NACRT ZAKONA O PSIHOLOŠKOJ DELATNOSTI: Društvo psihologa Srbije traži hitno usvajanje zakona

Teme iz psihologije, posebno one iz oblasti mentalnog zdravlja, postale su izuzetno aktuelne i prisutne u javnosti, a njima se na različite načine, osim psihologa bave i drugi stručnjaci – često i veoma profitabilno čak i osobe sa neadekvatnim psihološkim obrazovanjem ili bez njega. Poznati su i slučajevi reklamiranja i lažnog predstavljanja pojedinih osoba kao psihologa, ali i zapošljavanja osoba sa neodgovarajućim kvalifikacijama na radno mesto psihologa.

Nažalost, sankcionisanje ovakvih pojava veoma je ograničeno, s obzirom na to da postojeće zakonske regulative ne štite u potpunosti psihološku struku, niti omogućavaju psiholozima da u dovoljnoj meri sami regulišu svoju profesiju i standarde bavljenja njome kao što to čine neke druge struke – poput lekara ili advokata. U ovakvoj situaciji, ono što se nudi klijentima često je više regulisano prostim zakonima tržišta, nego odgovarajućim pravnim aktima i standardima definisanim od strane nadležnih institucija, istaknuto je na okruglom stolu pod nazivom “Psihoterapija, savetovanje i koučing” na upravo završenom 72. kongresu psihologa Srbije, koji je nosio naziv “Različitosti i krize – psihologija pred izazovima savremenog doba”.

Na okruglom stolu posvećenom konceptualnim i praktičnim pitanjima razgraničenja i preklapanja različitih formi psihološkog tretmana – kao što su psihoterapija, savetovanje i koučing i pitanjima sticanja kompetencija za ove delatnosti i njihovog statusa govorili su dr Vesna Gavrilov Jerković, redovni profesor na Odseku za psihologiju Univerziteta u Novom Sadu, Nebojša Jovanović, psiholog, psihoterapeut i osnivač O. L. I. integrativne psihodinamske psihoterapije, koji je i predsednik Sekcije za psihoterapiju, savetovanje i koučing terapiju u Društvu psihologa Srbije i Udruženja za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije, psiholog i psihoterapeut Marjan Tošić, dr Kristina Brajović Car, psiholog i vanredni profesor na Fakultetu za medije i komunikacije i Katarina Krstić, psiholog i psihoterapeut. Akcenat je između ostalog stavljen upravo na važnost i urgentnost donošenja novog Zakona o psihološkoj delatnosti, koji bi predstavljao okvir za efektivniju zaštitu psihologije i psihologa u ovoj, ali i u svim drugim oblastima njene primene. Podsećanja radi, predlog Nacrta zakona usvojen je prošlog juna na Skupštini Društva psihologa Srbije i očekuje se da u skorije vreme bude razmatran i usvojen i u narodnoj skupštini Republike Srbije. Predlogom Nacrta zakona o psihološkoj delatnosti predviđeno je i konstituisanje Komore psihologa, koja bi potom imala ovlašćenja da reguliše pitanje i psihoterapije i savetovanja za psihologe, ali i sva druga pitanja u vezi sa profesionalnim bavljenjem psihološkom praksom.

Kada je psihoterapija u pitanju, skrenuta je pažnja da je i u našoj zemlji, kao i u najvećem delu sveta, ona definisana kao delatnost, a ne kao posebna profesija, što znači da u najvećem broju zemalja ne postoji profesija psihoterapeut, nego se psihoterapijom kao delatnošću bave osposobljeni stručnjaci čija osnovna profesija obuhvata i druge kompetencije iz oblasti psihosocijalnog funkcionisanja i mentalnog zdravlja, a ne samo bavljenje psihoterapijom i savetovanjem. U zakonima Srbije koji se bave klasifikacijom zanimanja i u Katalogu zanimanja sa šiframa zanimanja, koji su u potpunosti usklađeni sa međunarodnim sistemom kvalifikacija, psihoterapija se navodi kao jedna od delatnosti u okviru profesije i zanimanja psihologa, iako se u praksi ovim poslom bave i oni koji nisu završili studije psihologije, već imaju veoma šaroliko obrazovanje. U Registru nacionalnih kvalifikacija, psihoterapija kao delatnost se navodi na još dva mesta – kao specijalizacija psihologa i kao doktorska kvalifikacija u okviru multidisciplinarnih naučnih oblasti iz oblasti zdravstva i socijalne zaštite. Psihoterapija i savetovanje takođe se navode i kao delatnosti stručnog radnika na savetodavno-terapijskim i socijalno-edukativnim poslovima u Katalogu radnih mesta u socijalnoj zaštiti, a možemo je videti i kao kompetenciju u programima specijalizacije iz psihijatrije.

Kada je reč o zakonima, jedini zakon koji trenutno obuhvata psihološke tretmane i savetovanja je Zakon o uslovima za obavljanje psihološke delatnosti iz 2005. godine, po kome u psihološke delatnosti kojima se bave psiholozi spadaju i psihološki tretmani i savetovanje, i u skladu sa kojim samo osoba koja ima završene studije psihologije može da otvori psihološko savetovalište, mora da ima završene studije psihologije. Iako je u javnosti često pogrešno interpretirano da novim zakonskim rešenjem psiholozi hoće lekarima, odnosno psihijatrima ili drugim stručnjacima iz oblasti mentalnog zdravlja da oduzmu mogućnost da se bave psihoterapijom ili psihoterapijskim savetovanjem, to je u potpunosti netačno. Predlogom ovog zakona reguliše se isključivo rad psihologa, a ne drugih stručnjaka. Jedino što zakon restriktivno uvodi jeste zabrana reči “psiholog” i “psihološko” od strane drugih struka, što je prilično razumljivo. Kao što advokatskom kancelarijom svoj radni prostor može da nazove samo advokat ili psihijatrijskom ordinacijom samo psihijatar, tako i savetovalište može da nazove psihološkim samo psiholog sa odgovarajućom diplomom – a u budućnosti, zahvaljujući ovom zakonu, i licencom izdatom od strane komore. Ovaj predlog Nacrta zakona o psihološkoj delatnosti ne ograničava druge stručnjake da otvaraju savetovališta, niti druge centre pod drugim nazivima – u zavisnosti od toga čime će se u njima baviti, zaključeno je na okruglom stolu pod nazivom “Psihoterapija, savetovanje i koučing”.

Izvor: Vebsajt Politika, Katarina Đorđević, 10.06.2024.
Naslov: Redakcija