ZAKON O PARNIČNOM POSTUPKU: Mogućnosti ponovnog uvođenja kolektivne tužbe u Srbiji

Kolektivna tužba se u javnosti (opštoj i stručnoj) predstavlja kao najbolje rešenje za masovne parnice, jer bi umesto hiljade predmeta, po, na primer, tužbama protiv banaka zbog spornih troškova obrade kredita, mogao postojati samo jedan postupak u kojem bi se raspravljalo o osnovanosti zahteva svih lica koja se nalaze i identičnoj životnoj situaciji.

Rasprave o uvođenju kolektivne tužbe u srpsko pravo traju još od trenutka kada je Ustavni sud 23. maja 2013. godine utvrdio da su odredbe člana čl. 494 – 505. Zakona o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 - odluka US, 74/2013 - odluka US, 55/2014, 87/2018, 18/2020 i 10/2023 - dr. zakon) neustavne, s obzirom na to da predmetne odredbe nisu sadržale jasno definisan pojam kolektivnih prava i interesa.

Za evropska prava veoma važan događaj u ovoj oblasti predstavlja usvajanje Direktive (EU) 2020/1828 o predstavničkim tužbama za zaštitu kolektivnih interesa potrošača (Direktiva), javnosti predstavljena kao prvi dokument Evropske unije o uvođenju kolektivne tužbe po ugledu na američko pravo (što nije baš u potpunosti tačno kada se uporedi sadržina kolektivne tužbe američkog prava i Direktive).

Istorijski razvoj kolektivne tužbe pokazuje da je američkom pravo trebalo dosta vremena da dođe do sadašnjeg uređenja ovog pravog instituta.

Smatra se da su koreni moderne kolektivne tužbe nastali još u 14. veku u praksi engleskih sudova i da je slučaj Channel Islands case iz 1309. godine prvi primer kolektivne tužbe. Preciznije, teorija smatra da je u ovom slučaju nastala ideja o kolektivnoj tužbi, koja je potvrđena tek tri veka kasnije u slučaju Brown v. Vermuden iz 1676. godine. Otuda je u 17. veku formiran izuzetak od tradicionalnog procesnog pravila o obaveznoj stranci (necessary party rule), koje zahteva da u postupku budu prisutna sva zainteresovana lica. Međutim, koncept kolektivne tužbe je omogućio da se u parničnom postupku odlučuje i o interesima odsutnih lica, koja će biti obavezana sadržinom odluke, ukoliko su ispunjena sledeća tri uslova:

a) postoji veliki broj potencijalnih tužilaca koji bi morali biti uključeni u postupak, što nije moguće obezbediti,

b) svi potencijalni tužioci imaju zajednički interes ili su njihova prava vezana za javni interes i

c) lica koja nisu uključena u postupak mogu biti adekvatno zastupana od strane lica koji učestvuju u postupku.

Kada je reč o praksi američkih sudova, smatra se da je prvi slučaj kolektivne tužbe nastao tek 1820. godine u slučaju West v. Randall. Nakon formiranja osnovne ideje o kolektivnoj tužbi u praksi američkih sudova, počinje njena zakonodavna istorija. Kolektivna tužba je prvi put bila uređena pravilima federalnih sudova pravičnosti iz 1843. godine (Federal Rules of Equity). Nakon toga, kolektivna tužba je revidirana 1912. godine i Pravilo 48 je bilo zamenjeno Pravilom 23 Federalnog zakona o parničnom postupku. Potom, Pravilo 23 Federalnog zakona o parničnom postupku je izmenjeno 1966. godine i nakon toga započinje era moderne kolektivne tužbe. Kolektivna tužba je danas regulisana istim pravilom, u nešto modifikovanom obliku u odnosu na stanje iz 1966. godine.

Efikasnost kolektivne tužbe kao procesno-pravnog mehanizma u svakom, pa i srpskom pravu, ne može biti upitna. Međutim, ono što može biti sporno jeste na koji način urediti kolektivnu tužbu kako bi ona mogla da funkcioniše u okviru srpskog pravnog sistema.

