Zastava Bosne i Hercegovine

ZAKON O UPOTREBI ZNAKOVNOG JEZIKA: Tumači znakovnog jezika uneti u šifrarnik zanimanja, i to u grupu prevodilačkih delatnosti


Bilo da se na televiziji prenose važna obraćanja državnih funkcionera, ili se emituju vesti, jedna pojava u uglu ekrana privlači pažnju gledalaca. To su tumači srpskog znakovnog jezika koji uz pokrete i mimiku u realnom vremenu prevode gluvim osobama reči najviših zvaničnika ili spikera. Iako su vidljivi za TV gledaoce, oni ostaju nevidljivi za sistem. Na problem položaja tumača ukazala je i nedavna Nedelja gluvih. Trenutno je u Srbiji aktivno njih svega nekoliko desetina, pri čemu muku muče u potrazi za zaposlenjem. A njihovo znanje nije potrebno samo gluvim, već i čujućim osobama, kaže Desanka Žižić, članica Asocijacije tumača srpskog znakovnog jezika.

Ona navodi da je u Srbiji 2013. godine bilo tridesetak aktivnih tumača na ukupno oko 30.000 gluvih u našoj zemlji. Od tada je donet Zakon o upotrebi znakovnog jezika ("Sl. glasnik RS", br. 38/2015), a profesija tumača je uneta u šifrarnik zanimanja, i to u grupu prevodilačkih delatnosti. Međutim, pripadnici ove struke su i dalje demoralisani da se njome bave.

"Neki sjajni tumači su napustili profesiju jer ne mogu da obezbede egzistenciju i danas ih je možda i manje aktivnih u odnosu na 2013. godinu. Takođe, za razliku od Slovenije ili Austrije, koje su svoje znakovne jezike ustavom izjednačile sa slovenačkim odnosno nemačkim jezikom, u Srbiji se srpski znakovni jezik ne proučava ni na jezičkim fakultetima, niti postoji formalno obrazovanje za tumače, pa su kod nas tumači najčešće deca gluvih roditelja. Oni savladaju srpski znakovni jezik pomažući svojim bližnjima i, vođeni tim ličnim motivom, postaju tumači kako bi pomogli što većem broju gluvih. To su oni koje najčešće viđamo na malim ekranima. Ipak, oni se susreću s problemima pri zapošljavanju ili rade više poslova u svim oblastima gde je potrebno njihovo prevođenje. To znači da su pre podne angažovani da prevode na sudu, po podne na specijalističkom pregledu, a uveče na TV dnevniku, što je jako teško i treba nam mnogo vremena za pripreme", objašnjava Desanka Žižić.

Prema njenim rečima, to je posledica činjenice da tumači u Srbiji nemaju privilegiju da se edukuju samo za jednu oblast.

"U drugim državama je uobičajeno stručno usmeravanje, pa tumač koji se interesuje da prevodi u oblasti prava može da ima diplomu i iz prava i iz znakovnog jezika. Osim toga, tumači nisu potrebni samo gluvim ljudima, već i onima koji čuju. Lekar ne može da bez prisustva tumača pregleda pacijenta koji ne čuje", kaže Žižić.

Osim znakova koji se pokazuju rukama, tumači znakovnog jezika u prevođenju koriste i mimiku i prostor oko sebe. Kako kaže Desanka Žižić, ne postoji internacionalni znakovni jezik, već svaka zemlja ima svoj, koji nastaje iz kulture nekog podneblja.

U javnosti se za gluve osobe često nepravilno koristi izraz "gluvonemi", što nije ispravno ni korektno, navodi Desanka Žižić.

"Gluvi ljudi nisu nemi. Oni imaju glasne žice, ali budući da ne čuju sebe, ne mogu da artikulišu reči na način na koji to čine čujuće osobe. Kod nas je često pežorativno reći da je neko gluv, ali je to zapravo najispravniji termin. Takođe, nije prikladno govoriti ni ’osobe s oštećenjem sluha’ jer je u tom izrazu naglasak na ’oštećenju’, a osim toga, njime je obuhvaćena isuviše velika grupa ljudi što ne znači da svi oni koriste znakovni jezik", kaže Desanka Žižić.

Izvor: Vebsajt Politika, Dimitrije Bukvić, 12.10.2020.
Izvod iz vesti, Naslov: Redakcija