KRIVIČNI ZAKONIK: Inicijativa Poverenice za zaštitu ravnopravnosti za izmenu KZ-a

U skladu sa članom 33. tačka 7. Zakona o zabrani diskriminacije ("Sl. glasnik RS", br. 22/2009 i 52/2021), kojim je, pored ostalog, propisano da Poverenik za zaštitu ravnopravnosti inicira donošenje ili izmenu propisa u cilju unapređenja ravnopravnosti i zaštite od diskriminacije, Poverenica je podnela inicijativu za izmenu Krivičnog zakonika ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019 - dalje: KZ), i to člana 120. kojim je propisano krivično delo Nedozvoljenog prekida trudnoće, člana 178. kojima je propisano krivično delo Silovanje, člana 179. kojim je propisano krivično delo Obljube nad nemoćnim licem, kao i člana 250. kojim je propisano krivično delo Prenošenja infekcije HIV virusom.

Imajući u vidu da su izmene Krivičnog zakonika prema Programu rada Vlade planirane za decembar 2021. godine, a polazeći od zakonom propisane nadležnosti, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti podnosi ovu inicijativu u cilju unapređenja propisa i njegovog usklađivanja sa ratifikovanim konvencijama, antidiskriminacionim propisima i međunarodnim standardima.

Podesećanja radi, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je 2016. godine podneo inicijativu za izmenu Krivičnog zakonika i to u pogledu krivičnog dela Obljube nad nemoćnim licem ukazujući na njegovu neusaglašenost kako u pogledu samog dela tako i u pogledu kaznene politike imajući u vidu da je za ovo delo bila zaprećena manja kazna nego za krivično delo Silovanja iz člana 178. Krivičnog zakonika. Ministarstvo pravde je postupajući po inicijativi Poverenika u pogledu povećanja kazne za krivično delo Obljube nad nemoćnim licem zaprećenu kaznu za ovo krivično delo izjednačilo sa kaznom za krivično delo Silovanje. Druge izmene u pogledu ova dva dela nisu vršene.

S tim u vezi, Poverenik ukazuje da član 178. KZ nije u potpunosti usklađen sa Konvencijom o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (Istambulska konvencija), kao i da član 179. KZ u pogledu terminologije i izdvajanja grupe lica samo po njihovom ličnom svojstvu takođe nije u skladu sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom.

Najpre ćemo pojasniti u čemu se sastoji neusklađenost člana 179. KZ. Nakon usvojenih izmena, članom 178. stav 1. Krivičnog zakonika propisano je da ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica, kazniće se kaznom zatvora od 5 do 12 godina, dok je odredbom člana 179. stav 1. propisano da ko nad drugim izvrši obljubu ili sa njom izjednačen čin iskoristivši duševno oboljenje, zaostali duševni razvoj, drugu duševnu poremećenost, nemoć ili kakvo drugo stanje tog lica usled kojeg ono nije sposobno za otpor, kazniće se zatvorom od pet do dvanaest godina. Iz ovako propisanih krivičnih dela, proizlazi da je osnovna razlika u tome da li je pasivni subjekt mogao da pruži otpor u konkretnom slučaju. Imajući u vidu citirane odredbe Poverenik ukazuje da je terminologija koja se koristi u članu 179. Krivičnog zakonika, ali i u definisanju drugih krivičnih dela, nije u skladu sa međunarodnim standardima, da je zastarela i diskriminatorna. Izrazi poput “duševno oboljenje”, “zaostali duševni razvoj”, “druga duševna poremećenost” neadekvatni su i njime se vređa dostojanstvo lica koja imaju teškoće u razvoju ili neki oblik invaliditeta, pri čemu se ova lica dodatno stigmatizuju. Umesto upotrebe ovih termina trebalo bi razmotriti dodatno preciziranje i definisanje uzroka koji mogu dovesti do ovakvih stanja.