Odgovor na pitanje da li i na koji način kolektivna tužba može funkcionisati u okviru srpskog pravnog sistema treba najpre potražiti u njenom ključnom obeležju, a to je da je reč o predstavničkoj tužbi, po kojoj se vodi predstavnička parnica. Predstavnička parnica se može definisati kao postupak u kome tužilac/tuženi, pored sopstvenih interesa, zastupa i interese trećih lica koja nisu uključena u postupak, ali sa njim dele zajednički interes. U anglosaksonskom pravu postoje dva oblika predstavničke tužbe, to su kolektivna i derivativna tužba.

U srpskom pravu već postoji jedna od gore navedenih formi predstavničkih tužbi anglosaksonskog prava, reč je o derivativnoj tužbi iz člana 79. Zakona o privrednim društvima ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 - dr. zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018, 91/2019 i 109/2021), koja je u srpsko pravo uvedena 1996. godine, ali je do danas retko primenjena u praksi. Derivativna tužba kao oblik predstavničke tužbe je pokazala izvesne poteškoće u primeni, koji su uzrokovani upravo činjenicom da je reč o predstavničkoj tužbi, a koji se po prirodi stvari mogu očekivati i u primeni kolektivne tužbe.

Stoga je svrha narednih izlaganja da ukaže na pitanja kojima treba posvetiti pažnju prilikom zakonodavnog uređenja kolektivne tužbe, a kako bi se izbeglo da njeno funkcionisanje bude problematično u praksi, kao što je to slučaj sa derivativnom tužbom.

Bitna obeležja parničnog postupka po kolektivnoj tužbi u anglosaksonskom pravu

Ukoliko se posmatra celokupno uređenje kolektivne tužbe sadržano u Pravilu 23 Federalnog zakona o parničnom postupku uočava se da postoje nekoliko bitnih obeležja postupka, a to su: a) faza prethodnog ispitivanja tužbe u kojoj se ocenjuje njena dopuštenost na osnovu posebno propisanih kriterijuma, b) naglašena uloga suda u postupku, c) postojanje posebne kategorije parničnog subjekta – predstavnik klase), d) uticaj pravila o troškovima postupka na podsticaj za podnošenje tužbe i e) proširenje dejstva presude na članove klase i kada nisu učestvovali u postupku.

Zajednički imenitelj posebnih pravila parničnog postupka po kolektivnoj tužbi jeste da se sa jedne strane obezbedi adekvatna pravna zaštita odsutnih članova klase, ali da se sa druge strane omogući dovoljan podsticaj za podnošenje tužbe.

Prethodni postupak po kolektivnoj tužbi

Pravilo 23 Federalnog zakona o parničnom postupku počinje uređenjem prethodnog postupka u kome sud ispituje da li je kolektivna tužba dozvoljena, a koji se sastoji iz tri faze.

U prvoj fazi sud utvrđuje da li (i) postoji veliki broj pripadnika klase, zbog čega bi učešće svih lica u postupku bilo necelishodno, (ii) postoji zajedničko činjenično ili pravno pitanje koje se odnosi na sve pripadnike klase, (ii) je zahtev ili odbrana koju ističe predstavnik klase identičan zahtevu ili odbrani koju može istaći svaki pripadnik klase, i (iv) lice koje se kvalifikuje kao predstavnik klase može adekvatno da zastupa interese klase i svih njenih pripadnika. Ukoliko su ispunjeni navedeni uslovi, sud prelazi u drugu fazu ispitivanja kada treba da utvrdi da li (i) bi vođenje odvojenih postupka od strane članova klase stvorilo rizik od donošenja različitih odluka kojima bi se uspostavili različiti standardi ponašanja suprotne strane ili bi vođenje odvojenih postupaka otežalo položaj drugih pripadnika klase, (ii) je suprotna stranka postupala na način koji je u potpunosti identičan u odnosu na sve pripadnike klase, zbog čega je zahtev koji se ističe isti za sve pripadnike klase ili (iii) je zajedničko pravno ili činjenično pitanje klase po važnosti značajnije od bilo kog drugog pitanja koje postoji samo kod pojedinih pripadnika klase, pri čemu ne postoji efikasnije sredstvo za rešenje spora, osim kolektivne tužbe. U prvoj fazi postupka uslovi za sticanje statusa kolektivne tužbe su postavljeni kumulativno, dok su u drugoj fazi postupka postavljeni alternativno. Dakle, činjenica da je tužilac podneo tužbu koju naziva kolektivnom nije dovoljna da se započne postupak po tužbi, već je neophodno da sud tužbi prizna status kolektivne tužbe. U odluci kojom sud dozvoljava nastavak postupka po podnetoj kolektivnoj tužbi, definiše se pojam klase i zajednička pitanja i zahtevi za celu klasu o kojima će biti odlučeno u postupku. Istom odlukom sud potvrđuje imenovanje predstavnika klase i imenuje punomoćnika, sve na osnovu kriterijuma koji su propisani Pravilom 23.

