ZAKON O PARNIČNOM POSTUPKU: Izmenama ZPP-a uvesti institut kolektivne tužbe
Jedan od načina da se izađe na kraj sa masovnim parnicama (protiv banaka, vrtića, za ujed pasa lutalica ili za ratne dnevnice), koje poslednjih godina bukvalno blokiraju srpsko pravosuđe, jeste uvođenje kolektivne tužbe.
Srbija je jedna od retkih evropskih zemalja koja ih još nema, a s obzirom na to da su države EU od 2020. obavezne da je uvedu, izvesno je da će to morati da učini i naša zemlja tokom procesa EU integracija.
Ovo se moglo čuti na predstavljanju Izveštaja o potrebi rešavanja problema masovnih parnica, u organizaciji Centra za evropske politike. Izveštaj je rađen u okviru projekta "Otvorena vrata pravosuđa".
Procene Udruženja banaka Srbije pokazuju da je u jednom momentu bilo aktivno čak 220.000 - 250.000 "masovki" zbog troškova obrade kredita, a broj pojedinačnih korisnika koji se pojavljuju kao tužioci kretao se između 50.000 i 80.000!
Prema rečima sudije beogradskog Višeg suda i članice Foruma sudija Srbije Snežane Marjanović, sudovi su se našli pod "cunamijem" masovnih tužbi još od devedesetih, a jedan broj sudija ima danas u radu između 1.500 i 3.000 predmeta! Zbog toga trpe i drugi građani, jer njihovi sporovi ne mogu da dođu na red. Trpi i društvo jer se ogromne pare iz budžeta slivaju u pravosuđe. A neki advokati, koji vode hiljade predmeta, od "masovki" basnoslovno zarađuju.
Zato u Centru za evropske politike, ali i Forumu sudija, Nacionalnoj organizaciji potrošača Srbije (NOPS) i Udruženju "Efektiva" veruju da je sada pravi trenutak za uvođenje kolektivne tužbe, pošto se počinje s radom na izmenama Zakona o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 - odluka US, 74/2013 - odluka US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020).
Između kolektivne tužbe i zajedničke tužbe više lica, kakvu smo imali npr. u slučaju malih akcionara "C marketa", postoji razlika. U prvom slučaju, kako objašnjava Dušan Protić, programski menadžer Centra za evropske studije, tužilac je licencirana organizacija, tj. udruženje građana, a ne svaki građanin ponaosob. Ono snosi rizik u slučaju gubljenja spora, a ukoliko ga dobije i utvrdi se povreda nekog prava potrošača ili korisnika usluga, oštećeni se obraćaju onom ko ih je oštetio za naknadu. Ako se ne postigne dogovor, mogu se obratiti sudu, ali su procesi sada brži, jer je stvar prethodno presuđena, pa se samo određuje visina naknade.
Prema rečima sudije Marjanović, kod nas se masovne tužbe najčešće podnose protiv javnih preduzeća, lokalnih samouprava, Republike Srbije i banaka, a razlog su nedorečena ili čak protivrečna zakonska rešenja, kao i njihova različita tumačenja.
- Jedini razlog zašto nemamo više potrošačkih ili ekoloških sporova jeste taj što građani ne veruju da mogu brzo i lako da ih dobiju. To je loše za njih, ali je loše i za proizvođača ili pružaoca usluga. Oni ne moraju nužno znati da imaju problem, ako građani dignu ruke, pa čak i ne reklamiraju robu, već se samo preusmere na drugu - kaže Marjanovićeva.
Goran Papović iz NOPS-a dodaje da se uvođenje kolektivne tužbe sigurno neće svideti grupama advokata koji su se specijalizovali za "masovke", ali to jeste način da se reši problem neujednačene sudske prakse:
- Danas za isti tiganj istog proizvođača potrošač u Subotici završi spor na prvom ročištu, a u Šapcu suđenje traje dve godine. Zato su nam potrebne kolektivne tužbe i telo za licenciranje organizacija koje će moći da podnose te tužbe.
Institut kolektivne tužbe kod nas se javio u ZPP-u iz 2011. godine, ali je Ustavni sud proglasio te članove neustavnim. Iste godine, podsetio je Jovan Ristić iz "Efektive", pojavio se i u hrvatskom zakonodavstvu, u identičnoj formulaciji, i tamo je opstao do danas.
Kompanija Paragraf Lex ne preuzima odgovornost za tačnost i istinitost informacija prenetih iz spoljnih sadržaja odnosno drugih izvora, kao i za štetu koja eventualno iz toga, proistekne. Sve informacije objavljene u sekciji "Vesti" su namenjene u svrhu opšteg informisanja.
Naslov: Redakcija