O aktuelnim i očekivanim novostima u oblasti radnog prava, kao i o trenutnom stanju na tržištu rada i mogućnostima njegovog poboljšanja

Da li trenutno radite na realizaciji određenog projekta i kako biste pre svega ocenili domaći pravni poredak, kada je u pitanju njegovo prilagođavanje evropskim pravnim standardima?

Trenutno radim sa nekoliko saradnika na izradi ex post i ex ante analize efekata Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Po svemu sudeći, ovaj zakon će se menjati tokom mandata trenutne Vlade. Pored toga radimo kontinuirano na unapređivanju teksta modela alternativnog Zakona o radu, koji je Centar za dostojanstven rad napisao 2020. godine. Najnovija dopunjena verzija je iz novembra 2022. godine ali redovno pratimo razvoj pravnih tekovina Evropske unije, kao i druge međunarodne i uporedne tendencije, sa kojima periodično usaglašavamo tekst modela.

Kada je reč o stanju u pravnom sistemu, može se reći da je ono veoma loše. Veliki broj nekvalitetnih, nekonzistentnih i međusobno protivrečnih pravnih rešenja, ušlo je u pravni sistem u prethodnom periodu. Kada je reč o oblasti radnog i socijalnog prava, ona nije izuzetak. Veći broj normi nego ikada ranije je oglašen neustavnim, a postoji značajan broj zakonskih i podzakonskih odredbi koje nisu usklađene sa osnovnim međunarodnim standardima. U pogledu usaglašavanja sa pravnim tekovinama Evropske unije, može se konstatovati da ne samo što ovaj proces stoji, nego se konstantno donose propisi koji sadrže rešenja koja su direktno suprotna onome čemu bi trebalo da težimo u postupku harmonizacije. Po mom mišljenju je situacija jako loša i potrebno je temeljno preispitivanje ovakvog pristupa, ako i dalje postoji iskrena želja da se proces usaglašavanja nastavi.

Kako biste ocenili stanje i položaj zaposlenih u našoj zemlji? Na koji način vidite odnos zaposlenog i poslodavca?

Ne bih ocenjivao položaj zaposlenih, već položaj radnika u celini. On je svakako težak, ne samo zbog aktuelnih politika koje su svakako naklonjene interesima kapitala i poslodavaca, već i zbog značajnih nedostataka u nadzoru nad sprovođenjem propisa i u sistemu zaštite radnika kojima su ugrožena ili povređena prava. Dovoljno je pogledati nalaze međunarodnih tela, kao što je Komitet za ekonomska, socijalna i kulturna prava, u čijem izveštaju iz 2022. godine i pored standardno neutralnog diplomatskog rečnika može da se vidi izuzetna zabrinutost i prekor zbog kršenja nekih osnovnih prava koja su utemeljena pre više decenija i koja Republika Srbija mora poštovati.

U tom kontekstu treba gledati i na odnos zaposlenog (radnika) i poslodavca. Svakako da postoje poslodavci koji uvažavaju radnike i obezbeđuju im ne samo minimalne već i u pravom smislu dostojanstvene uslove rada. Postoji međutim veći broj poslodavaca koji su nesavesni i koji koriste servilan odnos države prema kapitalu, da svojim radnicima ponude minimum prava, a često i manje od toga. Pored toga, naša država normativno značajno zaostaje za drugim evropskim državama kada je reč o uređenju specifičnih novih načina zloupotrebe određenih formi rada, pa su tako lažna samozaposlenost i platformski rad potpuno van fokusa zakonodavca iako u tim oblastima postoji značajna potreba za promenom normativnog okvira. To dovodi do mutacije klasičnog odnosa subordinacije u odnos radne esksploatacije, uz prebacivanje rizika tereta poslovanja sa poslodavca na radnika. Takvo stanje je naravno neodrživo ali se za sada ne vidi da će se nešto promeniti u kratkom i srednjem roku.

Da li smatrate da su zaposleni dovoljno edukovani o svojim pravima?

