da postoji dovoljan broj obučenih, iskusnih ljudi u stručnoj službi organizacije koji bi obavljao tu vrstu poslova i potrebno je da ti zaposleni imaju adekvatne softvere i baze podataka koji bi im garantovali da mogu na pouzdan, potpun i tačan način da obrađuju ogroman broj podataka koje dobijaju od korisnika. Raspodela ne može da bude srazmerna ako primena tog principa nije obezbeđena gore opisanim pretpostavkama.

Reč “pravičan (pravedan)” znači “koji je zasnovan na pravdi, koji je u skladu sa pravdom”. Ovaj princip će se primeniti samo u onim slučajevima kada iz objektivnih razloga nije moguća primena principa srazmernosti. Na primer, kada je reč o raspodeli pravične naknade gde ne postoje egzaktni podaci o iskorišćavanju autorskih dela i predmeta srodnih prava (jer ne može da ih bude!), ta sredstva se moraju podeliti na način koji je pravičan i ta “logika pravičnosti” mora biti jasna i utemeljena na nekakvim činjenicama.

Čl. 212 i 213. (Tarifa organizacije) Ovim članom propisano je da je tarifa naknada opšti akt organizacije (dakle akt kojim se uređuje njen unutrašnji rad, ali i jedan značajan, ako ne i najznačajniji segment njenog odnosa prema korisnicima). Ovo je sa formalno pravnog aspekta u praksi bilo sporno jer se postavljalo pitanje na koji način može opšti akt jednog udruženja da pravno obavezuje korisnike repertoara organizacije, odnosno, bilo koga ko nije član udruženja. Ipak osnovni i najpoželjniji način utvrđivanja Tarife jeste sporazumom između organizacije i reprezentativnog udruženja korisnika, pa stoga ako do sporazuma o tarifi dođe, tada je donošenje Tarife od strane organizacije samo jedna formalnost. Istina je da je tarifa akt koji donosi organizacija, kojim se utvrđuje jedno od najvažnijih pitanja, pitanje od vitalnog značaja za njene članove, a to je – cena korišćenja njihovih autorskih dela i predmeta srodnih prava. Činjenica da tarifa obavezuje korisnike donekle relativizuje njen “interni” karakter, ali je nesporno da se radi o opštem aktu koji mora da prođe proceduru donošenja u organizaciji. Tarifom se u osnovi utvrđuje dve stvari: visina naknada koju moraju da plate korisnici i kriterijumi za određivanje te naknade.

U slučaju da jedan isti korisnik istovremeno iskorišćava i autorska dela i predmete srodnih prava (što je i najčešći slučaj u praksi) iznosi naknada za ta iskorišćavanja moraju biti određeni srazmerno. Organizacije dakle treba da sarađuju prilikom određivanja tarifa naknada i odrede srazmeru u iznosu koji potražuju od korisnika, odnosno da pre određivanja svojih tarifa analiziraju uobičajenu međunarodnu praksu kada je reč o toj srazmeri između visine naknade za iskorišćavanje autorskih prava s jedne strane i srodnih prava s druge strane. Pravilo je u svim sistemima kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava da odnos između autorske naknade i naknade za srodno prava ide u korist autora.

Član 214. (Osnovni principi za određivanje tarife) Ovim članom utvrđuju se pravila na kojima se temelji formiranje tarife. Reč je o transponovanju člana 16. stav 2. evropske Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Kao osnovni princip navodi se to da tarifa mora da bude “primerena”. Time se naglašava potreba da se u definisanju iznosa tarife mora voditi računa o ravnoteži interesa, odnosno, o tome da se ne smeju propisivati tarife koje su isuviše visoke i koje devastiraju interese korisnika, ali ni tarife koje su isuviše niske tako da potcenjuju rad naših autora i nosilaca srodnih prava. Prilikom određivanja “primerenog” iznosa naknade, kao osnovni pokazatelj uzima se značaj koji iskorišćavanje repertoara organizacije ima za korisnika, ili preciznije-ekonomska vrednost koju iskorišćavanje predmeta zaštite ima za delatnost korisnika. Od značaja je i pitanje obima korišćenja i prirode korišćenja predmeta zaštite. Svakako, zakon pravila o određivanju tarife postavlja vrlo široko, a njihova razrada biće predmet prakse.

Čl. 215 i 216. (Kriterijumi za određivanje visine tarife) Tarifa se po pravilu određuje u procentualnom iznosu od prihoda korisnika koji on ostvaruje iskorišćavanjem predmeta zaštite. Ako određivanje tarife u procentualnom iznosu od ostvarenih prihoda nije moguće, ili je veoma teško, onda se tarifa može odrediti i u paušalnom iznosu. Takav način određivanja tarife dozvoljen je samo u onim slučajevima kada iskorišćavanje predmeta zaštite nije nužno za korisnika, već je samo korisno ili prijatno. Primer za korisnika koji mogu da plaćaju naknadu u paušalnom iznosu su svi oni koji koriste takozvanu “pozadinsku muziku”: restorani, kafići, hoteli, trgovinske radnje i tako dalje. Oni (za razliku od, na primer, radio ili televizijskih stanica ili kablovskih operatora) mogu da obavljaju svoju delatnost i bez muzike (ili drugih autorskih dela i predmeta srodnih prava), ali je muzika bez sumnje vrlo korisna za njihov posao. Predlagač napominje da nije potrebno, odnosno, nije pravno relevantno pitanje zašto neko koristi tuđe autorsko delo, da li to čini zato što mu je to neophodno za obavljanje posla, ili zato što mu je to prijatno. Obaveza plaćanja naknade se u svakom slučaju podrazumeva ako postoji korišćenje nečijeg autorskog dela. Razlozi korišćenja repertoara organizacija mogu da utiču na visinu tarife, ali nemaju, kako je rečeno, nikakvog uticaja na nastanak obaveze plaćanja naknade.

Ovim stavom se utvrđuje da korisnik ima obavezu da plaća naknadu za iskorišćavanje repertoara organizacije, čak i kada od tog iskorišćavanja ne ostvaruje nikakav prihod. Tada se visina naknade određuje - ne od procenta njegovih prihoda - već od procenta njegovih troškova koji nastaju u vezi sa iskorišćavanjem repertoara date organizacije. U takvom sistemu, mora se voditi računa i o značaju koji iskorišćavanje predmeta zaštite ima za delatnost korisnika, jer iskorišćavanje autorskih dela ili predmeta srodnih prava nije podjednako važno za svaku vrstu korisnika. Za neke, poput organizatora muzičkih festivala, dečije igraonice itd, muzika, interpretacije ili fonogrami su nužni za obavljanje delatnosti, ali za neke druge, poput trgovinskih radnji, zanatskih radnji itd, muzika je samo korisna, ali ne i nužna. Stoga, tamo gde je korišćenje autorskih dela nužno, i procenat treba da bude veći i obrnuto.

Stavom 3. člana 215. Zakona predviđeno je da se tarifom određuju i najniži iznosi naknade za iskorišćavanje predmeta zaštite sa repertoara organizacije.

Određivanje najnižih iznosa naknada za iskorišćavanje predmeta propisano je u slučajevima: 1) kada se tarifa određuje u procentualnom iznosu od prihoda koji korisnik ostvaruje obavljajući delatnost u okviru koje iskorišćava predmete zaštite i 2) kada se tarifa određuje u procentualnom iznosu od troškova korisnika potrebnih za obavljanje delatnosti u okviru koje se iskorišćavaju predmeti zaštite. Razlog zašto Zakon propisuje minimalnu naknadu sastoji se u potrebi da se zaštite interesi nosilaca autorskog i srodnih prava. Osnovni princip kaže: korisnik plaća naknadu od prihoda koji je ostvario. Postavlja se pitanje, šta ako korisnik, (na primer organizator nekog muzičkog festivala), naplati 1 dinar naknade za održan koncert? Ako je organizator koncerta odlučio da posetiocima pruži koncert besplatno, to ne treba da obavezuje autore pesama koje su na koncertu izvedene. Autori nisu dužni da svoje pesme daju za 1 dinar. To je ratio legis minimalne naknade. Minimalna naknada je izraz potrebe da se spreče situacije u kojima bi rad autora bio potcenjen. To je drugim rečima mera preventivne zaštite interesa nosilaca autorskog i srodnih prava u situaciji kada korisnik ne ostvaruje prihode ili ostvaruje veoma male prihode od iskorišćavanja predmeta zaštite. Najzad, treba imati u vidu da autori imaju troškove u prikupljanju naknade od korisnika. I to je još jedan razlog zašto je minimalna naknada neophodna. Bez nje bi nosioci prava bili u stalnoj opasnosti da trpe štetu onda kada korisnici imaju male ili nemaju nikakve prihode od korišćenja predmeta zaštite.

Da je propisivanje minimalne naknade kao zaštitne mere opravdano u smislu vođenja računa i o troškovima pružanja usluge koje organizacija ima u odnosu na korisnike, ukazuje i odredba člana 16. stav 2. Direktive 2014/26/EU Evropskog parlamenta i Saveta od 26.2.2014. godine o kolektivnom ostvarivanju autorskog prava i srodnih prava, kao i o multiteritorijalnom licenciranju prava u vezi sa upotrebom muzičkih dela za onlajn korišćenje na unutrašnjem tržištu, kojom je propisano: “Tarife za isključiva prava i prava na novčanu naknadu razumne su u odnosu na, između ostalog, ekonomsku vrednost korišćenja prava u trgovini, uzimajući u obzir prirodu i obim upotrebe dela i drugih sadržaja, kao i u odnosu na ekonomsku vrednost usluge koju pruža organizacija za kolektivno ostvarivanje prava”.

Prilikom određivanja tarife uzimaju se u obzir i tarife kolektivnih organizacija u drugim državama Evrope. Ovo je još jedna norma od velike važnosti za pravično određivanje tarifa. Praksa drugih zemalja treba da bude relevantna i za organizacije i korisnike u Srbiji. Ova odredba ne znači da je to jedini kriterijum za određivanje tarife, ali jeste važan i koristan vodič kako bi trebalo da izgleda tarifa i u Srbiji.

Kako je ranije već naglašeno, ako određivanje tarife u procentualnom iznosu od ostvarenih prihoda nije moguće, ili je veoma teško, onda se tarifa može odrediti i u paušalnom iznosu. Takav način određivanja tarife dozvoljen je samo u onim slučajevima kada iskorišćavanje predmeta zaštite nije nužno za korisnika, već je samo korisno ili prijatno. Ovim članom je predviđeno šta se sve mora uzeti u obzir prilikom određivanja tarife u paušalnom iznosu. To je: 1) vrsta i način iskorišćavanja predmeta zaštite; 2) geografska lokacija sedišta korisnika; 3) vrsta i veličina prostora u kojem se koriste predmeti zaštte; 4) trajanje i obim iskorišćavanja i cene usluga korisnika.

Član 217. (Određivanje visine iznosa pravične naknade iz čl. 41 i 44. ovog zakona) Pri određivanju pravičnih naknada iz čl. 41. i 44. ovog zakona primenjuju se osnovni principi za određivanje tarifa iz čl. 214. ovog zakona i uzimaju se u obzir verovatna šteta koja autoru nastaje kada se njegovo delo bez njegovog odobrenja umnožava za lične nekomercijalne potrebe fizičkih lica, primena tehničkih mera zaštite, kao i druge okolnosti koje mogu uticati na pravilno odmeravanje iznosa pravične naknade.

