KRIVIČNI ZAKONIK: Izmenama KZ-a kazna za silovanje biće od pet do 20 godina zatvora, kao i minimum 10 godina i mogućnost izricanja kazne doživotnog zatvora ukoliko je delo učinjeno prema maloletnoj osobi

Predsednik Republike Srbije uputio je predsednici Vlade Srbije Ani Brnabić inicijativu za pooštravanje zatvorskih kazni za krivična dela silovanja, obljube nad detetom, obljube nad nemoćnom osobom, nedozvoljene polne radnje, nasilje u porodici i obljubu zloupotrebom položaja. Predložio je da zakonski raspon propisane kazne za silovanje bude od pet do 20 godina zatvora, umesto sadašnjeg raspona od pet do 12 godina, kao i minimum 10 godina i mogućnost izricanja kazne doživotnog zatvora ukoliko je delo učinjeno prema maloletnoj osobi.

O ovoj inicijativi govori dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji je autor mnogobrojnih naučnih radova i monografije “Krivična dela protiv polne slobode”, čiji su delovi citirani i u nekim aktuelnim optužnicama.

Da li je potrebno povećanje kazni za krivična dela protiv polne slobode?

- To je stvar procene zakonodavca, a naravno, svi subjekti koji imaju ustavne i zakonske mogućnosti predlaganja i iniciranja zakonskih novela, mogu legitimno to činiti i u krivičnopravnoj sferi. To svakako važi i za predsednika Republike i dobro je što on, kao ličnost koja u skladu sa Ustavom, načelno izražava jedinstvo Republike Srbije, obraća pažnju i na tako važnu granu pozitivnog zakonodavstva pravne države, odnosno države koja se odlikuje vladavinom prava, kao što je to krivično pravo - kaže dr Milan Škulić.

Kada je reč o kaznama koje su sada propisane, nije sporno, naglašava profesor, da naš Krivični zakonik ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) (KZ) spada u sam evropski “vrh”. Pored toga, broj onih koji se nalaze u zatvorima u odnosu na broj stanovnika je takođe daleko iznad evropskog proseka.

- Kada je reč o zakonskom minimumu za pojedina krivična dela protiv polne slobode, gde se predlaže povećanje sa jedne na pet godina zatvora, treba pažljivo proceniti efekat takvog značajnog podizanja nivoa krivičnopravne represije. Treba posebno imati u vidu i da može biti reči o radnji koja se svela na pokušaj određenog krivičnog dela iz ove sfere, a prema pravilima Krivičnog zakonika za umišljajni pokušaj se kažnjava kada se po zakonu može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna ili kada je kažnjavanje za pokušaj drugog krivičnog dela zakonom izričito propisano - navodi profesor.

Upitan kakav je preventivni efekat propisanih kazni, dr Škulić odgovara da se uvek u javnosti nekako očekuje da potencijalni učinioci budu bar donekle odvraćeni od vršenja krivičnih dela time što im se “preti” strogim kažnjavanjem.

- To je efekat takozvane generalne prevencije. Taj efekat je, nažalost, najčešće prilično ograničen, jer većina učinilaca krivičnih dela ne razmišlja unapred previše o kazni koja će im biti izrečena, već se nadaju da njihovo delo nikada neće biti otkriveno i razjašnjeno, a oni samim tim, neće uopšte biti ni krivično gonjeni, ni kažnjeni.

Kada je reč o tipičnim seksualnim predatorima, oni u praksi krivična dela protiv polne slobode, poput silovanja, primarno vrše usled kako poremećenog polnog nagona, tako i zbog patološke težnje da drastičnim ponižavanjem žrtve uopšte, a posebno primoravanjem na seksualni odnos protivno njenoj volji, tako ostvare dominaciju i na neki svoj patološki način ispolje moć. Oni se, nažalost, malo pribojavaju propisane kazne, što je tipično za serijske silovatelje, kao i uopšte povratnike u sferi ovih krivičnih dela - ukazuje profesor Škulić.

