Nazad na elektronske dodatke

Minimalna zarada predstavlja minimalno (garantovano) pravo koje zaposleni ostvaruje za standardni učinak i vreme provedeno na radu, a cilj ovog prava je pre svega da obezbedi egzistencijalne i socijalne potrebe zaposlenog i članova njegove porodice. U tom smislu, prilikom utvrđivanja minimalne cene rada, u skladu sa članom 112. stav 3. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje - dalje: Zakon), polazi se naročito od: egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe, kretanja stope zaposlenosti na tržištu rada, stope rasta bruto domaćeg proizvoda, kretanja potrošačkih cena, kretanja produktivnosti i kretanja prosečne zarade u Republici.

Ipak, da bi zaposleni imao pravo na minimalnu zaradu, preduslov je da je ostvario standardni učinak. Sa druge strane, na visinu ovog prava uticaće i vreme koje je zaposleni proveo na radu, pa pravo na minimalnu zaradu zaposleni ostvaruje srazmerno vremenu provedenom na radu.

Članom 111. stav 2. Zakona propisano je da se minimalna zarada određuje na osnovu:

- minimalne cene rada utvrđene u skladu sa ovim zakonom koja važi za mesec u kojem se vrši isplata,

- vremena provedenog na radu i

- poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade.

Minimalna cena rada za period januar-decembar 2023. godine

Minimalna cena rada utvrđuje se odlukom socijalno-ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju Republike Srbije (dalje: Socijalno-ekonomski savet), u skladu sa članom 112. stav 1. Zakona. Međutim, članovi Socijalno-ekonomskog saveta, predstavnici poslodavaca i zaposlenih, nisu mogli da usaglase stavove u vezi iznosa minimalne cene rada za 2023. godinu. Kako Socijalno-ekonomski savet nije uspeo da donese odluku o visini minimalne cene rada u roku od 15 dana od dana početka pregovora, u skladu sa članom 112. stav 2. Zakona, nadležnost za donošenje ove odluke prešla je na Vladu Republike Srbije koja je i bila obavezana da istu donese u narednom roku od 15 dana, najkasnije do 15. septembra 2022. godine i da istu objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije".

Vlada Republike Srbije je dana 14. septembra 2022. godine donela Odluku o visini minimalne cene rada za period januar-decembar 2023. godine (dalje: Odluka Vlade) koja je objavljena u "Sl. glasniku RS", br. 105/2022 od 15. septembra 2022. godine. Minimalna cena rada utvrđuje se po radnom času bez poreza i doprinosa (neto iznos), za kalendarsku godinu, a primenjuje se od 1. januara naredne godine.

Napominjemo da u skladu sa članom 111. stav 5. Zakona o radu, poslodavac je dužan da minimalnu zaradu isplati zaposlenom u visini koja se određuje na osnovu odluke o minimalnoj ceni rada koja važi za mesec u kojem se vrši isplata. U tom smislu, podsećamo da minimalna cena rada utvrđena za 2022. godinu u iznosu od 201,22 dinara neto po radnom času, važi do kraja 2022. godine. To znači da se na sve isplate minimalne zarade zaključno sa 31.12.2022. godine primenjuje minimalna cena rada u visini od 201,22 dinara neto po radnom času dok se na isplate koje se vrše počev od 1.1.2023. godine primenjuje minimalna cena rada u visini od 230 dinara neto po radnom času, i to bez obzira na mesec za koji se vrši isplata. Tako na primer, ako poslodavac u januaru 2023. godine isplaćuje zaposlenima zaradu za mesec decembar 2022. godine u visini minimalne zarade, istu je dužan da zaposlenom isplati na osnovu minimalne cene rada koja važi u januaru 2023. godine (mesecu u kojem se vrši isplata). Takođe, ako se zarada za mesec decembar 2022. godine isplaćuje u visini minimalne zarade tako što se u decembru 2022. godine isplaćuje prvi deo, dok se u januaru 2023. godine vrši konačna isplata ove zarade, poslodavac je dužan da minimalnu zaradu isplati primenjujući minimalnu cenu rada koja važi u januaru 2023. godine, odnosno mesecu u kojem se vrši (konačna) isplata zarade.