Član 218. (Pregovori o tarifi) Postupak donošenja tarife započinje objavom poziva na pregovore koji organizacija upućuje reprezentativnim udruženjima korisnika. Objava se čini u “Službenom glasniku Republike Srbije”, na veb stranici organizacije i u jednom visokotiražnom dnevnom listu. Takođe se o objavi poziva i predlogu Tarife obaveštava i Privredna komora Srbije.

Član 219 (Sporazum o tarifi) Tarifa je, u idealnom slučaju, rezultat sporazuma između organizacije i reprezentativnog udruženja korisnika. Na primer, emiteri istovremeno koriste i autorska muzička dela i fonograme i na njima zabeležene interpretacije. Ugostiteljski objekti koji javno saopštavaju “muziku” sa CD plejera ili radio aparata, istovremeno koriste i autorska muzička dela i fonograme i na njima zabeležene interpretacije. Opravdano je zato da ovi korisnici, preko svojih reprezentativnih udruženja, pregovaraju o tarifama sa svim kolektivnim organizacijama koje ostvaruju prava onih nosilaca čije predmete zaštite ovi korisnici iskorišćavaju. Razlog za uvođenje ovakvog rešenja je da se omogući uravnotežen odnos pregovaračkih snaga između organizacije i reprezentativnog udruženja korisnika.

Do sporazuma se dolazi kroz pregovore. Organizacija pregovore, kako je rečeno, vodi sa reprezentativnim udruženjem korisnika, ali moguće je da organizacija pregovara i sa individualnim korisnikom, ali samo ako je on jedini iz date oblasti. Ustanova javnog servisa je po zakonu individualni korisnik koji može samostalno da vodi pregovore sa organizacijom.

Član 220. (Obavezna sadržina pisanog sporazuma o tarifi) Ovaj član propisuje koje elemente sporazum o tarifi mora obavezno da sadrži. To međutim ne znači da stranke ne mogu da se sporazumeju i oko drugih pitanja koja su od vitalnog značaja za njihovu saradnju, ali oko pitanja koja zakon utvrđuje, moraju da postignu dogovor. Bez toga, sporazum neće proizvoditi pravno dejstvo.

Član 221. (Određivanje predloga tarife od strane Upravnog odbora organizacije) Rok za postizanje dogovora je 60 dana od dana objave poziva na pregovore. Ako u tom roku sporazum ne bude postignut, tarifu određuje Upravni odbor organizacije. Tako određeni predlog tarife dostavlja se nadležnom organu na saglasnost. Ovim članom predviđeno je i to da se do donošenja nove tarife primenjuje važeća tarifa. Ovo je važno iz razloga što se ne može dovoditi u pitanje pravo organizacije da naplaćuje naknadu dok traju pregovori o tarifi. Obaveza korisnika po tom pitanju ostaje sve donde dok se ne dođe do dogovora o novoj tarifi.

Član 222. (Određivanje jedinstvenih tarifa za ostvarivanje prava iz čl. 138. i 151. ovog zakona) Ovaj član uređuje donošenje jedinstvene tarife naknada. To je tarifa čiji predlog zajednički donose organizacija interpretatora i organizacija proizvođača fonograma. Te dve organizacije zajednički iniciraju pregovore sa reprezentativnim udruženjem korisnika. Ako do sporazuma ne dođe, onda upravni odbori organizacija sačinjavaju predlog jedinstvene tarife naknada i daju ga nadležnom organu na saglasnost. Ukoliko u roku od 60 dana od dana objave poziva, organizacija proizvođača fonograma i organizacija interpretatora ne podnesu nadležnom organu zahtev za dobijanje saglasnosti o predlogu jedinstvene tarife, tu tarifu određuje nadležni organ.

Član 223. (Određivanje jedinstvene tarife za ostvarivanje prava na pravičnu naknadu) Ovim članom utvrđen je način određivanja tarife za pravičnu naknadu koja se plaća na osnovu članova 41, 44. i 182. Zakona. I ova tarifa se donosi nakon pregovora između organizacija s jedne, i korisnika s druge strane. Korisnici su proizvođači praznih nosača zvuka, slike i teksta, odnosno uređaja za tonsko i vizuelno snimanje za koje se može pretpostaviti da će biti korišćeni za nekomercijalno umnožavanje autorskih dela i predmeta srodnih prava. Ono što predstavlja posebnost donošenja ove tarife, jeste da se sa jedne strane “pregovaračkog stola” nalaze tri ili više organizacija čiji autori i nosioci srodnih prava imaju pravo na pravičnu naknadu, a s druge, reprezentativno udruženje proizvođača ili uvoznika gore opisanih nosača zvuka, slike i teksta, ili uređaja podobnih za nekomercijalno umnožavanje autorskih dela i predmeta srodnih prava. Drugim rečima, kada je reč o tarifi za pravičnu naknadu, organizacije ne mogu individualno da pregovaraju, već moraju zajedno da nastupe prema korisnicima. Naplatu naknade za autore muzičkih dela vrši organizacija koja ostvaruje prava autora muzičkih dela, a naplatu pravične naknade za ostale nosioce prava iz ovog člana vrši organizacija koja je određena ugovorom iz člana 154. ovog zakona.

Organizacija za kolektivno ostvarivanje muzičkih autorskih prava naplaćuje deo pravične naknade propisane tarifom u visini od 45%, a organizacija u skladu sa ugovorom iz člana 154. ovog zakona za srodna prava deo naknade propisane tarifom u visini od 55% (50% pripada interpretatorima, a 50% proizvođačima fonograma i producentima audiovizuelnog dela).

Organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskih, odnosno srodnih prava međusobnim pisanim sporazumima utvrđuju režim raspodele naplaćene pravične naknade koja se odnosi na autorska, odnosno srodna prava i visinu troškova naplate pravične naknade.

Član 224-226. (Postupak za dobijanje saglasnosti nadležnog organa na predlog tarife) Nadležni organ daje saglasnost na predlog tarife koju mu dostave organizacije. I to je još jedan vid državne kontrole nad radom organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Tarife spadaju u jedno od najosetljivijih pitanja u sistemu kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava i neretko su izvor neslaganja pa i sukoba između korisnika i organizacija. Tarife moraju da budu izbalansirane tako da predstavljaju pravičnu naknadu za rad autora i nosilaca srodnih prava, ali i da uvažavaju interese druge strane, to jest korisnika, koji ne bi smeli da budu izloženi enormnim naknadama koje bi devastirale njihov opstanak na tržištu.

Predlog tarife koji organizacija, odnosno organizacije dostavljaju nadležnom organu mora da bude obrazložen i mora da bude utemeljen na dokazima. Iz predloga tarife mora se videti zašto organizacija predlaže takve iznose, zašto su oni pravični i predstavljaju realnu naknadu za korišćenje repertoara organizacije.    U tom pogledu, članom 226. Zakona je predloženo da organizacija mora da dostavi a) obrazloženje kriterijuma za određivanje naknade i predložene visine naknade; b) obrazloženje razloga zašto predlog tarife odražava ekonomsku vrednost koju korišćenje predmeta zaštite ima za delatnost korisnika, zasnovano na sprovedenoj analizi svih relevantnih podataka, naročito uzimajući u obzir prirodu i obim korišćenja predmeta zaštite, kao i ekonomsku vrednost poslova iz delatnosti organizacije; v) analizu uobičajene međunarodne prakse; g) obrazloženje predloženog iznosa najniže naknade za iskorišćavanje predmeta zaštite. Nabrojani zahtevi svi imaju isti cilj: opravdanje za predloženu visinu naknada. Ovde se mora imati u vidu da su organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava udruženja koja imaju monopolski status i kada ova vrsta kontrole ne bi postojala, moglo bi lako da se dogodi da dođe do zloupotreba i nametanja previsokih tarifa korisnicima. Pored svega gore nabrojanog, iz razloga transparentnosti, organizacija je dužna da nadležni organ obavesti i o rezultatima pregovara te obrazloži zašto nije došlo do dogovora sa korisnicima.

Član 227. (Donošenje tarife od strane nadležnog organa) Ako utvrdi da predlog tarife nije u skladu sa odredbama ovog zakona, nadležni organ će dopisom pozvati organizaciju da u ostavljenom roku uredi predlog tarife u skladu sa primedbama iznetim u dopisu. Organizaciaj ima pravo da traži produženje roka za odgovor, a ukoliko zahtev ne uredi u skladu sa primedbama nadležnog organa, tada Tarifu donosi, odnosno utvrđuje sam nadležni organ.

Član 228. (Pravo na slobodan izbor organizacije) Ovaj član predviđa slobodu nosilaca prava u pogledu sledećih pitanja.

Nosilac prava pre svega može slobodno da odabere organizaciju kojoj će poveriti vršenje svojih imovinskih prava. On će to činiti nezavisno od toga čiji je državljanin: svakoj organizaciji na teritoriji Evropske unije on će moći da poveri ostvarivanje svojih imovinskih prava. Takođe, nosilac prava će moći toj organizaciji da naloži u kojim zemljama će ostvarivati njegova prava. Najzad, ako se odluči da ga zastupa više organizacija, nosilac prava će slobodno odlučiti koji deo svog repertoara će poveriti kojoj organizaciji. U tom pogledu više neće biti, (kao što je to sada slučaj), obaveze da nosilac prava svoj repertoar poveri samo jednoj organizaciji. Različite delove nečijeg repertoara moći će da zastupaju različite organizacije.

Ovim članom transponovana je odredba člana 5. stav 2. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Član 229. (Prava koja nosioci ustupaju organizaciji) Ovaj član uređuje pitanje koja prava nosioci ustupaju organizaciji.

Nosioci prava organizaciji poveravaju vršenje svojih imovinskih prava – apsolutnih i relativnih. Moralna prava se ne ostvaruju na kolektivan, već isključivo na individualan način.

Nosilac prava na isključiv način ustupa organizaciji svoja imovinska prava i to čini putem ugovora. Nosilac prava tako izdaje nalog organizaciji da ona u svoje ime, a za njegov račun zaključuje ugovore sa korisnicima autorskih dela i predmeta srodnih prava o neisključivom ustupanju tih prava. Isto je i sa relativnim pravima, odnosno, pravima na naknadu za korišćenje autorskih dela i predmeta srodnih prava. To znači da onog trenutka kada autor ustupi organizaciji imovinska prava na svojim delima, on ne može ta ista imovinska prava, na tim istim delima, da ustupi nekoj drugoj organizaciji koja takođe obavlja poslove kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava.

Na osnovu tako pribavljenih prava, organizacija zaključuje ugovore sa korisnicima autorskih dela kojima ustupa ta prava u svoje ime, ali za račun nosilaca prava - njenih članova. Ona to čini na neisključiv način, što znači da prava svojih članova može da ustupi praktično neograničenom broju korisnika.

