PANDEMIJA I TRŽIŠTE RADA: Fleksibilno radno zakonodavstvo znači manja ekonomska i socijalna prava radnika, lak gubitak posla, niske i nesigurne zarade, gotovo nikakvu materijalnu i drugu zaštitu onih koji ostaju bez posla

Dostavljač hrane u Srbiji trenutno je jedno od najpopularnijih zanimanja. Plate vrtoglavo dobre, uslovi rada i ne baš. Za ovu grupu radnika trenutno ne postoji nijedan oblik ugovora koji bi im u potpunosti odgovarao kako bi ovim poslom mogli da se bave za stalno. Reč je nekvalifikovanom radu koji se uglavnom obavlja po ugovoru o privremeno-povremenim poslovima, što znači da takvi radnici nemaju svojstvo zaposlenog, odnosno nemaju pravo na plaćeno bolovanje i odmor, prekovremeni rad i rad vikendom.

Njihove kolege u Španiji, kako je nedavno odlučeno, ubuduće će biti prepoznate kao zaposlene, što znači da tamošnji poslodavci od sada počinju drugačije da tretiraju svoje radnike dostavljače i sve ostale profesije koje je iznedrila kriza usled korone. Dakle, od same volje države i zakonske regulative u njoj zavisi kolika će prava imati radnici koji nam omogućavaju da hranu dobijemo na klik.

Koliko je Srbija daleko od takvih odluka i da li novi poslovi na tržištu rada nužno vode ka fleksibilizaciji radnih odnosa ili je to možda obrnuto, ali i kako ublažiti sve češći trend po kojem je u padu zaštita prava takvih radnika, pitanja su oko kojih treba da se usaglase svi – i predstavnici države, i poslodavci, i radnici, stručnjaci za radno pravo, sociolozi... Za početak su potrebne izmene i dopune brojnih zakona, a posebno krovnog Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje), koje su donekle stopirane proglašenjem pandemije kovida 19.

Ipak, ni sama korona ne bi trebalo da bude izgovor, pa ni kočnica za nastavak rada na ovako važnim temama, smatraju stručnjaci. Evo i zbog čega: malo više od petine radnika Srbije ima ugovor o radu na određeno vreme ili je angažovano po ugovoru o obavljanju privremeno-povremenih poslova. U poslednjih nekoliko godina procenat takvih građana porastao je sa 18 na 22,7, dok se polovina svih angažovanih u našoj zemlji i dalje ne može pohvaliti da ima sigurno zaposlenje u kojem ostvaruje radna prava koja su im ugovorom zagarantovana.

Prema podacima Evropske statističke agencije, dva posla u Srbiji radi oko 210.000 ljudi. U poslednjih desetak godina taj broj se udvostručio, što je našu zemlju postavilo na gotovo sam vrh evropske liste koja pokazuje trend rasta radnika koji imaju dodatnu zaradu. Tu je i podatak da je u zemlji poraslo angažovanje radnika na nepuno radno vreme, ali je sa oko devet odsto učešća kod nas ono i dalje manje zastupljeno nego u zemljama Evropske unije, gde gotovo petina od svih zaposlenih radi na ovakav način.

Da je država učinila sve da se u Srbiji donese fleksibilno radno zakonodavstvo, smatra dr Nada Novaković, sociolog i naučni saradnik u Institutu društvenih nauka.

– To zapravo samo znači manja ekonomska i socijalna prava radnika, lak gubitak posla, niske i nesigurne zarade, gotovo nikakvu materijalnu i drugu zaštitu radnika koji ostaju bez posla. Ipak, država se potrudila da iz tako restriktivnog zakonodavstva (u odnosu na radnike) izuzme strane investitore, tako što im omogućava da te zakone ne moraju da poštuju. To sve se najlakše postiže intenzivnijim radom i produženjem radnog vremena – ističe dr Novaković.

Posebno su ugrožena prava radnika zaposlenih na nestandardnim oblicima posla koja su, dodaje ona, bez sumnje manja nego kod onih sa punim radnim vremenom i na neodređeno vreme.

