Pitanje slobode izražavanja sudija i granice te slobode

Redakcija časopisa "Pravo privredi i pravosuđu" razgovara sa sudijom Snežanom Bjelogrlić, predsednicom Društva sudija Srbije i članicom Visokog saveta sudstva na temu nezavisnosti i nepristrasnosti sudija prilikom odlučivanja.

Kao prvo čestitamo Vam na uspešno organizovanoj konferenciji na temu ograničavanje prava i sloboda sudija. Po rečima organizatora, ova konferencija je upriličena kako bi se odgovorilo na dilemu postoji li zapravo ograničenje prava i sloboda sudija, naročito slobode izražavanja, komentarisanja, javnih nastupa, koja su rezultat specifičnog društvenog položaja sudija. Da li je ova konferencija uspela da dâ odgovore na ta pitanja i koji su bili zaključci konferencije?

Zahvaljujem na čestitkama i na vašem interesovanju. Ono što je nas podstaklo da organizujemo debatu na ovu temu jesu nedavne izmene pravnog okvira u pravosuđu, ali i protekli politički izbori i određene društvene aktivnosti i ponašanje pojedinih sudija s tim u vezi. Nedavnim izmenama Ustava i Zakona o sudijama tzv. funkcionalni imunitet je proširen tako da sudija sada ne može biti pozvan na odgovornost, ne samo za mišljenje i glasanje prilikom donošenja sudske odluke, već ni u slučaju davanja mišljenja u vezi sa vršenjem sudijske funkcije. To je veoma značajna novina jer otklanja određene dileme. Pitanje slobode izražavanja sudija i njenih granica je vrlo osetljivo pitanje. Sa jedne strane sudije, kao i ostali građani, uživaju sva prava i slobode garantovane Ustavom. Sa druge strane, s obzirom da im je povereno da donose odluke koje se tiču života svakog građanina i da građani moraju imati poverenja u sudske odluke i poštovati ih, sudije, u obavljanju svoje funkcije, ali i u privatnom životu, moraju trpeti izvesna ograničenja, odnosno moraju se uzdržavati kada javno izražavaju svoje stavove ili, recimo, koriste različite aspekte biračkog prava. Postavila su se brojna pitanja - da li sudije mogu da daju izjave u vezi sa predmetima u kojima postupaju ili bi mogli da postupaju, u kom obimu mogu koristiti aktivno i pasivno biračko pravo, da li je prihvatljivo da učestvuju u aktivnostima poput protestnog okupljanja i da potpisuju peticije, šta znači političko delovanje (koje je kod nas sudijama zabranjeno), kada je poželjno da javno istupaju i brojna druga pitanja. Iskristalisao se stav da sudije prilikom korišćenja tih svojih građanskih prava - prava na slobodu izražavanja, okupljanja, izbornih i drugih prava, moraju da procene kakve bi posledice moglo da ostavi njihovo ponašanje na dostojanstvo važne državne funkcije koju obavljaju, s jedne strane, kao i na njihovu nepristrasnost i utisak javnosti o njihovoj (ne)pristrasnosti, koja je osnov pravičnog suđenja. Neka pitanja, kao što je pitanje učešća u političkom životu, zavise od društva do društva. U pojedinim zemljama, kao što su Francuska i Nemačka recimo, sudije mogu biti članovi političkih stranaka, a u Holandiji mogu biti i članovi parlamenta (iako već nekoliko decenija ne koriste tu mogućnost), što kod nas nije slučaj. Javno istupanje sudije kod nas je dozvoljeno, ali treba da bude ograničeno na pitanja pravosudne politike, jer bi komentari o širim pitanjima bili viđeni kao politički i stoga neminovno pristrasni.

Na konferenciji ste istakli da sudije ne samo da moraju biti stručne, nego i nezavisne i nepristrasne i ne samo da moraju biti nezavisne i nepristrasne prilikom odlučivanja, one moraju i da ostavljaju takav utisak u javnosti, odnosno da svakom razumnom posmatraču tako deluje. Nedavno je grupa profesora pravnih fakulteta uputila Otvoreno pismo stručne javnosti Ustavnom sudu u vezi utvrđivanje neustavnosti Zakona o rodnoj ravnopravnosti gde se između ostalog izražava sumnja da Ustavni sud ne postupa nezavisno i da u javnosti ne ostavlja utisak svoje nezavisnosti. Kako Vi kao predsednica jednog strukovnog udruženja gledate na ove optužbe upućene najvišoj sudskoj instanci koja je tu da štiti Ustav i prava i slobode građana?

