O poslovnom ambijentu, digitalizaciji i mogućim pravcima razvoja domaće privrede

Poštovani profesore, želimo Vam srećne praznike i uspešnu novu godinu. Da li ste već počeli sa obavljanjem redovnih obaveza i na čemu trenutno radite pored svojih redovnih obaveza na fakultetu?

Zahvaljujem za lepe želje! Godine saradnje sa kompanijom Paragraf su me uverile da svi koji rade u njoj i za nju imaju dobre ideje i želju da se uradi nešto dobro i vredno, i ja povodom početka nove godine želim samo da se to i ostvari.

U nekim poslovima redovne obaveze nikada ne prestaju, a u današnje vreme su zahvaljujući tehnici i uvek sa nama i mogu se čuti kako zovu na ispunjenje. No, obaveze ne moraju uvek biti i tereti, kao što ni praznici ne moraju uvek biti prijatni. I statistički, više vremena provedemo sa obavezama i više smo familijarni sa njima.

Osim redovnih obaveza, neki unutrašnji podsticaji stvaraju i one koje su još bliže zadovoljstvu, samo je pitanje koliko vremena može da im se dodeli. U odnosu na željeno, moja statistika je da jedva uspevam da realizujem jednu trećinu ideja koje imam. One koje dožive prihvatljivu realizaciju će biti predstavljene javnosti. One druge, neće.

Da li je u toku pisanje nekog značajnijeg izdanja, ili eventualno izmena postojećih?

Trenutno je period koji ne obiluje pisanjima koja zaslužuje veliku pažnju. Nešto između koncepcija i izvršavanja svakodnevnih obaveza.

Da li ste član radnih grupa za izradu propisa, da li znate šta možemo očekivati u novoj godini kada je reč o izmenama propisa ili donošenju novih?

Trenutno nisam pozvan da učestvujem u izradi novih propisa. Moj utisak je da je Vlada Republike Srbije u fazi procena i razmišljanja o potrebi promena zakona. Ima brojnih personalnih promena po resorima u ministarstvima, a to znači da će mnogima biti potrebno neko vreme da procene šta bi trebalo raditi, odnosno menjati. U oblastima kojima se bavim i kada je reč o zakonima u čijoj sam izradi učestvovao u nekom momentu (npr. Zakon o privrednim društvima, Zakon o stanovanju i održavanju zgrada, Zakon o javnoj svojini i dr.) ne očekujem velike, koncepcijske promene u ovoj godini. Manje korekcije su uvek moguće, ali za takve korekcije se obično angažuju unutrašnji resursi u ministarstvima, bez pozivanja stručnjaka iz spoljnih struktura. Kako nisam član nijedne političke stranke i ja o namerama za promenu propisa čujem kada te informacije dođu do javnosti ili neko iz vlasti proceni da bih mogao da učestvujem.

Da li, po Vašem mišljenju, u Republici Srbiji postoji adekvatan zakonski okvir za razvoj privatnog sektora ili je potrebno značajno unapređenje (i u kom delu, ako jeste)?

Moj utisak je da se odnos privatnog sektora i države ne razume onako kako to odgovara prirodi tog odnosa. Privatni sektor je po svojoj prirodi takav da on generiše energiju. Iz njega dolazi podstrek i on je motor koji vuče i gura društveni napredak. Ali, nedostatak mu je to što nije dobro ako se on samoreguliše. Liberalne koncepcije privrede su istorijski pokazale svoju neuspešnost, kao i socijalistički koncepti sa državnim upravljanjem privredom. Najbolji odnos između privatnog sektora i države jeste odnos u kome privatni sektor nosi poslove, a država obezbeđuje kontrolnu i regulatornu ulogu. Neobuzdan privatni sektor se pretvara u trku za profitom koji postaje najviša vrednost i cilj svih ciljeva, a generiše i ekonomske krize. Državna kontrola privrede kakvu smo videli u socijalističkim državama je ugušila pokretačku ulogu privrede i duh napretka generalno. Dobra ilustracija je Zapadna Nemačka i Istočna Nemačka u momentu ujedinjenja. Zapadni Nemci su morali dobro da se potrude da vrate svojstva nemačkog duha u istočnom delu zemlje.