Svakako da nisu, moje iskustvo je da oni uglavnom nemaju ni osnovna saznanja o svojim pravima u skladu sa vrstom ugovora koji su zaključili sa poslodavcem. Često se dešava da podrazumevaju da razni ugovori koje su potpisali znače da su u radnom odnosu i da poseduju prava po osnovu rada, što nije slučaj. Takođe, jako je nizak stepen svesti i znanja o mehanizmima zaštite prava, prevencije kršenja prava i sindikalizacije kao načina jačanja položaja zaposlenih. U praksi se mnogo puta desilo da se radnik složi sa nekim nezakonitim statusom, verujući da to neće uticati na vršenje osnovnih prava. Tek kada shvati da ne može da ostvari veći broj prava, ili da ih ne ostvaruje na isti način kao drugi zaposleni, postaje svestan kompleksnosti svog položaja.

Vaša doktorska disertacija bila je na temu zabrane diskriminacije prilikom zapošljavanja, kako biste danas ocenili stanje kada je u pitanju diskriminacija i pri zapošljavanju i u toku rada?

U vreme kada sam počeo ovo istraživanje, nije postojao Zakon o zabrani diskriminacije, dok u javnosti nije postojala svest o tome šta je diskriminacija i zašto se mora raditi na njenom suzbijanju. Deceniju i po kasnije o diskriminaciji se mnogo više zna, a normativni okvir zaštite od diskriminacije je solidno postavljen. Ipak, kao i u drugim oblastima, ovde se javljaju najveći izazovi kada je reč o primeni propisa. Tako je diskriminacija u oblasti rada i dalje tradicionalno najviše zastupljena među prijavljenim slučajevima diskriminacije, a posebno zabrinjava i to što se sudovi i dalje nisu navikli na doslednu primenu standarda koji se vezuju za antidiskriminaciono pravo. Ipak, moram da naglasim da mnoge negativne prakse koje su bile karakteristične pre 15-ak godina, sada nisu prisutne - tako da određeni pomak postoji ali najčešće iritira što se napredak ostvaruje zaista malim koracima.

Svedoci smo da je u Srbiji svakog meseca sve više zaposlenih penzionera, kako Vi gledate na tu činjenicu?

To je direktna posledica niskih primanja i visokih troškova života. Ako se porede prosečna penzija sa prosečnom potrošačkom korpom, videće se da je izuzetno mali broj penzionera koji može sebi da priušti dostojanstven život samo na osnovu penzije. Otuda se sve veći broj njih odlučuje na dodatni rad, koji je u skladu sa njihovim radnim iskustvom, opštim zdravstvenim stanjem, godinama života.

Tokom zimskih i letnjih sezona, a i u mnogim oblastima, svake godine se beleži rast neprijavljenih lica. Na koji način biste stali na put radu „na crno”?

Neprijavljeni rad nije nešto što je karakteristično za Srbiju, praktično je nemoguće iskoreniti ga u potpunosti. Ipak, udeo neprijavljenog rada u Srbiji je veći nego u mnogim zemljama Evrope, što ga čini veoma relevantnim negativnim faktorom na tržištu rada. Osnovna sredstva koja se moraju primeniti u suzbijanju neprijavljenog rada jesu efikasniji sistem nadzora i efikasniji i stroži sistem sankcionisanja nesavesnih poslodavaca. Efikasniji sistem nadzora pre svega podrazumeva više obučenih inspektora rada na terenu. Sam normativni okvir nije tako loš, nekoliko izmena Zakona o radu prethodnih godina išlo je u pravcu olakšavanja percepcije i dokazivanja neprijavljenog rada. Dakle, važno je da inspektori rada pokriju što više subjekata i poseduju ovlašćenja da na licu mesta odrede ko je neprijavljeni radnik. Dalje izmene zakonodavstva u tom smislu su više nego preporučljive. Na primer, postoji rešenje da se radnik koji je zatečen da radi bez prijave od tog dana smatra radnikom u radnom odnosu - poslodavcu će se naložiti kao i do sada zaključenje ugovora o radu sa tim radnikom, ali to nije potrebno da bi se smatralo da radnik već tada ostvaruje sva prava iz radnog odnosa, uključujući i ona koja se tiču otkazivanja ugovora o radu. Takođe, kada je reč o sankcionisanju potrebno je da prekršajni sudovi rade daleko efikasnije, sa manjim brojem zastara, kao i da inspektori rada podnose objedinjene zahteve za pokretanje prekršajnog postupka gde se za svaki prekršaj može izreći prekršajna sankcija. Sadašnja situacija gde se za veliki broj radnika na crno pokreće jedan prekršajni postupak, zapravo je stimulišuća za poslodavca da drži neprijavljene radnike, jer su uštede mnogo veće od iznosa potencijalne prekršajne kazne. Takođe, prekršajne kazne bi se morale prilagoditi težini prekršaja, broju zatečenih neprijavljenih radnika i trajanju njihovog rada „na crno”. Postoji rešenje prema kojem se prekršajna kazna vezuje za minimalnu zaradu i izriče u visini minimalne zarade koja je u tom trenutku aktuelna. Prema nekim uporednim rešenjima, moguće je izreći kaznu u visini nekoliko stotina minimalnih zarada po jednom neprijavljenom radniku - ovo je daleko bolja destimulacija za poslodavca, nego postojeće rešenje.