Istraživanja pokazuju da osobe sa invaliditetom spadaju u jednu od najdiskriminisanijih grupa u Republici Srbiji. Još uvek nije napušten medicinski pristup invaliditetu, zbog čega se osobe sa invaliditetom posmatraju kroz pretpostavku potpune nesposobnosti za život i nesamostalnosti u pogledu donošenja odluka koje su vezane za život. Žene sa invaliditetom su u odnosu na žene bez invaliditeta natprosečno izložene nasilju, zlostavljanju i zanemarivanju.. Neke žene sa invaliditetom izložene su i prinudnoj sterilizaciji, koja se vrši uz njihov iznuđen pristanak ili bez pristanka, 13% žena sa invaliditetom je bilo prinuđeno da abortira, a prinudu su vršili članovi porodice ili njihovi lekari i lekarke, sa “objašnjenjem” da one ne bi bile dobre majke. Žene sa intelektualnim i mentalnim invaliditetom su u mnogo većem riziku da budu žrtve seksualnog nasilja od žena bez invaliditeta i žena sa fizičkim invaliditetom, a od momenta kada se žena smesti u rezidencijalnu instituciju, taj rizik se još više povećava.

Poverenik ukazuje da je članom 36. stav 1. Istambulske konvencije propisano da će članice preduzeti neophodne zakonodavne odnosno druge mere kako bi obezbedile da sledeći vidovi namernog ponašanja budu inkriminisani: a. vaginalna, analna ili oralna penetracija seksualne prirode na telu drugog lica bez njenog/njegovog pristanka, korišćenjem bilo kog dela tela odnosno predmeta; b. druge seksualne radnje sa licem bez njenog/njegovog pristanka; v. navođenje drugog lica na pokušaj seksualnih radnji sa trećim licem bez njenog/njegovog pristanka. Istim članom u stavu 2. propisano je da pristanak mora da bude dobrovoljan ishod slobodne volje lica prema proceni u kontekstu datih okolnosti. Takođe, Poverenik ukazuje i da je članom 39. Istambulske konvencije propisano da će države članice preduzeti neophodne zakonodavne odnosno druge mere kako bi obezbedile da se inkriminišu sledeće namerne radnje - operacije u svrhu odnosno uz ishod onemogućavanja prirodne reprodukcije kod žene bez njenog informisanog pristanka i razumevanja procedure.

Savet Evrope u Preporukama za primenu Istambulske konvencije koje su date Republici Srbiji[6], istakao da je potrebno da Republika Srbija ubrzano sprovede reformu Krivičnog zakonika u delu koji reguliše seksualno nasilje koje će biti zasnovano na pojmu slobodno datog pristanka, a na način kako je to regulisano članom 36. Konvencije, bez obzira na lične karakteristike.

Imajući u vidu navedeno Poverenik smatra da nema potrebe da postoji posebno delo iz člana 179. KZ, već da je potrebno proširiti odnosno izmeniti krivično delo iz člana 178. KZ, propisivanjem težeg oblika ovog krivičnog dela kada su u pitanju osobe sa invaliditetom uz usaglašavanje terminologije sa standardima i antidiskriminatornim propisima.

Jedan od razloga zašto je potrebno ova dva dela spojiti u jedno delo je i usaglašavanje sa Istambulskom konvencijiom. Naime, Krivično delo silovanja, na način kako je propisano Krivičnim zakonikom kao radnju izvršenja prepoznaje dve radnje: prinudu i obljubu, pri čemu zabranjenost dela proističe iz prinude. Međutim, pored fizičke prinude u smislu upotrebe sile ili kvalifikovane pretnje, treba imati u vidu da već samo odsustvo pristanka u skladu sa Istambulskom konvencijom treba biti inkriminisano.