Onda kada država ograničava privatni sektor, ona mora imati jasan stav koje društvene vrednosti štiti tim ograničenjima, kao i da pokaže da će mere postići upravo efekte koji se žele. Sa druge strane, građani moraju imati mogućnost da dobiju informacije od države o tome šta ona radi i da izraze svoj stav koji će uticati na mere države. Razume se, to se ne odnosi na ono što je u nekom režimu tajne (vojna, državna,…).

Istorijat odnosa države i privatnog sektora kod nas nije neka „svetla priča”. Nakon Drugog svetskog rata država je nastojala da sputa, ograniči i marginalizuje privatni sektor, što joj se vratilo u liku propale privrede.

Ono što meni nije razumljivo je stav da nešto mora prvo biti dovedeno do propadanja da bi se dala šansa privatnoj inicijativi. Sve naše velike kompanije tipa Zastave iz Kragujevca, RTB-a iz Bora, i sve druge veće i srednje kompanije su privatizovane kada su dovedene do stečaja ili zaista ušle u stečaj, a neke su i ugašene, a da nisu bile interesantne ni za privatizaciju. Stambeni fond je ponuđen za otkup nosiocima stanarskog prava onda kada je već bio ruiniran i kada država više nije mogla da podnese teret održavanja. Koliko borbe i vremena je trebalo da se dozvoli da privatne apoteke izdaju lekove koji se dobijaju na recept, i kada se to dogodilo? Onda kada je veliki broj državnih apoteka pogašen ili doveden u stanje da jedva opstaje.

Moj utisak je da smo se adaptirali na loše i onda se ono i ne primećuje. Verujem da privatni sektor ima priliku da popravi ono što nije dobro, pre svega u delatnostima koje koristi veliki broj ljudi, kao što je npr. zdravstvo, mislim na državni sektor. On mi se prvi nameće u mišljenju zbog značaja delatnosti i zbog loše organizacije. Naš državni zdravstveni sistem je postavljen tako da korisniku bude teško, da izgubi mnogo vremena i doživi puno neprijatnosti, kao da se želi da ga pacijenti što manje koriste.

Naša država navodno želi da uđe u Evropsku uniju. Ali, to znači da će i građani Srbije onda imati neka prava koja sada nemaju u sopstvenoj državi. Građanin Evropske unije ima pravo da dobije zdravstvenu uslugu na teret svog zdravstvenog osiguranja u bilo kojoj državi Unije, kod bilo koje zdravstvene ustanove, po njegovom izboru, čak i kada takvu uslugu može da dobije u svojoj državi (npr. u zdravstvenoj ustanovi u svom mestu), a organizacija zdravstvenog osiguranja je dužna da to plati. Ako neće, građanin može dobiti zaštitu pred Sudom pravde EU (videti slučaj Kohll, predmet C-158/96 SPEU, Zbirka sudskih odluka za 1998, I-1931). Ovde ne govorimo o ceni usluge. Ako je usluga u inostranstvu skuplja, razlika može da padne na teret pacijenta, ali za onaj iznos koji fond zdravstvenog osiguranja treba da plati za tu uslugu, on mora da plati ustanovi po izboru pacijenta, u bilo kojoj državi EU. Kada se to uporedi sa našim sistemom gde korisnik ne može da dobije zdravstvenu uslugu ni u drugoj zdravstvenoj ustanovi u istom gradu ako ona koja mu je dodeljena pruža tu uslugu lečenja, onda naš sistem ne može da bude ocenjen pozitivnom ocenom, a država bi morala da računa sa proširenjem sloboda i prava naših građana sa eventualnim ulaskom Srbije u EU.

