PRAVILNIK O METODOLOGIJI ZA OBRAČUN NEPLAĆENOG KUĆNOG RADA: Neophodne izmene pojedinih propisa, kako bi Pravilnik mogao da se primenjuje

Pravilnik o metodologiji za obračun neplaćenog kućnog rada ("Sl. glasnik RS", br. 18/2024 - dalje: Pravilnik) stupio je na snagu prošlog meseca, ali za sada, osim prepoznatljivosti značaja kućnih poslova, ne donosi konkretnu korist.

Ovaj podzakonski akt je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava bilo u obavezi da donese nakon usvajanja Zakona o rodnoj ravnopravnosti ("Sl. glasnik RS", br. 52/2021) 2021. godine. Budući da, prema zvaničnim statistikama, žene utroše dvostruko više vremena na neplaćene poslove u domaćinstvu od muškaraca, ovaj Pravilnik bi, pre svega, trebalo da omogući da taj rad bude vidljiv, ali i da na osnovu njega žene koje nisu formalno zaposlene ostvare pravo na zdravstveno osiguranje, a kasnije možda čak i na penziono.

Iako sada ti ciljevi zvuče dostižnije nego ranije, oni su još uvek daleko jer je neophodno usklađivanje sa drugim zakonima, ali i politička volja kako bi se ostvarili pozitivni pomaci.

Programska direktorka Udruženja građanki FemPlatz Kosana Beker kaže da je pozitivno što je Pravilnik donet.

"Mogu da vam dam jedan primer. U vremenu kad sam se ja bavila advokaturom, kada su se ljudi razvodili i kada su bile u pitanju žene koje nisu bile zaposlene, već su brinule o kući, deci, starijima i domaćinstvu, veštaci su računali minimalnu cenu rada kada su obračunavali vrednost tog rada. I sad vi zamislite kako to izgleda, minimalna cena rada se računa za nekog ko nema nikakve kvalifikacije. Da li biste vi dali da vam vaspitava dete neko bez kvalifikacija? Tako da je taj rad tada obezvređivan. Samim tim, novi Pravilnik bi trebalo da možda tu nepravdu nekako ispravi", navodi Beker.

Ona dodaje da u ovom momentu, ipak, Pravilnik ne donosi ništa konkretno, pa čak ni zdravstveno osiguranje. Za tako nešto morao bi da bude izmenjen Zakon o zdravstvenom osiguranju ("Sl. glasnik RS", br. 25/2019 i 92/2023), jer trenutno ne postoji osnov za to.

"Druga stvar koja tu ostaje, kada se bude omogućilo da žene imaju pravo na zdravstveno osiguranje, je penziono osiguranje. Mislim da su to neki naredni koraci koji u budućnosti treba da se preduzmu", ističe Beker.

Programska direktorka udruženja Femplatz se nada da je država spremna i na taj korak, imajući u vidu da se ovim Pravilnikom i Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, pokrenulo sa mrtve tačke.

"Jasno je da se to neće desiti preko noći, ali računam na to korak po korak i to su jako važne stvari. Konačno smo došli do toga da se to prepoznaje", naglašava ona.

Kako dodaje Beker, ne radi se samo o spremnosti države, nego celog društva da prepozna kolika je važnost takvog rada i kakav je položaj tih žena, pa da se na nivou društva dogovorimo da to nekako treba da se kompenzuje.

Milica Marinković iz Inicijative za socijalna i ekonomska prava A 11 optimistična je što se tiče donošenja Pravilnika, u smislu prepoznatljivosti vrednosti neplaćenog rada. Ona podseća da je slična situacija bila pre nekoliko godina sa poljoprivrednicama.

"One nisu imale nikakva prava i kada su prepoznate kao kategorija, onda su ušle u propise. To, u prvom momentu nije bilo primenjivo, pa je onda primenjeno, ali na način da su one diskriminisane u odnosu na druge žene, pa tek sad, nakon nekoliko godina, dolazimo do ispravljanja te nejednakosti", dodaje Marinković.

