PRAVNI STAV O DOZVOLJENOSTI UGOVARANJA TROŠKOVA KREDITA: Protiv banaka se vodi oko 250.000 sudskih postupaka

Oko 250.000 sudskih postupaka protiv banaka zbog naplate troškova obrade kredita i premije osiguranja stambenih zajmova kod NKOSK gube svaki smisao, posle odluke Vrhovnog kasacionog suda koja omogućava bankama da ne navode strukturu troškova uračunatih u kredit. Advokati su protestovali obustavljajući rad, zbog dopune pravnog stava VKS. Ekonomista Zoran Petrović je, komentarišući protest advokata, istakao da neki ljudi na tužbama protiv banaka zarađuju dobre novce i da ne postoji nijedan propis ni pravni stav u kojem piše da banke moraju da navode strukturu naknade za obradu kredita.

“Pretpostavljam da postoje neki interesi, neki ljudi na tome zarađuju dobre novce. Ima advokata koji zastupaju na hiljade klijenata, ne znam kako stignu to da urade na sudovima. Takođe, po jednom predmetu daje se nekoliko tužbenih zahteva ne bi li se nabiflali troškovi po predmetu. Imamo slučajeva da, ako je u proseku tužbeni zahtev 2.000 dinara, trošak na kraju bude i 50.000 dinara. Mislim da su neki našli dobar ‘biznis kejs'“, kaže Zoran Petrović.

Na pitanje da li je to razlog zašto advokati protestuju, Petrović odgovara da je taj ‘biznis kejs’ razvijen u neke “retoričke oblande”.

“Pokušao sam da se stavim ‘u njihove cipele’ i nisam uspeo da shvatim da tu ima bilo čega drugog, osim ovoga…”, navodi Petrović.

U Srbiji, dodaje, postoje zakoni koji su stari i 50 godina. Zakon o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020) u tom delu se nije menjao od 1978. godine.

“Imam dokumente kada je moj otac uzimao stambeni kredit od Beobanke u to vreme. I tada je, takođe, bila obračunata provizija, odnosno naknada za taj stambeni kredit”, navodi Petrović.

On podseća da je Narodna banka Srbije 2005. godine donela odluku o efektivnoj kamatnoj stopi, čime je, navodi, NBS izašla u susret potrošačima omogućavajući im da porede uslove kreditiranja u različitim bankama.

Posle je, dodaje, došao Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga ("Sl. glasnik RS", br. 36/2011 i 139/2014) i on je jednak evropskoj direktivi.

“Imamo situaciju da su banke od sedamdesetih godina naovamo radile posao na isti način – obračunavale naknade. Banke moraju da sve naknade u preugovornom postupku pokažu klijentu da on razume, da se sve to izračuna u efektivnu kamatnu stopu – u jednu cifru da bi klijent mogao da ode u drugu banku i vidi šta je za njega najpovoljnije”, objašnjava Petrović.

Taj proces je, kaže, prilično transparentan i jednostavan, ali je došlo do toga da je pre četiri godine ignorisana jedna presuda, druga, treća, peta… što je bio povod da VKS donese pravni stav 2018. godine.

“Tu veoma jasno stoji da banke imaju pravo da naplate troškove u procentualnom ili apsolutnom iznosu. Posle je usledilo obrazloženje koje u određenim delovima nije bilo dovoljno jasno i precizno napisano. Potom se desilo da su neke sudije počele da presuđuju u korist klijenata navodeći da su banke u obavezi da navode strukturu te naknade za obradu kredita. To ne postoji, to za stvarne troškove ne piše ni u tom prvobitnom stavu VKS, ni u Zakonu o zaštiti korisnika finansijskih usluga, niti u odgovarajućoj evropskoj direktivni, niti tako nešto postoji u bilo kojoj zemlji u svetu”, kategoričan je Zoran Petrović, dodajući da se presuda Evropskog suda pravde iz 2019. bavila tim pitanjima.

Klijent, navodi on, treba da zna koje će ekonomske posledice imati od kredita kojeg uzima – koliko će mesečno plaćati anuitet i da li će moći da živi od toga.

“Da biste razumeli te ekonomske posledice ne treba vam da znate koliko s druge strane banka ima stvarnih troškova da bi proizvela kredit – da li biste bili pametniji da znate da je obrada kreditnog zahteva 0,5 odsto i sastoji se od toliko potrošenog papira, toliko bankarske ekspertize za procenu rizika, toliko tonera, toliko struje – to će vam samo zakomplikovati situaciju i sludeti vas da li da uzimate kredit ili ne”, smatra Petrović.

On postavlja pitanje koliko ima biznisa u sektoru usluga – od sudova, advokata, uslužnih delatnosti da moraju da, kad vam kažu da nešto toliko košta i da istovremeno to obrazlože i daju vam specifikaciju.

“Ne postoji nijedan. Zašto bi se to onda tražilo od banaka”, pita Petrović.

Kada je VKS video šta se dešava, a u međuvremenu su sudovi zatrpani stotinama hiljada predmeta, što je onemogućilo drugim građanima i privrednicima da na efikasan način dođu do pravde, sud je, kaže Petrović, dopunio taj stav.

Na konstataciju da je to upravo sporno, i da se u javnosti navodi da je VKS pod pritiskom bankarskog lobija i nekim drugim pritiscima, Petrović kaže da je VKS takođe doneo odluke i u korist banaka – a ne samo u korist klijenata.

Problem je, kaže, jednostavan – imate ogroman broj tužbi iza kojih se valja lavina mogućih tužbi po osnovu svih mogućih naknada u bankarskom sektoru – i onih za pravna lica i dr. Onda, dodaje, ne pričamo o stotinama hiljada tužbi od 10, 20 ili 90 miliona evra, već o milijardama.

“Ako pričamo o mogućnosti da pobijate naknade 10 godina unazad – pričamo o ogromnom novcu – samo pogledajte na sajtu NBS i vidite koliko je naplaćeno provizija i naknada u proteklih deset godina”, navodi Petrović dodajući da već vidi šta se dešava.

Na konstataciju da je i MMF pokrenuo pitanje tih tužbi, on je rekao da manje banke mogu da dođu pod udar.

“Zabeležile bi gubitke, pitanje je da li bi to imao ko da pokrije, što bi kreiralo drugu vrstu problema – ne zaboravimo da je ogromna štednja u bankama i to bi kreiralo haos. To bi onemogućilo i osnovnu ulogu banaka – da kreditira privredu i omogućava im investicije i da kreditira građane i tako kreira tražnju za istim tim proizvodima koji nastanu kao rezultat investicija”, objašnjava Petrović.

Zbog toga je, kaže, bila intervencija MMF.

Izvor: Vebsajt N1, 24.10.2021.
Naslov: Redakcija