Ustavni sud u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, u postupku po ustavnoj žalbi Č. K. iz Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. oktobra 2024. godine, doneo je

Odbacuje se ustavna žalba Č. K. izjavljena protiv presude Prekršajnog suda u Bečeju Pr. 1198/19 od 30. jula 2019. godine, presude Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu Prž. 17035/19 od 9. avgusta 2019. godine, rešenja Prekršajnog suda u Bečeju Ipr. 1393/19 od 30. jula 2019. godine, rešenja Prekršajnog suda u Bečeju Iprv. 18/19 od 12. avgusta 2019. godine i naloga Prekršajnog suda u Bečeju Pr. 1198/19 od 30. jula 2019. godine.

Obrazloženje

1. Č. K. iz Bečeja podneo je Ustavnom sudu, 22. avgusta 2019. godine, preko punomoćnika A. P, advokata iz Bečeja, ustavnu žalbu protiv presude Prekršajnog suda u Bečeju Pr. 1198/19 od 30. jula 2019. godine, presude Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu Prž. 17035/19 od 9. avgusta 2019. godine, rešenja Prekršajnog suda u Bečeju Ipr. 1393/19 od 30. jula 2019. godine, rešenja Prekršajnog suda u Bečeju Iprv. 18/19 od 12. avgusta 2019. godine i naloga Prekršajnog suda u Bečeju Pr. 1198/19 od 30. jula 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju presude kojima je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen odgovornim za prekršaj iz člana 329. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i prekršaj iz člana 22. stav 1. Zakona o javnom redu i miru i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 85 dana i na novčanu kaznu u iznosu od 120.000,00 dinara, pri čemu mu je izrečena i zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom „B” kategorije u trajanju od devet meseci.

Pored toga, ustavnom žalbom se osporava prvostepeno rešenje kojim je novčana kazna izrečena podnosiocu zamenjena kaznom zatvora u trajanju od 60 dana i određeno da će se ostatak kazne naplatiti prinudnim putem, kao i drugostepeno rešenje kojim je odbačen kao nedozvoljen prigovor podnosioca izjavljen protiv osporenog prvostepenog rešenja. Ustavnom žalbom se osporava i nalog Prekršajnog suda u Bečeju (dopis) upućen Okružnom zatvoru u Novom Sadu kojim se traži obaveštenje da li je kažnjeni, ovde podnosilac, stupio na izdržavanje kazne zatvora.

U delu u kome osporava rešenja Prekršajnog suda u Bečeju, podnosilac ističe: da je potpis okrivljenog da se neće žaliti na rešenje o preinačenju u kaznu zatvora bez pravnog osnova; da novčana kazna nije mogla biti preinačena u kaznu zatvora pre pravnosnažnosti osuđujuće presude; da se okrivljeni (preinačenjem u kaznu zatvora) šalje na kaznu zatvora u ukupnom trajanju od 150 dana, za šta ne postoje zakonske pretpostavke.

Sa druge strane, u delu u kome osporava presudu Prekršajnog suda u Bečeju i presudu Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu, podnosilac ističe: da su presude ostale neobrazložene u delu u kome se određuje da će prvostepena presuda biti izvršena pre pravnosnažnosti, odnosno da je obrazloženje u tom delu neadekvatno; da su nalaz i mišljenje veštaka neuropsihijatra arbitrarno ocenjeni; da u prvostepenoj presudi nisu navedeni svi subjektivni elementi dela – uračunljivost i vinost; da delo za koje je podnosilac oglašen odgovornim sadrži elemente krivičnog dela, te da sa druge strane nije bilo elemenata prekršaja.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Takođe, iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe, kao i da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Prekršajnog suda u Bečeju Pr. 1198/19 i Ipr. 1393/19, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Prekršajnog suda u Bečeju Ipr. 1393/19 od 6. septembra 2019. godine preinačeno je ovde osporeno rešenje o izvršenju Prekršajnog suda u Bečeju Ipr. 1393/19 od 30. jula 2019. godine, tako što je određeno da se izvršenje radi naplate novčane kazne u iznosu od 120.000 dinara u celosti sprovede na imovini kažnjenog, ovde podnosioca, i to popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari (umesto delimično zamenom u kaznu zatvora, a delimično prinudnim putem na imovini podnosioca, kako je određeno prvostepenim rešenjem).