Nakon donošenja odluke da se postupak po kolektivnoj tužbi može nastaviti, sledi treća faza prethodnog postupka (koji prethodi meritornom odlučivanju), a to je obaveštavanje članova klase o postojanju tužbe. U obaveštenju, između ostalog, mora biti navedeno da članovi klase mogu zahtevati isključenje iz postupka (takozvani princip opt-out), te da ukoliko to ne učine, presuda koja bude doneta u postupku imaće za njih obavezujuće dejstvo.

Naglašena uloga suda u postupku po kolektivnoj tužbi

Američki parnični postupak je po pravnoj prirodi adverzijalan što podrazumeva da sud ima prilično pasivnu ulogu. Međutim, ovakav pristup nije bio održiv u slučaju kolektivne tužbe, pre svega iz razloga jer se odlučuje i o interesima lica koja nisu prisutna i koja možda čak ni ne znaju da se postupak vodi.

Sud ima tri ključne uloge tokom postupka po kolektivnoj tužbi, a to pomenuta ocena dopuštenosti tužbe (class certification), odobrenje poravnanja i radnji raspolaganja tužbenim zahtevom i donošenje odluke o iznosu naknade advokata. Pored navedenog, sud ima i određena ovlašćenja tokom trajanja postupka, ali koja se smatraju manje značajnim, a to su odobrenje forme i sadržine obaveštenja članovima klase da je pokrenut postupak po kolektivnoj tužbi ili da je postignut nacrt sudskog poravnanja, odlučivanje da li lica koja nisu članovi klase mogu učestvovati u postupku, da li advokati tuženog mogu dobiti naknadu, a na kraju i po okončanju postupka mogu imati uvid u način raspodele dosuđenih sredstava.

Predstavnik klase – posebna vrsta parničnog subjekta

U postupku po kolektivnoj tužbi prisutna je posebna vrsta parničnog subjekta koji se naziva predstavnik klase. Inicijalno to je moralo biti lice koje ima udeo u interesu koji se štiti tužbom, ali se od ovog zahteva odustalo, jer se institut predstavnika klase pokazao prilično neutralnim i bez bilo kakve značajne funkcije u postupku. Smatra se da je institut predstavnika klase formiran jedino iz razloga da bi se ostvario privid tradicionalne parnice koja se vodi između dve stranke. Praksa je pokazala da umesto predstavnika klase, ključnu ulogu u postupku imaju advokati, a razlozi za ovakvo stanje stvari su finansijske prirode, jer će u krajnjem ishodu advokati ostvariti veću finansijsku korist u poređenju sa pojedinačnim pripadnicima klase. Iako predstavnik klase nije ključni parnični subjekt, jedan od uslova da bi se kolektivna tužba smatrala dopuštenom jeste da sud oceni da imenovani predstavnik klase može adekvatno zastupati klasu. Adekvatnost predstavnika klase se svodi na ispitivanje postojanja dva uslova: a) odsustvo poznatog ili očiglednog sukoba interesa između predstavnika i same klase i b) dovoljna kompetentnost predstavnika za pitanja koja su predmet postupka. Drugi uslov se zapravo odnosi na advokate koji će zastupati klasu. Zbog prilično beznačajne funkcije, u literaturi postoji zalaganje da se institut predstavnika klase čak ukine. Ipak, veoma važno svojstvo predstavnika klase jeste da je reč o licu koje je formalni podnosilac tužbe, bez čega postupak ne može biti pokrenut. U američkom pravu kolektivnu tužbu može podneti bilo koji subjekt, čak i privatno-pravna lica, te ovo pravo nije rezervisano samo za organizacije, što je čini se tendencija evropskih prava.