Ona smatra da će ovo biti tema narednih nekoliko godina dok ne dođe do potpune prepoznatljivosti i jasnog razumevanja šta je potrebno toj grupi da bi bila izjednačena i priznata pred zakonom. Ona ističe i da se to pitanje mora adresirati i u drugim resornim ministarstvima u okviru njihovih nadležnosti.

"Mislim da samo donošenje Pravilnika jeste negde uvod, ali i da mi iz civilnog sektora, kao i aktivisti i akademska zajednica, treba da izvršimo pritisak da to sada ne ostane samo na neprimenjivim odredbama i na tome da smo negde pred međunarodnim telima štiklirali obavezu i prepoznali neformalni rad, ali da suštinski te osobe nemaju sva druga prava", objašnjava Marinković.

Nakon omogućavanja zdravstvenog osiguranja, red bi došao i na penziono. Međutim, za razliku od prvog koje ne predstavlja veliki javni trošak, penziono osiguranje za osobe koje rade neplaćene poslove, moglo bi da bude veliki udar na budžet, pa je moguće da država neće biti spremna na takav korak.

Marinković je stava da bi najbolje rešenje bilo uvođenje kategorije socijalnih penzija, zato što je to potreba i mnogih drugih građana i građanki Srbije, koji nemaju nikakva primanja, a starije su osobe bez mogućnosti da privređuju.

"Ta priča o socijalnim penzijama se pominje već 20 godina, ali nikada nije postojala stvarna politička volja. Mi ne izmišljamo ni socijalne penzije, ni neplaćeni rad. Postoje uporedne prakse, postoje druge zemlje koje su to uvele. Takva rešenja se mogu lako prepisati i prilagoditi našem sistemu. A i kada analiziramo te priče da smo u porastu i da ekonomski dosta bolje stojimo nego ranije, onda je to možda više pitanje prioriteta. I tu nekako možemo da vidimo da su ove kategorije koje su najsiromašnije uvek u zapećku", kaže sagovornica iz Inicijative A 11.

Stručnjak za radno pravo Mario Reljanović takođe smatra da je penziono osiguranje nešto što se može prepoznati kao logičan sledeći korak, ali da je rano pričati o tome, naročito jer je sistem ovog osiguranja u Srbiji još pre više decenija bio "zreo za temeljno renoviranje". Saglasan je sa Marinković da bi kategorija socijalnih penzija bila dobro rešenje.

Što se tiče primene Pravilnika, Reljanović ističe da mora da se izmeni Zakon o zdravstvenom osiguranju kako bi osobe koje obavljaju neplaćeni kućni rad dobile status osiguranika.

"Kada se to desi, slede izmene podzakonskih dokumenata, pravilnika kojim je regulisan način dobijanja zdravstvene kartice i kojim je regulisan način ostvarivanja prava iz zdravstvenog osiguranja. Drugim rečima, nakon zakonskih izmena mora se regulisati po kojoj proceduri ova lica mogu da budu identifikovana kao osiguranici zdravstvenog osiguranja i kako će konkretno izgledati postupak njihovog korišćenja tih prava", kaže Reljanović.

Na pitanje da li postoji politička volja za tako nešto, Reljanović kaže da ona ne bi trebalo da bude upitna, jer je izražena još kroz usvajanje Zakona o rodnoj ravnopravnosti.

"U protivnom rizikujemo da ovaj zakon postane još jedan od onih koji su doneti samo kao forma bez namere da se ikada primeni, što će svakako posledično stvoriti izuzetno negativnu sliku o politikama aktuelne vlasti kada je reč o poštovanju osnovnih ljudskih prava", ističe stručnjak za radno pravo.

Ocenjuje da u korist uvođenja ovakvih izmena govori i to što bi uticaj na budžet verovatno bio minimalan.