Takođe, Poverenik ukazuje da je odredbom člana 120. stav 1. Krivičnog zakonika propisano da ko protivno propisima o vršenju prekida trudnoće bremenitoj ženi sa njenim pristankom izvrši pobačaj, započne da vrši pobačaj ili joj pomogne da izvrši pobačaj, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine, dok je stavom 3. istog člana propisano da ko bremenitoj ženi bez njenog pristanka, a ako je mlađa od šesnaest godina bez njenog pristanka i bez pisane saglasnosti njenog roditelja, usvojioca ili staraoca, izvrši ili započne da vrši pobačaj, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina. Ovom odredbom kao osnovni oblik krivičnog dela propisan je nedozvoljen prekid trudnoće sa pristankom bremenite žene, dok je kao teži oblik ovog krivičnog dela propisan nedozvoljen prekid trudnoće kada pristanak ne postoji. S tim u vezi, Poverenik ukazuje na odredbe Istambulske konvencije, koje se tiču namernog prekida trudnoće žene bez njenog informisanog pristanka. Poverenik ukazuje da je i Zakonom o pravima pacijenata ("Sl. glasnik RS", br. 45/2013 i 25/2019 - dr. zakon) odredbom člana 7. stav 1. propisano da pacijent ima pravo na sve vrste informacija o stanju svoga zdravlja, zdravstvenoj službi i načinu kako je koristi, kao i na sve informacije koje su na osnovu naučnih istraživanja i tehnoloških inovacija dostupne, dok je stavom 2. propisano da pacijent ima pravo da informacije iz st. 1. i 2. ovog člana, dobije blagovremeno i na način koji je u njegovom najboljem interesu. Članom 11. stav 1. ovog zakona propisano je da pacijent ima pravo da od nadležnog zdravstvenog radnika blagovremeno dobije obaveštenje, koje mu je potrebno kako bi doneo odluku da pristane ili ne pristane na predloženu medicinsku meru, koje između ostalog obuhvata 1) dijagnozu i prognozu bolesti; 2) kratak opis, cilj i korist od predložene medicinske mere, vreme trajanja i moguće posledice preduzimanja, odnosno nepreduzimanja predložene medicinske mere; 3) vrstu i verovatnoću mogućih rizika, bolne i druge sporedne ili trajne posledice; 4) alternativne metode lečenja; 5) moguće promene pacijentovog stanja posle preduzimanja predložene medicinske mere, kao i moguće nužne promene u načinu života pacijenata; 6) dejstvo lekova i moguće sporedne posledice tog dejstva. Dakle, iz citiranih odredbi zakona proizlazi koje sve informacije je neophodno da pacijent poseduje kakao bi doneo odluku u vezi sa svojim zdravstvenim stanjem.

Treba imati u vidu i da različite intervencije koje nisu isključivo povezane sa prekidom trudnoće značajno mogu uticati na ženino reproduktivno zdravlje, odnosno mogu ga trajno narušiti ili joj onemogućiti prirodnu reprodukciju.

Savet Evrope je u pogledu primene Istambulske konvencije dao i preporuku Republici Srbiji kojom je preporučeno da medicinski radnici moraju omogućiti poštovanje ženinog pristanka koji je žena dala i delovati u skladu sa njim, a koji se odnosi na izvođenje medicinskih procedura koje se odnose na onemogućavanje prirodne reprodukcije žene. Ova preporuka se naročito mora sprovoditi kada se radi o ženama sa invaliditetom koje su smeštene u ustanove. U Izveštaju Evropske komisije za 2020 ali i 2021. godinu navedeno je da su žene sa invaliditetom u institucijama posebno podložne rodno-specifičnim oblicima nasilja - prisilnoj kontracepciji, prisilnoj sterilizaciji i prinudnom pobačaju. Takođe, Zaključnim zapažanjima povodom Inicijalnog izveštaja Republike Srbije o sprovođenju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom u kojima su date preporuke u pogledu sprovođenja Konvencije, navedeno je da Republika Srbija, zabrani medicinske intervencije koje se sprovode bez prethodne saglasnosti osoba sa invaliditetom kao i da omogući nadoknadu i zaštitu za sve one koji su takvim intervencijama bili izloženi. Pored toga, preporuka je i da država preduzme sve neophodne mere kojima se garantuje pravo na slobodan, prethodni i informisani pristanak za bilo koju vrstu lečenja osobe sa invaliditetom, bez obzira na njenu poslovnu sposobnost.