Troškovi postupka po kolektivnoj tužbi

 Pravila o troškovima postupka su jedno od esencijalnih pitanja za funkcionisanje kolektivne tužbe, jer direktno utiču na stvaranje podsticaja za njenu primenu, s obzirom na to da kolektivna tužba sama po sebi predstavlja finansijski instrument koji omogućava da se ostvari pravna zaštita onih zahteva koje zbog male vrednosti ne bi bilo ekonomski opravdano ostvarivati u individualnom postupku. Opšte pravilo američkog procesnog prava jeste da svaka strana snosi svoje troškove postupka, odnosno ne primenjuje se tradicionalno pravilo da strana koja izgubi drugoj strani nadoknađuje troškove. U zavisnosti od vrste postupka formirana su posebna pravila o nadoknadi troškova. Kada je reč o kolektivnoj tužbi primenjuje se doktrina zajedničkog fonda (comon fund doctrine), koja se zasniva na ideji pravičnosti, odnosno ideji da ukoliko je pribavljena određena vrednost za klasu i to ličnim naporima pojedinaca, onda je pravično da se troškovi postupka isplate iz zajedničkog fonda. Pored navedenog u američkom pravu postoji i institut contingency fee koji dozvoljava postojanje obaveze plaćanja naknade advokatima samo ukoliko strana koju zastupa uspe u sporu i to u vidu određenog procenta od dosuđenog iznosa. U praktičnoj primeni ova dva pravila podrazumevaju da vođenje postupka finansiraju advokati, a da naknadu mogu dobiti tek ukoliko ostvare korist za klijente, te faktički oni snose ekonomski rizik vođenja postupka. Ukoliko uspeju u sporu advokati podnose zahtev za isplatu troškova postupka, o kojem konačnu odluku donosi sud, te u ovom slučaju zapravo nema dogovora između klijenta (predstavnika klase) i advokata o iznosu naknade. Iznos koji se priznaje advokatima obično iznosi 25-35% dosuđenog iznosa. U retkim slučajevima se primenjuje princip naplativog sata, kada se advokatima priznaje naknada u zavisnosti od broja sati koje su proveli u radu na slučaju. Bitno je istaći da naknada advokata ne predstavlja dodatni namet tuženom, već se taj iznos oduzima od iznosa koji je dosuđen tužiocima. U slučajevima kada zakon ima potrebu da stimuliše podnošenje kolektivne tužbe u određenim oblastima dozvoljava se samo tužilačkoj strani, ukoliko uspe u postupku, da trošak angažovanja advokata prebaci na teret tuženog, pri čemu se u ovom slučaju taj iznos ne oduzima od iznosa koji je dosuđen tužiocima, već je reč o dodatnoj obavezi tuženog.

