ZAKON O IZVRŠENJU VANZAVODSKIH SANKCIJA I MERA: Da bi se uključio u život na slobodi, otpušteni zatvorenik mora dobrovoljno da prihvati program pomoći koji treba da sačini Poverenička služba

Kada osuđenik izađe na slobodu, on ima pravo na pomoć Povereničke službe, na koju bi trebalo da ga uputi Služba za tretman zatvora koji ga otpušta sa izdržavanja kazne.

“Ako služba za tretman proceni da postoji potreba za pružanjem pomoći osuđenom nakon izvršene kazne zatvora, ili osuđeni sam zatraži pomoć, poverenik će najkasnije u roku od mesec dana pre otpusta započeti izradu programa pomoći. Prilikom izrade poverenik sarađuje sa Službom za tretman i osuđenim”, navodi se u članu 56 Zakona o izvršenju vanzavodskih sankcija i mera ("Sl. glasnik RS", br. 55/2014 i 87/2018 – dalje: ZIVSIM).

Poverenička služba je inače nadležna za sprovođenje alternativnih kazni, kao organizaciona jedinica u okviru Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde. U ovakvim slučajevima, međutim, ne sprovodi se sankcija, jer je osuđenik izdržao izrečenu kaznu, već se pravi “program pomoći” koji je precizno propisan. O tome je bilo reči i na savetovanju krivičara na Zlatiboru prošle nedelje.

– Sprovođenje mera pružanja pomoći osobi nakon izdržane kazne zatvora nalazi se u nadležnosti Povereničke službe, odnosno konkretno određenog poverenika koji ima obavezu izrade programa pomoći najkasnije mesec dana pre izlaska na slobodu osuđenika, ukoliko tako proceni Služba za tretman ili sam osuđenik to zatraži, u cilju lakšeg uključivanja u život na slobodi. Program pomoći može se sastojati iz različitih mera i postupaka, poput pružanja podrške osuđenom prilikom pronalaska smeštaja i ishrane ili davanja saveta za usklađivanja porodičnih odnosa kao što je na primer pružanje pomoći u uzdržavanju od korišćenja droge i alkohola – naveo je dr Božidar Banović, profesor Fakulteta bezbednosti Univerziteta u Beogradu.

U Zakonu se navodi da program pomoći predstavlja skup mera i postupaka koje osoba posle izvršene kazne zatvora dobrovoljno prihvata, a koji se primenjuje u cilju uključivanja u život na slobodi. Taksativno je nabrojano sedam vrsta podrške, a prva na listi je pomoć prilikom pronalaženja smeštaja i ishrane.

Odmah zatim je i pomoć u ostvarivanju prava na zdravstvenu i socijalnu zaštitu, pa davanje saveta u cilju usklađivanja porodičnih odnosa, pružanje podrške prilikom pronalaženja zaposlenja, odnosno dovršavanja školovanja i stručnog osposobljavanja. Program obuhvata i uspostavljanje saradnje sa nadležnim centrom za socijalni rad u cilju davanja novčane nadoknade za podmirivanje najnužnijih potreba, zatim pomoć u uzdržavanju od upotrebe narkotika i alkohola, kao i pružanje drugih oblika pomoći i podrške.

U izradi programa pomoći primenjuje se odredba člana 10 ZIVSIM-a, koji govori o pojedinačnom programu postupanja.

“Poverenik za poslove izvršenja izrađuje pojedinačni program postupanja za svako lice prema kojem se sprovodi izvršenje”, piše u zakonu. Ovaj program izrađuje se na osnovu procene ličnosti, ličnih prilika, zdravstvenog stanja, stručnih kvalifikacija, procene rizika i potreba osobe prema kojoj se sprovodi izvršenje.

“Pojedinačni program postupanja sadrži metode, postupke i rokove za njegovo sprovođenje, nosioce pojedinih aktivnosti i ostale podatke od značaja za ispunjavanje svrhe izvršenja. Pojedinačni program postupanja obavezno sadrži preuzete obaveze ili mere koje je odredio nadležni organ. Lice prema kojem se sprovodi izvršenje upoznaće se sa sadržinom pojedinačnog programa postupanja, kao i sa posledicama neizvršenja obaveza, prihvatiti ga svojim potpisom, posle čega je obavezno izvršavati utvrđene postupke i mere”, navodi se u Zakonu.

