ZAKON O KLIMATSKIM PROMENAMA: Još uvek nema podzakonski akata koji bi trebalo da preciziraju postupanje koje bi izvoznicima umanjilo troškove EU ekoloških nameta

Prekogranični porezi EU na ugljenik mogu da nanesu daleko veću štetu ruskoj ekonomiji od sankcija koje već godinama zbog Krima sprovode EU i SAD. Moskva je procenila da bi taj namet mogao da pogodi izvoz ruske robe sa 7,6 milijardi dolara godišnje. Iako pod udar istih “karbonskih taksa“ dolazi i Srbija, ovde je po tom pitanju “mrtvo more“, naglašavaju ekološki eksperti za 24sedam.

– Rusija će naći način da se prilagodi ekološkoj politici i „grin dilu“ EU i razvijenog sveta. Mene brine situacija kod nas, gde će trošak takse na izvoz, izgleda, u decenijama koje dolaze, plaćati građani, a ne samo firme koje izvoze u EU. A mi ništa tim povodom ne preduzimamo – kaže za 24sedam Aleksandar Jovović, ekološki ekspert i profesor na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Jovović podseća da je Srbija donela Zakon o klimatskim promenama ("Sl. glasnik RS", br. 26/2021) u martu ove godine, ali da ni posle gotovo pola godine niti jedan podzakonski akt nije donesen i zakon je ostao mrtvo slovo na papiru.

– A pošto ništa posle toga nisu uradili, nisu morali ni taj zakon da usvajaju. Sve što je suština zakona trebalo bi da se nalazi u podzakonskim aktima. Bez toga sada ne znamo ni šta bi trebali da “merimo“, ni u kojim oblastima, ni kako da one problematične popravimo kako bismo jeftinije prošli sa taksama EU. Nemamo čak ni zacrtan plan koliko ćemo koje godine smanjiti emisiju gasova staklene bašte – nadovezuje se Danijela Božanić, nezavisni ekspert u oblasti klimatskih promena.

Kao najracionalnije rešenje veoma skupog problema predstojećeg plaćanja taksa, Danijela Božanić navodi plaćanje srpskih taksa.

– Kada bi uveli plaćanje CO2 takse u okviru Srbije mogli bismo lakše da prepoznamo razmere problema, a novac upumpamo u problematične grane i kompanije i pomognemo im u energetskoj i “zelenoj“ tranziciji. Time bismo značajno smanjili troškove koje će nam nametnuti EU. Naravno, treba raditi i na drugoj strani problema. Dokle god nemate energetski efikasnu industriju i, recimo, dobru toplotnu izolaciju kuća i stanova, neminovno ćete imati veliki trošak energije, a time i veliku emisiju neželjenih gasova – ističe ona.

Kako kaže, za izradu Strategije borbe protiv klimatskih promena, kao i Integrisanog plana za klimu i energetiku, uzeti su milioni evra od EU i Evropske komisije, a rezultata nema, niti je proces izrade ovih akata transparentan.

Naši sagovornici upozoravaju da je ovakvom “klimatskom pasivnošću“ ugrožena ne samo energetika, kako se to obično u javnosti pojednostavljeno svodi pitanje na opstanak termoelektrana i posla za kopače uglja, već čitava srpska industrija. Ali i, posredno, novčanici svih građana.

– Evropa kaže: “Mi se ozbiljno bavimo ekologijom, imamo takse koje su nabile cene našoj industriji, što ne bismo sada i vama, jer vas zaštita životne sredine ne interesuje, a prodajete svoju robu jeftinije kod nas“. Srbiju, doduše, neće pogoditi karbonska taksa u izvozu struje ili cementa, jer ih izvozimo malo. Ali čelika, gvožđa, bakra i đubriva proizvodimo i izvozimo dosta. I to baš u EU – objašnjava Jovović.

On kaže da će sa karbonskom uvoznom taksom, koja će se na granici EU plaćati od 2023. za navedene grupe proizvoda, naši izvozni proizvodi biti skuplji, a možda i skroz nekonkurentni na tržištu na koje ide dve trećine našeg izvoza.

– Tu razliku proizvođačima će možda nadoknaditi država, ali to znači da će otići pare iz budžeta, odnosno iz novčanika svih građana – napominje Jovović.

A pogođena će biti svaka firma koja ima robu za EU. I to već od 2026. godine, kada na snagu stupa druga faza karbonske takse.

– Recimo, izvozite paprike. To nije ni čelik ni cement, ali koristili ste struju iz srpskih termoelektrana za zalivanje i skladištenje, zatim traktor i kamion za transport koji ispušta ugljen-dioksid, a koristili ste i đubrivo, koje se pravi uz emisiju ugljen-dioksida. Sve vam se to obračuna i naplati u zavisnosti od toga koliki je trošak zagađenja sa ugljen-dioksidom u vašoj paprici. Princip je isti i ako pravite keks ili bilo šta drugo – objašnjava za 24sedam Danijela Božanić.

A kada ne bude moglo da se izvozi, ili barem ne po povoljnoj ceni, gde mislite da će proizvođači pokušati da nadomeste gubitak? Prosta logika kaže da im “za vađenje“ ostaje samo domaće tržište.

Za razliku od industrije, koja će se snaći i kupiti uvoznu struju i tako dobiti “zeleni sertifikat“ da proizvodi svoju robu bez upotrebe uglja ili nafte, sama srpska energetika ne može da pobegne od karbonske takse.

– EPS bi trebalo da godišnje plaća od 700 do 800 miliona evra kada bi mu se naplaćivala taksa na emisiju, četrdesetak evra po emitovanoj toni ugljen-dioksida, kakvu plaćaju elektrane u EU. A kada se srpska industrija preseli “na zeleno“, ostaće im da prodaju struju samo nama, građanima – ističe Jovović.

Kako dodaje, to će trajati samo dok se ne poveća obim struje koja dolazi iz obnovljivih izvora, pa i građani počnu da kupuju struju gde hoće, kao što sada biraju mobilne operatere.

Izvor: 24sedam, G. Mitev Šantek, 25.08.2021.
Naslov: Redakcija