Utvrđivanje (bruto) iznosa minimalne zarade

Prilikom utvrđivanja (bruto) iznosa minimalne zarade mogu se javiti različiti slučajevi jer na iznos minimalne zarade, pored minimalne cene rada (koja za period januar-decembar 2023. godine iznosi 230 dinara ("neto") po radnom času) utiču i činjenice da li zaposleni radi puno ili nepuno radno vreme, kao i koje obaveze (porez i doprinosi) se plaćaju na teret te zarade.

Utvrđivanje (bruto) iznosa minimalne zarade za zaposlenog koji radi puno radno vreme

Polazeći od odredbe člana 111. stav 2. Zakona, da se minimalna zarada određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa ovim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade, radi utvrđivanja neto iznosa minimalne zarade potrebno je iznos minimalne cene rada "neto", po radnom času (230 dinara) pomnožiti sa brojem mogućih časova rada po mesecima, a potom utvrditi i bruto iznos ove zarade uvećane za obaveze (porez na zarade i doprinose za obavezno socijalno osiguranje) koje se plaćaju iz te zarade.

Pregled neto iznosa minimalne zarade za 2023. godinu utvrđene po mesecima, za zaposlenog koji radi puno radno vreme

Prilikom utvrđivanja bruto iznosa minimalne zarade treba imati u vidu obaveze (porez na zarade i doprinose za obavezno socijalno osiguranje) koje se plaćaju na teret te zarade.

U tom smislu, možemo razlikovati dve situacije:

• kada je ugovor o radu zaključen sa licem koje nije korisnik starosne penzije i kada se na teret zarade, pored poreza na zarade obračunavaju i plaćaju sva tri doprinosa - za penzijsko i invalidsko osiguranje (dalje: PIO), za zdravstveno osiguranje i za osiguranje za slučaj nezaposlenosti;
• kada je ugovor o radu zaključen sa licem koje je korisnik starosne penzije i kada se na teret zarade, pored poreza na zarade, obračunava i plaća doprinos za PIO kao i doprinos za zdravstveno osiguranje, dok se doprinos za osiguranje za slučaj nezaposlenosti ne obračunava.

Kada je ugovor o radu zaključen sa licem koje nije korisnik starosne penzije

Prilikom utvrđivanja bruto iznosa minimalne zarade, odnosno radi preračuna sa neto na bruto iznos, potrebno je imati u vidu, koje se sve obaveze plaćaju na teret zarade:

1) porez na zarade - obračunava se na poresku osnovicu koju čini bruto prihod umanjen za neoporezivi iznos, po stopi od 10%.

2) doprinosi za obavezno socijalno osiguranje i to:

• doprinos za PIO - po stopi od 14%;
• doprinos za zdravstveno osiguranje - 5,15%;
• doprinos za osiguranje za slučaj nezaposlenosti - 0,75%.

Preračun sa neto na bruto iznos minimalne zarade se vrši primenom formule:

Pregled bruto iznosa minimalne zarade za 2023. godinu utvrđene po mesecima, za zaposlenog koji radi puno radno vreme (zaposleni nije korisnik starosne penzije)

Kada je ugovor o radu zaključen sa licem koje je korisnik starosne penzije

Prilikom utvrđivanja bruto iznosa minimalne zarade, odnosno radi preračuna sa neto na bruto iznos, i u ovom slučaju - kada je ugovor o radu zaključen sa licem koje je korisnik starosne penzije, potrebno je imati u vidu koje se sve obaveze plaćaju na teret zarade:

1) porez na zarade - obračunava se na poresku osnovicu koju čini bruto iznos zarade umanjen za neoporezivi iznos, po stopi od 10%.