Imajući u vidu sve navedeno potrebno je pristupiti izmenama Krivičnog zakonika kako bi se izvršilo usklađivanje sa navedenim međunarodnim konvencijama koje je Republika Srbija ratifikovala, kao i u skladu sa preporukama koje su date od strane relevantnih međunarodnih tela u vezi sa primenom konvencija (primera radi Crna Gora je izmenila Krivični zakonik u ovom pravcu tako što je izvršila izmene krivičnog dela silovanja kao i inkriminisala prinudnu sterilizaciju kroz posebno delo).

Dalje Poverenik ukazuje da je potrebno razmotriti izmene Krivičnog zakonika i u pogledu dala iz člana 250. KZ Prenošenje infekcije HIV virusom. Povereniku se obratila Unija organizacija Srbije koje se bave zaštitom osoba koje žive sa HIV/AIDS-om i Komitet za ljudska prava YUKOM, ukazujući na to da je navedena odredba diskriminatorna.

Predmetna odredba Krivičnog zakonika se odnosi na prenošenje infekcije HIV virusom i njome je propisano da ko svesno drugog dovede u opasnost od infekcije HIV virusom, kazniće se zatvorom do dve godine (stav 1.); ko se svesno ne pridržava propisa i mera koji se odnose na sprečavanje širenja HIV infekcije i time iz nehata dovede do prenošenja infekcije HIV virusom na drugo lice, kazniće se zatvorom od jedne do pet godina (stav 2.); ko znajući da je zaražen HIV virusom svesno prenese na drugog tu infekciju, kazniće se zatvorom od dve do dvanaest godina (stav 3.); ako je usled dela iz stava 3. ovog člana nastupila smrt zaraženog lica, učinilac će se kazniti zatvorom od pet do petnaest godina (stav 4.); ako je delo iz stava 3. i 4. ovog člana učinjeno iz nehata, učinilac će se kazniti za delo iz stava 3.zatvorom do tri godine, a za delo iz stava 4. zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 5.);

Podnosioci su u svom zahtevu, između ostalog, naveli da je isticanjem samo jedne populacije pacijenata u Krivičnom zakoniku, u ovom slučaju HIV pozitivnih, načinjena očigledna stigmatizacija, a time i diskriminacija osoba koje žive sa HIV virusom. Smatraju da se na taj način ove osobe kriminalizuju i to u vremenu kada i država i civilni sektor u Republici Srbiji, ali i ceo svet, ulažu ogromne napore da se smanji i jednog dana potpuno eliminiše stigma i diskriminacija, i stvori okruženje za normalan život osoba sa HIV-om dostojan svakog čoveka. Naglasili su i da bi postojeći član 250. Krivičnog zakonika trebalo potpuno izbrisati ili izmeniti tako što se neće posebno naglašavati samo HIV jer već prethodni član 249. Krivičnog zakonika govori o posledicama odnosno propisanim sankcijama za one koji ne postupaju po propisima, odlukama ili naredbama za suzbijanje ili sprečavanje bilo koje zarazne bolesti. U svom obraćanju su naveli da je potpuno nepotrebno u posebnom članu isticati samo prenošenje HIV-a jer se upravo na taj način direktno prozivaju samo ljudi koji žive sa HIV-om. Dostavili su i podatke koji se odnose na stopu HIV infekcije među stanovništvom u Republici Srbiji, i istakli da je Republika Srbija zemlja sa izuzetno niskom stopom HIV infekcije (manje od 0,1%). Prema podacima Instituta za javno zdravlje “Dr. Milan Jovanović Batut”, od 1984. do 2018. godine u Srbiji su registrovane ukupno 3854 osobe inficirane HIV-om, od kojih je 1967 osoba obolelo od AIDS-a (51% svih dijagnostikovanih HIV + osoba), dok je 1255 osoba umrlo (1134 osobe su umrle od AIDS-a, tj. 29% svih osoba kojima je dijagnostikovana HIV infekcija). To znači da u Srbiji zvanično nešto malo više od dve i po hiljade ljudi (nezvanično oko tri i po hiljade ljudi) živi sa HIV-om. Istakli su da zakonodavac nije uzeo u obzir, prilikom formulisanja ove odredbe, medicinski aspekt prenošenja HIV infekcije koji utiče na mogućnost dokazivanja da je ovo delo izvršeno i čini ga praktično nedokazivim. Ovo potvrđuje i veoma mali broj krivičnih predmeta koji su formirani po ovom osnovu, a još manji broj pravnosnažnih odluka.