Dejstva presude donete u postupku po kolektivnoj tužbi

Pravila o dejstvima presude donete u postupku po kolektivnoj tužbi, iako možda nisu toliko značajna za primenu kolektivne tužbe kao što su to pravila o troškovima postupka, nesporno su najosetljiviji segment uređenja ovog pravnog instituta. Sudska praksa je u dužem vremenskom periodu lutala po pitanju toga da li i pod kojim uslovima presuda treba da obavezuje članove klase koji ne učestvuju u postupku. Jasan stav sudova da presuda obavezuje i odsutne pripadnike klase izražen je tek 1921. godine u slučaju Supreme Tribe of Ben-Hur v Cauble. Međutim, kao najznačajniji slučaj u ovom segmentu uređenja kolektivne tužbe smatra se slučaj Hansberry v. Le iz 1940. godine u kojem je Vrhovni sud naveo “da obavezujuće dejstvo presude donete u postupku po kolektivnoj tužbi predstavlja dozvoljen izuzetak od opšteg pravila da presuda može obavezivati samo ona lica koja su učestvovala u postupku”. Ovde je reč o sukobu između potrebe da svako lice ima pravo na dan pred sudom i potrebe da u određenim slučajevima presuda mora obavezivati i odsutna lica. Proširivanje subjektivnih granica presude i na odsutna lica obično je pravdano konceptom postojanja zajedničkog interesa i adekvatnog zastupanja. Ukoliko postoji jasan zajednički interes između prisutnih i odsutnih članova klase, onda je veća verovatnoća da sudovi steknu utisak da su odsutni članovi adekvatno zastupani, a što će biti osnov za njihovo obavezivanje dejstvom presude. Pored postojanja zajedničkog interesa koji je adekvatno zastupan, jedan od uslova za proširivanje subjektivnih granica presude jeste obaveštavanje odsutnih članova da je postupak pokrenut. U međusobnom odnosu uslova adekvatnog zastupanja i potrebe obaveštavanja o postupku, adekvatno zastupanje ima prevagu. Naime, čak i ukoliko odsutni pripadnici klase nisu bili obavešteni o postupku, ali su uprkos tome adekvatno zastupani, neće biti uslova za njihovo oslobađanje od obavezujućeg dejstva presude. Sa druge strane, ukoliko su odsutni pripadnici klase obavešteni o postupku, ali uprkos tome nisu adekvatno zastupani, ne mogu biti obavezani dejstvom presude, jer se ne može očekivati od odsutnih pripadnika klase da aktivno nadziru postupak. Danas se čini kao nespornim opšte pravilo da presuda doneta u postupku po kolektivnoj tužbi obavezuje i odsutne pripadnike klase, ukoliko nisu iskoristili pravo da se isključe iz postupka (opcija opt-out), ali ipak ono nije bez izuzetka. Odsutnim članovima klase se omogućava oslobađanje od obavezujućeg dejstva presude, ukoliko u postupku koji sami pokrenu dokažu da njihovi interesi nisu bili adekvatno zastupani. Potrebno je pojasniti da se ovde govori dejstvu pravnosnažnosti presude, koje odsutne pripadnike klase sprečava da o činjeničnim ili pravnim pitanjima koja su bila raspravljana u postupku po kolektivnoj tužbi kasnije ponovo raspravljaju u nekom drugom postupku.

Na kraju bitno je pomenuti da iako kolektivna tužba u američkom pravu funkcioniše po principu isključivanja iz postupka, odnosno presuda obavezuje sve pripadnike klase koji se nisu isključili, da bi član klase dobio deo dosuđenih sredstava mora podneti poseban zahtev (claim form). Ukoliko se takav zahtev ne podnese član klase ne može dobiti deo sredstava, ali je i dalje sprečen da pokrene postupak po individualnoj tužbi, iako nije dobio deo dosuđenih sredstava.

Potencijalni problemi prilikom zakonodavnog uređenja kolektivne tužbe u srpskom pravu

Kolektivna tužba je pravni institut koji je potreban svakom modernom pravu. Međutim, iako se svrha i funkcija kolektivne tužbe mogu lako objasniti, nije lako postići adekvatan zakonodavni okvir kolektivne tužbe i čini se da direktna transplantacija američkog uređenja u srpsko pravo nije moguća.

U odnosu na derivativnu tužbu smatra se da su pravila o troškovima postupka osnovni razlog zbog kojeg nije bilo podsticaja da se tužbe podnose u praksi. Naime, u okolnostima kada se zadrži tradicionalno pravilo da strana koja izgubi spor snosi sve troškove postupka, kod predstavničkih parnica postavlja se veoma logično pitanje, a to je koji motiv može imati pojedinac da se upusti u spor i snosi rizik gubitka i samim tim obaveze nadoknade troškova, a lica izvan postupka čiji su interesi zastupani mogu imati samo korist, bez bilo kakvog rizika. Zbog navedenog smatra se da kod derivativne tužbe postoji sindrom “slepog putnika”, jer svaki član društva očekuje da neki drugi član preuzme taj rizik i na kraju se događa da se tužba ne podnese. Isti problem nesporno bi postojao i kod kolektivne tužbe.