2) doprinosi za obavezno socijalno osiguranje i to:

• doprinos za PIO - po stopi od 14%;
• doprinos za zdravstveno osiguranje - 5,15%,

dok se doprinos za osiguranje za slučaj nezaposlenosti ne obračunava i ne plaća iz razloga što se lice koje je ispunilo uslov za penziju u skladu sa propisima o PIO, ne smatra nezaposlenim licem, pa korisnik penzije ne bi ni mogao da ostvaruje prava za slučaj nezaposlenosti, u skladu sa članom 2. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Sl. glasnik RS", br. 36/2009, 88/2010, 38/2015, 113/2017, 113/2017 - dr. zakon i 49/2021).

Preračun sa neto na bruto iznos minimalne zarade se vrši primenom formule:

Pregled bruto iznosa minimalne zarade za 2023. godinu utvrđene po mesecima, za zaposlenog koji radi puno radno vreme - lice je korisnik starosne penzije

Utvrđivanje (bruto) iznosa minimalne zarade za zaposlenog koji radi nepuno radno vreme

Zaposleni koji radi sa nepunim radnim vremenom, pravo na zaradu ostvaruje srazmerno vremenu provedenom na radu. To znači da je minimalna neto zarada zaposlenog koji radi nepuno radno vreme jednaka iznosu koji se dobije kada se minimalna neto zarada po radnom času pomnoži sa brojem časova rada zaposlenog.

U narednoj tabeli dajemo pregled iznosa neto iznosa minimalne zarade za 2023. godinu utvrđene po mesecima i to za zaposlenog koji radi nepuno radno vreme - 50% od punog radnog vremena.

Pregled neto iznosa minimalne zarade za 2023. godinu utvrđene po mesecima, za zaposlenog koji radi nepuno radno vreme (50% od punog radnog vremena)

Kada je reč o preračunu sa neto na bruto iznos minimalne zarade za zaposlenog koji radi nepuno radno vreme, napominjemo da u skladu sa članom 15a Zakona o porezu na dohodak građana ("Sl. glasnik RS", br. 24/2001, 80/2002, 80/2002 - dr. zakon, 135/2004, 62/2006, 65/2006 - ispr., 31/2009, 44/2009, 18/2010, 50/2011, 91/2011 - odluka US, 7/2012 - usklađeni din. izn., 93/2012, 114/2012 - odluka US, 8/2013 - usklađeni din. izn., 47/2013, 48/2013 - ispr., 108/2013, 6/2014 - usklađeni din. izn., 57/2014, 68/2014 - dr. zakon, 5/2015 - usklađeni din. izn., 112/2015, 5/2016 - usklađeni din. izn., 7/2017 - usklađeni din. izn., 113/2017, 7/2018 - usklađeni din. izn., 95/2018, 4/2019 - usklađeni din. izn., 86/2019, 5/2020 - usklađeni din. izn., 153/2020, 156/2020 - usklađeni din. izn., 6/2021 - usklađeni din. izn., 44/2021, 118/2021, 132/2021 - usklađeni din. izn., 10/2022 - usklađeni din. izn. i 138/2022), osnovicu poreza na zarade čini isplaćena, odnosno ostvarena zarada umanjena za iznos od 21.712 dinara mesečno za lice koje radi sa punim radnim vremenom, dok za lice koje radi sa nepunim radnim vremenom, umanjenje se primenjuje srazmerno radnom vremenu tog lica u odnosu na puno radno vreme.

Kada je reč o obračunu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, ukazujemo da bez obzira da li zaposleni radi sa punim ili sa nepunim radnim vremenom, osnovicu doprinosa čini bruto zarada. Međutim, kada je reč o primeni najniže mesečne osnovice doprinosa, ista je posebno uređena odredbama člana 40. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje ("Sl. glasnik RS", br. 84/2004, 61/2005, 62/2006, 5/2009, 52/2011, 101/2011, 7/2012 - usklađeni din. izn., 8/2013 - usklađeni din. izn., 47/2013, 108/2013, 6/2014 - usklađeni din. izn., 57/2014, 68/2014 - dr. zakon, 5/2015 - usklađeni din. izn., 112/2015, 5/2016 - usklađeni din. izn., 7/2017 - usklađeni din. izn., 113/2017, 7/2018 - usklađeni din. izn., 95/2018, 4/2019 - usklađeni din. izn., 86/2019, 5/2020 - usklađeni din. izn., 153/2020, 6/2021 - usklađeni din. izn., 44/2021, 118/2021, 10/2022 - usklađeni din. izn. i 138/2022), za zaposlenog koji radi sa nepunim radnim vremenom i to u zavisnosti da li zaposleni koji radi sa nepunim radnim vremenom radi kod jednog, kod dva odnosno kod više poslodavaca.