Nadalje su kazali da krivične odredbe koje se odnose specifično na HIV treba staviti van snage, u skladu sa preporukama UNAIDS i Svetske zdravstvene organizacije. Dodali su da, ako se posle temeljnih dokaza i pregleda nacionalnog zakonodavstva, krivično gonjenje HIV-a i dalje smatra potrebnim, trebalo bi da se zasniva na principima proporcionalnosti, predvidljivosti, namere, kauzalnosti i nediskriminacije, najnovijih informacija nauke i medicine u vezi HIV-a, stvarne štete, a ne štete zasnovane na riziku od prenošenja infekcije, i da bude u skladu sa ciljevima javnog zdravlja i međunarodnih standarda i obaveza poštovanja ljudskih prava.

U cilju prevencije HIV infekcije i drugih polno prenosivih infekcija, kao i obezbeđenja lečenja i podrške svim osobama koje žive sa HIV-om, Republika Srbija je 2018. godine usvojila Strategiju za prevenciju i kontrolu HIV infekcije i AIDS-a u Republici Srbiji 2018-2025 (u daljem tekstu: Strategija). U strategiji je naglašeno da je od izuzetnog značaja poštovanje i promocija ljudskih prava osoba koje žive s HIV-om, ključnih populacija u riziku od HIV-a, kao i drugih osetljivih grupacija stanovništva. Osobe koje žive s HIV-om imaju pravo na privatnost, normalno školovanje, zdravstvenu zaštitu, rad, stanovanje i nediskriminišući odnos u svim područjima života. Javnost treba upoznati s važnošću prevladavanja predrasuda, neznanja i sprečavanja diskriminacije u cilju uspešne kontrole HIV infekcije i AIDS-a. Posebna odgovornost svih zaposlenih u javnim službama, a posebno u zdravstvenim, vaspitno-obrazovnim i ustanovama socijalne zaštite je u domenu uklanjanja predrasuda i suzbijanja straha prema osobama koji žive s HIV -om.

Strategija propisuje i da javno - zdravstvene mere u pogledu zdravstvene zaštite, zaposlenja, obrazovanja, socijalne zaštite, stanovanja i drugih društvenih aktivnosti moraju biti bazirane na naučnim saznanjima o prenošenju HIV-a, a ne na pretpostavkama, spekulacijama i strahu.

U Strategiji je posebno istaknuto da je jedan od ciljeva u domenu održivog razvoja (globalnih ciljeva u skladu sa Agendom UN 2030) u oblasti zdravlja okončanje epidemije uzrokovane HIV-om kao ozbiljnog javno zdravstvenog rizika u svakoj zemlji do 2030. godine. Za uspešan odgovor na HIV infekciju preduslov je poštovanje ljudskih prava. Prepreke u ostvarivanju ljudskih prava, postojanje stigme, diskriminacije, nasilja i različite zloupotrebe, u značajnoj meri doprinose povećanju osetljivosti na HIV u ključnim populacijama i smanjenju kvaliteta života osoba koje žive sa HIV-om.