U doba pandemije izazvane COVID-19 veliki broj zaposlenih radi od kuće, međutim trenutno važeći Zakon o radu u manjem obimu uređuje rad od kuće, da li smatrate da bi izmena zakona u tom delu doprinela uređenijem radu od kuće?

Naravno, praksa je pokazala da je čitav niz pitanja ostao nerešen, pre svega onih koji se odnose na sredstva za rad, nadzor nad radom, osiguranje radnika, ali i kada je reč o uređenju radnog vremena, radne norme, pravo da se bude isključen iz komunikacije sa poslodavcem… Sve su to rešenja koja su u prethodnim godinama detaljno uređivana u mnogim državama, dok u Srbiji to nije slučaj.

Da li ste pobornik uređenja rada na daljinu, mimo granica naše zemlje, budući da je sve više pitanja o mogućnosti rada za domaćeg poslodavca van teritorije naše zemlje, što je prema odredbama sadašnjeg zakona nemoguće?

Iako su predviđene izmene zakonodavstva o zapošljavanju stranaca (u toku je javna rasprava o više povezanih zakona) ova mogućnost i dalje nije predviđena. U Srbiji međutim nije uređen ni radnopravni položaj radnika koji iz Srbije rade za strane poslodavce, što je čini se još urgentnije. Poreskopravna rešenja koja su počela da se primenjuju od 1. januara jesu korak napred ali u radnopravnom smislu ona ne mogu zadovoljiti. U takvoj atmosferi mislim da nije realno očekivati da se nešto drastičnije promeni kada je reč o rešavanju ovih pitanja. Ali svakako mislim da bi bilo korisno omogućiti poslodavcima rad na daljinu sa stranim radnicima, koji se nalaze u inostranstvu. Potreba za radnicima je očigledna, a zaštita domaćih radnika kroz takozvani „test tržišta rada” koji se sprovodi prilikom radnog angažovanja stranaca u Srbiji, mogao bi da se sprovodi i u ovim slučajevima, bez puno administracije i relativno brzo. Tako da mislim da ne postoje neke velike prepreke za ovim, tim pre što se poslodavci već odlučuju na takve korake iako nemaju zakonski osnov u radnom pravu - što znači da naše zakonodavstvo opet mora da prati praksu, umesto da bude obrnuto.

Željno iščekujemo novi zakon o radu, prema Vašem mišljenju, koje novine bi bile od krucijalnog značaja u oblasti radnih odnosa?

Osnovne izmene koje se očekuju odnose se na usklađivanje sa osnovnim standardima o režimima rada, konkretno na korenite izmene rada van radnog odnosa. Samo ove izmene doneće jako mnogo promena na bolje kada je reč o statusu radnika u Srbiji. Pored toga, svakako se moraju pratiti izmene koje se odnose na odnos porodičnih i profesionalnih obaveza, platformske radnike, kao i planirane promene u pravilima koja se tiču transparentnosti zarada. Direktiva koja se odnosi na minimalnu zaradu takođe može doneti značajne promene u praksi.