Rešenjem Prekršajnog suda u Bečeju I. 314/19 od 24. septembra 2019. godine zaključen je izvršni postupak protiv izvršnog dužnika, ovde podnosioca, te su ukinute sve sprovedene izvršne radnje, jer je utvrđeno da je podnosilac isplatio predmetnu novčanu kaznu.

4. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Prekršajnog suda u Bečeju Ipr. 1393/19 od 30. jula 2019. godine i rešenja Prekršajnog suda u Bečeju Iprv. 18/19 od 12. avgusta 2019. godine, Ustavni sud, najpre, ukazuje da iz dostavljene dokumentacije proizlazi da se podnosilac odrekao prava na prigovor protiv osporenog prvostepenog rešenja, te da je zbog toga osporenim rešenjem Prekršajnog suda u Bečeju Iprv. 18/19 od 12. avgusta 2019. godine njegov prigovor odbačen.

Dakle, imajući u vidu da se podnosilac odrekao prava na prigovor u skladu sa Zakonom o prekršajima („Službeni glasnik RS”, br. 65/13, 13/16, 98/16 i 91/19), te da se, prema članu 261. stav 2. istog zakona, odricanje od ovog prava ne može opozvati, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije ispunio uslov za podnošenje ustavne žalbe iz člana 170. Ustava, s obzirom na to da nije iskoristio sva propisana pravna sredstva za zaštitu prava (prigovor protiv prvostepenog rešenja). U tom smislu nije od značaja to što je podnosilac formalno izjavio prigovor, imajući u vidu da je isti odbačen kao nedozvoljen, jer se podnosilac prethodno odrekao prava na prigovor.

Štaviše, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac svakako izgubio pravni interes da osporava rešenja Prekršajnog suda u Bečeju Ipr. 1393/19 od 30. jula 2019. godine i Iprv. 18/19 od 12. avgusta 2019. godine, jer je osporeno prvostepeno rešenje preinačeno po službenoj dužnosti rešenjem Prekršajnog suda u Bečeju Ipr. 1393/19 od 6. septembra 2019. godine, i to tako što je određeno da će se izvršenje novčane kazne u celini sprovesti na imovini kažnjenog, ovde podnosioca, popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari, umesto delimično zamenom u kaznu zatvora, a delimično na imovini, kako je određeno prvostepenim rešenjem. Pri tome, izvršenje nije sprovedeno ni na imovini podnosioca, imajući u vidu da je rešenjem Prekršajnog suda u Bečeju I. 314/19 od 24. septembra 2019. godine predmetni izvršni postupak zaključen, jer je utvrđeno da je podnosilac isplatio predmetnu novčanu kaznu.

Dakle, pored toga što podnosilac nije ispunio uslov za podnošenje ustavne žalbe iz člana 170. Ustava, jer nije iskoristio sva propisana pravna sredstva za zaštitu prava, podnosilac je svakako izgubio pravni interes da osporava rešenja Prekršajnog suda u Bečeju Ipr. 1393/19 od 30. jula 2019. godine i Iprv. 18/19 od 12. avgusta 2019. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome je ista izjavljena protiv presude Prekršajnog suda u Bečeju Pr. 1198/19 od 30. jula 2019. godine i presude Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu Prž. 17035/19 od 9. avgusta 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da nije ovlašćen da umesto i nakon redovnih sudova ocenjuje izvedene dokaze u prekršajnom postupku i da time preuzima sudsku nadležnost, niti da utvrđuje činjenično stanje, da se izjašnjava o postojanju prekršaja i prekršajne odgovornosti okrivljenog, kao i o celishodnosti vrste i visine izrečene kazne, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je dokazni postupak sproveden, odnosno da su dokazi cenjeni na očiglednu štetu neke od stranaka u postupku, a što u konkretnom predmetu nije slučaj. Ustavni sud nije nadležan ni da ocenjuje zakonitost sudskih odluka koje su osporene ustavnom žalbom, već samo da ispita da li je postupak u kom su te odluke donete bio u celini pravičan, odnosno da li je obezbedio podnosiocu procesne garancije zajemčene Ustavom.

Ustavni sud posebno ukazuje da se ne može smatrati da su nadležni sudovi postupili očigledno arbitrarno na štetu podnosioca ustavne žalbe kada nisu prihvatili mišljenje sudskog veštaka, neuropsihijatra, koje je podnosilac samoinicijativno dostavio u toku postupka, a imajući u vidu da su sudovi dali jasno, detaljno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za takvu odluku.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da propust prvostepenog suda da u izreci presude precizira subjektivne elemente dela, vinost i uračunljivost, nema težinu povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, imajući u vidu da su navedeni elementi dela definisani u obrazloženju osporenih presuda, kao i jer iz dostavljene dokumentacije proizlazi da je predmetni prekršajni postupak u celini bio pravičan.

