ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA: Naknada neimovinske (moralne, nematerijalne) štete

Često se dešava da tokom života pretrpimo neki vid štete, odnosno da nas zadesi štetni događaj iz kojeg nastaje šteta. Šteta podrazumeva gubitak ili uštrb u nečijoj imovinskoj ili moralnoj sferi. Kada do štete dođe, lice koje je pogođeno štetom (oštećeno lice) ima pravo da zahteva naknadu štete od štetnika, tj. onoga ko je štetu načinio. Oštećeni podnosi tužbu nadležnom sudu protiv štetnika za naknadu štete. U ovom slučaju, oštećeno lice je tužilac, a štetnik je tuženi. Pravo po osnovu naknade štete uređeno je Zakonom o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020).

U nastavku teksta sledi kratko izlaganje o vrsti štete u našem pravu, a onda bliže upućivanje o samoj neimovinskoj šteti.

Pre upuštanja u pojam neimovinske štete, potrebno je navesti da u našem pravu postoje dve vrste štete: imovinska (materijalna) i neimovinska (nematerijalna) šteta.

Imovinska šteta je ona šteta koja nastaje na čovekovim imovinskim dobrima, odnosno šteta koja se ogleda:

a) u umanjenju nečije imovine (npr. došlo je do uništenja stvari oštećenog; zbog štetnog događaja mora da plati troškove svog lečenja, Itd.) ili

b) u sprečavanju povećanja nečije imovine (npr. izgori stan koji je davao u zakup pa ne može da ostvaruje prihode po osnovu zakupa).

Pojam neimovinske štete

Neimovinska šteta obuhvata fizički bol, psihički bol i strah dovoljnog trajanja i intenziteta samog oštećenog. Oštećeni je fizičko lice koje trpi neki fizički bol ili psihički bol i strah dovoljnog trajanja i intenziteta. Iz navedenog možemo uočiti da pravo na naknadu neimovinske štete imaju samo fizička lica, ali ne i pravna lica s obzirom na to da ona nemaju svest i ne osećaju bol ili strah.

Zakon decidno navodi šta se sve smatra duševnim bolom. U duševne bolove spadaju:

1) duševni bolovi zbog umanjenja životne aktivnosti;

2) duševni bolovi zbog naruženosti;

3) duševni bolovi zbog povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti;

4) duševni bolovi zbog smrti bliskog lica ili teškog invaliditeta bliskog lica;

5) duševna bol koju trpi lice koje je žrtva krivičnih dela protiv polne slobode.

Dakle, Zakon navodi ovih pet vrsta duševnih bolova za koje oštećeno lice može u parničnom postupku zahtevati naknadu neimovinske štete. I van ovog kruga sud ne može da izlazi. Tako, sud neće dosuditi naknadu za duševni bol usled smrti kućnog ljubimca ili usled gubitka neke stvari, jer Zakon ne propisuje navedene primere kao oblike duševne boli. Bitno je napomenuti da lice može zahtevati naknadu neimovinske štete samo ukoliko dođe do bola ili straha dovoljnog trajanja i intenziteta, a što sud procenjuje u datoj okolnosti. Dakle, ukoliko bol ili strah nisu bili dovoljnog trajanja i intenziteta, odnosno ukoliko su bili neznatnog intenziteta i kratkog trajanja, sud će odbiti zahtev za naknadu.

Naknada neimovinske štete u slučaju kome i buduća neimovinska šteta

Kako se za naknadu neimovinske štete usled duševne boli, telesne boli ili straha zahteva da oštećeni ima sposobnost da oseti duševnu ili fizičku bol, postavlja se pitanje da li lice koje je u komi može osećati fizičku ili psihičku bol, te da li ima pravo na naknadu neimovinske štete? Sudovi su zauzeli stav da lice u komi ne može osećati strah i bol, te je stav da mu se ne može dosuditi naknada u ovom slučaju. Prema zakonu o obligacionim odnosima moguća je naknada buduće neimovinske štete ako je očigledno da će oštećeni ubuduće trpeti bol ili strah. Primera radi, tek rođeno dete koje je izgubilo roditelja ima pravo na takvu naknadu zbog smrti bliskog lica, jer je izvesno da će u budućnosti s razvojem svesti trpeti bol.

Naknada neimovinske štete usled smrti ili invaliditeta bliskog lica

Kada je u pitanju naknada neimovinske štete usled smrti ili teškog invaliditeta bliskog lica, pravo da zahtevaju naknadu imaju: bračni ili vanbračni drug, roditelji i deca. Brat i sestra, u slučaju smrti bliskog lica, imaju pravo na naknadu samo ukoliko je između njih i umrlog lica postojala trajnija zajednica života, odnosno ukoliko su duži vremenski period živeli zajedno. U slučaju teškog invaliditeta bliskog lica, brat i sestra nemaju pravo na naknadu neimovinske štete.