Strategija se zasniva na sveobuhvatnom pristupu i intersektorskoj saradnji kao preduslovima uspešnosti strateških aktivnosti koje podrazumevaju, između ostalog, i adekvatnu zakonsku regulativu[14], dok se strateški plan za odgovor na epidemiju HIV infekcije zasniva na principima potpune garancije i zaštite ljudskih prava zasnovane na preporukama EU i drugih međunarodnih konvencija.

U publikaciji UNAIDS[15], koji je sredinom 2018. godine objavio publikaciju u kojoj se govori o (ne)prenosivosti HIV virusa. Između ostalog, je navedeno da UNAIDS potvrđuje koncept “nedetektovano-neprenosivo”. Naime, postoji snažan naučni konsenzus da ljudi koji žive sa HIV virusom, i koji uzimaju efektivnu antivirusnu terapiju kojom je nivo HIV virusa potisnut do nivoa u kojem se ne detektuje, ne mogu preneti HIV virus seksualnim putem, kao i da postoji potreba da terapija bude dostupna svima po pristupačnim cenama, u kombinaciji sa relevantnim uslugama zdravstvenog sistema.

U UNAIDS-ovom izveštaju Zajednice u fokusu navodi se da tempo napretka u smanjenju broja novih infekcija HIV-om, unapređenju pristupa lečenju i okončanju smrtnih slučajeva povezanih sa AIDS-om usporava, te da je hitno potrebno da politički lideri vrate AIDS na dnevni red kako bi njegov nestanak postao stvarnost. Konstatovano je da neznanje i strah od HIV-a neguju stigmu i diskriminaciju prema ljudima koji žive sa HIV-om još od najranijih dana epidemije, te da je ostvaren izvestan napredak u borbi protiv stigmatizacije i diskriminacije, ali da je ovakav odnos prema osobama koje žive sa HIV/AIDS-om i dalje čest.

Takođe, Svetska zdravstvena organizacija u svojoj Globalnoj strategiji zdravstvenog sektora - HIV, za period od 2016-2021. godine, preporučuje, između ostalog, sledeće aktivnosti državama članicama u pogledu prekidanja politika i praksi koje podstiču stigmatizaciju i diskriminaciju, posebno ljudi koji žive sa HIV-om kao i da je potrebno stvoriti institucionalnu i društvenu sredinu koja je sigurna za ljude sa HIV-om kako bi do zdravstvene (i svake druge) pomoći došli bez straha od diskriminacije, uključiti društvo u planiranje i pružanje što kvalitetnijih i efikasnijih usluga.

U skladu sa dostizanjem opštih ciljeva iz Agende 2030, u ovoj Strategiji izdvojeni su opšti ciljevi za 2020. godinu među kojima su i suzbijanje diskriminacije, tačnije dostizanje zakonodavnog okvira (zakona, propisa, pravilnika) bez diskriminacije koji se odnosi na HIV osobe.

Prema rezultatima poslednjeg istraživanja Odnos građana i građanki prema diskriminaciji[20] osobe koje žive sa HIV/AIDS-om, spadaju u grupe prema kojima postoji najveća socijalna distanca.

U publikaciji “Usluga podrške osobama koje žive sa HIV/AIDS-om u zajednici: procena ishoda” sublimirani su rezultati sprovedenih istraživanja i navedeno da je jedan od osnovnih problema sa kojima se suočava ova ranjiva grupa stigma i diskriminacija.