Na primeru samih usluga, često nije potrebno imati mnogo novca za poboljšanje usluge, već samo bolju organizaciju. Ako, npr. u Nemačkoj lekar koji ceni da mu je potrebna analiza krvi pacijenta, on sâm odmah uzima uzorak krvi pacijentu i prosleđuje ga na analizu laboratoriji iz koje stižu rezultati za pola sata (za šta imamo i mi kapacitete) ili za 10 minuta ako označi da je hitno. Zatim nastavlja pregled odmah (ne zakazuje ga za neki drugi dan) i određuje terapiju. Dakle, ne upućuje pacijenta na zakazivanje u laboratoriji (nekog drugog dana), on ne čeka u još nekim redovima, ne zakazuje novi pregled kod tog istog lekara i ne dolazi još jednom, itd. Za pregled sa analizama koji će pacijent završiti u Nemačkoj za 1-2 sata, u Srbiji će mu biti potrebno oko nedelju dana.

Zakon o privrednim društvima je već skoro dvanaest godina u primeni (što je posmatrano sa drugim propisima iz istog perioda zapravo dugo trajanje) i pretrpeo je brojne izmene tokom svoje primene. Da li je po Vašem mišljenju vreme za novi zakon kojim bi se regulisala ova oblast ili je moguće daljim unapređivanjem postojećeg zakona i dalje razvijati ovu oblast?

Pitanje - da li novi zakon ili izmene i dopune izgleda kao tehničko pitanje, ali kada se napravi analiza, pokazuje se i u drugom svetlu. O dilemi da li nov zakon ili izmene i dopune postoje nomotehnička pravila (videti Jedinstvena metodološka pravila za izradu propisa („Sl. glasnik RS”, br. 21/2010)), a princip predviđa da, ako se menja više od polovine članova, onda se donosi novi zakon, a ako se menja manje od tog broja, onda se promene vrše izmenama i dopunama. To je tehničko pravilo, ali je i ono nedovoljno jasno i upotrebljava se i zloupotrebljava. Ono što kao bitno proizlazi iz njega je to da, ako se donosi novi zakon onda to podrazumeva složeniji postupak, dužu javnu raspravu i sl. Već je viđeno da predlagač zakona radije bira opciju izmena i dopuna jer brže i lakše ostvari cilj - promene zakona (primenjuje se jednostavniji postupak donošenja zakona). Čak i kada se dodaje mnogo novih članova - čitava poglavlja sa po više desetina članova, to se kvalifikuje kao dodavanje jednog člana u zakonu jer su svi ti članovi dodati jednim članom zakona o izmenama i dopunama tog zakona. Dobra ilustracija za to je upravo Zakon o privrednim društvima u kome su kroz par poslednjih promena dodavane po desetine novih članova, jednim članom, tako da naizgled nije bilo potrebe donositi novi zakon. Sa druge strane, kada se pogleda sadržina tih promena, veliki broj članova je dodat u cilju harmonizacije sa pravom EU, tako da će te norme početi da važe nekog dana kada (ako) Srbija postane članica EU. A, kako to nije na vidiku za neko skorije vreme i nije bilo neophodno to uraditi urgentno, verovatno je bilo bolje rešenje doneti novi Zakon i iskoristiti priliku za širu i dužu raspravu o njegovim pojedinim rešenjima.

Postojeći Zakon o privrednim društvima je u osnovi dobar zakon utoliko što pravne forme privrednih društava i osnovna pravila o njihovom statusu uređuje na način koji odgovara evropskim tradicijama i postojećim rešenjima u evropskim zemljama. Dve glavne grupe njegovih nedostataka su, prvo to što ne uređuje dovoljno precizno mnoga pitanja, zbog čega izostaje i primena, nastaju dileme u praksi ili se ne sankcionišu zloupotrebe. Drugo, to što je (a nisam uspeo da utvrdim kako je došlo do toga) pisan sa mnogo preuzimanja kategorija anglosaksonskog prava koje nisu primerene državama sa evropskokontinentalnim pravnim sistemima, kakva je naša. Par puta sam bio u radnoj grupi za izradu teksta nacrta izmena i dopuna tog zakona, ali nisam naišao na podršku da se izvrše i takve korekcije.