Pre svega da kažem da Ustavni sud nije najviša sudska instanca, već Vrhovni sud. Ustavni sud, za razliku od sudova opšte i posebne nadležnosti, ne vrši sudsku vlast. To je specifičan državni organ, samostalan i nezavisan, koji vrši kontrolu organa državne vlasti i time štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode, ukoliko su povređena ili uskraćena, pod uslovom da su iscrpljena ili da ne postoje druga pravna sredstva. Sudije tog suda, kojih ima 15, ne bira Visoki savet sudstva u skladu sa uslovima propisanim Zakonom o sudijama, već se biraju i imenuju među istaknutim pravnicima, od strane Narodne skupštine, Predsednika Republike i Vrhovnog suda, svako po pet sudija. Upravo zbog načina njihovog izbora kaže se da je Ustavnom sudu „jedno oko pravno, a drugo političko”. Međutim, imajući u vidu njegovu nadležnost i sudije tog suda moraju biti stručne, nezavisne i nepristrasne, a Ustavni sud, koji odlučuje većinom od ukupnog broja sudija i čije odluke su konačne, izvršne i opšteobavezujuće, ne bi smeo da dozvoli da građani, iz bilo kog razloga, pa i momenta u kome se odlučuje o određenom pitanju, posumnjaju u njegovu nezavisnost i nepristrasnost, odnosno da pomisle da odluke donosi pod nečijim uticajem ili pritiskom.

Rad na novom Zakonu o Pravosudnoj akademiji izazvao je dosta polemike u stručnoj javnosti, najviše kod odredbi oko izbora sudija i tzv. jedne tačke ulaska u pravosuđe. Budući da je Društvo sudija Srbije aktivno učestvovalo u radnoj grupi za izradu nacrta, možete li našim čitaocima ukratko objasniti koje su to bile tačke spoticanja i zašto.

Nacrt zakona o Pravosudnoj akademiji koji se nalazi na sajtu Ministarstva pravde i koji je poslat na mišljenje Venecijanskoj komisiji je praktično proizvod Ministarstva pravde i direktora Pravosudne akademije. Radna grupa je u gotovom tekstu koji im je prezentovan na jedinom sastanku radne grupe održanom 4-6. septembra (koji sastanak je predstavnik Društva sudija napustio), malo intervenisala. Nacrt je prvo poslat Venecijanskoj komisiji, a tek onda učinjen dostupnim javnosti, pa i radnoj grupi. Nacrt tog zakona odstupa od naših strateških dokumenata i ima brojne nedostatke, i nomotehničke i suštinske, među kojima su i ti da se Akademiji ne obezbeđuje nezavisan status i delovanje, da je njeno finansijsko delovanje uređeno nejasno i u suprotnosti sa drugim zakonima, usudila bih se da kažem i rasipnički po državni budžet, i da je radnopravni status njenih korisnika potpuno neusklađen sa našim pravnim poretkom.

Ali, ono što je najvažnije za funkcionisanje našeg sudskog sistema, je to što je u suprotnosti sa nedavno usvojenim ustavnim i zakonskim izmenama i što je pretnja nezavisnosti sudstva. Uvode se novi termini, poput „prethodna obuka”, koji ne postoje u našem pravnom sistemu. Obuka u Pravosudnoj akademiji, koje god vrste, bi postala, praktično, najvažniji i jedini uslov za ulazak u sudstvo. Jer, bez obzira što bi neki kandidat ispunjavao sve uslove predviđene sadašnjim Zakonom o sudijama, ne bi mogao biti biran za sudiju ukoliko nema uverenje da je završio odgovarajuću obuku u toj instituciji, koja pri tom nema nikakve garancije nezavisnosti. Zbog toga, uz izmene zakona o Pravosudnoj akademiji, paralelno se predlažu i izmene Zakona o sudijama koji se suštinski prilagođava organizacionom zakonu kakav je Zakon o Pravosudnoj akademiji i uvodi novi, dodatni uslov za izbor sudija, završenu obuku na Pravosudnoj akademiji. Na taj način se Visoki savet sudstva lišava ustavne nadležnosti da bira sudije, s obzirom da bi Pravosudna akademija upisivala onoliko polaznika koliki je potreban broj sudija, tako da bi faktički ona vršila izbor pre izbora.