Zaposleni radi sa nepunim radnim vremenom kod jednog poslodavca

Za zaposlenog koji radi sa nepunim radnim vremenom samo kod jednog poslodavca (kao u primeru iz prethodne tabele - 50% od punog radnog vremena) za preračun na bruto zaradu primenjuje se srazmerni deo neoporezivog iznosa utvrđen srazmerno radnom vremenu tog zaposlenog u odnosu na puno radno vreme (u konkretnom primeru to je 10.865 dinara mesečno).

Ukoliko ovaj zaposleni ostvaruje zaradu u iznosu koji je niži od najniže mesečne osnovice doprinosa, osnovica doprinosa je najniža mesečna osnovica doprinosa. To znači da ukoliko zaposleni radi samo kod jednog poslodavca (kao u primeru, 50% od punog radnog vremena), poslodavac je dužan da obračuna i plati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na ugovorenu zaradu koju zaposlenom isplaćuje za nepuno radno vreme, a ako je ta zarada manja od najniže osnovice koja se primenjuje na dan plaćanja doprinosa, doprinosi za obavezno socijalno osiguranje se obračunavaju i plaćaju na najnižu osnovicu za plaćanje doprinosa u punom iznosu (iznos najniže mesečne osnovice u 2023. godini je utvrđen u visini od 35.025 dinara).

Osnovno što ovde treba primetiti je da prilikom rada sa nepunim radnim vremenom nema utvrđivanja tzv. srazmerne najniže osnovice za obračun doprinosa za socijalno osiguranje koja bi bila u srazmeri sa obavljenim radnim vremenom, ali se zato mora izvesti srazmerno poresko umanjenje.

Ukoliko je zaposleni lice koje nije korisnik starosne penzije (kada se plaćaju doprinosi za PIO, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti), preračun sa neto na bruto iznos zarade vrši se po sledećoj formuli:

gde je:

B = bruto zarada,

N = neto zarada,

21.712 x 50% (odnosno % radnog angažovanja kod poslodavca) x 10% = 1.085,60 dinara

No = najniže osnovice doprinosa u momentu isplate zarade.

Pregled bruto iznosa minimalne zarade za 2023. godinu utvrđene po mesecima, za zaposlenog koji radi nepuno radno vreme (50% od punog radnog vremena) kod jednog poslodavca a nije korisnik starosne penzije

Nakon ovog tabelarnog prikaza možemo i da izvršimo analizu odnosa bruto i neto minimalne zarade za zaposlenog koji radi sa punim radnim vremenom i za zaposlenog koji radi kod jednog poslodavca sa nepunim radnim vremenom - 50%. Što se tiče odnosa između neto minimalne zarade jednog i drugog zaposlenog, on će biti u pravilnom odnosu, tj. biće utvrđen u pravilnoj srazmeri. Na primer, zaposleni koji radi sa punim radnim vremenom, u mesecu koji ima 176 časova ostvariće neto minimalnu zaradu u visini od 40.480,00 dinara (176 x 230 dinara), dok će zaposleni koji radi sa nepunim radnim vremenom - 50%, ostvariti neto minimalnu zaradu u visini od 20.240 dinara (88 x 230 dinara) što predstavlja tačno polovinu iznosa neto minimalne zarade zaposlenog koji radi puno radno vreme. Ipak, odnos između bruto minimalne zarade jednog i drugog zaposlenog neće biti utvrđen u istoj srazmeri. Zaposleni koji radi sa punim radnim vremenom, u mesecu koji ima 176 časova ostvariće bruto minimalnu zaradu u visini od 54.648,79 dinara, dok će zaposleni koji radi kod jednog poslodavca sa nepunim radnim vremenom - 50%, ostvariti bruto minimalnu zaradu u visini od 29.027,09 dinara. Možemo zaključiti da je bruto iznos minimalne zarade zaposlenog koji radi kod jednog poslodavca sa nepunim radnim vremenom - 50% (29.027,09 dinara) veći od polovine bruto iznosa minimalne zarade zaposlenog koji radi sa punim radnim vremenom (54.648,79 : 2 = 27.324,40 dinara). Do ove disproporcije dolazi zbog pravila koja uređuju primenu najniže mesečne osnovice doprinosa za zaposlenog koji radi nepuno radno vreme kod jednog poslodavca.