Kako ocenjujete prelazak na digitalno poslovanje, u pogledu elektronskih faktura, elektronske registracije privrednih subjekata i sl? Iako nesporno postoji mnogo prednosti u tzv. digitalizaciji, čini se da su navedene novine teške za sprovođenje u praksi kada je reč o manjim subjektima.

Digitalizacija je savremeni oblik pismenosti. Kao i u vreme kada se pojavila potreba opismenjavanja, tako i danas digitalizacija predstavlja teškoću jer treba naučiti nešto novo. Nema sumnje da će ona u budućnosti biti sve češći zahtev i da neka obraćanja i ispunjenja obaveza neće moći da se izvrše drugačije, osim u elektronskom obliku. I u Srbiji je već tako u nekim postupcima (predavanje finansijskih izveštaja, poreskih prijava, zahteva za izdavanje građevinske dozvole, u postupcima radi upisa u katastar nepokretnosti). U nekim državama se i sudovima ne možete više obratiti na drugačiji način, osim u elektronskoj formi.

Digitalizacija, po pravilu, štedi i vreme i novac i bolje obezbeđuje mogućnost kontrole poslovanja. Ona ne uzrokuje skoro nikakve dodatne troškove jer računarsku opremu danas imaju svi privredni subjekti i uz kratku obuku, a za lica sa iskustvom za rad na računarima, čak i bez obuke, moguće je rad sa sistemom elektronskih faktura. Moja preporuka je da i svi drugi državni organi, a naročito sudovi i organi uprave treba da otvore mogućnost elektronskog obraćanja, vođenja predmeta, punog pristupa predmetu za lica koja u njemu imaju status stranke ili učesnika, makar kao opciju uz klasično vođenje predmeta, sve dok se ne pređe na isključivu elektronsku komunikaciju. Isto važi i za registraciju privrednih subjekata. Sve to je, ne samo u skladu sa evropskim standardima, već jednostavno racionalniji način rada.

Koju novinu biste Vi uveli (a koja možda već postoji u uporednom pravu), a za koju smatrate da bi doprinela unapređenju tzv. poslovnog ambijenta, odnosno olakšala poslovanje i time dala podstrek razvoju privrede i preduzetništva?

Verujem da Srbiji nedostaju mnoge reforme i za poslovni i za dobar životni ambijent. Verujem da je reforma zdravstvenog sistema koju sam pomenuo jedna od najurgentnijih, a to jeste u vezi i sa razvojem privrede i preduzetništva. Poslovnom ambijentu ne odgovara ni da poslovan čovek koji vodi svoj biznis, ali ni onaj ko radi po osnovu radnog odnosa ili nekog drugog odnosa, provede nedelju dana u obilaženju komisija, pribavljanju uputa, laboratorija, specijalista itd. za ono što bi moralo da se završi za 1-2 sata. Čitav sistem finansiranja zdravstvenog osiguranja morao bi da funkcioniše drugačije, a i sama organizacija poslova zdravstvenog osoblja. Tu ima toliko mogućnosti za poboljšanja da je zapanjujuće da to uopšte ne dolazi do naših prostora. Evo još jedne ilustracije, ali to su samo primeri, a treba pokupiti čitav sistem iz država koje su to dobro uredile. Naš lekar obično utroši bar trećinu radnog vremena na kucanje izveštaja. Kako obično nisu vični u tome, već često kucaju sa dva prsta, to im dodatno produžava rad na pisanju i stvara neku unutrašnju neprijatnost. Dobar model koji se potvrdio u praksi je diktafon. Isplativije je zaposliti jednog profesionalnog daktilografa (sa malo obuke zbog terminologije) na 5-10 lekara (a možda i za više) i osloboditi im tu trećinu radnog vremena za rad sa pacijentima, umesto plaćati ih kao lekare, iako rade kao daktilografi. Time se povećava broj pacijenata koje jedan lekar može da primi tokom istog radnog vremena, a to bi moglo da znači i povećanje njihovih zarada. Vezano za elektronsko poslovanje, i kod nas su neke opštine otvorile mogućnost elektronskog zakazivanja termina (npr. za pasoš ili ličnu kartu) tako što svako može za sebe, u okviru slobodnih termina da zakaže onaj koji mu odgovara. Nisam čuo da je to uradila ijedna državna zdravstvena ustanova, ali možda samo ja nisam čuo… Nisam poslovima vezan za zdravstvo, ali zbog bolesti nekih rođaka u poslednje vreme moram da gledam golgotu bolesnika u aktuelnom sistemu. Sa druge strane, imam člana porodice koji kao lekar radi u Nemačkoj, pa malo upoređujem...