U pogledu tvrdnje podnosioca da su osporene presude ostale neobrazložene u delu u kome se određuje da će prvostepena presuda biti izvršena pre pravnosnažnosti, Ustavni sud konstatuje da su sudovi utvrdili da će se prvostepena presuda, u skladu sa članom 308. stav 1. tačka 1. Zakona o prekršajima, izvršiti pre pravnosnažnosti, i to jer je utvrđeno da okrivljeni odlazi u inostranstvo radi boravka, te da postoji osnovana sumnja da će okrivljeni izbeći izvršenje izrečene sankcije.

Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Ispitujući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv naloga (dopisa) Prekršajnog suda u Bečeju Pr. 1198/19 od 30. jula 2019. godine, kojim se traži obaveštenje da li je kažnjeni, ovde podnosilac, stupio na izdržavanje kazne zatvora, Ustavni sud je utvrdio da ovim aktom nije odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, zbog čega se ne radi o pojedinačnom aktu iz člana 170. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. S obzirom na izneto, Sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

Broj Už-8646/2019

Predsednik Suda,

Snežana Marković, s.r.

Na osnovu člana 42a stav 1. tač. 2) i 4), člana 45. tačka 1) i člana 46. tačka 10) Zakona o Ustavnom sudu i člana 60. Poslovnika o radu Ustavnog suda, prilažem

IZDVOJENO MIŠLJENjE SUDIJE DR TAMAŠA KORHECA
(Dr. KORHECZ TAMÁS)
u vezi sa Odlukom Ustavnog suda broj Už-8646/2019 od 17. oktobra 2024. godine.

Ustavni sud, na sednici održanoj 17. oktobra 2024. godine, u predmetu Už-8646/2019, većinom glasova doneo je rešenje sa kojom je odbacio ustavnu žalbu Č. K. iz Bečeja izjavljene protiv presude Prekršajnog suda u Bečeju Pr. 1198/19 od 30. jula 2019. godine, presude Prekršajnog apelacionog suda – Odeljenje u Novom Sadu Prž. 17035/19 od 9. avgusta 2019. godine, rešenja Prekršajnog suda u Bečeju Ipr. 1393/19 od 30. jula 2019. godine i Iprv. 18/19 od 12. avgusta 2019. godine i naloga Prekršajnog suda u Bečeju Pr. 1198/19 od 30. jula 2019. godine.

Nisam saglasan sa ovim rešenjem iz više razloga.

Predlog rešenja o odbacivanju ustavne žalbe sam svojim glasom protiv doveo do sednice Ustavnog suda, stoga u ovom izdvojenom mišljenju izložiću svoju argumentaciju u prilog stava da je Ustavni sud pogrešio kada je rešenjem odbacio navedenu ustavnu žalbu.

Kao prvo, uveren sam da nedostaci pravnih akata koji su doneti u ovom postupku, očigledni propusti i nepravilnosti u radu postupajućih sudija, odnosno sudova tokom odlučivanja, kao i razlozi i argumenti podnosioca ustavne žalbe svi zajedno trebali su biti više nego dovoljni da se ova ustavna žalba ne odbaci rešenjem, nego da o njoj Ustavni sud odluči meritornom odlukom. Pošto iz samog rešenja Ustavnog suda, mnogo toga relevantnog za odlučivanje o ovom ustavnosudskom sporu ostaje nevidljivo, u ovom izdvojenom mišljenju je potrebno relativno detaljno izložiti i neke činjenice, kao i sadržaj akata osporenih u ovom postupku.

Uopšteno o postupanju sudova, sled događaja

Ukupan utisak koji sam stekao čitajući i proučavajući spise ovog predmeta da se Prekršajni sud u Bečeju u ovom slučaju ponašao kao neki preki sudovi u prošlosti, ili nešto ublaženo, ovakvo postupanje sudova me je podsećalo na postupanje prekih sudova u prošlosti, kada je sud bio produžena ruka policije i represivnog aparata države, i kada je ceo sudski postupak imao karakter odmazde nad pojedincem koji je prema stavu organa gonjenja čino neko zlo. Danas, u 21. veku, u Republici Srbiji brza i snažna odmazda kao jedini ili pretežni cilj kaznenog postupka i kažnjavanja, nije prihvatljiv.