Ukoliko je zaposleni lice koje je korisnik starosne penzije, preračun sa neto na bruto iznos zarade vrši po posebnoj formuli, s obzirom da se u ovom slučaju, pored poreza na zarade, obračunava i plaća doprinos za PIO kao i doprinos za zdravstveno osiguranje, dok se osiguranje za slučaj nezaposlenosti ne obračunava i ne plaća.

U ovom slučaju, formula za preračun je sledeća:

gde je:

B = bruto zarada,

N = neto zarada,

21.712 x 50% (odnosno % radnog angažovanja kod poslodavca) x 10% = 1.085,60 dinara

No = najniže osnovice doprinosa u momentu isplate zarade.

Zaposleni radi sa nepunim radnim vremenom kod dva ili više poslodavaca

Za zaposlenog koji radi sa nepunim radnim vremenom kod dva ili više poslodavaca, svaki poslodavac obračunava i plaća doprinose na zaradu koju zaposleni ostvaruje kod tog poslodavca, ako je ta zarada jednaka ili viša od srazmernog iznosa najniže mesečne osnovice doprinosa koji se utvrđuje srazmerno radnom vremenu zaposlenog kod tog poslodavca u odnosu na puno radno vreme.

Ako zaposleni radi sa nepunim radnim vremenom kod dva ili više poslodavaca, poslodavac kod kojeg ostvaruje zaradu nižu od srazmernog iznosa najniže mesečne osnovice doprinosa koji se utvrđuje srazmerno radnom vremenu zaposlenog kod tog poslodavca u odnosu na puno radno vreme, obračunava i plaća doprinose na srazmerni iznos najniže mesečne osnovice doprinosa.

Primer:

U ovom slučaju svaki od poslodavaca će doprinose za socijalno obračunati na zaradu koju isplaćuje ovom zaposlenom, jer je kod oba poslodavca ona viša od srazmernog iznosa najniže osnovice, a koja srazmerno radnom vremenu iznosi 17.512,50 dinara (35.025 x 50%).

Preračun sa neto na bruto iznos zarade kod oba poslodavca vrši se po sledećoj formuli:

gde je:

B = bruto zarada,

N = neto zarada,

21.712 x 50% (odnosno % radnog angažovanja kod poslodavca) x 10% = 1.085,60 dinara.