Osim ovakvih specifičnih oblasti, ono što možemo da prihvatimo kao dobru meru iz EU jesu velika ulaganja u poljoprivredu. Više decenija oko polovine budžeta EU trošeno je za ulaganja u poljoprivredu, a ostatak za sve ostale potrebe funkcionisanja institucija EU. Reč je o subvencijama, dotacijama, regresima, kreditima i drugim oblicima pomoći poljoprivredi. Efekat tih ulaganja jesu manje cene poljoprivrednih proizvoda, što prvenstveno znači manje troškove hrane. Ono što naši ljudi odmah primete kad putuju u zemlje EU je to da su cene hrane skoro iste kao i kod nas, što za tamošnji standard u stvari znači da su niske. To je rezultat politike EU prema građanima - da niske cene hrane znače podizanje standarda i kvaliteta života. I Srbija je poslednjih godina povećala budžetska izdvajanja za poljoprivredu, ali to nije na tom nivou kako se to radi u EU. Ulaganja u poljoprivredu višestruko koriste i industriji koja koristi poljoprivredne proizvode za svoju proizvodnju, a svakako se pozitivno odražava na građane. Već se dogodila, a treba očekivati i da će se i nadalje događati - kriza hrane na svetskom tržištu. Uz odgovarajuću pomoć države, Srbija bi mogla da se pojavi kao značajniji izvoznik hrane, a to daje i bolji platni bilans i bolje zarade.

U tekstu koji je pred čitaocima u narednim stranama ovog broja, a pod nazivom Ograničenje visine zakupnine i druge mere stabilizacije tržišta zakupa stanova u uporednoj praksi i pozitivnom zakonodavstvu Republike Srbije istražujete uporedno pravo, ali i predstavljate postojeća rešenja domaćeg zakonodavstva, kada je reč o mogućim rešenjima aktuelnog problema poskupljenja zakupnine. U tekstu se, između ostalog, zaključuje i da je za propisivanje i sprovođenje adekvatnih mera prvo potrebno utvrditi šta je željeni cilj, odnosno koji problem se rešava. Da li je upravo tu prostor za unapređenje celokupne zakonodavne procedure (ne samo propisa o stanovanju) - istraživanje i precizno identifikovanje ciljeva koji se žele postići donošenjem određenog propisa?

Za donošenje propisa postoji odgovarajuća metodologija koja se ne svodi samo na nomotehniku - formulacije u tekstovima propisa, strukturu propisa i sl. Donošenju propisa mora da prethodi dobra procena stanja, identifikacija problema, razmatranje različitih rešenja, i to i dobrih i loših efekata, ali i dovoljno duga rasprava u javnosti i struci. Primereno vreme za raspravu u državama u kojima se poštuje metodologija donošenja propisa je bar godinu dana, a nekada i par godina. Ne može se očekivati da će za tridesetak dana veliki broj ljudi moći da pročita nacrt nekog zakona, da za to isto vreme dobro razmisli i o rešenjima i efektima i da uz redovne obaveze može da se odvoji i vreme za ocenu rešenja, kritike, drugačije predloge i slično. Ako treba hitno reagovati donošenjem propisa, to je nešto drugo, ali hitne mere se mogu usvojiti, a nakon njih preći na ono što je redovan tok postupka. Osim toga, predlagač propisa mora stvoriti klimu dobronamerne diskusije i pokazati otvorenost za korekcije svog predloga. Predlog propisa se mora zasnivati na poznavanju činjenica u praksi, na argumentovanom obrazloženju rešenja i dejstva mera, i vrednosnom izboru koji opravdava upravo takve mere. Povodom predloga za ograničenje zakupnine koji su se pojavili kod nas, nisam stekao utisak da je opšte utvrđeno šta se tu sve dešava i ko ili šta bi mogao biti identifikovan kao uzrok problema koji treba rešiti normom. Utisak je da postoje samo neke paušalne procene koje ne mogu biti dovoljne za razmišljanje o rešenjima, ali se nezavisno od toga razvila neka diskusija koja najčešće nije ni metodološki korektna, ni logički i vrednosno argumentovana.