– Postojeće radno zakonodavstvo je proširilo mogućnosti nestandardnog zapošljavanja (rad od kuće i van prostorija poslodavca, rad na daljinu, autorski i honorarni poslovi), ali je prava tih radnika smanjilo ispod dostignutih nivoa u svetu i ispod konvencija i preporuka Međunarodne organizacije rada. U privatnom sektoru, ali i u javnom, zapošljavanje na određeno vreme je postala preovlađujuća praksa iako je u velikom broju slučajeva protivzakonita – podseća ona i dodaje da su radnici prinuđeni da se zapošljavaju na taj način jer nemaju sigurnih prihoda, a najvažniji uzrok je što nisu mogli da nađu posao s punim radnim vremenom.

Tehnološke promene i stanje na tržištu rada nesumnjivo dovode do toga da imamo sve više fleksibilnih radnika koji našim poslodavcima i nisu potrebni u punom radnom vremenu. S tim je saglasan i Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka, koji potvrđuje da u Srbiji četvrtina ljudi radi sa ograničenim ugovorima i nema status zaposlenih.

– A gde su oni koji čak i nemaju poslodavca, koji rade na nekakvim platformama i nemaju kome da se požale ako nešto ne valja? Zbog takvih radnika moralo bi što pre da se reguliše nekoliko važnih tačaka. Najpre, trebalo bi da se skrati radno vreme, jer sva istraživanja potvrđuju da je efikasnost zaposlenih veća ako oni rade kraće – smatra prof. Stojiljković, uveren da bi u Srbiji bilo moguće da učinak rada i zarada ostanu isti, uz skraćenje radnog vremena za otprilike petinu.

Druga važna stvar trebalo bi da bude odvajanje vremena za samoobrazovanje zaposlenih i stvaranje novih veština. To bi moglo da se realizuje, dodaje on, tako što bi se oporezivale velike korporacije koje najviše dobijaju na rastu tehnologija, čime bi se odvojio i kapital za obrazovanje radnika. Jednako važno je i regulisanje prava na zaštitu onih koji nemaju posao, da takvi građani dobiju pristojnu sumu novca koja ih neće demotivisati da nastave da traže posao. I na kraju, bitna je zakonska regulativa za sve to, jer se bez korpusa prava ne može dalje, uveren je prof. Stojiljković.

Srbiji je potrebna odlučna i brza intervencija države koja će kreirati podsticajni zakonodavni okvir za privredu i nova ulaganja, reformu javne uprave, ukidanje nepotrebnih birokratskih procedura, neopravdanih fiskalnih i parafiskalnih nameta, reformu obrazovanja, kao i izgradnju infrastrukture. Tako vide budućnost zemlje u Uniji poslodavaca Srbije, ali priznaju da joj je neophodna i nova organizacija, odnosno reorganizacija postojećeg rada u kompanijama.

– To će se najbolje ogledati u kreiranju novih poslova, uvođenju novih modela rada, njegovoj većoj fleksibilizaciji, ali i potrebi za novim znanjima i veštinama, zanimanjima, jer je istraživanjem utvrđeno da postoji i dalje dosta plaćenih neefektivnih časova rada, kao i zloupotreba prava na bolovanje, a ti troškovi dodatno opterećuju poslodavce, pa i državu. Sve to se mora sprečiti kroz strožu zakonsku regulaciju – objašnjava Svetlana Budimčević, rukovodilac Sektora za opšte, pravne i poslove ljudskih resursa u Uniji poslodavaca.

Sve to moći će da se izbalansira gašenjem određenih nefunkcionalnih radnih mesta, poslova za koje je utvrđeno da više ne postoji potreba, ali će i uticati na to da se nesigurni rad svede na minimum.

– Samo adekvatan zakonodavni okvir, uspostavljen kroz argumentovan i konstruktivan dijalog socijalnih partnera i drugih zainteresovanih strana, biće garant veće sigurnosti angažovanih u različitim režimima rada, ali i garant novih investicija i napretka Srbije – uverena je Svetlana Budimčević.

Izvor: Vebsajt Politika, Marija Brakočević, 25.05.2021.
Naslov: Redakcija