Pravila za odmeravanje pravične naknade

Po pravilu, naknada neimovinske štete dosuđuje se u novcu kao jedan vid moralne satisfakcije za pretrpljeni bol ili strah. Koliko će iznositi pravična naknada zavisi od odluke suda koji uzima u obzir značaj povređenog dobra i cilj kome služi ta naknada. Prilikom odmeravanja pravične naknade nematerijalne štete sudovi se oslanjaju na Pregled najviših orijentacionih iznosa pravične naknade, koji je usvojen na sednici Vrhovnog suda Srbije. Treba napomenuti da navedeni akt nije obavezujući, ali se naši sudovi drže okvira preporučenih iznosa naknade nematerijalne štete. Takođe, oštećeni ima pravo na naknadu neimovinske štete nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u slučaju da materijalne štete nema, odnosno da je izostala.

Pored prava na pravičnu naknadu, Zakon predviđa i posebna pravna sredstva za otklanjanje povrede prava ličnosti, te tako sud može naložiti da se o trošku lica koje je načinilo štetu (štetnik) objavi presuda ili ispravka, ili da štetnik povuče izjavu kojom je učinio povredu. Ova pravna sredstva imaju i fizička i pravna lica koja su pretrpela štetu. Takođe, fizička i pravna lica imaju na raspolaganju i zahtev da se prestane sa povredom prava ličnosti. Primera radi, ako stanar višestambene zgrade proizvodi buku koja odstupa od uobičajenog, tolerantnog života u urbanoj sredini, čime narušava lični i porodični život suseda, taj sused ima pravo da od suda traži zabranu radnji koje ga ometaju u svakodnevnom životu (Apelacioni sud u Novom Sadu, Gž. 2298/2011).

Veštačenje duševne boli

Kada oštećeni podnese odštetni zahtev, vrši se veštačenje duševne boli iliti straha, kao i veštačenje posledica kraniocerebralnih povreda (koje se javljaju najčešće usled saobraćajne nesreće). Veštačenje duševne boli ili straha vrše psihijatri, ali mogu i psiholozi. Zakon o obligacionim odnosima navodi da strah mora biti dovoljnog intenziteta i trajanja, te tako u odnosu na intenzitet imamo tri stepena straha: blagi, srednji i veoma intenzivni. Naknada neimovinske šteta uglavnom se dosuđuje u slučaju najjačeg stepena straha, tj. kada je strah veoma intenzivni, a može i kada je strah srednjeg intenziteta ali dugog trajanja.

Veštačenje duševne boli usled umanjene životne aktivnosti vrši se putem skale koja je stepenovana od 0 do 100, te se duševni bol procenjuje kao lak ako su vrednosti na skali od 61 do 70, srednji ako su vrednosti na skali od 51 do 60, težak ako su vrednosti na skali od 31 do 50, veoma težak ako su vrednosti na skali od 21 do 30 i najteži kada je došlo do totalnog gubitka životne aktivnosti kada su vrednosti na skali od 1 do 20. Umanjena životna aktivnost može se ogledati u učenju i primeni znanja, komunikaciji, brizi o sebi, svakodnevnim zadacima, mobilnosti i socijalnoj relaciji.

Nasledivost naknade neimovinske štete

Postavlja se pitanje da li je pravo na naknadu neimovinske šteta nasledivo. Po pravilu ono je nenasledivo, jer se smatra da isplata pravične naknade ima svrhu samo ako se isplati oštećenom. Međutim, postoji jedan izuzetak. Zakon propisuje taj izuzetak tako da potraživanje naknade nematerijalne štete prelazi na naslednika samo ako je naknada utvrđena pravosnažnom sudskom odlukom ili pismenim sporazumom za života oštećenog lica.

Zastarelost potraživanja

Važno je napomenuti da oštećeno lice ne može beskonačno raspolagati svojim pravom da zahteva naknadu štete, već su propisani rokovi u okviru kojih je to pravo ostvarivo. Naime, oštećeni može zahtevati naknadu štete u roku od 3 godine od kada je saznao za štetu i za lice koje je tu štetu učinilo, i ovaj rok teče u okviru objektivnog roka od 5 godina od nastanka štete. Nakon proteka roka od 5 godina oštećeni gubi pravo da zahteva naknadu štete. U situacijama kada su propisani i subjektivni i objektivni rok, potraživanje zastareva čim protekne subjektivni rok, dok se objektivni rok uzima samo ako subjektivni rok ističe nakon proteka objektivnog roka. Znači da će pravo na potraživanje naknade štete zastareti u roku od tri godine od saznanja za štetu i štetnika. Međutim, primera radi, oštećeni može saznati za štetu i štetnika tek nakon, npr. četiri godine od nastanka štete i tada počinje da teče subjektivni rok, a kako je do isteka objektivnog roka u ovom slučaju ostalo samo još jedna godina, znači da bi subjektivni rok nastavio da teče po proteku objektivnog roka. Međutim, kako je propisano da potraživanje naknade štete u svakom slučaju zastareva u roku od 5 godina, tako će biti i u ovom našem slučaju, bez obzira što nastavlja da teče subjektivni rok.

Izvor: Vebsajt Lawlife, Miroslava Puzić, saradnik u nastavi i medijator, 17.11.2024.
Naslov: Redakcija