U tekstu se navode relevantni propisi različitih zemalja, a kada je reč o ograničenjima koja se odnose na zakupodavce stanova, pre svega. Kada uzmete u obzir podatke do kojih ste došli istraživanjem, da li bi mogli da identifikujete koja mera se pokazala najboljom u praksi tih država? Da li je to tzv. rent control ili rent stabilization ili nešto treće?

Kada gledamo u rešenja drugih država, treba imati u vidu da su se one susrele sa problemima koji nisu isti. Zbog toga se razlikuju i rešenja. Ali, ono što je primetno, je da su se pre donošenja zakona bavile identifikacijom problema i odmeravanjem različitih mera. Na primer, situaciju koju je imala Austrija sa vlasnicima stanova slabe opremljenosti nisu imale države SAD-a, kao ni Kanada. Sledstveno tome, ni mere im nisu iste. Kada je reč o Kanadi, ona očigledno nije prepoznala problem enormnog doseljavanja u velike gradove sa kojim su se susreli Nju Jork ili Los Anđeles. Ali su njene države prepoznale kao problem povećanje zakupnine i nesigurnost zakupaca koji započinju korišćenje stana po jednom režimu zakupnine, ali ih za neko vreme dočeka enormno povećanje koje ih faktički prinuđuje na novo iseljenje. Neke države, kao npr. Italija, koje nisu ni pomenute u tekstu, imale su takve mere ograničenja zakupnine u nekom periodu posle Drugog svetskog rata zbog nestašice stambenog prostora, ali su ih ukinule kada su procenile da više nema nestašice koja bi zahtevala takve mere ograničenja. Nas to upućuje na potrebu da prepoznamo problem i odmerimo mere koje će biti odgovarajuće, a malo je verovatno da možemo „prepisati” rešenja iz Austrije ili država SAD-a. Mi za naše uslove čak ni ne znamo za koliko su kojim kategorijama stanova povećane zakupnine, da li je procenat jednak ili nije jednak i ko tu generiše problem. Osim toga, mi imamo i faktor koji te zemlje nisu imale - naglo povećanje imigracije. Zatim, imamo i povećanje zakupnina i povećanje cena stanova koji se prodaju na tržištu, a o svemu tome imamo samo paušalne ocene informacije, i nismo sigurni ni da li treba uvoditi mere ograničenja, a i ako bi trebalo, ne znamo prema kome - koju društvenu grupu bi eventualno trebalo opteretiti nekim ograničenjima.

Da li bi deo rešenja iz uporednog prava mogao da se implementira u domaće zakonodavstvo, ukoliko bi bili identifikovani slični problemi koji se nastoje rešiti (npr. visoka cena neuslovnih stanova)?

Osim dilema koje sam prethodno pomenuo, imam i neke druge. Nisam siguran da li bi uopšte bilo dobro propisivati mere ograničenja visine zakupnine ili povećanja zakupnine. Kada je reč o povećanju, naši propisi već štite zakupce od povećanja, ako je zakup ugovoren na određeno vreme i određena zakupnina u određenom iznosu, zakupodavac ne može za to vreme da je povećava, što je tradicionalno evropsko rešenje, ali postoji i u nekim kanadskim provincijama. Međutim, za zakup na neodređeno vreme, zakupodavac uvek može da otkaže ugovor, poštujući samo otkazni rok, što može da koristi kao sredstvo da bi izdejstvovao povećanje zakupnine. Na zakupcu je da to ima u vidu i da se obezbedi odgovarajućim ugovaranjem.