U ovom postupku imamo primer jednog sudskog postupanja, koju bi mogli kvalifikovati kao „opasno efikasno suđenje”, koje obuhvata utvrđivanje činjenica, izricanje presude, pretvaranje izrečene novčane kazne u kaznu zatvora, i upućivanje osuđenog na izdržavanje kazne zatvora u istom danu. Iz spisa predmeta sa velikom sigurnošću može se rekonstruisati šta se dogodilo tog 30. jula 2019. godine u Bečeju. Nešto posle ponoći Č. K., rođeni Bečejac, porodičan čovek, u stanju teške alkoholisanosti vozi svoj moćni sportski automobil Dodge Charger i time čini prekršaj. Patrola policije ga zaustavlja i legitimiše ga, vrši se alko testiranje vozača, koja ukazuje na stanje teška alkoholisanost Č.K. (2.39 mg/ml alkohola u krvi). Nakon testiranja, vozač pod dejstvom alkohola se lišava slobode, stavljaju mu se lisice, policijski automobil ga prevozi do policijske stanice, gde se zadržava do jutra. Okrivljeni prilikom preduzimanja policijskih radnji se ne odupire, ali vređa i preti policajcima. U jutarnjim časovima, polu treznog, odnosno polu pripitog učinioca (prema nalazu sudskog veštaka u to vreme postotak alkohola u krvi Č.K. se kretao između 1.35 do 1.85 mg/ml alkohola u krvi) policajci izvode pred prekršajni sud gde se održava ročište. U ovom periodu, prema spisima predmeta, lice se nije čulo sa svojim najbližima niti sa advokatom–braniocem. Nakon saslušanja postupajućih policajaca, uvida u priložene prijave, izjave okrivljenog on biva osuđen za dva prekršaja, za nasilničku vožnju prema Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima (član 329.), i za vređanje službenog lica u vršenju službene dužnosti prema Zakonu o javnom redu i miru (član 22.). Za učinjene prekršaje izvršilac je kažnjen kaznom zatvora od 90 dana (zakonski maksimum), novčanom kaznom u visini od 120.000 dinara, i izrečena mu je zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom B kategorije u trajanju od 9 meseci. Okrivljeni je tokom dokaznog postupka izjavio da je bio toliko pijan da se ne seća šta se dogodilo, i da ako je vređao policajce onda mu je žao zbog toga, i izvinjava se njima. Nakon okončanog dokaznog postupka okrivljeni je ekspresno osuđen presudom Prekršajnog suda u Bečeju, ali je ekspresno doneto i posebno rešenje u pretvaranju izrečene novčane kazne u kaznu zatvora (maksimalna kazna u dužini od 60 dana zatvora), a potom nalogom Suda osuđeni odmah sproveden na izdržavanje kazne zatvora u Okružni zatvor u Novom Sadu u ukupnom trajanju od 150 dana. Tek nakon svega toga okrivljeni, odnosno njegova supruga je angažovala advokata–branioca. Žalbu protiv presude branioca okrivljenog koji se tada već nalazio na izdržavanju kazne Prekršajni apelacioni sud je u najvećem delu odbio kao neosnovanu (jedino je smanjio kaznu zatvora od 90 dana na 85 dana), dok je prigovor protiv rešenja o pretvaranju novačen kazne u kaznu zatvora veće Prekršajnog suda u Bečeju odbacio kao nedozvoljenu.

Sporna pravna pitanja u vezi postupanja prekršajnog suda su sledeća

Na prvom mestu, sporno je pretvaranje novčane kazne rešenjem prekršajnog suda u kaznu zatvora, rešenjem, koje je doneto neposredno nakon izrečene prvostepene presude. Novčana kazna je pretvorena u kaznu zatvora pre pravnosnažnosti presude i to uz povredu više odredaba Zakona o prekršajima. Kao prvo, pretvaranjem novčane kazne u kaznu zatvora, ukupna dužina izrečenih kazni zatvora je 150 dana, umesto zakonom određenog maksimuma od 90 dana (član 41. stav 2). Nadalje, sud je propustio da pre pretvaranja novčane kazne u kaznu zatvora odredi rok za plaćanje izrečene novčane kazne (član 40. stav 1.). Pored toga, sud u svom rešenju nije naveo nikakav razlog za pretvaranje novčane kazne u kaznu zatvora, osim jedne ničim potkrepljene konstatacije da okrivljeni ne može da plati kaznu.