To znači da za januar mesec 2023. godine, minimalna zarada za 50% radnog vremena za zaposlenog koji nije korisnik penzije a radi kod više poslodavaca, iznosi 27.324,39 dinara. U ovom slučaju, osim što će odnos između neto minimalne zarade za zaposlenog koji radi sa punim radnim vremenom kod jednog poslodavca i neto minimalne zarade za zaposlenog koji radi sa nepunim radnim vremenom kod dva (ili više) poslodavca biti utvrđen u pravilnom odnosu, i odnos bruto minimalne zarade ova dva zaposlena takođe biti utvrđen u istoj srazmeri. Konkretno, zaposleni koji radi sa punim radnim vremenom, u mesecu koji ima 176 časova ostvariće neto minimalnu zaradu u visini od 40.480,00 dinara (176 x 230 dinara), dok će zaposleni koji radi sa nepunim radnim vremenom - 50%, ostvariti neto minimalnu zaradu u visini od 20.240 dinara (88 x 230 dinara) što predstavlja tačno polovinu iznosa neto minimalne zarade zaposlenog koji radi puno radno vreme. Takođe, i odnos između bruto minimalne zarade jednog i drugog zaposlenog će biti utvrđen u istoj srazmeri. Tako na primer, zaposleni koji radi sa punim radnim vremenom, u mesecu koji ima 176 časova ostvariće bruto minimalnu zaradu u visini od 54.648,79 dinara, dok će zaposleni koji radi sa nepunim radnim vremenom 50% ali tako da za ostatak radnog vremena radi i kod drugog poslodavca, ostvariće bruto minimalnu zaradu u visini od 27.324,39 dinara. Možemo zaključiti da je bruto iznos minimalne zarade zaposlenog koji radi sa nepunim radnim vremenom 50% ali tako da za ostatak radnog vremena radi i kod drugog poslodavca (27.324,39 dinara) utvrđen u visini polovine iznosa bruto minimalne zarade zaposlenog koji radi sa punim radnim vremenom (54.648,79 : 2 = 27.324,40 dinara).

Ukoliko je zaposleni - lice koje je korisnik starosne penzije, preračun sa neto na bruto iznos zarade vrši po posebnoj formuli, s obzirom da se u ovom slučaju, pored poreza na zarade, obračunava i plaća doprinos za PIO kao i doprinos za zdravstveno osiguranje, dok se doprinos za osiguranje za slučaj nezaposlenosti ne obračunava i ne plaća.

Preračun sa neto na bruto se vrši primenom formule:

U ovom slučaju, bruto iznos minimalne zarade bi bio utvrđen u iznosu od 27.035,14 dinara.

Pravo zaposlenog koji prima minimalnu zaradu na uvećanu zaradu, na naknadu troškova i druga primanja koja se smatraju zaradom

U skladu sa članom 111. st. 6-7. Zakona, zaposleni koji prima minimalnu zaradu, ima pravo na:

• uvećanu zaradu iz člana 108. ovog zakona, a osnovica za obračun uvećane zarade je minimalna zarada zaposlenog,
• na naknadu troškova i
• druga primanja koja se smatraju zaradom u skladu sa zakonom.

Pravo zaposlenog koji prima minimalnu zaradu na uvećanu zaradu

Zaposleni koji ostvaruje minimalnu zaradu, pored iznosa minimalne zarade za standardni radni učinak i vreme provedeno na radu, dodatno ostvaruje pravo na uvećanje zarade, i to:

1) za rad na dan praznika koji je neradni dan - najmanje 110% od osnovice;

2) za rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade - najmanje 26% od osnovice;

3) za prekovremeni rad - najmanje 26% od osnovice;

4) po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca (dalje: minuli rad) - najmanje 0,4% od osnovice, s tim da se pri obračunu minulog rada računa i vreme provedeno u radnom odnosu kod poslodavca prethodnika iz člana 147. ovog zakona, kao i kod povezanih lica sa poslodavcem u skladu sa zakonom.

Pri tom, ako se istovremeno steknu uslovi za uvećanje po više osnova, procenat uvećane zarade ne može biti niži od zbira procenata po svakom od osnova uvećanja. To znači da, na primer, zaposlenom koji kod poslodavca radi nekoliko godina, poslodavac ne bi mogao da obračuna i isplati zaradu u visini minimalne zarade, već bi istu trebalo da uveća po osnovu minulog rada i to za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu kod poslodavca najmanje 0,4% od osnovice (minimalne zarade). Isto tako, ukoliko je ovaj zaposleni u toku meseca, na primer, radio i prekovremeno, imao bi pravo i na uvećanje i po ovom osnovu i to najmanje 26% od osnovice - minimalne zarade.