Dakle, mi već imamo jednu tačku ulaska u sudstvo, to je Visoki savet sudstva, koji bira sudije kako iz reda sudijskih pomoćnika i svršenih polaznika Pravosudne akademije, tako i iz reda drugih pravničkih profesija. Sticanje stručnosti, teorijske i praktične, kao i stručno usavršavanje, u skladu sa prethodnim iskustvom, je pravo i dužnost sudije. Obuka u Akademiji je samo jedan od mogućih načina za sticanje stručnosti, kao što je to i mentorska obuka u sudovima i tužilaštvima i nikako ne može biti uslov za izbor. Štaviše, praktična obuka korisnika Akademije, koja čini pretežan deo obuke na Akademiji, se i inače sprovodi u sudovima i tužilaštvima. O tome se izjasnio i Visoki savet sudstva podsećajući da je potrebno da se Zakon o Pravosudnoj akademiji uskladi sa tzv. sistemskim zakonima, u koje spada i Zakon o sudijama, a ne obrnuto i protivi se izmenama Zakona o sudijama. Građani imaju Ustavom garantovano pravo na nezavisnog sudiju, stručnog i od integriteta, dok Pravosudna akademija, kakva je bila u proteklih 14 godina postojanja, a naročito kakva je predviđena Nacrtom zakona, nema kapacitet da im to i obezbedi. A nema ni potrebe, jer smo to pitanje rešili nedavnim izmenama Ustava (2022) i pravosudnih zakona (2023). Važno je samo da Pravosudna akademija, u saradnji sa sudskim i tužilačkim savetom, pravovremeno i precizno organizuje da dobro obučene sudije i javni tužioci (mentori) sprovode uniformne programe praktične početne obuke u sudovima i javnom tužilaštvu, da Akademija organizuje i sprovodi teorijsku početnu obuku i da se mnogo, mnogo više, posveti tome da organizuje kvalitetnu stalnu obuku sudija i javnih tužilaca, ali i obuku pravosudnih pomoćnika i ostalog pravosudnog osoblja koja je dosad bila skoro nepostojeća.

U toku su javne rasprave u vezi dosta obimnih izmena Zakonika o krivičnom postupku i Krivičnog zakonika. AKS je istakla da su najviše nesuglasica izazvale odredbe o nezakonitim dokazima iz člana 16. stav 1, kao i mogućnost potpuno otvorene intervencije suda u dokazni postupak uz uvođenje načela materijalne istine u glavnom pretresu. S druge strane čuju se i kritike stručne javnosti da pooštravanje kaznene politike ne dovodi do smanjenja stope kriminaliteta. Kako su sudije reagovale na predložene izmene krivičnog zakonodavstva i koji je stav DSS po tom pitanju?

Zakonske intervencije su veoma obimne. Krivičnopravna sekcija Društva sudija upravo ih analizira, tako da će Društvo sudija uskoro objaviti svoj zvaničan stav o njima. Čini se da Nacrt Zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku predviđa bolja rešenja u odnosu na aktuelni zakon iz 2011. godine, baš zbog delimičnog vraćanja načela materijalne istine u krivični postupak, zatim zbog veće uloge suda u postupku, čime se odstupa od striktno adversijalnog postupka, proširuju se prava oštećenih, osumnjičenih, uhapšenih, pravo na odbranu, uvodi se obaveza da priznanje okrivljenog mora biti potkrepljeno i drugim dokazima, ukida se uznemirenje javnosti kao razlog za određivanje pritvora i nude predlozi rešenja za brojna druga pitanja koja su do sada bila sporna u praksi ili su otežavala sprovođenje postupka. Ono što izaziva zabrinutost je to da, iako se određenim rešenjima iz Zakona o krivičnom postupku sudu vraćaju neke od nadležnosti, a pritvorenicima uspostavlja pravo da budu sprovođeni u sud radi prisustva pretresima, to sve zahteva dodatne ljudske i finansijske resurse, dok je u obrazloženju konstatovano da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna sredstva u budžetu Republike Srbije. Postoji bojazan da će to stvarati probleme u funkcionisanju sudova, ukoliko se ne obezbede adekvatna novčana sredstva. Da, u pravu ste, izmenama Krivičnog zakonika pooštrava se kaznena politika za pojedina krivična dela, ali to ne znači da će nužno da se smanji stopa kriminaliteta, jer je to sistemski problem.

