ZAKON O RADU: Ako zaposlenom radni odnos prestaje radi ostvarivanja prava na penziju, poslodavac je dužan da mu isplati otpremninu. Ako ugovorom o radu ili aktom poslodavca nije rešena visina otpremnine, plaća se najmanje dve prosečne zarade u Republici Srbiji

Poslodavac je dužan da isplati otpremninu u dva slučaja – prilikom odlaska zaposlenog u penziju i kod prestanka radnog odnosa, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima rada, to jest u slučaju proglašenja tehnološkim viškom.

Kada je reč o obračunu otpremnine prilikom odlaska u penziju, Zakon o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) propisuje da je poslodavac dužan da isplati zaposlenom iznos u skladu sa opštim aktom, a najmanje u visini dve prosečne zarade u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za statistiku, objašnjava pravnik Milan Predojević.

“Ako zaposlenom radni odnos prestaje radi ostvarivanja prava na penziju, poslodavac je dužan da mu isplati otpremninu. Pritom nije bitno o kojoj vrsti penzije je reč – starosna, invalidska ili porodična, svejedno se plaća otpremnina u visini određenoj ugovorom o radu ili opštim aktom poslodavca. Ako ugovorom o radu ili aktom poslodavca nije rešena visina otpremnine, plaća se najmanje dve prosečne zarade u Republici Srbiji”, navodi on.

Podatke o prosečnoj zaradi na nivou cele države objavljuje Republički zavod za statistiku (RZS). Kako ukazuje Predojević, objavljeni podatak precizira kolika je neto zarada, koja se uplaćuje na račun zaposlenog, i kolika je ukupna, to jest bruto zarada. Poslodavac iz bruto zarade zaposlenog, u skladu sa zakonskim stopama, izdvaja iznos za poreze i doprinose, a neto iznos plaća zaposlenom na njegov račun. Poslodavac takođe ima obavezu da plati i doprinose na svoj teret.

U praksi, da bi se ovi pojmovi bolje razumeli, koriste se termini “bruto 1” i “bruto 2” zarada.

“Bruto 1 se računa po formuli: neto zarada+porez i doprinosi iz zarade. Bruto 2 se računa po formuli: neto zarada+porez i doprinos iz zarade+doprinosi na teret poslodavca. Pošto se prema Zakonu o radu pod zaradom smatra zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, podatak relevantan za izračunavanje otpremnine je bruto 1”, ističe pravnik Infostuda i daje primer obračuna prema poslednjim relevantnim podacima Republičkog zavoda za statistiku.

Poslednji objavljen podatak RZS o prosečnim primanjima odnosi se na april 2022. godine. Tada je prosečna zarada bez poreza i doprinosa (neto zarada koja je legla na račun radnika) iznosila 73.012 dinara. Za poreze i doprinose je plaćeno 27.715 dinara, što znači da je prosečna bruto zarada (bruto 1) za april iznosila 100.727 dinara.

“Shodno navedenom, sve dok se ne objavi najnoviji podatak o prosečnoj zaradi u Srbiji, zaposlenom kojem radni odnos prestaje jer je ispunio uslov za penziju poslodavac je dužan da isplati otpremninu najmanje u visini od 201.454 dinara, tačnije 100.727 dinara puta dva”, podvlači Predojević.

Kako se obračunava otpremnina u slučaju tehnološkog viška?

Visina otpremnine u slučaju tehnološkog viška utvrđuje se opštim aktom ili ugovorom o radu, s tim što ona ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca kod koga ostvaruje pravo na otpremninu.

“Pod zaradom zaposlenog u navedenom smislu podrazumeva se prosečna mesečna zarada isplaćena za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kojem se isplaćuje otpremnina. Prema Zakonu o radu, takva zarada sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca kao što su nagrade, bonusi i slično, te drugih primanja po osnovu radnog odnosa, poput regresa i toplog obroka”, navodi pravnik Infostuda.

Pod platom u ovom smislu smatra se zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade (“bruto 1”).

U pojam zarade, ističe Predojević, ne ulaze i ne uzimaju se u obzir prilikom računanja otpremnine: učešće zaposlenog u dobiti, naknade troškova (rada, putovanja, smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu), naknade štete zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja, jubilarne nagrade i solidarne pomoći.

Ako zaposleni uopšte nije radio u tri meseca koja prethode mesecu isplate otpremnine, uzima se osnovna zarada uvećana za minuli rad.

“Uzmimo, na primer, da je zaposleni u poslednja tri meseca rada pre otkaza ostvario zaradu – 102.781 dinara bruto, odnosno 74.664 dinara neto. Ako je radio sedam punih godina kod poslodavca koji mu daje otkaz jer je tehnološki višak, prema shvatanju zarade kao ‘bruto 1’ bilo bi mu isplaćeno najmanje 239.820 dinara, na osnovu sledeće računice: trećina ‘bruto 1’ zarade je 34.260 dinara (102.781 dinara se deli sa tri), te se taj iznos pomnoži sa sedam zbog sedam punih godina rada). Ako se pod ‘isplaćenom zaradom’ smatra neto zarada, onda bi taj iznos bio značajno manji – 174.216 dinara”, objašnjava Predojević.

Na pitanje šta bi radnici morali da znaju kada je reč o isplati otpremnine, naročito kada je u pitanju isplata u slučaju tehnološkog viška, on navodi da zaposleni najpre treba da obrate pažnju na to da li je poslodavac uopšte doneo rešenje o otpremnini kod prestanka radnog odnosa zbog ispunjavanja uslova za odlazak u penziju i kod prestanka radnog odnosa zbog tehnološkog viška.

“Ukoliko poslodavac to nije učinio i nije isplatio otpremninu kod ova dva zakonska razloga za prestanak radnog odnosa, njegov otkaz je nezakonit. Druga stvar na koju treba da obrate pažnju jeste visina otpremnine – da li je ispoštovan zakonski minimum”, ističe Predojević.

Minimalna zagarantovana otpremnina kod prestanka radnog odnosa zbog odlaska u penziju plaća se kada ni ugovorom o radu ni opštim aktom poslodavca nije određena visina otpremnine, ili je određena ispod navedenog zakonskog minimuma – tada se plaća najmanje dve prosečne zarade u Republici Srbiji, što je u ovom trenutku 201.454 dinara.

Visina otpremnine kod tehnološkog viška utvrđuje se opštim aktom ili ugovorom o radu, s tim što ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca kod koga ostvaruje pravo na otpremninu.

“Prema tome, za svaku punu godinu rada kod poslodavca pripada zaposlenom bar jedna trećina prosečne zarade. Pod zaradom zaposlenog u navedenom smislu podrazumeva se prosečna mesečna zarada zaposlenog isplaćena za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kojem se isplaćuje otpremnina”, ističe pravnik Infostuda Milan Predojević.

Izvor: Izvor: Vebsajt Biznis, Marija Jovanović, 17.07.2022.
Naslov: Redakcija