Program se, međutim, obustavlja ako bivši osuđenik ne sarađuje.

– Kao i kada je reč o realizaciji tretmana resocijalizacije u zavodu, tako i u kontekstu postpenalne pomoći, neophodno je da postoji dobrovoljnost na strani osuđenika, odnosno volja da aktivno učestvuje u sprovođenju svih predviđenih mera i postupaka, pa se u skladu sa tim osnovnim pravilom i predviđa da se program pomoći obustavlja ukoliko osoba prema kojoj se sprovodi program, ne sarađuje – napominju prof. dr Božidar Banović i doc. dr Aleksandra Ilić sa Fakulteta bezbednosti.

Podsetili su da Zakon o izvršenju krivičnih sankcija (ZIKS) takođe sadrži odredbe o postpenalnom tretmanu koji predstavlja važan deo programa postupanja sa osuđenicima. Priprema osuđenog za otpust započinje nakon dolaska u zavod, odnosno u sklopu primene individualnog programa postupanja sa osuđenikom koji se podstiče na aktivno učestvovanje u pripremi za otpust, a posebno da održava odnose sa porodicom, uspostavlja i održava kontakte sa ustanovama i osobama koje se bave uključivanjem osuđenika u život na slobodi.

– Jasno se ukazuje da je priprema za otpust sastavni deo programa postupanja i da je boravak osuđenika u zatvoru od samog početka u suštini priprema za život na slobodi. Ipak, priprema za otpust aktivira se tek kad se približi vreme otpuštanja, što u zavisnosti od dužine izrečene kazne može da bude od tri meseca do godinu dana. Način realizacije pripreme za otpust može biti u formi pojedinačnog ili grupnog savetodavnog rada – navode dr Banović i dr Ilić.

Iako je osnovno pravilo da se obaveza zavoda da vodi računa o zdravstvenom stanju osuđenog završava onog momenta kada se otpušta sa izvršenja kazne zatvora, u nekim slučajevima produžava se još neko vreme.

– U obe situacije zavod smešta te osobe u najbližu zdravstvenu ustanovu kako bi se obezbedio kontinuitet lečenja, odnosno adekvatna zdravstvena zaštita. Pretpostavka tog kontinuiteta je i obezbeđivanje troškova lečenja, jer po pravilu osuđenici nemaju zdravstveno osiguranje koje bi to pokrilo. S obzirom na to da ZIKS propisuje da troškove prvih 30 dana lečenja u zdravstvenoj ustanovi, po otpuštanju sa izvršenja kazne zatvora, snosi zavod, postavlja se pitanje šta posle. Nakon toga, moguće je pružiti pomoć kroz mehanizam postpenalne pomoći koju organizuje i sprovodi Poverenička služba a koji podrazumeva, između ostalog, i pružanje podrške u ostvarivanju prava na zdravstvenu i socijalnu zaštitu – objasnili su dr Banović i dr Ilić.

Kako bi se aktivirao taj mehanizam pružanja pomoći neophodno je da poverenik blagovremeno, najkasnije u roku od mesec dana pre otpuštanja osuđenog, započne izradu programa pomoći u saradnji sa Službom za tretman zavoda i osuđenim koji mora dobrovoljno da pristane na to i sarađuje tokom trajanja programa.

Naglasili su da ZIKS ima i posebnu odredbu koja se odnosi na teško bolesnu osobu, koja je otpuštena sa izvršenja kazne zatvora i otpuštenu osobu koja je zbog bolesti nesposobna za put. U takvim slučajevima, one moraju biti smeštene u najbližu odgovarajuću zdravstvenu ustanovu, pri čemu troškove lečenja za prvih 30 dana snosi Zavod za izvršenje krivičnih sankcija.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 01.10.2022.
Naslov: Redakcija