Koje projekte i aktivnosti je Društvo sudija planiralo za naredni period?

U narednoj godini sprovodimo projekat „Razvoj inicijativa za promociju pravosuđa” u okviru koga realizujemo aktivnosti usmerene na studente i učenike srednjih škola kako bismo promovisali sudijski poziv i rad u sudstvu. Naime, prepoznali smo da sudstvo već sad ne privlači potrebne mlade kadrove. Uz to, u narednih nekoliko godina penzionisaće se više stotina sudija, njih preko 30%, a do kraja decenije skoro 60% sudija otići će u penziju. Sudstvo nije atraktivno jer su plate sudija na evropskom začelju, penzije od takvih plata manje za preko 40%, sudijski pomoćnici i drugo sudsko osoblje slabo plaćeni, ako uopšte i jesu, jer se ustalio tzv. dobrovoljni rad i rad na određeno vreme koje može trajati, ne mesecima, već godinama. Sve to mladim ljudima ne omogućava da reše osnovne životne probleme u trenutku kada bi trebalo da se osamostale i grade porodični život. S tim u vezi nastavljamo i aktivnosti usmerene na adekvatno rešavanje materijalnog položaja sudija i zaposlenih, kao i regulisanje njihovog radnopravnog statusa. Takođe, nastavljamo učešće u projektu „Pravda za sve” (koji se ranije zvao „Otvorena vrata pravosuđa”), u vidu pisanja blogova i vodiča, kako bismo pravdu i na taj način približili građanima. Pošto je Društvo sudija u članstvu Međunarodnog udruženja sudija, u kom član može biti samo jedno sudijsko udruženje iz jedne države, i njegovog kontinentalnog ogranka Evropskog udruženja sudija, kao i MEDELa (Evropskog udruženja sudija i tužilaca za demokratiju i slobode) planiramo da i dalje učestvujemo u radu ovih međunarodnih udruženja sudija, koji je neprocenjivo obogatio vidike i ekspertizu Društva sudija. A očigledno je i da ćemo se i narednih meseci baviti izmenama Zakona o Pravosudnoj akademiji, u cilju očuvanja nezavisnosti sudstva, ali i unapređenja obuke u sudstvu i same institucije koja tu obuku sprovodi.

Za kraj, da li možete da date neki savet mladim pravnicima koji su na početku svoje sudijske karijere kako da steknu i sačuvaju nepristrasnost i nezavisnost u odlučivanju?

Na prvom mestu treba uvek biti svestan da je održavanje i odbrana nezavisnosti i nepristrasnosti ustavna obaveza, a ne pravo sudije, jer je ustavno pravo građana da imaju nezavisnog i nepristrasnog sudiju. Takođe bih podsetila kolege da su garancije sudijske nezavisnosti stalnost sudijske funkcije, nepremestivost, imunitet, adekvatan materijalni položaj, uređen sistem vrednovanja rada sudija i sistem disciplinske odgovornosti, te da sudija nije dužan nikome, pa ni kolegama i predsedniku suda, da objašnjava razloge za donošenje sudske odluke, osim u njenom obrazloženju. Društvo sudija je dosadašnjim aktivnostima dalo veliki doprinos u očuvanju i unapređenju garancija sudijske nezavisnosti. Ali, uvek ima prostora za njihovo unapređenje, posebno kada je materijalni položaj sudija u pitanju. Očuvanje sudijske nezavisnosti i nepristrasnosti može da deluje kao parola, kao nešto što je već hiljadu puta ispričano, što se podrazumeva. Ali, kada se sudija nađe oči u oči sa izazovom, a to se u stvari dešava skoro svakodnevno, onda to deluje sasvim drugačije i prave odluke i ponašanja deluje da su najteže izvodivi. Iskreno se nadam da će mlade kolege umeti da cene i čuvaju dostignuti stepen nezavisnosti, jer ništa nije zauvek dato, ali i da ga unapređuju. Isto tako treba da znaju da „đavo nikada ne spava”, da su u našem poslu iskušenja velika, te da smo mi veliki onoliko koliko uspemo da im se odupremo. Stručnosti i integritet su neodvojive vrednosti sudijske funkcije.