Ustavni sud nije smeo da pređe preko ovakvog nezakonitog postupanja prekršajnog suda, pozivajući se na procesne razloge. To što je okrivljeni, još u pripitom stanju, suprotno elementarnoj logici potpisao unapred pripremljenu izjavu da se odriče prava na prigovor protiv rešenja o pretvaranju novčane kazne u kaznu zatvora nikako ne može opravdati naše postupanje. Ne zato što okrivljeni ukazuje da nije bio svestan šta potpisuje niti posledice potpisivanja, nego pre svega zato što je takvo odricanje od sopstvenih prava suprotna elementarnoj zdravoj logici. Jednostavno rečeno, takvim postupanjem okrivljeni ne dobija ništa, a gubi mnogo. Isto tako smatram da se ovakvo nezakonito postupanje ne može konvalidirati na način, da je nekoliko meseci nakon što je okrivljeni upućen na izdržavanje kazne zatvora od 150 dana, nakon delimičnog odsluženja kazne zatvora, u septembru 2019. godine nezakonito rešenje o pretvaranju kazne zatvora stavljeno van snage od strane Prekršajnog suda u Bečeju iz službene dužnosti. Ne slažem se sa stavom koji je izražen u rešenju Ustavnog suda, da je stavljanjem rešenja van snage podnosilac izgubio status žrtve, odnosno interes da mu se zaštite prava. Naime, sve do stavljanja van snage neustavnog i nezakonitog rešenja, boraveći mesecima u zatvoru podnosilac ustavne žalbe je živeo u strahu da će boraviti u zatvoru čak 150 dana, što je kod njega verovatno izazvalo strah i patnju. Dakle, takvo nezakonito i neustavno rešenje je i te kako moglo da proizvede određeni teret i štetu za podnosioca. Ustavni sud je u konkretnom slučaju postupao suviše formalno, zanemarivši činjenicu da je osporeno neustavno rešenje prekršajnog suda mesecima bilo na pravnoj snazi, proizvodio pravno dejstvo, i da je započeto njegovo izvršenje.

Pored rešenja o pretvaranju novčane kazne u kaznu zatvora, i same presude prekršajnih sudova kojima je Č.K. pravnosnažno osuđen su manjkave kada je reč o primeni standarda pravičnog suđenja. Imajući u vidu sve okolnosti ovog slučaja opravdano se postavlja pitanje da li se okrivljeni mogao adekvatno braniti i štititi svoje interese tog jutra, 30 jula, mamuran, bez branioca- advokata? Prema zaključcima sudova, Č.K. je izjavio da ne želi da angažuje advokata, i da svoju odbranu želi da iznese sam. Ovakav zaključak nije uverljiv, imam sumnju da je svestan posledica svoje izjave okrivljeni Č.K., u takvom psihofizičkom stanju, doista hteo da sa brani sam, bez korišćenja prava da upotrebljava svoj maternji jezik, bez pomoći advokata. Uostalom, ovu moju sumnju potvrđuje i činjenica, da okrivljeni nije se uopšte branio pred sudom, ono što je izjavio „da se ne seća ničega” i ne može se smatrati odbranom. Za žalbeni sud, stručno mišljenje sudskog veštaka neuropsihijatra koji je u svom nalazu i mišljenju izneo da u takvom stanju alkoholisanosti okrivljeni nije bio u stanju da shvati situaciju u kojoj se nalazi, da razume težinu prekršaja za koji se tereti, i da se sam brani nije bio razlog za ukidanje prvostepene presude. Prekršajni apelacioni sud nije uvažio mišljenje veštaka i prihvatio je stav prvostepenog suda koji je zasnovan na impresijama sudije i zapisničara o tome da je okrivljeni bio dovoljno „prisutan” i da je reagovao na pitanja sudije. Prema onome što je okrivljeni izjavio, prihvatio i potpisao, stiče se upravo suprotan utisak. Sve što je izjavio i potpisao je bilo suprotno njegovim elementarnim interesima kao okrivljenog. Prihvatio je da ne koristi svoj maternji jezik u postupku, prihvatio je da ne angažuje branioca, izjavio je da se ničega ne seća a pri tome nije negirao ništa od onoga što mu se stavlja na teret, prihvatio je da se novčana kazna promptno pretvori u kaznu zatvora, iako njemu, licu koji radi u inostranstvu to je bilo suprotno egzistencijalnim interesima njega i njegove porodice. Iako se u žalbi na presudu i u prigovoru na rešenje ukazivano na nelogičnost ovakvog ponašanja okrivljenog, i na njegovo stanje u kome nije bio svestan šta se sa njim događa, žalbeni sud je u svemu prihvatio ocenu prvostepenog suda.