Ukoliko tako želi, organizacija takođe može ustupiti pravo drugoj organizaciji da i ona u ime i za njen račun te druge organizacije zaključuje ugovore sa korisnicima i naplaćuje naknadu. Ukoliko je takvo rešenje jeftinije ili celishodnije za njene članove, ako će autori ili nosioci srodnih prava koji su članovi takve organizacije moći na efikasniji i jeftiniji način da ostvaruju svoje ekonomske interese prema korisnicima njihovih dela, onda zakon predviđa i ovakvu mogućnost. Takav pravni odnos po pravilu se uređuje ugovorom između dve organizacije. Isto važi i za relativna prava.

Stav 5. ovog člana potencira dobrovoljnost kolektivnog ostvarivanja prava, koja mora biti formalizovana pisanim ugovorom između nosioca prava i organizacije i to u odnosu na svako pojedinačno pravo, svaku kategoriju prava i svaku vrstu autorskog dela, odnosno predmeta srodnopravne zaštite pojedinačno. Na ovaj način se transponuje odredba člana 5. st. 7. EU Direktive o kolektivnom ostvarivanju prava.

Član 230. (Pravo nekomercijalnog iskorišćavanja autorskih dela i predmeta srodnih prava) Ovom odredbom predviđa se da je organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava dužna da svom članu, pod uslovima koje sama propiše, omogući da na individualan način raspolaže svojim pravom za nekomercijalne svrhe. Na taj način preneta je odredba člana 5. stavovi 3. i 8. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Član 231. (Pravo autora odnosno nosioca prava na angažovanje nezavisnog stručnjaka) Organizacije za kolektivno ostvarivanje moraju da budu uvek u službi svojih članova. One postoje zbog njih. Članovi imaju pravo da kontrolišu rad organizacija i da od nje zahtevaju transparentnost u svakom pogledu, kao i da zahtevaju vanredne kontrole njenog rada. U tom pogledu, ovim članom se predviđa da članovi organizacije koji u Skupštini imaju najmanje 30% glasova, ili grupa članova organizacije koji u skupštini zajedno imaju najmanje 30% glasova, imaju pravo da jednom godišnje na teret organizacije zahtevaju angažovanje nezavisnog stručnjaka koji će da preispita određeni deo poslovanja organizacije. Da bi se izbeglo da organizacija stalno bude pod teretom provera, ovo pravo je limitirano na one članove koji imaju 30% glasova, ili grupu članova koja ima najmanje 30% članova u Skupštini. Razlog za takvo rešenje sastoji se u činjenici da članovi sa najmanje 30% glasova u skupštini podnose najveći teret kada je reč o pokrivanju troškova rada organizacije, pa je onda opravdano da se takvim članovima da ova posebna mogućnost vanredne kontrole rada njihove organizacije.

Član 232. (Pravo autora, odnosno nosioca autorskog prava, na otkaz kolektivnog ostvarivanja njegovih prava) Sistem kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava počiva na dobrovoljnosti. Nosilac prava može po svom izboru da se povuče iz sistema kolektivnog ostvarivanja prava. Takođe, on može da promeni organizaciju - u celini ili u pogledu pojedinih prava, kao i u pogledu teritorije (države) na kojoj se njegova prava kolektivno ostvaruju. Ovom odredbom odustaje se od tradicionalnog “paketa” usluga koje organizacija nudi nosiocima prava i napušta princip “sve ili ništa” koji je do sada važio. Ovo je transpozicija člana 5. st. 5. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Član 233. (Obaveze organizacije povodom prijema novih članova) Organizacija ima obavezu da primi nosioca prava u svoje članstvo pod uslovima koji su utvrđeni u njenom statutu ili drugom opštem aktu. Uslovi za prijem u članstvo moraju da budu objektivni, transparentni i nediskriminatorni. Ukoliko organizacija smatra da određeno lice ne može da bude primljeno u članstvo, ona mora svoju odluku da obrazloži. U tumačenju ove odredbe, mora se polaziti od toga da su organizacije neprofitna udruženja i da u izboru svog članstva ne mogu da vrše selekciju razmišljajući o “komercijalnosti” određenih nosilaca prava. Ta vrsta ali i svaka druga vrsta diskriminacije prilikom izbora članstva, nedozvoljena je.

Član 234-235. (Obaveza organizacije da zastupa nosioce prava) Ovim članom utvrđuje se obaveza organizacije da sa svakim zainteresovanim nosiocem prava, pod jednakim i ravnopravnim uslovima, zaključi ugovor o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava. Stav 1. kaže da se ugovor mora zaključiti sa “svim nosiocima tih prava koji su državljani Republike Srbije ili imaju prebivalište, odnosno sedište u Republici Srbiji, i koji su organizaciji ponudili zaključenje ugovora (…)”. Kroz ovu odredbu ostvaruje se neprofitni karakter organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Organizacije uživaju zakonski monopol što znači da autori, u okviru granica Srbije, ne mogu da biraju između dve ili više opcija, oni su upućeni na onu organizaciju koja administrira njihova prava. (Izuzetak sada čini mogućnost da se odluče za usluge nezavisnog pravnog subjekta. Pogledati obrazloženje člana ….). Iz tog razloga, organizacija ne bi smela “tržišno” da razmišlja te da u svoje članstvo prima one autore i nosioce prava koji su “komercijalni”. To je nedopušteno. To ne znači da organizacija ima apsolutnu obavezu da pod jednakim i pravičnim uslovima u svoje redove primi svakog ko poželi da joj se priključi. Saglasno stavu 2. ovog člana organizacija može i da odbije da zaključi ugovor sa određenim licima, ali uz obavezu da takvo odbijanje obrazloži. Takvi razlozi moraju da budu objektivno i opravdani, što je naravno, faktičko pitanje. Isto tako, razlozi za odbijanje prijema u članstvo određenog lica, moraju da budu jasni, opravdani i pravični.

Organizacija ima obavezu da zastupa i one nosioce prava koji nisu članovi organizacije, ali na osnovu ugovora ili zakona koriste njenu uslugu kolektivnog ostvarivanja prava.

Član 236. (Pretpostavka zastupanja nosilaca prava koji nisu članovi organizacije) Ovim članom uređeno je pitanje takozvane “proširene kolektivne licence” po kojoj postoji pretpostavka da organizacija zastupa sve nosioce prava iz svoje delatnosti uključujući i one koji nisu njeni članovi, odnosno one koji sa njom nisu zaključili ugovor o zastupanju.

Pretpostavka o kolektivnom zastupanju svih nosilaca prava jedan je od temeljnih principa kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava. Istorijski gledano, ova pretpostavka uvedena je kao zakonski princip da bi se zaštitili interesi korisnika (pre svega emitera), a ne interesi nosilaca prava. Korisnici su želeli viši stepen pravne sigurnosti i upravo su je ovom zakonskom pretpostavkom dobili. Organizacije nisu zastupale, (niti to danas čine), sve nosioce prava iz određene oblasti jer to je faktički jako teško ostvarivo i u praksi se nikada ne događa. Kao posledica toga, nastala je situacija gde korisnik kroz ugovor sa organizacijom pribavlja prava korišćenja za određeni broj autora ili nosilaca prava, ali ne za sve njih. Stoga je uvek postojala opasnost da će se oni koji nisu članovi organizacije i od kojih korisnik nije dobio pravo korišćenja javiti i tužiti ga zbog neovlašćene upotrebe njegovih dela. Ideja o proširenoj licenci nastala je kao rezultat te potrebe – da se zaštite interesi korisnika prema onim autorima koji nisu članovi organizacija. Prema toj pretpostavci korisnik je zaključenjem ugovora sa organizacijom pribavio prava svih nosilaca - kako onih koji su članovi organizacija, tako i onih koji nisu članovi organizacija - dok se suprotno ne dokaže.

U odnosu na rešenje iz bivšeg zakona, predlog rešenja sada dodatno pojašnjava da organizacija zastupa “sve nosioce prava”, dakle i domaće i strane. Odredbom je utvrđena pravna pretpostavka u korist organizacije koja ima ovlašćenje da deluje za račun svih domaćih i stranih nosilaca autorskog, odnosno srodnih prava u pogledu onih prava i onih vrsta predmeta zaštite koji su obuhvaćeni njenom delatnošću.

Član 237. (Isključivanje iz kolektivnog ostvarivanja prava) Organizacija ne ostavruje prava samo onih nosilaca prava koji su se na izričit način izuzeli iz sistema kolektivnog ostvarivanja prava i o tome obavestili organizaciju.

238. (Obaveza organizacije da obavesti svoje članove o njihovim pravima) Ovim članom utvrđena je obaveza organizacije da svojim članovima pruži određena obaveštenja. Ovom odredbom transparentnost rada organizacija diže se za još jednu stepenicu više, a zakon usklađuje sa odredbama člana 5.1. Direktive o kolektivnom ostvarivanju prava.

Član 239. (Obaveza organizacije da podatke učini dostupnim na svom sajtu) Član 239. ima isti racio kao i prethodni. Reč je o potrebi da se rad organizacije učini transparentnim.

Član 240. (Obaveza organizacije da nosiocima prava učini dostupnim podatke o raspodeli) U cilju povećanja transparentnosti svog poslovanja, nosiocima prava kojima je raspodelila i platila naknade, organizacija mora jednom godišnje učiniti dostupnim podatke koji se odnose na taj period i koji su taksativno nabrojani u ovom članu. Ovu obavezu organizacija mora da izvršava savesno i potpuno, jer se kroz nju reflektuje suština njene transparentnosti prema članstvu. Organizacija je osnovana da bi služila članovima i ono osnovno što im duguje jeste transparentan rad. Članovi moraju da budu u svakom trenutku potpuno i tačno informisani o svojim prihodima, o izdacima za rad organizacije. Ovim je učinjena transpozicija člana 18. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Član 241. (Osnovni principi raspodele naknada) Organizacija ima obavezu da, u cilju transparentnosti poslovanja, prihode od prava i prihode od investiranja prihoda od prava, računovodstveno razdvoji od svih drugih prihoda. Uz to, propisana su određena pravila prilikom investiranja prihoda od prava kojih se organizacija mora pridržavati da bi obezbedila sigurnost tih uloga. Međutim, suštinski zahtev koji se pred organizaciju postavlja ovom normom je onaj koji kaže da u svim finansijskim poslovima ove vrste organizacija uvek mora da ima u vidu interes svojih članova. Drugim rečima, zakonite su samo one investicije koje organizacija čini u najboljem interesu svojih članova. Interes njenih članova u tom pogledu mora da bude primaran. Što se tiče računovodstvenog dela, prihodi od prava moraju da se evidentiraju na zasebnom računovodstvenom računu, kako je gore rečeno, da budu jasno određeni i vidljivi u računovodstvenoj evidenciji. Prihode koji nastaju kao rezultat investiranja prihoda od prava, organizacija takođe mora evidentirati zasebno. Ovo je novo u pravnom uređivanju sistema kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava u Republici Srbiji. Organizacije u Srbiji nisu do sada sprovodile praksu investiranja prihoda. Organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava sada ima pravo da novac koji je prikupila od korisnika, primera radi, investira u banku radi sticanja prihoda od kamate. Takođe, moguće je da prihode investira i u neki investicioni fond, u kupovinu obveznica ili hartija od vrednosti i tako dalje, sve sa ciljem uvećanja prihoda od već prikupljenog novca. Nekoliko važnih uslova zakon postavlja u vezi s tim. Pre svega, takve investicije moraju se odvijati uz saglasnost skupštine. Pored toga, ako se odluče na ovakav korak, organizacije moraju u računovodstvenoj evidenciji ovakav prihod prikazati zasebno od bilo koje druge imovine i prihoda od te imovine; dalje, investicije moraju da obezbede sigurnost, kvalitet, likvidnost i profitabilnost portfelja kao celine. Ovim članom je izvršena transpozicija člana 11. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Član 242. (Obaveza organizacije da raspodeli naknade nosiocima prava. Troškovi rada organizacije) Ovim članom propisuju se neke važne obaveze koje organizacija ima u odnosu na svoje članove kada je reč o raspodeli prikupljenih sredstava.

