ZAKONIK O KRIVIČNOM POSTUPKU: Video-link smanjuje troškove suđenja i rizike od zaraze. Izmenama ZKP-a treba precizno propisati slučajeve u kojima je moguće suđenje na daljinu, kao i tehničke uslove da bi takav postupak mogao da se odvija bez problema

U Srbiji se godišnje troši dva miliona evra na prevoz pritvorenika iz zatvora u sudove, a uvođenje opreme za suđenja na daljinu koštalo bi od dva i po do tri miliona evra.

Ovaj podatak izneo je direktor Pravosudne akademije Nenad Vujić na regionalnoj konferenciji “Video-link i druga tehnička sredstva kao način preduzimanja procesne radnje u kaznenom postupku”, koja je održana u Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja, u zajedničkoj organizaciji sa Srpskim udruženjem za krivičnopravnu teoriju i praksu i uz pomoć misije OEBS-a u Srbiji.

Kamere, mikrofoni i računari, sa kvalitetnim zvukom i dobrom internet vezom, omogućili bi da se suđenja odvijaju uz znatno manje fizičkih kontakata između sudija, tužilaca, advokata, okrivljenih, svedoka, veštaka, zatvorskih i sudskih stražara. Uz manji rizik od širenja virusa korona, ostvarile bi se uštede goriva i izbegli neki bezbednosni rizici – ako bi okrivljeni mogli da iznesu svoje odbrane iz posebnih prostorija u pritvorskim jedinicama i da na taj način budu prisutni na suđenjima, iako fizički nisu u sudnici.

Neophodne su izmene Zakonika o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021 - odluka US i 62/2021 - odluka US – dalje: ZKP), kojima treba precizno propisati slučajeve u kojima je moguće suđenje na daljinu, kao i tehničke uslove da bi takav postupak mogao da se odvija bez problema, zaključili su krivičari.

– Nema nijednog razloga koji bi govorio protiv uvođenja tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka u krivičnim postupcima, ali to mora biti kvalitetno normirano zakonom. Ne treba dozvoliti da se video-link koristi po svaku cenu. Postojeća zakonska rešenja ne pružaju dovoljno mogućnosti za upotrebu video-linka ni u krivičnom, ni u postupku za uslovni otpust – rekao je prof. dr Stanko Bejatović, predsednik Srpskog udruženja za krivičnopravnu teoriju i praksu.

Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu dr Milan Škulić podsetio je na davna vremena kada su se sudije protivile uvođenju pisaće mašine u sudnice, već su tražile da se sudski zapisnik vodi perom koje su zapisničari umakali u mastilo.

– Kao što je tada postojao otpor da se zapisnik vodi na pisaćoj mašini, tako sada postoje otpori prema savremenoj tehnologiji. Načelo neposrednosti ne bi bilo narušeno upotrebom ekrana i mikrofona, jer bi okrivljeni bio prisutan u sudnici u realnom vremenu i mogao bi da prati postupak izvođenja dokaza i da učestvuje u njemu, isto kao i javni tužilac i branilac, iako se fizički ne nalazi u sudnici. Ne bi bila dovedena u pitanje “jednakost oružja” optužbe i odbrane. Pored toga, bila bi ostvarena i zaštita svedoka i žrtava od sekundarne viktimizacije – objasnio je profesor Škulić.

Prilikom odlučivanja o molbi za uslovni otpust, prisustvo osuđenika nije obavezno, a video-link bi dao priliku da se čuje i njegov glas, dodao je profesor. Ipak, preporučuje da treba biti veoma oprezan u proceni kada jeste, a kada nije svejedno da li se na određenom suđenju koristi video-link.

Predsednik Višeg suda u Novom Sadu Miroslav Alimpić podsetio je da se moderna oprema za prenos slike i zvuka upotrebljava još od 2003. godine u Specijalnom sudu u Beogradu, gde su putem video-linka saslušani veštaci iz Visbadena na suđenju za ubistvo premijera dr Zorana Đinđića.

Drugi sudovi u Srbiji nemaju ovu tehničku mogućnost, ali je u proleće prošle godine, “suđenje na daljinu” najpre zaživelo u Palati pravde u Novom Sadu, gde su uz pomoć laptopa saslušavani okrivljeni za kršenje samoizolacije, koji su se nalazili u posebnim karantinskim pritvorima. Pravni osnov za korišćenje video-linka bili su, naglasio je sudija Alimpić, ratifikovani protokoli o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.

Advokat Jugoslav Tintor naglasio je da je “najskuplje vreme provedeno u sudnici”, a da se ono često troši na rasprave o tome šta je i kako uneto u zapisnik. On je izbrojao koliko ima sudnica u svim sudovima u Srbiji i predložio da se uvođenje opreme za “suđenja na daljinu” sprovedi u dva koraka.

– Imamo ukupno 300 sudnica u apelacionim, višim i privrednim sudovima, a zatim još 1.100 u osnovnim sudovima. Planira se uvođenje tonskog snimanja i u parnicama – rekao je Tintor.

Naveo je da će snimanje naterati učesnike u postupku da budu ekstremno pripremljeni za suđenje, pa će se na taj način dobiti i na kvalitetu i na vremenu.

– Neće se voditi višečasovne rasprave o unošenju tačnih iskaza u sudske zapisnike. Sve što je snimljeno biće proverljivo i trajno sačuvano – kazao je Tintor.

Jasmina Pavlović iz Prekršajnog apelacionog suda rekla je da prekršajni sudovi do sada nisu imali iskustva sa suđenjem “na daljinu” i naglasila da takva suđenja zahtevaju opremu visokog kvaliteta i obučeni stručni kadar koji će nadzirati upotrebu tehnologije.

– Ako na ekranu vidimo lik okrivljenog, ne vidi se njegov govor tela. Internet veze često su loše, pa se prekidaju, a to je za izvođenje saslušanja katastrofalno. Poznati su slučajevi kada su žrtva ili svedok prepoznali okrivljenog po njegovom karakterističnom mirisu, što putem video-linka nije moguće – ukazao je na regionalnoj konferenciji prof. dr Vid Jakulin sa Pravnog fakulteta u Ljubljani.

– U praksi sam imao bar stotinu prepoznavanja okrivljenog i nikada se nije desilo da su ga žrtva ili svedok prepoznali po mirisu. Preko ekrana mogu da vidim i kada okrivljeni pocrveni u licu i kada krši prste. Smatram da nema argumenata protiv suđenja na daljinu ako otklonimo opasnosti lošeg zvuka i imamo kvalitetnu i proverenu opremu – odgovorio je na to sudija Miroslav Alimpić, predsednik Višeg suda u Novom Sadu.

Sudija Višeg suda u Beogradu Tatjana Sretenović ukazala je da prisustvo kamera na mestu zločina ima značajnu dokaznu moć u sudnici. U jednom slučaju silovatelj je otkriven na osnovu proreza na fantomki koju je nosio kada je silovao devojku ispred lifta u ulazu zgrade, jer je kamera dobro snimila njegove oči i telesnu građu, pa je antropološko veštačenje potvrdilo identitet osumnjičenog. U drugom slučaju mladić je oslobođen optužbe za pokušaj dvostrukog ubistva. Snimak sa kamere je pokazao da on nije prvi napao, već je bio napadnut, pa je sud zaključio da je bio u prekoračenju nužne odbrane.

– Snimanje suđenja zahteva ozbiljan nivo koncentracije i pripreme. Sud mora da ima dobru službu informatičara, a sudija mora da zna da koristi tehniku – navela je sudija Tatjana Sretenović.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 14.11.2021.
Naslov: Redakcija