NACRT ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU: Sud će ponovo imati važnu ulogu u dokaznom postupku

Tužilačka istraga u našoj zemlji dobiće neku vrstu sudskog nadzora, a glavni pretres ponovo bi se odvijao uz nešto aktivniju ulogu suda u izvođenju dokaza. To su ključne izmene koje su predložene u Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, o kome je javna rasprava završena 1. novembra.

Profesor dr Milan Škulić, koji na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu predaje studentima Krivično procesno pravo, već godinama je ukazivao da nije dobro što je naša zemlja ZKP-om iz 2011. godine, čija je potpuna primena počela 2013. godine, uvela jedan hibridni model krivičnog postupka - bizarnu mešavinu tradicionalnog evropskokontinentalnog i anglosaksonskog načina vođenja postupka.

Kao sudija Ustavnog suda Srbije, profesor Škulić nije mogao da učestvuje u radnoj grupi koja je radila na izmenama i dopunama ZKP-a, ali je često u medijima i na stručnim skupovima ukazivao na probleme koje je novi, sada već stari, ZKP izazivao u praksi.

Načelo istine je formalno napušteno u našem krivičnom postupku, jer sud nema dužnost da utvrđuje istinu, već da ocenjuje dokaze koje su tužilaštvo i odbrana izneli u “dokaznom dvoboju” u sudnici. Teret dokazivanja optužbe je na tužiocu, a sud izvodi dokaze na predlog stranaka. To međutim nije sprovedeno na konsekventan način i potpuno dosledno, što u stvari značajno poboljšava praksu u odnosu na ono što su potencijalno zamislili “tvorci” takvog zakonskog koncepta.

- Mogli smo samo da pretpostavimo da će u praksi krivični sud ipak težiti istini ili čak pokušati da utvrdi istinu u krivičnom postupku, jer se protiv prvostepene odluke suda može podneti žalba zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, dakle zbog neistine, odnosno neistinitog ili nepotpuno istinito utvrđenog činjeničnog stanja. Kako sud odgovara za svoju presudu, on je načelno zainteresovan da ona opstane u eventualnom žalbenom postupku, te će i zbog toga, po logici stvari, uvek težiti da se u krivičnom postupku utvrdi potpuno i tačno činjenično stanje, odnosno da se - utvrdi istina. Stoga u našem krivičnom postupku i dalje u praksi deluje načelo istine, ali ipak na jedan bitno limitiran način - kaže profesor Škulić.

Podseća da je u kontinentalnoj Evropi sud, po pravilu, suvereni i neprikosnoveni “gospodar” dokaznog postupka, bez obzira na to što stranke raspolažu odgovarajućom dokaznom inicijativom i u određenoj meri mogu učestvovati i u izvođenju dokaza. Tako je u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj, kao i u svim državama nekadašnje SFRJ, osim u Makedoniji. U Republici Srpskoj i u BiH, gde je prvo uvedena tužilačka istraga, opstalo je načelo istine, Hrvatska je jednog momenta to načelo značajno limitirala, ali ga je brzo vratila u svoj krivični postupak, a Slovenija svoj ZKP nikada nije bitno ni menjala, on je vrlo sličan onome koji je važio još u SFRJ.

Sa druge strane, tipičan stranački i čist adverzijalni (anglosaksonski) postupak, uz potpuno dokazno pasiviziranje suda, podrazumeva i porotno suđenje. Samo tada dokazni dvoboj stranaka uopšte i ima smisla. U takvom krivičnom postupku dokazi izvedeni u istrazi isključivo služe da potkrepe optužnicu i ne mogu se potom, neposredno koristiti na porotnom suđenju, kada sve u dokaznom smislu počinje ispočetka, a naravno, porotnici i sud nemaju bilo kakav uvid u spise predmeta iz istrage.

- Limitiranje dokazne uloge suda ipak nije konsekventno sprovedeno, pa tako na primer sud ima mogućnost da aktivno učestvuje u ispitivanju svedoka na glavnom pretresu, te svojim pitanjima može da se umeša, bilo u osnovno, bilo u unakrsno ili dopunsko ispitivanje svedoka, bez obzira što te vidove ispitivanja primarno sprovode stranke, odnosno druga lica koja postupaju u okvirima stranačkih funkcija, kao što su branilac u okviru funkcije odbrane, odnosno punomoćnik oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca - objašnjava dr Škulić, koji ističe i da je to na primer nezamislivo u SAD, što je još jedan razlog zašto naš sadašnji krivični postupak nije nekakav američki tip krivičnog postupka, već predstavlja čudan bućkuriš elemenata anglosaksonskog postupka i onoga što je tipično u kontinentalnoj Evropi.