Pre svega, ovaj član propisuje da organizacija mora raspodelu da sprovede u skladu sa planom raspodele. To je važno jer takvo rešenje garantuje zakonitost, transparentnost i konzistentnost u raspodeli naknada. Glavnu novinu u odnosu na raniji zakon predstavlja rok u kojem organizacija mora izvršiti raspodelu prihoda namenjenih nosiocima prava. Taj rok iznosi devet meseci od dana završetka finansijske godine što je utvrđeno članom 13. stav 1. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava. Pored toga, ovaj član je dopunjen odredbama koje se tiču sredstava organizacije, koja su izuzeta iz raspodele radi pokrića troškova rada organizacije, kao i sredstava izdvojenih za socijalne, kulturne i obrazovne namene. Važna novina je ona koja kaže da takva sredstva moraju biti razumna i zasnovana na objektivnim kriterijumima. Konkretno, propisani su opšti kriterijumi za određivanje iznosa tih sredstava, u skladu sa članom 12. stav 1, 2, 3, 4. i 5. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava. Zakonom nije utvrđeno koji su to objektivni kriterijumi, osim što je rečeno da izdvajanja moraju da budu “opravdana i dokumentovana”. Svakako, budući da se radi o važnoj obavezi organizacije, troškovi njenog rada nisu prepušteni arbitrarnoj volji bilo kog pojedinca ili grupe pojedinaca unutar organizacije. Izdvajanja za pokriće troškova rada organizacije mogu da idu samo do iznosa koji je neophodan za efikasan i uspešan rad organizacije. Sredstva izdvojena za socijalne, kulturne ili obrazovne namene moraju da budu zasnovana na pravičnim kriterijumima.

 Član 243. (Osnov za raspodelu naknada) Ovom normom utvrđena je obaveza organizacije da raspodelu naknada sprovodi na temelju dokaza o korišćenju repertoara. Taj zahtev je refleksija potrebe da raspodela bude transparentna i zasnovana na činjenicama i dokazima. Ukoliko preciznih podataka o iskorišćavanju predmeta zaštite nema, onda je opravdano da se plan raspodele zasnuje na procenama koje proizlaze iz relevantnih i proverljivih činjenica. Isto važi i u situaciji kada je prikupljanje takvih dokaza neopravdan finansijski teret za organizaciju. Čak i kada se radi o situaciji gde nema preciznih pokazatelja koliko se koristi repertoar organizacije, čak i tada se raspodela naknada mora povezati sa nekim merljivim, objektivnim kriterijumima.

Član 244. (Raspodela naknada u slučaju kada nosioci prava nisu identifikovani) Ovaj član posvećen je regulisanju situacije u kojoj organizacija, iz objektivnih razloga, ne može da identifikuje ili locira nosioca prava kojem je raspodeljen određeni iznos prihoda. Organizacija je dužna da ta sredstva drži na zasebnom računu i da preduzme propisane korake u cilju identifikacije i lociranja nosioca prava. Ukoliko sprovođenje propisanih mera ostane bez rezultata, te ni po proteku tri godine pomenuta sredstva ostanu neisplaćena, skupština organizacije odlučuje o njihovom korišćenju. Naime, iznos sredstava koji ostaje neraspodeljen u toku jedne raspodele dostiže, neretko, višemilionske iznose. Do sada je pravni režim raspodele takvih sredstava bio prepušten volji organizacija koje su ga raspoređivale u skladu sa svojim opštim aktima. Iz tog razloga, postojala je i nekonzistentnost u njihovom radu i neujednačenost prakse. Na ovaj način unosi se mnogo više reda u rešavanje tog pitanja. Ovim je izvršena transpozicija člana 13. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava i po prvi put zakonom uređeno ovo važno pitanje.

Član 245. Organizacija je dužna da svakom korisniku ili drugom licu koje ima pravni interes, pruži obaveštenje o svom repertoaru i o uslovima pod kojima ostvaruje autorsko, odnosno srodna prava.

Član 246. (Obaveza organizacije da zaključi ugovor sa korisnikom) Još jedan pokazatelj da organizacije imaju jedinstvenu ulogu na tržištu te da “ne smeju” tržišno da razmišljaju u obavljanju svojih aktivnosti je i njihova obaveza da sa svakim zainteresovanim korisnikom stupe u ugovorni odnos pod jednakim i ravnopravnim uslovima radi davanja prava za korišćenje repertoara koji zastupaju. To je odstupanje od načela autonomije volje koje je osnovni princip ugovornog prava i koji se, pored ostalog, iskazuje u pravnoj moći prema kojoj je svako slobodan da odluči da li će, ili neće stupati u ugovorne odnose sa drugim licima. Imajući u vidu monopolski karakter organizacija, te činjenicu da korisnici nikako drugačije, osim kroz ugovor sa organizacijom, ne mogu da pribave prava na iskorišćavanje stotina hiljada, pa i miliona autorskih dela i predmeta srodno pravne zaštite, ovim članom se organizacijama nameće obaveza da u takav ugovorni odnos sa korisnicima stupe, kako je rečeno, pod jednakim i primerenim uslovima. I taj zahtev je veoma važan jer organizacije nemaju pravo da korisnike tretiraju na način koji je diskriminatoran, već se prema svima moraju postaviti jednako. To naravno ne znači apsolutnu jednakost svih korisnika, već zahtev da se u odnosu prema korisnicima organizacije postave tako da u istim okolnostima, postupaju uvek na isti način. Ugovor koji organizacije sa korisnicima zaključuju je po svojoj prirodi neisključivog karaktera, što znači da nijedan korisnik ne stiče ekskluzivno pravo iskorišćavanja repertoara organizacije. Organizacija praktično može sa neograničenim brojem korisnika da stupa u ugovorne odnose.

Član 247. (Zaključenje ugovora između organizacije i korisnika o korišćenju repertoara organizacije) Ovaj član uređuje odnos između organizacije i korisnika autorskog dela, odnosno predmeta srodnog prava, u fazi pregovaranja i zaključenja ugovora o ustupanju prava. Suština je na obavezi organizacije da zainteresovanom korisniku ponudi zaključenje ugovora na objektivnim i nediskriminatornim osnovama, uz pomoć podataka koje je korisnik, na zahtev organizacije, dostavio. U slučaju da organizacija ne želi da uputi ponudu, ona je dužna da korisniku u pisanom obliku obrazloži svoju odluku.

Ovom odredbom, pored spomenutog, ustanovljava se i jedan sasvim nov princip u pregovorima koji se tiče sticanja prava na onlajn korišćenje repertoara organizacija. U pregovorima između korisnika i organizacija očekuje se izvestan stepen konzistentnosti i predvidivosti kada je reč o postavljanju ugovornih uslova. Drugačije je međutim kada se pregovara o potpuno novom obliku iskorišćavanja autorskih dela i predmeta srodno pravne zaštite. Prilikom ustupanja prava na onlajn korišćenje autorskih dela ili predmeta srodnih prava, organizacija nema obavezu da primenjuje iste uslove koje je ranije već ugovorila sa istim korisnikom. Ovo pravilo će važiti samo pod uslovom da taj isti korisnik pruža novu uslugu onlajn korišćenja iste vrste autorskih dela ili predmeta srodnih prava, u Evropskoj uniji, za vreme kraće od tri godine. Ovom odredbom uspostavlja se princip koji važi onda kada ugovorne strane dođu u situaciju da se dogovaraju o naknadi za potpuno nove oblike on line korišćenja autorskih dela. U takvim okolnostima, ne može se od organizacije očekivati da pristane na ranije dogovorene uslove ugovora koji se takođe tiču onlajn upotrebe njenog repertoara, ako je sada u prilici da dogovara potpuno novu vrstu iskorišćavanja svog repertoara. “Stepen novosti” onlajn upotrebe je takođe limitiran – nova tehnologija ne sme da bude starija od tri godine i uz to, potrebno je da se primenjuje u zemljama Evropske unije. Ovim je izvršena transpozicija člana 16. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Član 248. (Obaveza zaključenja ugovora sa drugim organizacijama) Ovim članom se detaljnije reguliše odnos između domaće i inostrane organizacije koje sarađuju na osnovu ugovora o tzv. recipročnoj saradnji. Bitna novina jeste da domaća organizacija ne sme ni na koji način da diskriminiše nosioce prava inostrane organizacije. To znači da domaća organizacija ne sme bez saglasnosti inostrane organizacije vršiti bilo kakve odbitke od prihoda od prava i prihoda od investiranja prihoda od prava, osim odbitka namenjenog pokriću troška sopstvenog rada. Takođe, ovim članom po prvi put je propisan rok u kojem domaća organizacija mora raspodeliti i platiti inostranoj organizaciji pripadajući iznos prihoda, kao i rok u kojem domaća organizacija mora nosiocima prava raspodeliti i isplatiti pripadajući iznos koji je primila od inostrane organizacije. Probijanje ovih rokova dopušteno je samo iz razloga koji su takođe propisani. Ovim je izvršena transpozicija članova 14. i 15. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Član 249-250. (Obaveza razmene informacija sa drugim organizacijama) U cilju povećanja transparentnosti poslovanja, organizacija je u obavezi da drugoj (inostranoj) organizaciji s kojom sarađuje, bar jednom godišnje učini dostupnim relevantne podatke koji su taksativno nabrojani u članu 247. Zakona. Ovim je izvršena transpozicija člana 19. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava. Član 248. Zakona bavi se pitanjem transparentnosti rada organizacija. Slično kao i u prethodnom članu, ovom normom se u cilju povećanja transparentnosti njenog rada organizaciji nameće obaveza da drugoj (inostranoj) organizaciji s kojom sarađuje, ali i svakom nosiocu prava i svakom korisniku, na obrazloženi zahtev, učini dostupnim relevantne podatke koji su taksativno nabrojani. Na ovaj način izvršena je transpozicija člana 20. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Član 251-252. (Obaveza korisnika da pribavi dozvolu od organizacije za iskorišćavanje njenog repertoara i da organizacijama dostavlja podatke o iskorišćavanju predmeta zaštite) Ovim članom utvrđene su obaveze korisnika prema organizaciji. Pre nego što počne sa iskorišćavanjem repertoara organizacije, korisnik je dužan da pribavi dozvolu za to. Vrlo važna obaveza na strani korisnika je dostavljanje podataka o iskorišćavanju predmeta zaštite koji moraju da budu dostavljeni u određenim rokovima i u odgovarajućoj formi. Ova obaveza koju zakon nameće korisnicima je od suštinskog značaja za uspešan rad organizacije, budući da ti podaci predstavljaju osnov za raspodelu naknada.