Ono što treba imati u vidu je da povećanje zakupnina u našim uslovima ima i neke pozitivne efekte, kao i povećanje cena stanova, koji nisu postojali u državama koje su uvele ograničenja. Iz ugla države odnosno naše zajednice, ovi prihodi imaju isti efekat kao dobri izvozni poslovi. Efekti su isti kao da smo povećali izvoz robe u Rusiju jer imamo dobar priliv deviza poreklom iz Rusije. Za monetarnu stabilnost i platni bilans se to pokazuje kao dobro, te je pitanje da li to onda treba identifikovati kao problem.

Za one druge efekte - ono što pogađa domaće građane moguće su i druge mere koje nisu upravljene na smanjenje zakupnine i gubitak korisnih efekata, već na povećanje pomoći. Za, npr. siromašne studente koji studiraju van mesta prebivališta država može da poveća studentske kredite. Za porodice sa niskim prihodima može predvideti takođe alternativna rešenja koja su poznata u nekim evropskim državama ili neka koja će biti naša originalna. Jedno od tih rešenja, za koje postoji mala verovatnoća da bude prihvaćeno kod nas, jeste da zarada zavisi i od socijalne situacije. U nekim evropskim državama se za iste poslove, isti učinak na poslu itd. isplaćuju različite zarade, zavisno od toga da li zaposleni izdržava nekog (npr. maloletnu decu), da li mu je supružnik zaposlen i sl. (npr. Nemačka). Pa čak ima i rešenja da zarada zavisi i od toga da li se stanuje u gradu u kome su visoke zakupnine, odnosno centralnom delu grada, gde su troškovi stanovanja veći (npr. Švajcarska). Postoji razvijen osećaj društvene solidarnosti, na šta ne bi moglo da se računa kod nas. Ali, bi onda i tu država mogla da razmisli i o alternativnim merama i nekim novim kategorijama u okviru Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom i drugih propisa, sa ciljem da se povećaju prihodi lica kojima je to potrebno, a ne da se smanjuju zakupnine. Ovakva dešavanja traže i da se izvrši vrednosna ocena mogućih mera i da se formira opredeljenje imajući u vidu pozitivne i negativne efekte svake pojedine mere.

Šta sada, prema važećim propisima, mogu da preduzmu zakupci stambenog prostora kojima je značajno povećan iznos zakupnine kod istog zakupodavca?

U okviru jednog od prethodnih odgovora sam pomenuo da naše pravo štiti i zakupca i zakupodavca od promena zakupnine, ako je iznos zakupnine ugovoren, a nije ugovorena mogućnost promene, i ako je zakup ugovoren na određeno vreme. Za to vreme ne može se menjati zakupnina, a zakupac uživa zaštitu i od promene zakupnine i od iseljenja, sve dok ispunjava svoje obaveze onako kako je ugovoreno.

Međutim, ako je zakup ugovoren na neodređeno vreme, onda zakupca štiti samo otkazni rok koji po pravilu nije duži od 30 dana, te zakupodavac može da ga uslovljava - ili povećanje zakupnine ili otkaz, a zakupac od toga ne može da se zaštiti.

To su tradicionalna rešenja u državama sa evropskokontinentalnim pravnim sistemom, a to predviđa i naš Zakon o obligacionim odnosima. Drugačije je sa zakupcima u režimu povlašćenog zakupa i propisanih zakupnina koji postoji i u našem pravu po Zakonu o stanovanju i održavanju zgrada i Zakonu o planiranju i izgradnji, ali se u odnosu na tu kategoriju zakupaca pitanje povećanja i ne postavlja.

I za kraj, recite nam nešto više o aktuelnoj generaciji studenata prava u odnosu na ranije generacije, da li pokazuju interesovanje kompanijsko i trgovinsko pravo i da li su spremni za dinamičan rad u privredi koji neke od njih očekuje po završetku studija?

Sistem obrazovanja je još jedna od oblasti koja bi morala da bude reformisana, a po težini tog zadatka, verovatno i najteža za realizaciju. Ako govorimo samo o visokom obrazovanju, situacija je složenija nego pre više decenija, npr. u vreme kada sam ja studirao. Mogu da kažem nešto o studijama prava jer druge oblasti ne poznajem dovoljno dobro.