Pravo zaposlenog koji prima minimalnu zaradu na naknadu troškova

Nezavisno od minimalne zarade koju zaposleni ostvaruje za standardni radni učinak i vreme provedeno na radu, ovaj zaposleni ostvaruje i pravo na naknadu troškova u skladu sa članom 118. Zakona, kojim je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to:

1) za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz;

2) za vreme provedeno na službenom putu u zemlji;

3) za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu;

4) smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu, ako poslodavac nije zaposlenom obezbedio smeštaj i ishranu bez naknade;

5) za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način;

6) za regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Pravo zaposlenog koji prima minimalnu zaradu na druga primanja koja se smatraju zaradom

Članom 120. tačka 4) Zakona propisano je da opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na druga primanja, koja se smatraju zaradom u skladu sa članom 105. stav 3. Zakona.

To znači da ukoliko su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi propisani opštim aktom i ugovorom o radu da zaposleni koji ostvaruje minimalnu zaradu ostvari i pravo na ova druga primanja, a koja bi se smatrala zaradom, iznos minimalne zarade bi bio uvećan i za iznos ovih drugih primanja.

Primena minimalne zarade prilikom isplate naknade zarade

Iako je članom 111. stav 1. Zakona propisano da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu, odredbama Zakona, kao i odredbama drugih zakona, predviđeno je da se minimalna zarada primenjuje i u slučaju kada zaposleni ne ostvaruje zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu već je odsutan sa rada i ostvaruje pravo na naknadu zarade - na teret sredstava poslodavca ili na teret sredstava drugih isplatioca.

Primena minimalne zarade prilikom isplate naknade zarade na teret sredstava poslodavca

Pravo na zaradu predstavlja jedno od osnovnih prava iz radnog odnosa zaposlenog. Zaposleni ostvaruje zaradu, pre svega, za obavljeni rad i vreme provedeno na radu. Međutim, pored prava na zaradu, Zakonom o radu utvrđeno je i pravo zaposlenog na naknadu zarade na teret sredstava poslodavca. U pojedinim slučajevima i prilikom utvrđivanja visine naknade zarade na teret sredstava poslodavca, potrebno je primeniti odredbe Zakona koje uređuju visinu minimalne zarade.

Odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanja na poziv državnog organa

Naime, članom 114. stav 1. Zakona propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanja na poziv državnog organa.

Odsustvovanja sa rada zbog privremene sprečenosti za rad do 30 dana, ako je sprečenost za rad prouzrokovana bolešću ili povredom van rada, odnosno povredom na radu ili profesionalnom bolešću

U skladu sa članom 115. Zakona, zaposleni ima pravo na naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada zbog privremene sprečenosti za rad do 30 dana, i to:

1) najmanje u visini 65% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, s tim da ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, ako je sprečenost za rad prouzrokovana bolešću ili povredom van rada, ako zakonom nije drukčije određeno;

2) u visini 100% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, s tim da ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, ako je sprečenost za rad prouzrokovana povredom na radu ili profesionalnom bolešću, ako zakonom nije drukčije određeno.

Odsustvovanja sa rada zbog prekida rada, odnosno smanjenja obima rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog

Članom 116. Zakona propisano je da za vreme prekida rada, odnosno smanjenja obima rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, a koje traje najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini, zaposleni ima pravo na naknadu zarade najmanje u visini 60% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, s tim da ne može biti manja od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom.

Odsustvovanja sa rada zbog prekida rada do koga je došlo naredbom nadležnog državnog organa ili nadležnog organa poslodavca zbog neobezbeđivanja bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu

Članom 117. stav 1. Zakona propisano je da zaposlenima pravo na naknadu zarade u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu za vreme prekida rada do koga je došlo naredbom nadležnog državnog organa ili nadležnog organa poslodavca zbog neobezbeđivanja bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, koja je uslov daljeg obavljanja rada bez ugrožavanja života i zdravlja zaposlenih i drugih lica, i u drugim slučajevima, u skladu sa zakonom.