Član 253. (Obaveza radiodifuzne organizacije da vodi elektronsku evidenciju emitovanja i reemitovanja) Ovim članom utvrđena je obaveza emitera da vode elektronsku evidenciju emitovanja i reemitovanja autorskih dela i predmeta srodnih prava. Nadzor nad vođenjem takve evidencije vrši Republička radiodifuzna agencija, kao povereni posao.

Član 254. (Postavljanje podataka na internet) Ovim članom se uređuje obaveza organizacije da obaveštava javnost o najvažnijim činjenicama iz domena svog rada. Dosadašnjim članovima uređena je transparentnost rada organizacija prema njenim članovima i prema korisnicima, dok ovaj član propisuje šta sve organizacija i koje sve podatke mora da dostavi široj javnosti.

Član 255. (Nadležnost za vršenje nadzora) Ovaj član uređuje pitanje nadzora nad radom organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Pre svega, ovim članom je utvrđen predmet nadzora – to su poslovi koje organizacija mora da obavlja u skladu sa odredbama zakona koji uređuje materiju autorskog i srodnih prava i u skladu sa izdatom dozvolom. Budući da zakon o autorskom i srodnim pravima upućuje na primenu drugih propisa kada je reč o poslovima organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, to će se nadzor odnositi i na poštovanje tih propisa. Primera radi, organizacije su udruženja, te one moraju da se organizuju i rade u skladu sa odredbama zakona koji uređuje pravni režim udruženja. Organizacije zaključuju različite ugovore, pa će se iz tog razloga kroz nadzor proveravati da li su ti ugovori zaključeni u skladu sa zakonom o autorskom i srodnim pravima, ali i u skladu sa zakonom koji uređuje obligacione odnose. Dakle, predmet nadzora određen je vrlo široko.

Kada je reč o sprovođenju nadzora, on se obavlja ili neposredno, u prostorijama organizacija, ili kroz analizu izveštaja i akata koje organizacije dostavljaju nadležnom organu. Nadležni organ ima pravo da prisustvuje sednicama organa organizacije, kao i pravo uvida u poslovne knjige i drugu poslovnu dokumentaciju. Pored toga, nadležni organ ima pravo da vrši nadzor i u prostorijama organizacije, što je organizacija dužna da mu omogući. Nadležni organ takođe može da zahteva od organizacije pisani odgovor u vezi pitanja koja se odnose na delatnost i poslovanje organizacije, kao i dostavljanje dokumentacije koja se odnosi na njenu delatnost.

Član 256. (Pokretanje postupka nadzora) Postupak nadzora nad radom organizacije pokreće se po službenoj dužnosti.

Nadzor nad radom organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava ima obeležja zaštite opšteg, javnog interesa. Delujući u okviru svojih nadležnosti, nadzorni organ štiti interese brojnih nosilaca prava, tačnije čitave jedne društvene kategorije u koju ulaze kreativni stvaraoci iz svih sfera stvaralaštva, ali i onih koji su investirali u stvaralaštvo i koji čine takozvane kreativne industrije. Tu spadaju kompozitori, pisci, likovni umetnici, fotografi, filmski stvaraoci, proizvođači fonograma, proizvođači videograma, interpretatori, itd. Društvo ima jasan interes da omogući svojim kreativnim članovima da dostojanstveno žive od svog rada, a to često nije moguće ako sistem kolektivnog ostvarivanja njihovih prava ne bude funkcionisao na zakonit i transparentan način. Stoga je apsolutno opravdano da nadležan organ deluje po službenoj dužnosti uvek kada proceni da je delovanje organizacije takvo da se njime ugrožava javni interes. Nadležni organ donosi odluku o pokretanju postupka. Pre donošenja takve odluke, nadležni organ dužan je da proveri da li su ispunjeni uslovi za njegovo pokretanje, da proveri sve relevantne činjenice i dokaze. U tom pogledu, nadležni organ treba da uzme u obzir sve predstavke članova organizacija, korisnika, drugih organizacija, državnih organa i svih drugih aktera koji imaju opravdani interes da se nad radom organizacije sprovede nadzor.

Kada nadzorni organ osnovano pretpostavi da organizacija ne obavlja svoje poslove u skladu sa izdatom dozvolom, opštim aktima organizacije ili ovim zakonom, zaključkom pokreće postupak nadzora i dostavlja ga organizaciji. Organizacija mora, u skladu sa načelom saslušanja stranke, dobiti mogućnost da se izjasni o navodima nadležnog organa. Ako nadležni organ utvrdi da organizacija nije radila protiv zakona ili protiv svojih opštih akata, ili u neskladu sa izdatom dozvolom, nadležan organ donosi rešenje o obustavi postupka nadzora nad radom organizacije.

Član 257. (Mere za otklanjanje nepravilnosti) Ovaj član uređuje postupanje nadležnog organa kada utvrdi da organizacija jeste kršila odredbe zakona ili svojih opštih akata. Nadležni organ donosi rešenje kojim nalaže otklanjanje utvrđenih nepravilnosti. Rešenje nadležnog organa može da bude izloženo žalbi Vladi. Nadležni organ, pored donetog rešenja kojim se nalaže ispravljanje nezakonitog rada organizacije, može da preporuči organizaciji da razmotri pokretanje postupka za utvrđivanje odgovornosti članova upravnog, nadzornog odbora i direktora u vezi sa čijim radom i delokrugom poslova, je došlo do nepravilnosti u radu organizacije.

Član 258. (Oduzimanje dozvole) Oduzimanje dozvole za rad organizaciji za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava najteža je moguća sankcija. Praksa iz naše zemlje i iz uporednog prava pokazuje da se ona jako retko izriče. Poremećaji u radu organizacija najčešće su posledica delovanja pojedinaca, najčešće onih koji rukovode organizacijom, pa se zato oduzimanje dozvole za rad pokazuje kao mera koja umesto pojedinaca pogađa sve članove organizacije, pa i one koji ničim nisu doprineli njenom nesolidnom radu. S druge strane, u neki slučajevima ona se pokazuje kao jedino moguće rešenje. Jedna od velikih prednosti predloga zakona je to što ovaj predlog nudi izvesnu gradaciju u sankcionisanju rada organizacija, što trenutno nije slučaj. Jedina prava sankcija prema važećem zakonu jeste oduzimanje dozvole organizaciji a to je neadekvatna, previše rigidna mera u velikom broju situacija. Nije svako kršenje zakona ili opštih akata od strane organizacija takvo da bi bilo potrebno oduzimati joj dozvolu. To je rešenje kojem nadležni organ treba da pribegne samo kada je prethodno iscrpeo sve druge mogućnosti i nije postigao željeni efekat. U tom pogledu zakon kaže da će se dozvola oduzeti ako “organizacija teže ili ponovljeno krši odredbe ovog zakona, odredbe statuta i plana raspodele”. Teže kršenje zakona postojalo bi na primer kada organizacija ne raspodeljuje sredstva svojim članovima, bez opravdanog razloga. Drugi razlog za oduzimanje dozvole jeste nepostupanje organizacije po nalozima nadležnog organa, a pri tom nijedna druga mera se ne pojavljuje kao delotvorna. Ovo je takođe logično rešenje. Nalozi nadležnog organa se izdaju da bi se sprovodili, da bi organizacija iz nezakonitog prešla u zakonit rad. Ako nalozi nadležnog organa ostaju bez efekta, ako ih organizacija ignoriše, onda je logično da nadležni organ pribegne najstrožoj sankciji. I na kraju, dozvola se mora oduzeti i onda kada skupština organizacije, bez ikakvog opravdanja, ne postupi po predlogu nadležnog organa za smenom direktora ili upravnog odbora (pogledati obrazloženje člana 256).

Član 259. (Dostavljanje izveštaja i druge dokumentacije nadležnom organu u cilju vršenja nadzora) Ovaj član precizira koje sve dokumente organizacija mora da dostavi nadležnom organu sa ciljem sprovođenja nadzora. To su: godišnji izveštaj o poslovanju, godišnji obračun naknada i izveštaj ovlašćenog revizora; sporazumi između organizacije i reprezentativnih udruženja korisnika; statut i njegove izmene, tarife i njihove izmene, plan raspodele naknade i njegove izmene, sve druge opšte akte i njihove izmene, ugovore sa odgovarajućim inostranim organizacijama, sudske i upravne odluke u kojima je organizacija jedna od strana.

Član 260 – 261. (Godišnji izveštaj o poslovanju organizacije za kolektivno ostvarivanje prava i njegovi elementi) U roku od devet meseci od završetka finansijske godine organizacija je dužna da na usvoji i na svojoj internet stranici bez odlaganja objavi godišnji izveštaj o poslovanju. Ovim je preneta odredba člana 22. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Ovim članom uređeno je pitanje sadržine godišnjeg izveštaja o poslovanju. Zakon govori o minimumu informacija koje izveštaji moraju da sadrže, što ne znači da organizacije ne mogu da dostave i detaljnije podatke o svom radu.

Član 262. (Predmet revizije) Ovim članom utvrđeno je šta je sve predmet revizije. To su: godišnji izveštaj o poslovanju, godišnji obračun naknada, poseban izveštaj o sredstvima izdvojenim za kulturne namene i za unapređenje penzijskog, zdravstvenog ili socijalnog statusa članova organizacije i knjigovodstvo organizacije.

Novina u ovom zakonu je to što revizora mora da odabere skupština. Jedan revizor može uzastopno da vrši reviziju ograničeni broj puta, nakon čega organizacija mora da odabere novog revizora. Ovo rešenje će doprineti transparentnom radu organiazcije. Takvo rešenje je u skladu i sa odredbama Zakona o reviziji koji propisuje da društvo za reviziju može da obavlja reviziju najviše 10 godina uzastopno kod istog društva od javnog interesa, osim ako posebnim zakonom nije drugačije uređeno.

U odnosu na važeći zakon, ovim članom se nameće još jedna obaveza na strani organizacije. Ona je dužna da otkloni nepravilnosti u svom poslovanju koje su utvrđene od strane revizora i iznete u u izveštaju revizora i o tome obavesti nadležni organ. Ako organizacija to propusti da uradi, nadležni organ može da donese rešenje kojim nalaže organizaciji da te nepravilnosti otkloni.

Član 263-264. (Godišnji obračun naknada i sredstva izdvojena za socijalne, kulturne i obrazovne namene) Ovaj član detaljno utvrđuje koji sve podaci ulaze u sastav godišnjeg obračuna naknada.

Kao posebno važan deo godišnjeg izveštaja o poslovanju organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava izdvaja se godišnji obračun naknada. Zakon detaljno uređuje šta čini minimum informacija koje godišnji obračun naknada mora da sadrži. Godišnji obračun naknada je izveštaj o izvršenoj raspodeli naknada koji treba da pruži transparentnu sliku članovima organizacije, kao i svim drugim zainteresovanim subjektima o tome da li je prikupljen novac raspodeljen u odgovarajuće novčane fondove u skladu sa planom raspodele, koliko je sredstava prikupljeno, koliki su troškovi organizacije, koliko je sredstava opredeljeno za raspodelu, koliki je iznos raspodeljenih a neisplaćenih naknada, obrazloženje zašto eventualno raspodela nije izvršena u zakonom predviđenom roku i tako dalje.