Sa jedne strane obim materije se značajno povećao, a to znači i težina studija. Doneto je mnogo novih propisa i ima više novih disciplina nego ranije, što sve otežava studije. Kada smo 2005. prelazili na bolonjski sistem, trebalo je težinu studija izraziti kroz bodove (čuvene ESPB), a za izračunavanje je bolonjskim aktima utvrđena metodologija na bazi časova rada (na predavanjima i vežbama, čitanje literature, praksa i dr.). Poenta je da se očekuje da godina studija ima težinu od 60 ESPB uz moguća neznatna odstupanja. Sve to prema zamišljenom prosečnom studentu i njegovim sposobnostima. Kada smo mi naš studijski program primenom te metodologije pretvorili u ESPB, ispalo je da bi naš studijski program morao da se realizuje za vreme od oko 5,5 godina studija. Opterećenost nismo mogli da smanjimo jer naš program korespondira i drugim takvim programima i ne mogu se izostaviti bitne stvari. Onda smo, kao i svi drugi, odokativno odmerili ESPB i pretvorili ih u ukupno 240 ESPB, tj. četiri godina studija. Pod pretpostavkom da je bolonjski standard dobar, to znači da mi očekujemo od studenta prava da za četiri godine studija postigne ono što se očekuje od prosečnog studenta za 5,5 godina. Sama težina studija deluje odbijajuće, a uz to postoji sve manja zainteresovanost za oblast prava. Studenti se okreću IT sektoru i nekim drugim oblastima. Demografski faktor i odliv stanovništava učinio je da ih je sve manje. Nelojalna konkurencija u visokom obrazovanju nudi lako i brzo studiranje.

Mi danas imamo akreditovane fakultete i univerzitete gde studentu kada se upisuje postave jedno pitanje i daju jednu informaciju. Pitanje glasi: „Za kada Vam treba diploma?”. A informacija glasi: „Vaše je samo da platite, sve ostalo je naša briga.” Akreditacija koja se sprovodi je ocena dokumentacije („papira”), a ne rezultata (ishoda) studiranja. Na tržištu visokog obrazovanja postoji duplo veći broj akreditovanih mesta od broja studenata. U tim uslovima se veći broj studenata okreće onom što je lakše, a ne onom što je ispravnije. Na tržištu rada, još uvek se može naći dovoljno „rezervisanih” mesta za diplome, bez obzira na znanje. Država ne može da kontroliše visoko obrazovanje klasičnim oblicima kontrole koje državni organi primenjuju zbog autonomije univerziteta, ali može da predvidi mehanizme regulacije i kontrole. U svetu ima dobrih primera kako se obezbeđuje kontrola kvaliteta u visokom obrazovanju, ali to nije prepoznato na ovom prostoru, ni od države, ni od mnogih ustanova visokog obrazovanja.

Srećom, svetlih primera ima. Tako dobrih studenata kakvih ima danas nije bilo u vreme kada sam ja studirao, ali ni tako slabih. Povećale su se razlike. Fakultet na kome radim može da se pohvali da ima studente koji su napravili dobre karijere, ne samo u ovoj državi, već u svetu. Imamo studente koji su nastavili master i doktorske studije na uglednim univerzitetima u svetu. Imamo advokate u Luksemburgu i Čikagu.

Teme iz kompanijskog i trgovinskog prava obično nisu mnogo interesantne studentima. Privrednopravne teme se uglavnom doživljavaju kao dosadne za razliku od drugih predmeta koji su privlačniji. Ubistva, silovanja, krađe i druge „lepe“ teme iz krivičnog prava obično su interesantnije mladim ljudima. Ipak, nakon završetka studija, oko 80% bivših studenata će raditi za „dosadnu“ privredu jer je tu najviše posla, a i bolje se zarađuje. Ja imam više konsultacija o privrednopravnim pitanjima sa bivšim studentima, nego sa sadašnjim studentima.