Upravo zbog navedenog, pravila o troškovima postupka i krug aktivno legitimisanih lica za podnošenje kolektivne tužbe će biti usko povezana pitanja prilikom zakonodavnog uređenja tužbe. Ukoliko se aktivna legitimacija dodeli samo kvalifikovanim organizacijama kako to preporučuje Direktiva u čl. 4, pretpostavka je da u tim okolnostima ne bi trebalo da postoji problem finansiranja vođenja postupka, jer nije reč o tužbi privatnog lica. Međutim, ukoliko se aktivna legitimacija zadrži samo na ovom krugu subjekata, tada ne može niti reči o kolektivnoj tužbi u pravom smislu reči, jer bi zaštita kolektivnih interesa zavisila od spremnosti organizacija da podnesu tužbe. Barem u srpskom okruženju je moguće zamisliti situaciju u kojoj postoje različiti faktori (uticaji) na te kvalifikovane subjekte koji bi doveli do toga da se tužba ipak ne podnese. Kolektivna zaštita u pravom smislu reči može postojati samo ukoliko tužba može biti podneta od strane bilo kog lica koje pripada grupi čija su prava na jednak ili bitno sličan način ugrožena.

Otuda prvi zadatak srpskog zakonodavca bio trebao biti ocena spremnosti da se odstupi od tradicionalnih pravila o troškovima postupka. Ukoliko ta spremnost postoji, onda se aktivna legitimacija za podnošenje tužbe može dati ne samo organizacijama, tj., kvalifikovanim subjektima, već i pojedincima ili njihovim grupama, na primer, jedan od uslova za podnošenje tužbe može biti da je podnosi grupa od određeni broj potrošača, ili čiji ukupni odštetni zahtevi prevazilaze određeni iznos. Naravno, ostaje pitanje u kom pravcu bi se moglo odstupiti od opštih pravila. Ukoliko bi se zadržalo postojeće pravilo o troškovima postupka za očekivati je da pojedinci ne bi bili zainteresovani za podnošenje tužbe. Sa druge strane, ukoliko ne postoji spremnost da se odstupi od tradicionalnih pravila o troškovima postupka onda jedina mogućnost koja preostaje jeste da se aktivna legitimacija dodeli kvalifikovanim subjektima. Svakako kod ovog pristupa može postojati problem izvora finansiranja i potencijalnog sukoba interesa između finansijera i interesa koje subjekt finansiranja (organizacija za zaštitu ugroženih prava) treba da štiti, te i o ovim aspektima treba voditi računa kako bi se sprečile zloupotrebe tužbe.

U osnovi najviše je sporna situacija gubitka spora, jer ukoliko tužba bude usvojena, onda postojeće pravilo o troškovima može biti prihvatljivo, iako i tada može postojati problem izvora finansiranja toka postupka. Međutim, ukoliko se spor izgubi, onda osim problema finansiranja toka spora, postoji i problem koji se odnosi na obavezu da se nadoknade troškovi postupka tužene strane. Na taj način se zaključuje da je osim pravila o troškovima postupka, bitna i činjenica da li se tužilac finansira iz sopstvenih sredstava. Ukoliko se postupak finansira iz sopstvenih sredstava tužioca, a nije reč o udruženjima čija je primarna svrha ostvarivanje sudske zaštite pojedinaca, postojanje podsticaja za vođenje postupka može biti sporno zbog odsustva spremnosti za preuzimanje rizika plaćanja troškova spora. U ovom segmentu kanadsko pravo sadrži zanimljivo rešenje, a to je da postoji državni fond koji obezbeđuje finansiranje kolektivne tužbe na način da tužilac aplicira za korišćenje sredstava iz fonda, a ukoliko uspe u postupku, sredstva se vraćaju fondu u visini određenog procenta od dobijenog iznosa, te se na taj način postiže samoodrživost fonda. Svakako pravila o troškovima postupka ne treba idealizovati, niti ih urediti na način da ona podstiču podnošenje tužbe. Pravila o troškovima treba formirati na način da u okolnostima kada potencijalni tužilac donese odluku o podnošenju tužbe, od toga ne odustane zbog sadržine pravila o troškovima postupka.