Pored godišnjeg obračuna naknada, kao veoma važan dokument koji će organizacija morati da dostavi nadležnom organu izdvaja se poseban izveštaj o sredstvima izdvojenom za kulturne namene i za unapređenje penzijskog, zdravstvenog ili socijalnog statusa članova organizacije. Reč je po pravilu o značajnim novčanim sredstvima, a Zakon predlaže obavezu organizacije da o tom pitanju odluku donese skupština organizacije. Takođe, navedeni izveštaj moraće da sadrži obrazloženje odluke, što takođe doprinosi njenoj transparentnosti.

Član 265. (Sposobnost za ustupanje prava za teritoriju više zemalja) Najveća novina u delu koji uređuje kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava jeste uvođenje sistema u kojem jedna organizacija u Evropskoj uniji može ustupati prava na onlajn korišćenje autorskih dela i predmeta srodnih prava za teritoriju više zemalja Evropskog ekonomskog prostora (multiteritorijalno ustupanje prava). Za sada, ta mogućnost je ograničena na autorska i srodna prava koja su neophodna za legalno korišćenje muzike na internetu, kako bi se omogućilo pružaocima onlajn usluga da preko svojih internet platformi čine muziku dostupnom publici u celom Evropskom ekonomskom prostoru, bez pribavljanja prava na to za teritoriju svake zemlje posebno. Ovaj član predstavlja transpoziciju odredbe člana 24. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava i uređuje uslove koje organizacija mora da ispunjava da bi mogla da ustupa prava za teritoriju više zemalja. Za potrebe primene ovih odredbi u nacionalnom zakonodavstvu u stavu 1. ovog člana data je definicija onlajn korišćenja muzičkih dela s obzirom da se radi o multiteritorijalnom licenciranju ne samo jednog prava autora već više prava koja su za potrebe primene ovog zakona nazvana “onlajn korišćenje muzičkih dela”. Pod “onlajn korišćenjem muzičkih dela” podrazumevaju se prava autora muzičkih dela na umnožavanje i javno sopštavanje činjenjem dela dostupnim javnosti žičnim ili bežičnim putem, na način koji omogućava pojedincu individualni pristup delu u vreme i sa mesta koje sam odabere, a koja su potrebna za pružanje usluge na internetu.

Član 266. (Preglednost informacija o repertoaru za teritoriju više zemalja) Radi preglednosti stanja na evropskom tržištu prava na muzičkim delima, organizacija koja ustupa ta prava za teritoriju više zemalja ima obavezu pružanja blagovremenih i ažuriranih informacija zainteresovanim subjektima (nosiocima prava, drugim organizacijama i korisnicima muzike) o svom repertoaru, na njihov zahtev. Ovaj član predstavlja transpoziciju člana 25. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Član 267. (Tačnost podataka o repertoaru za teritoriju više zemalja) Obaveza pružanja ažuriranih informacija iz prethodnog člana podrazumeva postojanje mehanizma koji obezbeđuje da se uočene netačne informacije u kratkom roku isprave. Ovim članom se uređuje sistem komuniciranja između organizacije, nosilaca prava, korisnika i drugih organizacija u cilju provere i ispravljanja pogrešnih informacija o repertoaru organizacije. Time je izvršena transpozicija člana 26. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava. Stav 3. ovog člana predstavlja transpoziciju člana.

Član 268. (Tačno i blagovremeno izveštavanje i izdavanje računa) Organizacija koja ustupa prava na muzičkim delima za teritoriju više zemalja ima obavezu da prati da li korisnik postupa u skladu s ugovorom, prikuplja od njega informacije o korišćenim muzičkim delima i naplaćuje naknadu u skladu sa tarifom. Ovaj član zakona uređuje način elektronskog komuniciranja između organizacije i korisnika, kao i format računa (fakture) koji organizacija ispostavlja korisniku. Time je izvršena transpozicija člana 27. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Član 269. (Tačno i blagovremeno plaćanje nosiocima prava) Ovaj član uređuje obavezu organizacije koja ustupa prava za teritoriju više zemalja da vrši blagovremene i tačne isplate pripadajuće naknade nosiocima prava. Ta obaveza uključuje i pružanje nosiocu prava određenih informacija uz isplatu, iz kojih se vidi na osnovu čega i kako je obračunat konkretan iznos. Ovim je izvršena transpozicija člana 28. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Član 270. (Ugovori o ustupanju prava za teritoriju više zemalja, koji se zaključuju između organizacija) U ovom članu se polazi od realne situacije da ne mogu sve postojeće organizacije ispuniti uslove da počnu da ustupaju prava na muzičkim delima za teritoriju više zemalja. Organizacija koja te uslove ne ispunjava, može ugovorom ovlastiti drugu organizaciju koja je ispunila uslove, da u njeno ime i za njen račun ustupa ovlašćenja za teritoriju više zemalja. U tom slučaju, bitno je da takav ugovor ne može biti isključiv, što znači da se ne sme eliminisati mogućnost da još neka organizacija

 

koja ispunjava uslove, bude angažovana za isti posao. To je u funkciji jačanja konkurencije među organizacijama na Evropskom ekonomskom prostoru. Ovime je izvršena transpozicija člana 29. Direktive.

Član 271. (Obaveza zastupanja druge organizacije radi ustupanja prava za teritoriju više zemalja) Ovim članom je utvrđena obaveza organizacije koja ustupa prava za teritoriju više zemalja da na zahtev druge organizacije koja ne ispunjava uslove za taj posao, zaključi ugovor o zastupanju. Na osnovu takvog ugovora, organizacija zastupnik priključuje svom repertoaru i repertoar organizacije vlastodavca, i nudi ga korisnicima pod istim uslovima pod kojima nudi i svoj repertoar, a prihod ostvaren od naknade obračunava i isplaćuje organizaciji vlastodavcu po prethodno odbijenim troškovima zastupanja. Ovime je izvršena transpozicija člana 30 Direktive o KOP.

Član 272. (Pristup ustupanju prava za teritoriju više zemalja) Ovim članom se ovlašćuju nosioci prava da povuku svoja prava iz organizacije koja u roku od jedne godine od početka primene sistema ustupanja prava za teritoriju više zemalja nije ispunila uslove da obavlja taj posao, niti je zaključila ugovor o zastupanju s drugom organizacijom koja te uslove ispunjava. Tim pravima oni mogu nadalje raspolagati prema svom nahođenju. To predstavlja transpoziciju člana 31. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Član 273. Ovim članom se uvodi izuzetak od pravila utvrđenih čl. 265. do 272. ovog zakona. Naime, u slučaju kada organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog prava koja se bavi ustupanjem prava na onlajn korišćenje muzičkih dela sa svog repertoara za teritoriju više zemalja stupa u pravne odnose sa radiodifuznim organizacijama a povodom javnog saopštavanja i činjenja dostupnim javnosti radio i TV programa emitera putem interneta, tada se na tu organizaciju (organizaciju za kolektivno ostvarivanje autorskog prava koja se bavi ustupanjem prava na onlajn korišćenje muzičkih dela) neće promenjivati odredbe čl. 265-272. ovog Zakona. Ovo ograničenje je uvedeno na osnovu člana 32 Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava jer se smatra da će olakšati izdavanje dozvola radiodifuznim organizacijama za onlajn prava na muzičkim delima u svrhe istovremenog i odloženog internetskog prenosa radio i TV emisija.

Član 274. (Postupak prigovora) Ovim članom se transponuje član 33. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava. On propisuje obavezu organizacije da uspostavi postupke za rad po prigovorima koji mogu doći od nosilaca prava, korisnika ili drugih organizacija. Svaki prigovor mora biti uzet u postupak i na njega mora biti odgovoreno u pisanom obliku, a odbijanje prigovora mora biti obrazloženo.

Član 275. (Postupci alternativnog rešavanja sporova) Ovim članom propisana je mogućnost alternativnog rešavanja sporova između organizacije s jedne i korisnika, nosioca prava ili druge organizacije, s druge strane, u određenim pitanjima koja se tiču ustupanja prava za onlajn korišćenje muzičkih dela za teritoriju više zemalja. Konkretno, na osnovu ove odredbe taj tip sporova rešavao bi se putem arbitraže u postojećem nacionalnom sistemu. Time je transponovana odredba člana 34. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Član 276. (Zaštita ličnih podataka) Evidentno je da u procesu kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava dolazi do generisanja velikog broja ličnih podataka. Ovaj član propisuje obavezu da se ti podaci tretiraju na način koji je propisan zakonom koji uređuje zaštitu ličnih podataka. Time je izvršeno transponovanje odredbe člana 42. Direktive o kolektivnom ostvarivanju autorskog i srodnih prava.

Član 277-278. (Evidencija autorskih dela i predmeta srodnih prava) U našem pravnom sistemu autorsko pravo nastaje činom stvaranja originalnog autorskog dela. Nije potrebno voditi nikakav formalni postupak zaštite u cilju sticanja autorskog prava na nekom delu ili sticanja nekog srodnog prava. U cilju obezbeđenja dokaza o autorskom pravu na određenom delu, Zakon omogućava deponovanje primeraka autorskog dela ili predmeta srodnog prava na način koji propisuje ovaj član kao i uredba koja je uz Zakon doneta. U stavu 7. ovog člana naglašeno je da čin deponovanja nema konstitutivno dejstvo, to jest da se tim činom ne stvara pravo. Takođe, čin deponovanja ne utiče ni na trajanje prava intelektualne svojine propisano ovim Zakonom. Kroz deponovanje autorskih dela obezbeđuje se međutim jedna stepenica više u pogledu pravne sigurnosti titulara jer se stvara pravna, oboriva pretpostavka da je lice koje je delo deponovalo, takođe i nosilac prava. To se u postupku pred sudom može osporavati, reč je kako je predlagač naglasio, o oborivoj pretpostavci, ali sud polazi od pretpostavke da je deponent ujedno i nosilac prava. To se pokazuje kao jako korisno u slučaju neobjavljenih dela. Kada je reč o objavljenim delima, u skladu sa Zakonom (član 11. Zakona), lice čije je ime ili pseudonim navedeno na primercima dela, smatra se za autora, ali takve pretpostavke nema ako je reč o, primera radi, rukopisu koji još nije “dat na štampu”. Za unošenje u evidenciju autorskih dela i predmeta srodnih prava plaća se propisana taksa.

Član 279. (Zaštita autorskog i srodnih prava) Ovim članom je utvrđeno šta sve predstavlja povredu autorskog prava. Tu spadaju sledeće: 1) neovlašćeno vršenje bilo koje radnje koja je obuhvaćena isključivim pravima nosioca autorskog ili srodnih prava; 2) neplaćanje naknade propisane ovim zakonom ili ugovorom; 3) neizvršavanje drugih obaveza prema nosiocu autorskog ili srodnog prava, propisanih ovim zakonom.