U praksi Evropskog suda za ljudska prava, u predmetu Enhorn protiv Švedske predstavku je podneo švedski državljanin za kojeg je 1994. godine ustanovljeno da je zaražen HIV virusom i da je zarazio drugo lice. Švedski okružni zdravstveni inspektor je podnosiocu predstavke izdao uputstva u skladu sa Zakonom o zaraznim bolestima (lišenje slobode) sa ciljem da ga spreči da širi HIV. Evropski sud za ljudska prava se uverio da je lišenje slobode podnosioca predstavke bilo u skladu sa švedskim pravom, ali je prešao na razmatranje pitanja da li njegovo lišenje slobode predstavlja “zakonito lišenje slobode da bi se sprečilo širenje zaraznih bolesti” u smislu člana 5. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Sud je naveo da je u praksi razmatrao veoma mali broj slučajeva u kojima je neko lice bilo lišeno slobode da bi se sprečilo širenje zaraznih bolesti. Stoga je uporedio predmete u kojima je razmatrao druge osnove lišenja slobode iz člana 5. st. 1. Konvencije (konkretno lica sa mentalnim poteškoćama, alkoholičara, zavisnika od droge ili skitnica). Sud je utvrdio da postoji veza između ovih lica, jer su sva bila lišena slobode ili kako bi bila podvrgnuta lečenju ili iz pobuda koje diktira socijalna politika ili iz medicinskih ili društvenih razloga. Sud je naveo da je stoga iz ovog konteksta legitimno zaključiti da je prvenstveni razlog zbog kojeg je Konvencijom dozvoljeno lišenje slobode lica pomenutih u članu 5. st. 1. ne samo što predstavljaju opasnost po javnu bezbednost, već i zbog toga što njihovi sopstveni interesi nalažu lišenje slobode. Sud je zaključio da osnovni kriterijumi prilikom ocenjivanja zakonitosti pritvora nekog lica da bi se sprečilo širenje zaraznih bolesti uključuje sledeće: da li je širenje zarazne bolesti opasno po javno zdravlje ili bezbednost i da li lišenje slobode zaraženog lica predstavlja krajnju meru kako bi se sprečilo širenje zaraze, da li su razmotrene blaže mere i zaključeno da su nedovoljne kako bi se zaštitio javni interes. Kada ovi kriterijumi nisu ispunjeni prestaje da postoji osnov za lišenje slobode. Sud je stao na stanovište da nije dovoljno to što je lišenje slobode u ovom kontekstu bilo zakonito već je ono moralo da bude i neophodno.

UNAIDS je povodom jedne odluke iz 2019. godine kojom je stavljena van snage odredbe koja transmisiju HIV i hepatitis B virusa karakteriše kao krivično delo pozdravio ovakvu praksu smatrajući da kriminalizacija HIV transmisije je neefektivna, diskriminatorna i ne podržava napore da se preveniraju nove HIV infekcije.

U trenutku kada je ovo krivično delo uneto u Krivični zakonik, imajući u vidu, između ostalog generalnu prevenciju, s obzirom na tadašnje širenje virusa, nepoznanice u pogledu prenošenja i lečenja, propisivanje posebnog dela bilo je uslovljeno takvim društvenim okolnostima. Imajući u vidu razvoj medicinske nauke, inovativne terapije, onemogućavanje prenošenja usled korišćenja takve terapije, smanjenje smrtnosti i oboljevanja, postavlja se pitanje dalje svrhe postojanja posebnog krivičnog dela. Poverenik smatra da je imajući u vidu sve navedeno potrebno razmotriti izmene Krivičnog zakonika u pogledu da se ne izdvaja samo prenošenje ove zarazne bolesti u posebno krivično delo, već da se isti cilj može postići izmenom člana 249. Krivičnog zakonika, koji nije stigmatizujući samo za ljude koji žive sa HIV-om, odnosno stavljanjem van snage člana 250. Krivičnog zakonika kojim je prenošenje ove zarazne bolesti odvojeno sankcionisano.

Imajući u vidu navedeno, a kao što smo već istakli da su planirane izmene Krivičnog zakonika, Poverenik upućuje ovu inicijativu Ministarstvu pravde kao ovlašćenom predlagaču zakona u skladu sa Zakonom o Vladi.

Izvor: Vebsajt Poverenice, 25.11.2021.
Naslov: Redakcija