Odsustvovanja sa rada zbog privremenog udaljenja zaposlenog sa rada

Odredbom člana 168. Zakona utvrđeno je da za vreme privremenog udaljenja zaposlenog sa rada (i u slučaju fakultativnog i u slučaju obaveznog udaljenja sa rada), zaposlenom pripada naknada zarade u visini jedne četvrtine, a ako izdržava porodicu u visini jedne trećine osnovne zarade.

Kao što se može zaključiti, u ovom slučaju je osnovica za naknadu zarade - osnovna zarada (a ne prosečna zarada), a visina se određuje u zavisnosti da li zaposleni izdržava porodicu. Ukoliko zaposleni izdržava porodicu (u ovom slučaju zaposleni mora da dokaže da izdržava porodicu, odnosno da je porodica ekonomski zavisna od njega), naknada zarade se utvrđuje u visini od jedne trećine osnova, dok u suprotnom, zaposleni ostvaruje pravo na naknadu zarade u visini od jedne četvrtine osnova.

Primena minimalne zarade prilikom isplate naknade zarade na teret sredstava drugih isplatioca

U pojedinim slučajevima kada se isplaćuje naknada zarade na teret drugih isplatioca, propisana je primena minimalne zarade. U nastavku teksta pojasnićemo u kojim slučajevima zaposleni ostvaruje naknadu zarade na teret drugih isplatioca i kada ova naknada zarade ne može biti utvrđena u iznosu koji je niži od iznosa minimalne zarade.

Primena minimalne zarade u slučaju isplate naknade zarade na teret sredstava Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO)

Odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju ("Sl. glasnik RS", br. 25/2019) propisani su slučajevi u kojima zaposleni ostvaruje pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade.

Tako, na primer, članom 74. Zakona o zdravstvenom osiguranju propisano je da osiguraniku koji u momentu nastupanja privremene sprečenosti za rad nema prethodno osiguranje iz člana 50. ovog zakona, pripada pravo na naknadu zarade iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja u visini minimalne zarade utvrđene u skladu sa propisima o radu za mesec za koji se naknada zarade isplaćuje.

To znači da ako se, na primer, u februaru mesecu 2023. godine isplaćuje naknada zarade na teret RFZO zaposlenom koji nema prethodno zdravstveno osiguranje, za decembar mesec 2022. godine, ova naknada će biti utvrđena primenom minimalne neto cene rada koja je važila u decembru 2022. godine - 201,22 dinara po radnom času bez poreza i doprinosa.

Visina naknade zarade zaposlenog koji ima prethodni staž osiguranja a koja se obezbeđuje iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, u skladu sa članom 96. Zakona o zdravstvenom osiguranju, ne može biti niža od minimalne zarade utvrđene u skladu sa propisima o radu za mesec za koji se vrši obračun naknade zarade, niti viša od 65%, odnosno 100% najvišeg osnova za naknadu zarade utvrđenog u skladu sa ovim zakonom.

U situaciji kada naknadu zarade iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja ostvaruje osiguranik čiji poslodavac ne vrši isplatu zarada zaposlenima, a obračunava i uplaćuje doprinos, ovaj osiguranik, u skladu sa članom 97. Zakona o zdravstvenom osiguranju, ostvaruje naknadu zarade u visini minimalne zarade utvrđene za mesec u kojem se vrši isplata naknade zarade, u skladu sa propisima o radu, ali ne duže od tri meseca. Međutim, ako poslodavac naknadno isplati zaradu zaposlenima, ovaj zaposleni ima pravo na preračun naknade zarade iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, pod uslovima propisanim ovim zakonom.

Primena minimalne zarade u slučaju isplate naknade zarade za vreme porodiljskog odsustva

Odredbama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom ("Sl. glasnik RS", br. 113/2017, 50/2018, 46/2021 - odluka US, 51/2021 - odluka US, 53/2021 - odluka US, 66/2021 i 130/2021) uređeno je, između ostalog, i pravo na naknadu zarade zaposlenog za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta.

Potrebno je istaći, da je iznos naknade zarade "garantovan" samo za vreme porodiljskog odsustva, a ne i za vreme odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta.

Marija Torlak