O advokaturi u Srbiji
Sead Spahović za PRAVNIK U PRAVOSUĐU
Paragraf intervju - MART 2019
- Već neko vreme traju najave Vlade Republike Srbije o izmenama krivičnog zakonodavstva u pogledu kaznene politike. Navedenim izmenama bi se pooštrile kazne za najteža krivična dela i uvela kazna doživotnog zatvora gde osuđeni ne bi imao pravo na uslovni otpust. Advokatska komora Srbije saopštila je svoje predloge koji se tiču najavljenih promena Krivičnog zakonika, ocenjujući da su temeljne izmene našeg krivičnog zakonodavstva potrebne i poželjne i da advokatura u tome želi da učestvuje. Kako Vi kao advokat sa dugogodišnjim iskustvomtome želi da učestvuje. Kako Vi kao advokat sa dugogodišnjim iskustvomu krivičnoj materiji gledate na ove predloge i da li smatrate da će ti predlozi pomoći pravosuđu u Srbiji?
Čini mi se da izmene Krivičnog zakonika neće pomoći pravosuđu u Srbiji. Ne slažem se sa tim da su temeljne izmene u krivičnom zakonodavstvu potrebne. Još 2006. godine napravljena je temeljna reforma krivičnog zakonodavstva, po mom mišljenju, bez ikakve potrebe. Te promene nam nisu donele nikakvo dobro. Krivičnu materiju ne treba često menjati, jer to unosi zabunu. Uvođenje doživotnog zatvora bez prava na uslovni otpust nema nikakvog smisla. Sve ovo se radi ishitreno i bez konsultacija sa stručnjacima, penolozima, psiholozima i sociolozima.
Barata se neoprezno pojmom kaznene politike, koji je pojam fluidan i potiče iz vremena kad su komiteti utvrđivali i politiku krivičnog gonjenja i kaznenu politiku i kadrovsku politiku. Ovde se pojam kaznene politike javlja kao sinonim za sudsku praksu. Ne vidim da sudovi blago kažnjavaju najteža krivična dela. Izriču se kazne od 40 godina u svim ovim slučajevima kojima se jav no motiviše inicijativa za uvođenje doživotne robije.
- Pokušavajući da ubrza sudske postupke i tako omogući građanima brži pristup pravdi, resorno ministarstvo je, nakon usvajanja Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i izmeštanja sudske materije u nadležnost javnih beležnika i javnih izvršitelja, predložilo i da se uvede rok od godinu dana za rešavanje predmeta u krivičnim stvarima. Da li smatrate da je taj rok realan i da li postoji neki način da se postupci ubrzaju a da se s druge strane ne izgubi na kvalitetu samog postupka i pravičnom rešavanju spora?
Naravno da rok od godinu dana nije realan. Čini mi se da bi ovde većina rado podržala uvođenje prekih sudova, jer oni brže sude. Verujem da većina ne bi smela da odlučuje o stručnim pitanjima, kao što verujem da je u većini slučajeva manjina u pravu.
Što se tiče načina da se postupci ubrzaju, čini mi se da bi reforma krivičnog pravosuđa trebalo da krene od reforme tužilaštva. Tužilaštvo je prenatrpano zbog ishitrenog i nepripremljenog uvođenja važećeg Zakonika o krivičnom postupku, odnosno Ministarstvo pravde nije bilo obezbedilo ni tehničke ni ljudske resurse da bi Zakonik o krivičnom postupku funkcionisao. Akcenat je stavljen na kadrovsku politiku i iz tog razloga su tužioci dobili na stotine a neki i po nekoliko hiljada predmeta. Sve istrage iz sudova vraćene su u tužilaštvo, koja nemaju tehničke uslove za rad. Zamenici postupaju jednom nedeljno u istragama i uglavnom nemaju kancelarije.
S druge strane, apelaciona tužilaštva su po mom mišljenju suvišan organ, u kome sede kompetentni ljudi koji bi mogli da vode istrage. Apelacione tužioce bi trebalo vratiti u prvi stepen. Bolje je da zamenici tužioca koji u prvom stepenu rade predmete, postupaju i u drugom stepenu pred Apelacionim sudom, iz tog razloga što oni bolje znaju predmet, koji su stvarali od početka.
Takođe, postupak bi bio znatno ubrzan kada bi se eliminisala jedna od dve tužilačke istrage - pretkrivični postupak i tužilačka istraga. Od navedene dve faze treba napraviti jednu i okrivljenog u najkraćem roku voditi na pretres. Ovde se ljudi hapse, a tek nakon toga se vodi istraga. Mislim da to nije normalno, izuzev ako se radi o situacionim delima ili ubistvima. Moguće je izbeći ponovna suđenja, a time i odugovlačenja, na taj način što bi se zakonom uveo princip da jedna krivična stvar mora biti presuđena bez ukidanja. To znači da bi drugostepeni sud morao da odluči meritorno u svakom pojedinom slučaju. Ili da potvrdi, ili da preinači postojeću presudu. Iz iskustva znam da ponovljena suđenja nemaju ni značaj ni težinu i predstavljaju samo formalno “provlačenje” predmeta kroz proceduru. Ova faza postupka ne doprinosi kvalitetu presude i zato bi je trebalo eliminisati. Time bi, u proseku, smanjili dužinu postupka za najmanje godinu i po dana.