Istina bi uvek morala biti cilj krivičnog postupka u pravnoj državi koja se odlikuje vladavinom prava. Dokle god postoji mogućnost podnošenja žalbe zbog neistine ili nepotpuno utvrđene istine, tj. zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sud mora, ističe profesor, imati mogućnost da i sam, kada je potrebno, čak i mimo inicijative stranaka u postupku, izvodi potrebne dokaze. To bi, prema predloženim izmenama, sada bila i obaveza suda.

- Materijalna istina je kao termin nastala u nemačkom krivičnom postupku i ne tiče se neke idealne ili idealističke istine, kao što se to nekada kod nas objašnjava, verovatno pod uticajem nekadašnjih lekcija iz marksizma, već se radi o onome što sud utvrdi kao istinu, na osnovu dokaza koje je izveo u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza. Načelo istine postoji, daleko izraženije nego kod nas, čak i u SAD. Na primer, već se u drugom članu Saveznih pravila o dokazivanju spominje istina, tako što se utvrđuje da pravila treba tumačiti na način koji omogućava da se sazna istina i donese pravična odluka - navodi dr Škulić.

Svedok u krivičnom postupku uvek će biti opomenut da je dužan da govori istinu i da ne sme ništa da prećuti, a zatim će biti upozoren da davanje lažnog iskaza predstavlja krivično delo (član 95). Kada je reč o nalazu i mišljenju veštaka, organ postupka će narediti da se veštačenje ponovi ako je nalaz nejasan, nepotpun, pogrešan, protivrečan ili se pojavi sumnja u njegovu istinitost.

- Dužnost suda da u krivičnom postupku utvrdi istinu, odnosno da teži njenom utvrđivanju, pre svega morala bi da bude moralnog i etičkog karaktera. Samo kada je potpuno uveren u istinitost utvrđenog činjeničnog stanja, krivični sud bi mogao da “mirne savesti” ostvaruje svoje pravo kažnjavanja onda kada izriče određenu krivičnu sankciju, što je pravo koje u pravnoj državi pripada jedino sudu, ili kada obrnuto, u odgovarajućoj procesnoj formi, kao što je to, na primer, oslobađajuća presuda, konstatuje da u konkretnom slučaju nema uslova za manifestovanje takvog ekskluzivnog prava suda - objašnjava dr Milan Škulić.

Najzad, Zakon o sudijama ("Sl. glasnik RS", br. 10/2023) obavezuje sudije da pre stupanja na funkciju pred predsednikom Narodne skupštine, polože zakletvu, a tekst sudijske zakletve glasi: “Zaklinjem se svojom čašću da ću svoju funkciju vršiti verno Ustavu i zakonu, po najboljem znanju i umeću i služiti samo istini i pravdi.” Dakle, ističe profesor Škulić, sudija se i formalno, čak u jednom izrazito simboličkom i svečanom obliku, izričito obavezuje da služi istini.

Profesor ističe da i u sada važećem našem Zakoniku o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021 - odluka US i 62/2021 - odluka US) postoji nekoliko pravila koja zahtevaju dokaznu aktivnost po službenoj dužnosti u pravcu utvrđivanja istine. Na primer, kada okrivljeni prizna da je učinio krivično delo, organi krivičnog postupka su dužni da i dalje prikupljaju dokaze o učiniocu i krivičnom delu ako postoji sumnja u istinitost priznanja ili je priznanje nepotpuno, protivrečno ili nejasno ili ako je u suprotnosti sa drugim dokazima (član 88 ZKP).

Takođe, prilikom suočenja okrivljenog sa svedokom ili drugim okrivljenim, sud će zahtevati da oni jedan drugom ponove svoje iskaze o svakoj spornoj okolnosti i da raspravljaju o istinitosti onoga što su iskazali (član 89).

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 11.11.2024.
Naslov: Redakcija