Autorsko pravo je monopolsko, isključivo pravo, koje titularu daje mogućnost da svakom trećem licu zabrani ili dozvoli iskorišćavanje njegovog dela. Bilo koja radnja koja zadire u isključiva prava autora, preduzeta bez ovlašćenja autora onda kada je to ovlašćenje po zakonu potrebno, predstavlja povredu prava. Autor, primera radi, ima isključivo pravo da umnožava svoje delo, da ga stavlja u promet, da ga javno saopštava itd. Ako neko drugo lice, bez dozvole autora i mimo zakona vrši takve radnje, ono čini povredu autorskog prava. Treba uvek imati u vidu da se mora raditi o neovlašćenom vršenju autorovog isključivog prava, jer nekada takvo ovlašćenje nije potrebno. Na primer, u svim slučajevima suspenzije autorskog prava gde Zakon suspenduje neka od isključivih autorovih prava, tada dozvola autora za iskorišćavanje njegovog dela nije neophodna pa se ni takve radnje trećih lica ne smatraju za povredu prava.

Autoru pripada pravo na naknadu za svako iskorišćavanje njegovog dela, pa se neplaćanje takve naknade smatra za povredu autorskog prava, i to autorskog relativnog prava. Ovo se odnosi, primera radi, na takozvane zakonske obligacije koje imaju korisnici autorskih dela koji masovno koriste autorska dela. Radio stanica ima obavezu da plati naknadu za emitovanje muzičkih dela. Neplaćanje takve naknade, predstavlja povredu autorskog prava autora tih dela.

Najzad, neizvršavanje bilo koje druge obaveze prema autoru koju zakon predviđa, takođe predstavlja povredu autorskog prava. Na primer, obaveza dostavljanja podataka o iskorišćavanju autorskih dela od strane korisnika, predstavlja takvu obavezu.

Član 280. Ovaj član propisuje koja lica mogu da podnesu tužbu zbog povrede autorskog i srodnih prava.

Član 281. Ovaj član uređuje šta tužilac može tužbom da zahteva. Tužbeni zahtevi se proširuju na oduzimanje ili isključenje iz prometa predmeta kojima je izvršena povreda, kao i na zabranu otuđenja, oduzimanja ili uništenja, bez naknade, materijala i predmeta koji su pretežno upotrebljeni u proizvodnji predmeta kojima je izvršena povreda prava. Radi se o merama koje u potpunosti mogu da ostvare osnovni cilj zbog koga se tužba podnosi. Takođe, precizira se da će se ove mere sprovesti bez bilo kakve naknade za lice za koje se utvrdi da je povredilo pravo.

Ovaj član predviđa mogućnost podizanja tužbe protiv lica čije su usluge korišćene prilikom povrede autorskog ili srodnih prava - takozvanog posrednika. Od njega se može zahtevati zabrana ponavljanja onih radnji kojima se autorsko ili srodna prava povređuju, ali i zabrana svih drugih radnji koje su slične tim radnjama, pod pretnjom plaćanja primerenog novčanog iznosa tužiocu.

U digitalnom okruženju, naročito, treća lica koja vrše radnje povrede sve više koriste usluge posrednika. U mnogim slučajevima takvi posrednici su u najboljem položaju da prekinu radnje povrede. Stoga, ne dovodeći u pitanje bilo koje druge raspoložive sankcije i pravna sredstva, nosioci prava trebalo bi da imaju mogućnost da traže izdavanje sudskog naloga protiv posrednika koji u toj mreži omogućava trećem licu povredu zaštićenog dela ili drugog predmeta zaštite.

Takođe, interesi jedinstvenog pravnog poretka nalažu da se usklade pravila iz Zakona o autorskom i srodnim pravima (člana 280. stav 1. tačka 3. Zakona) i Zakona o obligacionim odnosima, koja se odnose na naknadu neimovinske štete zbog povrede autorskih moralnih prava. Naime, uslovi koji su propisani članom 200. Zakona o obligacionim odnosima, ne dozvoljavaju da povreda ličnih prava, sama po sebi, bude osnov za naknadu nematerijalne štete. Takve povrede ličnih prava moraju da budu kvalifikovane pretrpljenim strahom ili fizičkim ili duševnim bolom (tzv. subjektivna šteta). Iako bi trebalo da se ovakav režim pretpostavlja u slučajevima povrede moralnih prava autora3, nedorečenost odredbe Zakona o autorskom i srodnim pravima omogućila je da se u praksi često ignorišu uslovi iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima4. To se čini s pozivom na činjenicu da Zakon o autorskom i srodnim pravima ne upućuje na izričit način na primenu opšteg režima nematerijalne štete u ovakvim slučajevima. Iz tog razloga, predložena izmena poboljšaće položaj autora kada je reč o naknadi njihove nematerijalne štete.

Član 282. Ovaj član uređuje pitanje naknade štete zbog povrede autorskog prava. Prilikom odmeravanja visine štete zbog povrede autorskog i srodnih prava, sud će uzeti u obzir, ako je povreda prava učinjena namerno ili krajnjom nepažnjom, sve okolnosti konkretnog slučaja, kao što su negativne ekonomske posledice koje trpi oštećeni, uključujući izgubljenu dobit, dobit koju je štetnik ostvario povredom prava, kao i okolnosti koje nemaju ekonomski karakter, kao što je neimovinska šteta.

Član 283. Ovaj član uređuje jednu specifičnu situaciju, slučaj kada je ime tužioca navedeno na primerku autorskog dela. U takvom slučaju, tužilac će se smatrati za autora dela dok se suprotno ne dokaže.

Član 284. Ovim članom precizira se da se povredom prava smatra proizvodnja, uvoz, stavljanje u promet, prodaja, zakup, reklamiranje u svrhu prodaje i zakupa, posedovanje u komercijalne svrhe, uređaja, proizvoda ili komponenti ili pružanje usluga koje su: promovisane, reklamirane ili prodavane sa ciljem zaobilaženja bilo koje efikasne tehnološke mere, odnosno koje imaju delimičnu komercijalnu upotrebu ili svrhu ali koje se koriste i za zaobilaženje efikasnih tehnoloških mera, odnosno primarno dizajnirane, proizvedene, prilagođene ili prikazane u cilju omogućavanja ili olakšavanja zaobilaženja efikasnih tehnoloških mera.

Član 285. Ovim članom precizira se ko može da traži uklanjanje tehnoloških mera na osnovu odredaba o ograničenjima autorskog prava. Efikasna tehnološka mera je određeni uređaj, tehnologija, računarski program i tako dalje, koji služi da spreči neovlašćeno korišćenje nečijeg autorskog dela. Na primer, algoritam koji sprečava nelegalno kopiranje muzičkog diska predstavlja takvu tehnološku meru. Nevlašćeno uklanjanje tehnološke mere predstavlja povredu autorskog prava. S druge strane, određena lica, na osnovu odredaba o ograničenjima i izuzecima od autorskog prava, mogu da koriste tuđa autorska dela bez dozvole autora i bez plaćanja autorsko pravne zaštite. Zbog činjenice da su primerci određenih autorskih dela ili predmeta srodnih prava obezbeđeni i da se zbog tehnoloških prepreka ne mogu kopirati, takva lica mogu da dođu u situaciju da faktički ne mogu da kopiraju tuđe autorsko delo i pored toga što na to po zakonu imaju pravo. Na zahtev takvog lica, lice koje ima pravo da traži uklanjanje tehnološke mere na osnovu odredaba Zakona o autorskom i srodnim pravima, nosilac autorskog prava koji je postavio tehnološku meru dužan je da je ukloni. Zakon u tom pogledu predviđa da je “nosilac prava koji koristi tehnološke mere prema odredbama zakona dužan da licima koja na osnovu odredbi ovog zakona o ograničenjima autorskog prava imaju zakoniti pristup primerku dela i predmetu srodnog prava, na njihov zahtev, u najkraćem mogućem roku, omogući da ostvare sadržajna ograničenja prava, izmenom ili otklanjanjem tehnoloških mera ili na drugi način”.

Član 286. Ovim članom je predviđeno da autorsko pravo i pravo interpretatora (kao jedino srodno pravo) ne mogu da budu predmet prinudnog izvršenja. Dakle, ako primera radi sud utvrdi da autor nije u ugovornom roku izvršio svoju obavezu, na primer nije predao scenario za film, pisanje scenarija ne može da bude predmet prinudnog izvršenja. Isto tako, ni glumac se ne može sudskim putem naterati da glumi ili pevač da peva. Predmet prinudnog izvršenja mogu da budu samo određena imovinska potraživanja koja autori imaju prema trećim licima a povodom ekonomskog iskorišćavanja njihovih dela. Drugim rečima, samo relativna autorska prava mogu da budu predmet prinudnog izvršenja, ali ne i apsolutna prava autora. Isto važi i za prava interpretatora.

Član 287. Ovaj član predviđa da države članice moraju da osiguraju da u određenim slučajevima privremene mere budu donete bez saslušanja tuženika, posebno onda kada bi takvo odlaganje moglo naneti štetu tužiocu. Instituti privremenih mera i mera obezbeđenja dokaza su od odlučujućeg značaja za efikasnu zaštitu autorskog prava i drugih prava intelektualne svojine, pa se na ovaj način otklanja mogućnost nastanka štete koja može da bude prouzrokovana raznim procesnim razlozima, kao što je, između ostalog, i saslušanje protivne stranke.

Privremene mere danas predstavljaju jedno od najefikasnijih oružja nosilaca autorskog i srodnih prava u borbi protiv onih koji čine povrede njihovih prava. Ovaj član Zakona predstavlja Lex Specialis u odnosu na odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju, dok se ostale odredbe tog zakona primenjuju na odgovarajući način. Na shodnu primenu odredbi zakona koji uređuje izvršenje i obezbeđenje eksplicitno upućuje član 286. Zakona. Odredbe člana 286. Zakona su nomotehnički svedene na oblik koji je dovoljno jasan i prati način regulisanja privremenih mera u domaćem propisu koji uređuje prinudno izvršenje i obezbeđenje. Zbog izrazito brzog razvoja novih tehnologija, kao i razvoja tehnike, jedan od akcenata modernizacije autorskog i srodnih prava na međunarodnom planu jeste donošenje propisa koji će omogućiti da se sudski postupak zaštite autorskog i srodnih prava odvija brzo, kako bi se obezbedila efikasna zaštita ovih prava. U Republici Srbiji je započeta modernizacija legislative još Zakonom o autorskom i srodnim pravima iz 1998. godine kada je po prvi put, odredbama tog Zakona, donekle inoviran sudski građanski postupak specifičnim merama obezbeđenja (privremenim merama i obezbeđenjem dokaza), prava intelektualne svojine.

Član 288-289. Ovim članom pravno se uređuje situacija kada je na osnovu rešenja suda određena privremena mera pre pokretanja parničnog ili drugog postupka. Lice čije je pravo povređeno, mora da opravda određivanje privremene mere podnošenjem tužbe sudu u roku od 30 dana od dana donošenja rešenja o određivanju privremene mere. Ovaj član takođe uređuje i pitanje pravnih posledica nepokretanja tužbe radi opravdanja privremene mere, kao i pitanje naknade štete licu protiv koga je privremena mera neopravdano određena. Ovim članom uređuje se pitanje obezbeđenja dokaza koji se ne nalaze u posedu stranke koja se na njih poziva, već neke druge stranke. Sud u tom slučaju može da naloži stranci u čijem posedu se dokaz nalazi dostavljanje dokaza, pod uslovom da se time ne naruši tajnost podataka.