- Amandmani koje je Ministarstvo pravde podnelo na Ustav RS su evo prošli i izveštaje Venecijanske komisije i mišljenja stručnih udruženja i javnosti. Nakon svega do sad rečenog i dalje ne postoji saglasnost oko pomenutih amandmana. Mislite li da će novim amandmanima biti zagarantovana nezavisnost pravosuđa, što je jedan od osnovnih stubova demokratskog društva?
Amandmani Ministarstva pravde na Ustav RS nisu u funkciji povećanja nezavisnosti pravosuđa, već naprotiv. Predstojeća reforma pravosuđa biće primer sukoba između zakona i prava. Pokazaće se da je moguće primenom propisa sprečiti vladavinu prava, naročito ako su ti propisi administrativne mere kamuflirane u formu zakona, ili još gore, Ustava.
- U najnovijem izveštaju Freedom House o globalnom stanju ljudskih prava i sloboda, Srbija je stavljena na listu delimično slobodnih zemalja. Kako Vi kao pripadnik struke koja je tu, između ostalog, da štiti ljudska prava i slobode od samovolje gledate na ovaj izveštaj? Da li postoji neki način da advokati kao struka doprinesu poboljšanju i boljoj zaštiti građana i njihovih prava?
Srbija jeste delimično slobodna zemlja. Taj izveštaj je realan. Mislim da advokati ne mogu da doprinesu poboljšanju nivoa ljudskih prava, jer je pitanje ljudskih prava pitanje tradicije i kulture jednog naroda. To je osnovno pitanje demokratije. Ovde se još uvek ljudska prava posmatraju kao američka propaganda. Što se tiče zaštite građana, u ovoj zemlji građani su manjina. Mi nemamo tradiciju poštovanja ljudskih prava. Umesto toga mi imamo tradiciju poštovanja svake vlasti. Sprovedite anketu, pa ćete videti da većina pravnika ne zna da kaže šta su ljudska prava, niti razlikuju vladavinu prava od pojma zakonitosti. Građani jednostavno nisu svesni da je vladavina prava u njihovom interesu i da tamo gde postoji, postoji radi njih.
- Ušli smo u 2019. godinu. Ukoliko se osvrnemo na prethodni period obeležen štrajkovima, unutrašnjim sukobima, a na žalost i ubistvima kolega, kako posle svega vidite advokaturu u Srbiji u budućnosti i koji su neki od najčešćih problema sa kojima se advokati suočavaju u svakodnevnom radu?
Zajedničko ovim profesijama je to što se u pojmu novinara, advokata ili sudije sadrži atribut nezavisnosti. Meni se čini da advokatima najviše smeta to što svaka promena vlasti ima direktan upliv na advokaturu iako bi ona trebalo da bude nezavisna. Međutim, za ovo nije kriva izvršna vlast, već mentalitet onih koji ne traže pravnu pomoć, nego traže vezu. Zato sam rekao da ovde većina nisu građani. Sloboda medija je preduslov za nezavisnost pravosuđa. Slobodni i nezavisni mediji utiču na slobodu pravosuđa po principu spojenih sudova. Sloboda medija je mnogo veća garancija nezavisnosti pravosuđa nego ustavne garancije koje de facto ne funkcionišu.
- Ponekad se može steći utisak u javnosti da građani nemaju baš pozitivan stav prema advokatima kao struci. Znate li možda zašto je to tako i postoji li način da se promeni takav stav javnosti?
Advokatura je u demokratskom svetu najcenjenija profesija. Od 45 američkih predsednika, 26 su bili advokati. Međutim, kod nas, tradicionalno, još od 1945. godine, postoji jedno udbaško podozrenje prema slobodnoj profesiji. Ovde se cene vojska, crkva, sudije i, uopšte, uzev oni koji imaju neku vlast, ili ako ništa, barem uniformu. Ono što doprinosi tom negativnom stavu je i okolnost da su advokatske usluge relativno skupe. Ovde narod više voli da časti ili da daje mito nego da plaća advokata.
- Da li ste aktivno uključeni u rad strukovnih udruženja kao što su Advokatska komora Srbije ili Advokatska komora Beograda i da li smatrate da bi ta udruženja morala više da ukazuju na nepravilnosti i nezakonitosti u radu državnih organa te da na taj način budu nosioci pozitivnih promena u društvu?
Nisam previše angažovan u advokatskoj komori i ne smatram da bi komora trebalo da ukazuje na nepravilnosti i nezakonitosti u radu državnih organa. Pozitivne promene u društvu ne mogu da donesu advokatske komore, naročito ne ako su pod kontrolom vlasti, a to je kod nas tradicija.
- Budući da se naša kompanija bavi izradom elektronskih pravnih baza uobičajeno je da naše sagovornike pitamo da li koriste inače ovakve elektronske baze i da li ih smatraju korisnom alatkom u svakodnevnom radu?
Koristim svaki dan. Bez elektronskih pravnih baza rad više nije moguć.