S druge strane, naglašava, ne treba ipak nikako zanemariti i potceniti ni efekat izrečene kazne u smislu efekta takozvane specijalne prevencije, odnosno sprečavanja konkretne osobe da ponovi krivično delo.

- Što on duže vremena provede u zatvoru, to će manje biti u mogućnosti da ponovi delo. I takođe, kao što sam to i ranije često isticao, strože kažnjavanje je generalno bolji vid specijalne prevencije, nego uvođenje veoma kontroverzne sankcije, kao što je famozna hemijska kastracija, koja s jedne strane zahteva pristajanje učinioca na takav tretman i njegovu “kooperativnost”, a sa druge nije ni dovoljno efikasna. Pored toga, kako se nekada pomalo cinično zaključuje, ona je svedena čak na svojevrsnu “prolongiranu smrtnu kaznu”, jer takva vrsta medicinskog tretmana u praksi najčešće proizvodi jake kancerogene efekte. Naravno, fizička kastracija je u modernom krivičnopravnom sistemu nezamisliva iz niza razloga, od kojih je najvažniji u vezi sa načelnom zabranom fizičkog kažnjavanja i uopšte, fizičkih intervencija koje imaju karakter sankcije u odnosu na učinioca - objašnjava profesor.

Upitan o mogućnosti “samo” novčanog kažnjavanja za neka krivična dela protiv polne slobode, dr Škulić odgovara da na prvi pogled zaista deluje čudno da se za bilo koje krivično delo protiv polne slobode može izreći novčana kazna, ali to ipak može biti opravdano u nekim situacijama.

- Na primer, kada je reč o polnom uznemiravanju, odnosno nekim njegovim oblicima, to može nekada imati smisla. Prvi slučaj podnete krivične prijave za polno uznemiravanje u našoj praksi, ticao se starijeg čoveka koji je time što se na ružan način plazio u gradskom autobusu, polno uznemiravao dve devojčice. Naravno, takvo ponašanje svakako ne zaslužuje bilo koje ni minimalno opravdanje u etičko-moralnom smislu, ali ti oblici polnog uznemiravanja, kao i neki koji se svode na svojevrsne verbalne delikte, ipak ne mogu da se suštinski porede sa silovanjem i drugim klasičnim krivičnim delima protiv polne slobode.

Naime, polno uznemiravanje koje se svodi na svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva osobe u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, nekada može biti svedeno i na neke vidove nepristojnog ponašanja, poput “skidanja pogledom”, pričanja “masnih viceva” i slično. To znači da je reč o ponašanju koje je na ivici kršenja pravila elementarne pristojnosti i klasičnog bontona i nečega što može biti čak i krivično delo - kaže profesor Škulić.

Podseća da Istanbulska konvencija ne zahteva da se svi oblici polnog uznemiravanja obavezno propišu kao krivično delo, već se državama, koje su toj konvenciji pristupile, ostavlja da se slobodno opredele da li će takva ponašanja tretirati kao krivično delo, kao što je to propisano kod nas, ili kao prekršaj, za šta su se opredelile neke države, a što je načelno manje težak delikt od krivičnog dela.

- Takođe, kada govorimo o krivičnom delu nedozvoljene polne radnje, koje je kod nas decenijama postojalo pod nazivom bludne radnje, može nekada biti reči o radnjama koje se svode na nepristojno dodirivanje osobe po intimnim delovima tela, gde je u praksi žrtva najčešće obučena, a koristi se gužva u sredstvima gradskog prevoza, na ulici, ljubljenju žrtve na silu i slično, a da se pri tom ne radi o pokušaju silovanja ili pokušaju drugog krivičnog dela protiv polne slobode. Ni takve radnje nisu nimalo bezazlene, te one takođe predstavljaju ozbiljan atak na dostojanstvo žrtve u sferi polnog života i po pravilu teško pogađaju žrtvu, naročito kada je ona maloletna, ali one realno najčešće ipak nemaju takav stepen ozbiljnosti, kao kada je reč o “klasičnom” silovanju i drugim tipičnim krivičnim delima protiv polne slobode - navodi dr Škulić.

