KRIVIČNI ZAKONIK: Krivičnopravna zaštita životne sredine

Krivičnopravna zaštita životne sredine u Srbiji je uglavnom dobra, ukoliko bi se sprovodila, ocenili su domaći pravni stručnjaci.

Kako je navedeno, uprkos manjkavostima, domaća regulativa koja se odnosi na zaštitu životne sredine, u velikoj meri je usklađena sa onima koja važe u Evropskoj uniji (EU), ali je “rak rana” u Srbiji to što većina propisa ostaje “mrtvo slovo na papiru”.

Dobro je, ukazano je, što je zakonodavac, kada je 2006. donosio novi Krivični zakonik ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019), izdvojio poseban deo kojim se životna sredina proglašava za pravno dobro, vredno zaštite.

“U zakonu je propisano 18 krivičnih dela, od koji se većina odnosi na zaštitu vode, vazduha i zemljišta, dok je zaštita životinja gotovo potpuno zapostavljena oblast”, smatra docent krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu Ivana Marković.

Ona je pojasnila da se domaćim krivičnim zakonodavstvom ne zabranjuje direktno neko ponašanje koje ugrožava životnu sredinu, već da se zagađenje vode, vazduha i zemljišta toleriše do određene granice.

Objasnila je da je to slučaj na nivou cele Evrope, a sličnost je i u tome da je regulativa koja se odnosi na zaštitu životne sredine povezana sa mnoštvom drugih propisa, mahom iz oblasti upravnog prava.

“Prvi problem je što morate duboko da ‘zagrebete’ u upravnopravne propise, da biste uopšte znali gde je ta granica dozvoljenog zagađenja. Pre toga, potrebno je da identifikujete koji su to propisi, a to nije nimalo lako jer se oblast upravnog prava brzo i često menja”, rekla je Marković.

Dodala je da se, kada se nađe propis koji odgovara konkretnom slučaju, nailazi na drugi problem.

“Da biste procenili da li nešto jeste ili nije zagađenje vode, vazduha ili zemljišta, morate da posedujete i tehničko znanje iz konkretne oblasti. Dakle, neophodno je veštačenje”, navela je Marković.

Prema njenim rečima, domaća regulativa u velikoj meri postavljana slično kao i zakoni u EU, ali je problem što se ne sprovodi.

“U praksi, dovoljno je da izađete iz užeg centra Beograda, pa da vidite koliko je niklo novih divljih deponija. Mi i dalje nemamo fabriku za prečišćavanje otpadnih voda u Beogradu, iako se o tome priča decenijama, a to je problem u celoj Srbiji. Beograd je po zagađenosti vazduha ‘rame uz rame’ sa nekim gradovima u Kini i Indiji, mada stepen industrijske proizvodnje nije ni približno isti”, ukazala je Marković.

Kako je precizirala, od 18 propisanih krivičnih dela u oblasti životne sredine, 90 odsto presuda se odnosi na šumske krađe, ili na nezakoniti lov i ribolov.

“To je u suštini imovinski delikt, dakle sudi se za ono što je direktno vidljivo i opipljivo, dok su elementi krivičnih dela u ostalim ekološkim deliktima jako apstraktni za državne organe”, smatra Marković.

Dodala je i da EU takođe nezadovoljna brojem izrečenih kazni za kršenje ekoloških propisa, pogotovo kada je reč o korporacijama, što je bio i razlog da donese novu Direktivu o zaštiti životne sredine.

“Kada je reč o zamerkama da mi nemamo dovoljno ljudskih i finansijskih resursa, sve bogate države EU se žale na to isto. Ipak, one su znatno delotvornije u primeni zakona, jer su bolje organizovane i umrežene”, istakla je Marković.

Ona je napomenula da je naročito uspešan primer Belgija, koja je pored posebne policijske jedinice uvela i tužilaštva specijalizovana za ekološki kriminal i zato je operativno mnogo efikasnija.