Sledeća bitna tema za uređenje kolektivne tužbe jeste u kojoj meri proširiti ulogu suda u odnosu na redovni parnični postupak. Nesporno, neku od proširenih uloga koju poznaje američko pravo sud već ima i u srpskom parničnom postupku, a odnosi se na odobravanje zaključenja sudskog poravnanja. Polazeći od trenutnog stanja pravosuđa kao jedan od spornih segmenata može biti uloga suda u postupku ocene dopuštenosti tužbe. U američkom pravu uloga suda se u ovom segmentu odnosi na ispitivanje uslova propisanih federalnim Pravilom 23, a među njima ima uslova koji se odnose na ocenu celishodnosti kolektivne zaštite u odnosu na individualnu. Direktiva takođe pominje ocenu dopuštenosti tužbe, ali po tom pitanju upućuje na odredbe nacionalnih prava (čl. 7, st. 3). Opet polazeći od iskustva sa derivativnom tužbom u ovoj fazi postupka sudu ne bi trebalo dati zadatak da ocenjuje celishodnost kolektivne tužbe, već samo ispitivanje postojanja formalnih uslova koji bi bili propisani (postojanje procesnih pretpostavki koje se odnose na stranke i samu tužbu). Naime, u američkom pravu sud kod derivativne tužbe, na sličan način kao kolektivne, daje dozvolu da se postupak po tužbi nastavi, a jedan od uslova da bi sud dao odobrenje jeste da oceni da je tužba u interesu kompanije. Ovo pravilo nije preuzeto u srpsko pravo i sud kod derivativne tužbe nema ovu ulogu. Otuda je preporuka da i kod kolektivne tužbe u preliminarnoj fazi postupka, odnosno kada se ispituje postojanje procesnih pretpostavki za nastavak postupak, treba izbeći rešenja koja bi sudu dala ovlašćenja da ispituje celishodnost tužbe.

Zatim, veoma važan segment uređenja kolektivne tužbe su pravila o subjektivnim granicama presude koja moraju biti uređena na način se obezbedi da lica koja su nisu bila stranke u postupku mogu imati neposrednu korist od presude u kontekstu ostvarivanja lične pravne zaštite. U ovom delu su bitna dva segmenta. Prvo, da li bi srpski zakonodavac prihvatio sistem uključivanja ili isključivanja iz postupka (opt-in ili opt-out). Smatra se da je sistem isključivanja više u skladu sa prirodom kolektivne tužbe, jer ukoliko je potrebna aktivnost pojedinaca da bi se uključila u postupak, onda je njihova pravna zaštita unapređena u manjem stepenu, odnosno pojedinac je oslobođen samo tereta odlučivanja da li da pokrene postupak, ali i dalje ima teret odlučivanja da li u želi da se priključi postupku. U ovom segmentu je potrebno voditi računa o razlikovanju dejstva pravnosnažnosti i izvršnosti presude. Presuda bi pod definisanim uslovima trebalo da ima dejstvo pravnosnažnosti i u odnosu na odsutne pripadnike klase, bez obzira da li su se uključila u postupak. Ovakav pristup ne bi čak ni bio u suprotnosti sa odredbama Zakona o parničnom postupku koji u čl. 360, između ostalog, propisuje da presuda može delovati i na treća lica, ukoliko to zahteva priroda spornog prava ili pravnog odnosa. Sa druge strane, kada je reč o dejstvu izvršnosti, odnosno pravu pripadnika klase da neposredno pokrenu izvršni postupak na osnovu presude donete u postupku po kolektivnoj tužbi, zakonodavac bi trebao da bude veoma oprezan kod dozvoljavanja takve mogućnosti, koja nije moguća po Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, jer ovaj zakon u čl. 48 dozvoljava da se izvršni postupak pokrene od strane lica koje nije navedeno u ispravi, samo po uslovom da je došlo do prenosa ili prelaza potraživanja (singularna ili univerzalna sukcesija). Otuda jedan od bitnih segmenata uređenja kolektivne tužbe treba da bude i da li se svi pripadnici klase formalno navode kao stranka u parničnom postupku, a koje može zastupati samo imenovani predstavnik, koji bi jedini imao ovlašćenje da preduzima parnične radnje i kasnije radnje prinudnog izvršenja. Ukoliko to ne bi bio slučaj, a želi se postizanje neposrednog dejstva izvršnosti i na odsutne pripadnike klase, biće neophodna reforma i izvršnog postupka. Pravilima o dejstvima presude treba da se ostvare dva cilja: prvo da se spreči ponovno odlučivanje o činjeničnim i pravnim pitanjima koja su bila predmet postupka po kolektivnoj tužbi, ali i da se na osnovu presude obezbedi direktna pravna zaštita. Jedan od mogućih pristupa može biti da je samo za dejstvo neposredne izvršnosti presude neophodno da se pojedinac priključi postupku. Ovaj pristup je i u skladu sa principima američkog prava koje zahteva da pripadnik klase koji želi da primi iznos od poravnanja podnese poseban zahtev. Sa druge strane, za dejstvo materijalne pravnosnažnosti moguće je prihvatiti oba principa – uključivanja ili isključivanja iz postupka, uz uslov da ukoliko se prihvati sistem isključivanja iz postupka, odsutni pripadnici klase u postupku po individualnoj tužbi imaju pravo na isticanje samo prigovora nesavesnog vođenja spora.