S druge strane nekada je praksa sklona da neke seksualne radnje čak pogrešno, na temelju veoma širokog tumačenja, tretira kao nedozvoljene polne radnje, iako je u stvari, reč o “sa obljubom izjednačenom činu”, što predstavlja jednu varijantu silovanja, ako se radi o činu koji je preduzet prinudno, jer tada može biti reči i o drugim krivičnim delima koja se svode na čin koji je sa obljubom izjednačen, poput obljube nad nemoćnom osobom.

- Na primer, često je u praksi spominjan jedan slučaj koji se svodi na to da je učinilac maloletno lice muškog pola naveo na oralni seksualni odnos. To je kvalifikovano kao “nedozvoljene polne radnje”, što se pomalo čini čudnim ako je medijsko objašnjenje radnje izvršenja bilo tačno, s obzirom na to da se kako u sudskoj praksi, tako i u krivičnopravnoj teoriji, oralni seksualni odnos, smatra činom koji je sa obljubom izjednačen - objašnjava dr Škulić.

U javnosti je inicijativa predsednika Republike za pooštravanjem kazni shvaćena pre svega kao težnja za pojačanom krivičnopravnom zaštitom dece i maloletnika. I sada KZ propisuje kaznu doživotnog zatvora ako je dete žrtva krivičnog dela protiv polne slobode, pa pitamo profesora da li inicijativa predsednika proširuje zaštitu i na sve maloletne osobe.

- Nije sporno da deca i uopšte maloletnici svakako zaslužuju da budu maksimalno zaštićeni krivičnim pravom, te da je opravdano da učinioci krivičnih dela protiv maloletnih osoba, a naročito krivičnih dela protiv polne slobode, budu izloženi teškim kaznama. I sada je za silovanje deteta, što znači osobe koja nije navršila 14 godina, propisana kazna od najmanje 10 godina zatvora ili kazna doživotnog zatvora.

Ako zakonodavac smatra da je potrebno potpuno izjednačiti decu i maloletne osobe, on može da takvu kaznu propiše i kada je reč o silovanju maloletnika, što znači, kako deteta u krivičnopravnom smislu (osoba koja nema 14 godina), tako i uopšte svaku osobu koja nije navršila 18 godina. Ono što je kod nas i sada pomalo nelogično, a javnost, pa donekle i krivičnopravna teorija, to prihvata iz kriminalno-političkih razloga, jeste da je ista mogućnost najtežeg kažnjavanja - kaznom doživotnog zatvora, propisana, između ostalog, kako onda kada je žrtva silovanja usled izvršenog krivičnog dela izgubila život, a učinilac je postupao sa nehatom u odnosu na težu posledicu (smrt) i slučaja da je učinilac i silovao žrtvu, te je još i sa umišljajem lišio života, odnosno izvršio dva krivična dela u sticaju. Na prvi pogled je ovo isto, jer je u oba slučaja žrtva ubijena, ali tu postoji značajna razlika u krivičnopravnom smislu, jer je u prvoj situaciji reč o nehatu učinioca, a u drugoj o njegovom umišljaju u odnosu na smrt žrtve krivičnog dela - kaže profesor dr Milan Škulić.

Pored toga, inicijativa predsednika je da se za obljubu nad nemoćnom osobom povisi zakonski maksimum kazne sa 12 na 20 godina zatvora, uz mogućnosti izricanja kazne doživotnog zatvora.

- Moguće je naravno i takvo povećanje kazni, kada bi maksimalna sankcija za ovaj oblik bila jednaka opštem zakonskom maksimumu, ali tada treba voditi računa, što je svakako zadatak radne grupe, o nekim važnim aspektima takve modifikacije. Bitno je paziti da se ne dogodi da za osnovni oblik ovih krivičnih dela bude propisana teža kazna, nego za neke njihove teže oblike (ako je nastupila teška povreda kod žrtve, ako je delo izvršeno od više osoba, na naročito ponižavajući način itd.), jer je sada za te oblike propisana kazna od pet do petnaest godina zatvora, što je manje nego što se predlaže za osnovni oblik - napominje profesor Škulić.

