KRIVIČNI ZAKONIK: Krivično delo preljube postojalo sve do pred početak Drugog svetskog rata

Pred jednim od sudskih veća beogradskog Apelacionog suda nedavno su razmatrane žalbe na presudu čoveku koji je oglašen krivim jer je suprugu, za koju je sumnjao da mu je bila neverna, tri puta sekirom udario u glavu i jednom u rame. Okrivljeni, inače alkoholičar, potom je napao i petnaestogodišnju ćerku, koja je pokušala sa zaštiti majku. Neposredno posle napada na najbliže članove porodice, okrivljeni je pokušao da izvrši samoubistvo.

O ovom slučaju govorilo se i na međunarodnoj naučnoj konferenciji u organizaciji Srpskog udruženja za međunarodno krivično pravo, koja se održava u Vrnjačkoj Banji. Ali ne zbog neke nejasne situacije u predmetu, već zbog pitanja preljube i njene kažnjivosti u zemljama širom sveta.

Sudija Apelacionog suda Sretko Janković, rekao je na pomenutoj konferenciji da je preljuba tokom istorije smatrana jednim od najtežih krivičnih dela zbog koje su žene, nekada i neosnovano, osuđivane na smrtnu kaznu. “Bračna ekskurzija”, kako je rekao, nije se praštala, naročito ne ženama, a neke su zbog nje ostajale bez nosa, uha, kose ili su bile izvrgavane javnom poniženju. Neke su, shodno važećim zakonima, zbog seksualnog odnosa van braka završavale na višegodišnjim robijama.

“U Staroj Grčkoj je, na primer, silovanje blaže sankcionisano od preljube jer se smatralo da je žena koja je silovana pretrpela manju štetu od one koja je zavedena. Atinjani su smatrali i da moć i status muškarca leže u njegovoj sposobnosti da zavede tuđu suprugu, dok je prevareni muškarac bio osramoćen. Prema Drakonovom zakonu, uvređeni muž imao je pravo da ubije preljubnika, ali i da mu poštedi život. Ukoliko se odluči za ovo drugo, prevareni suprug je imao pravo da zahteva novčanu naknadu i da preljubnika javno ponižava. Bilo je i dijametralno suprotnih propisa. U Sparti je postojala puna sloboda žene, pa je onda mogla da od supruga traži odobrenje da ima odnose sa drugim muškarcem. Ukoliko ga dobije, “vanbračni izlet” nije kažnjavan”, kazao je sudija Janković na međunarodnoj konferenciji koju je organizovalo Srpsko udruženje za međunarodno krivično pravo.

Zanimljivo je, rečeno je na konferenciji, da je car Konstantin Veliki naredio pogubljenje svoje supruge jer ju je sumnjičio za preljubu, iako ona nikada nije dokazana.

“Hamurabijev zakon je za preljubu propisivao smrtnu kaznu, a ona se izvršavala tako što su preljubnici vezivani i bacani u vodu, pa čak i spaljivani. O preljubi kao teškom grehu pisano je i u Kuranu, ali je za dokazivanje ovog krivičnog dela trebalo obezbediti čak četiri svedoka. U Crnoj Gori, prema odredbama Danilovog zakonika, muž koji zatekne suprugu u prevari imao je pravo da ubije ženu i njenog ljubavnika. Međutim, Crnogorcima je ovo pravo ograničeno mogućnošću da ženi odseku nos jer je takva kazna pored odmazde imala i karakter zastrašivanja, odnosno služila je za primer drugima”, izneo je zanimljive podatke sudija Janković.

Po uzoru na vizantijsko pravo, Dušanov zakonik je propisivao “preljubu vlastelinke” nazivajući je bludom. U doba kneza Miloša za preljubu se gonilo “ako je usled takvog čina rođeno ili trebalo da se rodi dete”. Zanimljivo je da su u to vreme za preljubu blaže kazne izricane ženama nego muškarcima. Inače, u Srbiji je krivično delo preljube postojalo sve do pred početak Drugog svetskog rata.

Kazneni zakon Srbije iz 1900. godine propisivao je krivično delo preljube na sledeći način: “Ko sa tuđom ženom blud učini, da se kazni zatvorom do 12 meseci. Isto tako da se kazni i žena.” Krivično gonjenje po ovom zakonu preduzimalo se po tužbi oštećenog muža, a ukoliko on tokom postupka odustane od gonjenja supruge i sud će uraditi isto. Preljuba je bila sankcionisana i Krivičnim zakonikom Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pa su se počinioci ovog dela (i muškarac i žena) kažnjavali zatvorom do dve godine.

“Tokom 18. i 19. veka se u SAD i Evropi počelo drugačije gledati na preljubu. Pre svega su izostavljane smrtne kazne, a počelo je da se postavlja pitanje i treba li država krivičnim zakonima da se meša u bračne odnose. Najveći broj država do danas je dekriminalizovao preljubu. Međutim, u nekim zemljama to još nije slučaj. Među poslednjim evropskim zemljama koje su prestale krivično da sankcionišu preljubu bile su Španija (1978), Portugalija (1982), Grčka (1983), Belgija (1987), Švajcarska (1989) i Austrija (1997). Od istočnoevropskih zemalja, to je poslednje urađeno u Rumuniji - 2006. godine. Kada su u pitanju kazne za preljubu, smrtna kazna koja se izvršava kamenovanjem, propisana je u 15 država, iako se primenjuje jedino u Iranu i Somaliji. Kazna zatvora od pet godina propisana je u Kuvajtu, dok je u Indoneziji i američkoj saveznoj državi Mičigen ona godinu dana. U vojsci SAD preljuba se smatra potencijalnim krivičnim delom iz nadležnosti vojnog suda, ali ako se čini tako da nanosi štetu oružanim snagama. U zapadnom delu Nigerije za kažnjavanje preljube primenjuje se “magun”, tradicionalna vradžbina, a obično je koriste uvređeni muževi da kazne muškarce preljubnike”, kazao je sudija Janković.

Doskora se, kaže sudija, preljubom smatrala prevara bračnog druga sa osobom suprotnog pola, ali su se stvari i tu promenile. Sada se preljubom, zbog koje može da se traži razvod braka, smatra prevara i sa osobom istom pola.

“Put od teškog krivičnog dela do njegove dekriminalizacije trajao je mnogo vekova, da bi se shvatilo da se strogim kaznama ne mogu rešavati određene negativne društvene pojave. Suština je da krivični zakon ne može da rešava neke društveni probleme. Pitanje preljube je, svakako, više pitanje morala nego krivice”, zaključio je sudija Janković.

Izvor: Vebsajt Politika, Miroslava Derikonjić, 12.05.2024.
Naslov: Redakcija