Osim konceptualnih pitanja treba voditi računa i o funkcionalnim aspektima postupka. U tom pogledu, minimum regulative postupka po kolektivnoj tužbi bi trebalo da sadrži posebna pravila koja se odnose na vrstu pravne zaštite koja se može istaći u formi kolektivne tužbe. O kolektivnoj tužbi u pravom smislu reči može biti samo ukoliko je moguće istaći i novčani zahtev, što su potvrdili i pisci Direktive. Zatim, bitno je urediti i postupak i način obaveštavanja pripadnika klase o podnetoj tužbi, uslove za preinačenje tužbe, posebna pravila o postupku i teretu dokazivanja kako bi se onemogućilo uskraćivanje dostavljanja podataka značajnih za meritorno odlučivanje, zatim mogućnost da pripadnici klase ili eventualno treća lica pristupe postupku u svojstvu stranke ili umešača, posebne uslove za preduzimanje radnji raspolaganja tužbenim zahtevom, ne samo u vidu zaključenja poravnanja, već i u vidu povlačenja tužbe ili odricanja od tužbenog zahteva, pravila o javnosti postupka, posebne uslove za postojanje litispendencije, kao i spajanje ili razdvajanje postupka. Na kraju, važan segment pravnog uređenja kolektivne tužbe je i postupak prinudnog izvršenja koji može uslediti. Međutim, da li bi bilo potrebe za izmenama postupka izvršenja moglo bi se oceniti tek po definisanju sadržine i granica dejstva presude, odnosno da li bi i lica koja nisu bila uključena u postupak mogla biti obuhvaćena dejstvom izvršnosti presude.

Cilj ove analize nije davanje predloga mogućih rešenja, jer bi to svakako bilo veoma pretenciozno, već da se ukaže na neka osnovna konceptualna pitanja koja bi trebalo uzeti u obzir prilikom, nadamo se, budućeg regulisanja kolektivne tužbe u srpskom pravu. Istovremena data analiza pokazuje da iako ideja uvođenja kolektivne tužbe sama za sebe nije upitna, postizanje adekvatnog zakonodavnog uređenje kolektivne tužbe u srpskom pravu neće biti jednostavan zadatak.

Tekst je izvorno objavljen u Zborniku 35. Susreta Kopaoničke škole prirodnog prava Slobodan Perović, Tom III, str. 2022, 279-296 dostupan na linku https://kopaonikschool.org/publikacije/zbornik/.

Izvor: Vebsajt Lawlife, dr Jovana Veličković, advokat, 08.05.2024.
Naslov: Redakcija