ZAŠTITA PRIVATNOSTI U MEDIJIMA

U poslednjih nekoliko godina crna hronika, kao rubrika u dnevnim novinama, je jedna od najaktuelnijih i najviše obrađenih tema. Informacije o učinjenim gnusnim i teškim krivičnim delima od ubistava, nasilja preko smrtnih saobraćajnih nezgoda do tuča i krađa dolaze brže do građana putem elektronskih medija nego bilo koje druge, čak i pre nego što nadležni državni organi daju zvanične izjave za medije.

S jedne strane, može se postaviti pitanje da li učestalo objavljivanje crne hronike doprinosi raspravi od opšteg značaja, što bi trebalo da bude glavni cilj medija, ili pak utiče na živote građana i formiranje sentimentalnog stava o izvođenju okrivljenih pred lice pravde i njihovo strože kažnjavanje? S druge strane, otvara se i pitanje izvora informacija, zaštite i bezbednosti novinara koji pišu članke. Sa treće strane, možemo povesti i debatu o otvorenosti za javnost javnog tužilaštva i suda, kao pravosudnih organa koji vode postupke i donose odluke i nužnosti zaštite privatnosti svih učesnika u krivičnom postupku.

Složićemo se da je za novinare najvažnije da prvi objave bombastične vesti, koje će predstavljati jednu vrstu senzacije za građane. Oni se služe novinarskim izvorima, kao jednom od osnovnih uslova za slobodu štampe, i tako među prvima odlaze na lice mesta, intervjuišu očevice određenog događaja ili ljude koji imaju posrednih saznanja o učinjenom krivičnom delu i životu aktera. U želji da nadjačaju konkurentne kompanije, izveštavanja u televizijskom formatu i članci često obiluju živopisnim detaljima i banalnim pojedinostima uz markiranje krivca. Takvo delovanje medija se odražava i na građane, koji obasuti novim vestima i tragičnim pričama, izražavaju emotivni stav o krivičnim delima, i javno mnjenje u znatnoj meri nastoji da iskaže zaprepašćenje, zastupa stav o nužnosti drakonskog kažnjavanja i stavlja se u ulogu koja pripada samo pravosudnim organima.

Čini se takođe da je najveći pritisak medija na pravosudne organe u momentu kada se određeni događaj desi, a potom da on postepeno opada osim kada je reč o krivičnim postupcima koji se vode za najteža krivična dela, kada mediji pomno prate i suđenja. Javni tužioci, kao rukovodioci predistražnog i istražnog postupka, prvi dolaze pod udar ovih tabloidnih informacija, ali svoje odluke o zadržavanju okrivljenog, podnošenju predloga za određivanje pritvora ili o pokretanju istrage ne donose na osnovu novinskih članaka, televizijskih priloga, tragičnog ishoda ili komentara laika, već isključivo na osnovu stručnosti nakon analize konkretnog činjeničnog stanja i prikupljenih dokaza uz obavezu vođenja računa o zaštiti žrtve. U primeni krivičnog prava nema mesta emocijama i pristrasnošću, a to su elementi koji se često zaboravljaju u javnosti.

Bilo je više slučajeva da je objavljivanje neproverenih informacija ugrozilo psihički integritet maloletnih oštećenih, koji su zbog snažnog osećaja medijskog upliva u privatni život bili izmeštani iz svojih porodica za vreme trajanja istrage, a rezultati istrage su ukazivali da činjenično stanje nije onakvo kakvim se činilo na početku. Iako svako javno tužilaštvo ima svog portparola, koji je ovlašćen da daje usmena ili pismena saopštenja i izjave za medije o preduzetim procesnim radnjama, kada je reč posebno o maloletnim oštećenima i drugim posebno osetljivim svedocima, izveštavanje u tim predmetima treba da bude rigorozno i sumarno.

Veliku medijsku pažnju privlače predmeti u kojima su učesnici javne ličnosti ili ličnosti koje se bave poslovima od javnog značaja, kao npr. novinari. Krivični postupci za korupciju i organizovani kriminal se visoko kotiraju na listi medijske znatiželje i sastavni su deo komercijalnog sadržaja. Međutim, prilikom profesionalnog širenja informacija bitno je sprečiti mogućnost medijskog progona okrivljenih preuveličavanjem ili provokativnim materijalom, a pružiti pravovremene informacije uz zadovoljenje radoznalosti javnosti. U tome se ogleda odgovorno novinarstvo, koje mora delovati u skladu sa novinarskom etikom i u dobroj veri.

Značaj javnosti da zna ne sme da preteže u odnosu na složenost istrage i da tako ugrozi prikupljanje dokaza. Prilikom obaveštavanja javnosti javna tužilaštva i sudovi osim što moraju da vode računa o interesu maloletnih lica, moraju da paze i na interese morala, javnog poretka i nacionalne bezbednosti, kao i da garantuju zaštitu privatnosti učesnika u krivičnom postupku i poštovanje pretpostavke nevinosti okrivljenog i tako neposredno primene evropske standarde. To su upravo rezerve koje imaju javni tužioci i sudije u odnosu sa javnošću i one uslovljavaju nedovoljnu otvorenost nosioca pravosudnih funkcija za javnost.

Ne treba zaboraviti ni da pravda ne sme samo da se sprovodi, već da mora i da se vidi da je sprovedena i da u postupanju pravosudnih organa mora važiti princip otvorene pravde. On podrazumeva da javna tužilaštva i sudovi ne funkcionišu u vakuumu, niti “per se”, odnosno zbog sebe, da nisu izolovani iz društva, već su njegov sastavni deo, te da javna tužilaštva po službenoj dužnosti i štiteći javni interes gone učinioce krivičnih dela i da sudovi donose presude u ime naroda, što nije puka zakonska formulacija. Zbog toga je važno obezbediti optimalnu komunikaciju između pravosudnih organa i medija, pojasniti javnosti predmet postupka bez ulaženja u detalje do njegovog pravnosnažnog okončanja, pružiti zaštitu učesnicima od medijskog pritiska, ali i kvalitetnijom saradnjom sa novinarima jačati poverenje javnosti u pravosudne institucije.

Ovu ravnotežu između principa otvorene pravde i ustanovljavanja adekvatne granice u pogledu sadržine i opsega informacija o predmetu i toku krivičnog postupka koje mogu imati publicitet od pokretanja istrage nije jednostavno ostvariti. Međutim, ona je izuzetno važna i sa aspekta rukovodstvene uloge javnog tužioca, koji treba da kanališe dosadašnju praksu organa unutrašnjih poslova da nakon hapšenja osumnjičenih učine dostupnim medijima podatke o mestu, vremenu i načinu vršenja krivičnih dela, kao i hapšenju osumnjičenih. Iako se od tog momenta ukida tajnost predistražnog postupka, prevelika medijska pompa ne sme ugroziti dalji tok postupka, privatnost učesnika, već treba održati zainteresovanost za postupak do njegovog završetka.

Kakvo je vaše mišljenje o transparentnosti krivičnog postupka, kredibilitetu pravosuđa i ulozi novinara i njihovom izveštavanju? I šta treba da preteže – bombastična objava ili efikasnost krivičnost postupka i privatnost njegovih učesnika? Pogađaju li i zgražavaju li vas članci o zločinima i da li bi ipak te informacije trebalo ostaviti za one čiji je to posao svakoga dana?

Izvor: Vebsajt Otvorena vrata pravosuđa, Gordana Krstić - Zamenik javnog tužioca u Drugom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu i član Udruženja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije, 13.05.2022.
Naslov: Redakcija