Član 290. Značajno je naglasiti da se ovim članom, pored ostalog, obavezuje sud da prilikom obezbeđenja dokaza, obezbedi i tajnost poverljivih informacija. Na zahtev nosioca prava koji učini verovatnim da je njegovo autorsko ili srodno pravo povređeno, odnosno da može doći do povrede tog prava ili da postoji opasnost od nastanka neotklonjive štete, kao i da postoji opravdana bojazan da će dokazi čije se obezbeđenje predlaže biti uništeni ili da će ih kasnije biti nemoguće pribaviti, sud može odrediti meru obezbeđenja dokaza, uz shodnu primenu i ostalih odredbi važećeg zakona o parničnom postupku koji uređuje postupanje suda u odnosu na institut obezbeđenja dokaza.

Član 291. Ovim članom utvrđuje se da sud može da odredi obezbeđenje dokaza odmah po prijemu predloga za obezbeđenje dokaza i bez izjašnjenja protivne stranke, a naročito ako postoji opasnost da zbog odlaganja predlagač pretrpi nenadoknadivu štetu, ili ako postoji očigledn rizik da će dokaz biti uništen.

Član 292. Ovim članom Zakona utvrđuje se širok krug lica kojima sud može da naloži dostavu informacija ili dokumentacije. Informacije o povredi autorskog prava i srodnih prava sud može da traži ne samo od lica koje je izvršilo povredu prava, već i od trećih lica koja su sa tim licem u poslovnom smislu povezana. Tako je precizirano da se informacije mogu tražiti od lica koje poseduje robu kojom se povređuje autorsko pravo ili srodno pravo ili od lica koje pruža usluge kojima se povređuju ta prava. Primera radi, vlasnik maloprodajne radnje sa odevnim artiklima nabavi majice sa likom Mikija Mausa od proizvođača koji nije imao licencu kompanije Dizni da koristi lik Mikija Mausa - vlasnik maloprodajne radnje je dužan da pruži informacije o licu od koga je robu pribavio. Takođe, predloženim novim stavom 3. precizira se koje su to informacije čije dostavljanje sud može da zahteva od lica koje je izvršilo povredu prava. Navedene odredbe predstavljaju standard u modernim propisima o industrijskoj svojini. Bitno je da se istakne da sva lica kojima sud može da naloži dostavljanje informacija u sudskom postupku u procesnom smislu imaju svojstvo svedoka. Stoga treba imati u vidu i odredbu člana 293. Zakona koja upućuje na shodnu primenu odgovarajućih odredbi zakona koji uređuje parnični postupak i zakona kojim se uređuje postupak izvršenja i obezbeđenja.

Član 293. Ovaj član predviđa obavezu suda da sačuva anonimnost autora ako se spor vodi povodom dela koje je objavljeno kao anonimno. Tačnije, reč je o sporu za utvrđenje prava izdavača, odnosno lica koje je objavilo delo čiji autor nije poznat, u smislu člana 15. ovog zakona. Član 15. Zakona uređuje ostvarivanje autorskog prava na delu čiji autor nije poznat.

Član 294-295. Član 294. Zakona propisuje da se na postupak po tužbi, predlogu za određivanje privremene mere i predlogu za obezbeđenje dokaza shodno primenjuju odgovarajuće odredbe zakona kojima se uređuje parnični postupak i zakona kojim se uređuje postupak izvršenja i obezbeđenja, dok se na pitanja u vezi sa naknadom štete shodno primenjuju odgovarajuće odredbe zakona kojima se uređuju obligacioni odnosi. Značaj sporova iz ove oblasti je takav da ne bi trebalo da se rešavaju kao sporovi male vrednosti. U tekst važećeg zakona uneta je i odredba prema kojoj je “revizija uvek dozvoljena u sporovima zbog povrede autorskog i srodnih prava kada se ne odnose na imovinsko-pravni zahtev”. Potrebno je napraviti razliku između sporova koji se vode zbog povrede autorskog ili srodnih prava i sporova koji za predmet imaju isplatu određenog potraživanja po osnovu korišćenja autorskog dela ili predmeta srodnih prava. U ovom potonjem slučaju ne bi bilo opravdano uvek dozvoliti reviziju presude, već bi pravo na reviziju zavisilo od vrednosti pobijanog dela. Međutim, nužno je da revizija bude dozvoljena bez obzira na vrednost spora u sporovima koji se odnose na slučajeve povrede autorskog i srodnih prava (zaštita samog prava).

Član 295. Zakona predviđa da odredbe ovog Zakona o zaštiti računarskih programa i zaštiti baza podataka neće uticati na primenu drugih propisa, kao što su propisi koji uređuju zaštitu patenta, žiga, dizajna, topografiju poluprovodničkih proizvoda, poslovne tajne, kao i nelojalnu konkurenciju. Iz navedenog sledi da računarski program, zaštićen kao autorsko delo, ili baza podataka, kao predmet zaštite srodnog prava, mogu da budu zaštićeni i po osnovu Zakona o zaštiti poslovne tajne, jer se radi o različitim pravima na istom predmetu zaštite. Takođe, naziv računarskog programa ili naziv baze podataka mogu da budu zaštićeni žigom i sl.

Član 296-298. (Kaznene odredbe) Ovim se članovima utvrđuju sankcije za povrede autorskog i srodnih prava koje su u zavisnosti od težine kršenja prava razvrstane u privredne prestupe i prekršaje.

Član 299. (Kaznene odredbe koje se odnose na organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava) Prvi put se u Zakon uvodi odredba koja predviđa niz sankcija za organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Do sada nije bilo delotvornog mehanizma da se utiče na rad organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava. Jedina delotvorna sankcija bila je oduzimanje dozvole za rad. Međutim, takva sankcija nije uvek srazmerna kršenju zakona od strane organizacija. Iz dosadašnje prakse može se videti da postoje brojne, vidljive nijanse u nesolidnom postupanju organizacija koje zahtevaju istu takvu gradaciju u kaznenoj politici prema tim institucijama. Nije opravdano, primera radi, oduzeti dozvolu organizaciji i potpuno razoriti sistem kolektivnog ostvarivanja autorskog ili nekog srodnog prava koji je izvor prihoda za stotine pa i hiljade ljudi, ako organizacija na svom sajtu ne obavesti svoje članove o njihovim pravima. To je neophodno zbog transparentnosti njenog rada i stvaranja preduslova da nosioci prava zaista efikasno i uspešno štite svoje interese, ali nije razlog zašto bi se organizaciji oduzela dozvola. Takvih primera u praksi bilo je na stotine. Iz tog razloga, ovaj član predviđa realne, primerene sankcije, za nepravilno postupanje organizacija.

Član 300. (Prelazne odredbe) Autor, interpretator, proizvođač fonograma, proizvođač audiovizuelnog dela, proizvođač emisije, proizvođač baze podataka i izdavač čije je trajanje prava isteklo do dana stupanja na snagu ovog zakona ne može tražiti utvrđivanje prava po ovom zakonu. Stav 2. uređuje važno pitanje      trajanja ugovora zaključenih   između interpretatora i proizvođača fonograma o ustupanju prava iskorišćavanja interpretacije snimljene na nosač zvuka, a koji su sklopljeni pre 1.novembra 2013. godine. Ovo pitanje je značajno zbog produženja roka trajanja prava interpretatora i proizvođača fonograma koje se ovim zakonom produžavaju i činjenice da se to čini na osnovu direktive broj 2011/77/EU. Odredba je u potpunosti u skladu sa odredbama čl. 10a.1. i 10a.2. Direktive o roku trajanja zaštite autorskog i srodnih prava. Član 301. Organizacije koje su do stupanja na snagu ovog zakona obavljale svoju delatnost, nastaviće to da čine i nakon stupanja na snagu ovog zakona, s tim što imaju obavezu da svoje poslovanje usklade sa njegovim odredbama u roku od dve godine od dana njegovog stupanja na snagu. Naime, organizacijama se mora ostaviti primeren rok za usklađivanje sa odredbama ovog zakona.

Član 302. Ovaj član utvrđuje da će do stupanja na snagu novih tarifa koje će biti donete u postupku i na način predviđen ovim zakonom važiti tarife koje budu važile u momentu stupanja na snagu ovog zakona.

Takođe, do stupanja na snagu nove tarife za ostvarivanje prava na naknadu za javno saopštavanje muzičkih dela, odnosno nove tarife za ostvarivanje prava na naknadu za javno saopštavanje interpretacija i fonograma, naknadu za javno saopštavanje muzičkih dela naplaćivaće organizacija koja ostvaruje prava muzičkih stvaralaca u iznosu od 50% od ukupnog iznosa naknade utvrđene tarifom koja bude važila u momentu stupanja na snagu ovog zakona, a naknadu za javno saopštavanje interpretacija i fonograma naplaćivaće organizacija iz člana 154. stav 1. ovog zakona, u iznosu od 50% od ukupnog iznosa naknade utvrđene tarifom koja bude važila u trenutku stupanja na snagu ovog zakona.

Kada je reč o tarifi za pravičnu naknadu, do stupanja na snagu tarife za ostarivanje prava na pravičnu naknadu koja se donosi u postupku i na način predviđen ovim zakonom, primenjuje se tarifa za ostvarivanje prava na posebnu naknadu doneta u skladu sa Zakonom o autorskom i srodnim pravima (“Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 104/09, 99/11, 119/12, 29/16 - odluka US i 66/19), pri čemu organizacija za kolektivno ostvarivanje muzičkih autorskih prava naplaćuje iznos u visini od 45% za autorska prava, a organizacija u skladu sa ugovorom iz člana 154. ovog zakona za srodna prava deo naknade propisane tarifom u visini od 55%.

Član 303. Ovaj član utvrđuje kakvo će biti dejstvo potvrđivanja Sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine na primenu ovog zakona.

Član 304. Ovaj član utvrđuje kakvo će dejstvo na primenu ovog Zakona imati prijem Republike Srbije u Evropsku uniju. Posebno je važno naglasiti da će se od momenta punopravnog članstva naše zemlje u Evropsku uniju, primenjivati princip regionalnog iscrpljenja autorskog prava, nasuprot nacionalnog iscrpljenja koje je sada na snazi, kao i da će se odredbe o radu nezavisnog upravljačkog subjekta i odredbe kojima se uređuje ustupanje prava na onlajn korišćenje muzičkih dela za teritoriju više zemalja primenjivati takođe, tek od momenta punopravnog članstva naše zemlje u Evropsku uniju.

Član 305. Ovaj član utvrđuje da će se podzakonski akti koji moraju da budu doneti uz ovaj propis doneti najkasnije u roku od devet meseci od dana stupanja na snagu ovog Zakona. Do tada, primenjivaće se važeći podzakonski akti.

Član 306. Ovaj član utvrđuje da danom stupanja na snagu ovog Zakona, prestaje da važi raniji zakon.

Član 307. Ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

Izvor: Vebsajt Ministarstvo privrede, 30.01.2023.