"Broj ovih lica koja nisu osigurana po drugom osnovu je relativno mali u odnosu na ukupan broj osiguranika koji prelazi 6 miliona. Takođe, izdavanja za zdravstvo se ovim putem ne uvećavaju za onoliko osiguranika za koliko bi se povećao njihov ukupan broj, jer neće svi oni tražiti zdravstvene usluge istovremeno. Sa druge strane, mislim da je najpre sa stanovišta kvaliteta života ovim osobama veoma važno da budu zdravstveno osigurane. Pored toga, čini mi se da bi mnogima od njih bila velika moralna satisfakcija da ih država konačno prepozna kao nekoga ko ulaže rad koji je važan za sve nas, za društvo u celini, i koji je u tom smislu i formalno priznat kao rad koji ima određenu apsolutnu vrednost i zavređuje da se kroz njegovo obavljanje steknu neka osnovna prava vezana za socijalnu sigurnost", zaključuje Reljanović.

Neplaćeni rad nije samo kućni rad. To je održavanje domaćinstva, spremanje hrane, briga o članovima porodice, o deci, nega starijih i bolesnih u domaćinstvu. Značajan postotak tog rada i dalje jeste na ženama.

"To je prilika i za donosioce odluka i ljude koji rade kampanje da se nekako obrate i muškarcima, i da se taj teret podeli, da se ta poluga ispravi tako da dođemo ka većem stepenu ravnopravnosti", smatra Milica Marinković iz A 11.

Podaci koje imamo neplaćenom radu su prikupljeni i obrađeni za većinsko stanovništvo i nisu prilagođeni marginalizovanim grupama. Pretpostavlja se da su žene koje su dvostruko marginalizovane, odnosno Romkinje, žene sa invaliditetom i žene na selima, u još nepovoljnijoj situaciji.

"To što nemamo podatke za te grupe je signal da nisu prepoznate od strane sistema. One, kao i što im negde i položaj, nažalost, i nameće jesu višestruko marginalizovane. One nose sve ove terete kao i većinska populacija žena u Srbiji, a dodatno imaju određene poteškoće koje ih stavljaju u još ranjiviji položaj. Svaka od tih pojedinačnih grupa nosi određene specifičnosti, kao što su visoka ekonomska zavisnost, nemogućnost ulaska na tržište rada, i slično", navodi Marinković.

Položaj žena na selu analizirao je za svoj poslednji "Izveštaj o pravima žena i rodnoj ravnopravnosti u Srbiji" Femplatz. Programska direktorka ovog udruženja Kosana Beker pojašnjava da nije novost da žene na selu imaju prilično nezavidan položaj i u odnosu na muškarce koji žive u ruralnim predelima, ali i na druge žene u urbanim sredinama.

"Problem je u tome što one veoma često ne rade na otvorenom tržištu rada. One rade danonoćno, a vode se kao nezaposlene. One održavaju domaćinstva, rade bašte, zemlju, brinu o životinjama, i tako dalje. Naravno, onda i kuvaju, peru, peglaju i brinu o deci. Za sve to im niko ne daje platu", naglašava Beker.

Pravilnik o metodologiji za obračun neplaćenog kućnog rada stupio je na snagu 16. marta.

Tim Pravilnikom, Ministarstvo je preciziralo da se, u skladu sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, neplaćeni kućni rad odnosi na poslove za čije obavljanje se ne ostvaruje novčana naknada, a koji se odnose na vođenje domaćinstva, staranje i brigu o deci, o starijim i bolesnim članovima porodice, poslove na poljoprivrednom imanju i druge slične neplaćene poslove.

Polaznu osnovu za obračun neplaćenog kućnog rada predstavljaće Istraživanje o korišćenju vremena Republičkog zavoda za statistiku, po metodologiji Evrostata.

Nadalje je precizirano u Pravilniku da u obračun vrednosti neplaćenog kućnog rada, ulazi minimalna cena rada u Srbiji, u neto iznosu, na godišnjem nivou, pri čemu podatke o korišćenju vremena prikuplja Republički zavod za statistiku, dok minimalnu cenu rada određuje Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Utvrđene su i metodološke osnove za utvrđivanje učešća vrednosti neplaćenog kućnog rada u bruto domaćem proizvodu.

Izvor: Vebsajt 021, Dragana Prica Kovačević, 09.04.2024.
Naslov: Redakcija