“Španija je, takođe, daleko odmakla u primeni, donela je novi zakon o dobrobiti životinja i uvela neka krivična dela koja nisu prepoznata ni na nivou EU, ali ih Španija smatra važnim zbog sopstvene dobrobiti, na primer sprečavanje ilegalne reciklaže brodova. Srbija bi mogla da se ugleda na ove zemlje, ali i da prepozna neke svoje specifičnosti. Recimo, protivpravno eksploatisanje rudnog blaga je jako veliki problem kod nas, možda bi to trebalo izdvojiti kao zasebno krivično delo”, predložila je Marković.

Profesorka krivičnog procesnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu Vanja Bajović ukazala je da u ekološkim krivičnim delima najveću odgovornost snose pravna lica.

“Ne može pojedinac da zagadi vazduh kao što to može jedna fabrika. Mi već godinama slušamo kako je Beograd među najzagađenijim gradovima u svetu, a da li je do dana današnjeg neka kompanija odgovarala za zagađenje vazduha? E, to je problem. Odakle on proističe? Glavni razlog što se ne pokreću krivični postupci protiv korporacija za ekološke delikte je isti kao i u svim drugim segmentima društva - to je korupcija”, ukazala je ona.

Bajović je navela i da pojedine države, u koje spada i Srbija, postaju ekološke deponije gde bogatije zemlje sele otpad.

“A kako se dobijaju odobrenja i dozvole za to? Pa, u sklopu koruptivnih aktivnosti određenih aktera na vlasti”, ukazala je ona.

Kolika je odgovornost korporacija za katastrofalne i dugoročne ekološke posledice pokazuje i istraživanje u SAD o 100 najvećih korporativnih delikata.

“Ubedljivo prvo mesto zauzimaju ekološki delikti, izlivanje nafte u more, zagađenje vazduha i zemljišta”, navela je Bajović.

Prema njenom mišljenju, još jedan bitan razlog zašto se u Srbiji kompanije ne kažnjavaju za kršenje ekoloških propisa je u lošim zakonskim formulacijama.

“Prvo, odgovornost pravnog lica se vezuje za krivicu odgovornog lica. Dakle, vi morate da pronađete odgovorno lice u preduzeću, potom da utvrdite njegov umišljaj, odnosno nehat i tu njegovu krivicu da prenesete na pravno lice”, pojasnila je Bajović.

Kako je precizirala, to znači da domaći sistem prihvata model takozvane akcesorne odgovornosti, za razliku od anglosaksonskih zakonodavstava koja prihvataju sistem autonomne odgovornosti.

“Korporacija je sopstveni pravni subjekt, ima svoju imovinu i odgovora tom imovinom. Samim tim, pravno lice je odgovorno za sopstveni delikt mimo odgovornosti fizičkog lica. Kako naše zakonodavstvo odgovornost preduzeća vezuje za fizičko lice koje je odgovorno, u praksi se krivični postupci pokreću samo protiv odgovornog lica i na tome se priča završava”, ukazala je ona.

Smatra da je još problematičnije stvar što zakonodavac zahteva da je postojala namera da se pribavi materijalna korist.

“To je u redu kada se radi o utaji poreza, finansijskim malverzacijama i koruptivnim deliktima. Ali kada se radi o ekološkim krivičnim delima, tu faktički nemate neku materijalnu korist koja bi se tako direktno posmatrala. Mi možemo pojam koristi šire da tumačimo i da kažemo da je fabrika uštedela zato što nije uložila novac u prečišćivače vazduha i da je tako ostvarila korist. Ali u pravnoj praksi takvi kriterijumi ne mogu da se primene, jer bi se tim širim tumačenjem maltene sve moglo smatrati kao korist”, istakla je Bajović.

Dodala je i da se slične teškoće pojavljuju i kada treba proceniti dugoročnu štetu koju su nanela krivična dela u oblasti ekologije.

“Sporno je to što se u krivičnom postupku gleda samo finansijska šteta. Međutim, ekološke štete ne mogu da se mere samo novcem. Kada nekontrolisano sečete šume, štetne posledice trpe i buduće generacije”, rekla je Bajović.

Izvor: Vebsajt Nova ekonomija, 22.07.2024.
Naslov: Redakcija