Pravo na pravično suđenje je takođe ograničeno primenom člana 308. stav 1. Zakona o prekršajima, koji omogućuje da se izvršenje izrečene kazne zatvora započne pre pravnosnažnosti rešenja. Nesporno postoji pravni osnov da se izvršenje izrečene zatvorske kazne započne i pre pravnosnažnosti presude, ali samo ako postoji osnovana sumnja da će osuđeno lice izbeći izvršenje sankcije odlaskom u inostranstvo, odnosno da će nastaviti sa remećenjem javnog reda i mira. Sa jedne strane, ova dva navedena razloga za izvršenje kazne pre pravnosnažnosti se međusobno isključuju, pošto odlazak u inostranstvo će svakako onemogućiti Č.K. da nastavi sa vređanjem službenih lica, a vređanje službenih lica bi verovatno dovelo do lišavanja slobode osuđenog sa čime bi bio sprečen da on napusti Republiku Srbiju. Pored ove nelogičnosti u obrazloženju, za mene samo po sebi sporno i rezonovanje Prekršajnog suda u Bečeju prema kome lice, koje ranije nije kažnjavano, državljanin Srbije, sa prebivalištem u Srbiji i koji privremeno radi u inostranstvu verovatno izbeći izvršenje kazne tako da će napustiti Srbiju. Ne radi se ovde o nekom čoveku, državljaninu strane države, koji je u tranzitu, koji možda sledeće dve godina neće uopšte dolaziti u Srbiju, niti mu to predstavlja problem, nego se radi o čoveku koji je i dalje vezan za svoj rodni grad i Srbiju. Iz svih navedenih činjenica, ne proizilazi opravdana sumnja da će Č.K. izbeći izvršenje presude odlaskom u inostranstvo.

Umesto zaključka

Nešto iza ponoći, Č.K. je 30. jula 2019. godine, boraveći u svom rodnom Bečeju u stanju teške alkoholisanosti seo iza volana svog moćnog automobila sa inostranim registarskim tablicama i vozio, uglavnom praznim ulicama gradića. Na sreću nije izazvao saobraćajnu nezgodu, nije naneo bol, patnju ili materijalnu štetu nikome. Umesto toga naišao je na patrolu policije koja je prema njemu primenila prinudne upravne radnje propisane zakonom. Na svoju nesreću, Č.K. je tokom preduzimanja policijskih radnji vređao i pretio službenim licima, ali se nije opirao policiji, niti fizički napao policajce, ali je učinio novi prekršaj, sada vezano za javni red i mir. Kao posledica njegovih protivzakonitih radnji, pre nego što se otreznio, on je lišen slobode, osuđen i sproveden u zatvor, i to na izdržavanje petomesečne kazne zatvora. Ne sporim da je za svoju bahatost Č.K. trebao da bude kažnjen u skladu sa zakonom, ali sam uveren da je gore opisanim sudskim postupanjem njegovo pravo na pravično suđenje bilo povređeno. Kako u sudskom postupku, tako i u pogledu izrečenih sankcija jasno su prepoznatljivi elementi represije i odmazde, umesto poštovanja načela nezavisnosti, nepristrasnosti suda, jednakog oružja strana u postupku, i prezumpcije nevinosti. Uz svo uvažavanje određenih specifičnosti prekršajnog postupka, prekršajni postupak pred nezavisnim sudom nije više upravni postupak gde se brzo i delotvorno štiti javni interes, nego je spor o pravu, gde sud treba da utvrdi materijalnu istinu, pružeći svakoj strani mogućnost da delotvorno zaštiti svoja prava. U ovom postupku sve to nije bilo obezbeđeno.

Sudija je dužan da u svakoj prilici održi poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost. (član 4. stav 2. Zakona o sudijama)

Sudija Ustavnog suda,

dr Tamaš Korhec, s.r.

(Dr. Korhecz Tamás)