Naravno, dodaje, i ovde bi mogućnost izricanja kazne doživotnog zatvora morala da ostane rezervisana, kao i sada, za najteže slučajeve, poput nastupanja smrti žrtve, a i sada je za silovanje deteta zaprećeno i kaznom doživotnog zatvora, s tim što je moguće da se to odnosi i uopšte na silovanje svake maloletne osobe, a ne samo one koja nema 14 godina.

Predsednik je predložio i pooštravanje kazne za krivično delo nasilja u porodici, imajući u vidu, kako je naveo, sve teže posledice i sve veći broj žrtava u poslednjih nekoliko godina.

Profesor Škulić navodi da je i u ovom slučaju legitimno predlaganje mogućnosti za strože kažnjavanje, ali je veoma važno da se reakcija države i njenog pravnog sistema na nasilje u porodici ne svede samo na propisivanje i izricanje strogih kazni. Naglašava da nije sporno da nasilnike u porodici treba strogo kažnjavati, ali da iskustvo, nažalost, pokazuje da same sankcije ipak najčešće ne ostvaruju dovoljan efekat.

- Teško je krivičnim pravom lečiti poremećene porodične odnose, pa i onda kada oni kulminiraju nasiljem. Ona stara Tolstojeva misao da su “sve srećne porodice slične”, odnosno “srećne na sličan način” a, da je “svaka nesrećna porodica na neki njoj svojstven način nesrećna”, i ovde je veoma aktuelna.

Na primer, postoje i države koje uopšte u svom kaznenom zakonodavstvu ni nemaju krivično delo nasilja u porodici, poput Nemačke, ali ipak, korišćenjem drugih oduvek postojećih i tradicionalnih inkriminacija i pravnih mehanizama, omogućavaju uglavnom efikasnu zaštitu žrtava porodičnog nasilja. Na primer, ako tamo neki muž nasilnik ženi polomi ruku, odgovaraće za tešku telesnu povredu i biće adekvatno kažnjen - objašnjava dr Škulić.

Veoma je važno, naglašava profesor, da kao društvo razvijamo čitav niz efikasnih pravnih mehanizama za zaštitu porodice, kao najvažnije društvene vrednosti i naravno, delotvornu zaštitu članova porodice od nasilja, gde je izuzetno bitno i da se efikasnoj krivičnopravnoj represiji izlože nasilnici, ali je pritom od jednake važnosti i da se osim krivičnog prava koriste i drugi pravni mehanizmi, poput nekada prekršajnog prava, ali i mera iz domena socijalne zaštite.

Može li se očekivati da predlozi predsednika Srbije budu razmotreni na sastancima radne grupe koja priprema tekst izmena i dopuna Krivičnog zakonika?

- Kako sam ne samo profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, već i sudija Ustavnog suda, ne mogu po logici stvari, biti angažovan u radu na izmenama Krivičnog zakonika, kao ni drugih zakon(ik)a. Ali dobro poznajući do sada veoma kvalitetno i energično angažovanje Ministarstva pravde Republike Srbije, kada je reč o njegovom velikom doprinosu izradi nacrta niza zakona, iz kojih proizlaze predlozi vlade, poput onih koji se tiču daljeg zakonskog oživotvorenja nedavnih ustavnih promena, potpuno sam siguran da će srpsko Ministarstvo pravde, a posebno radna grupa koju je formirala ministarka pravde, u čijem je sastavu i jedan naš ugledan profesor u penziji, koji odlično poznaje savremeno krivično pravo, a koja već mesecima radi na novelama Krivičnog zakonika, uzeti u obzir i veoma pažljivo analizirati sve predložene izmene Krivičnog zakonika.

Iz takve minuciozne analize, a nakon javne rasprave, proizići će i adekvatne novele jednog od najvažnijih izvora prava u Srbiji - zaključuje prof. dr Milan Škulić.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 22.10.2022.
Naslov: Redakcija