IAKO PRAVO NA ŽIVOT IMA NAJJAČU KRIVIČNOPRAVNU ZAŠTITU I PROKLAMOVANO JE MNOGIM MEĐUNARODNIM DOKUMENTIMA U SVETU GODIŠNJE BUDE 400 HILJADA UBISTAVA: Još 1,3 miliona ljudi strada u saobraćajnim nesrećama, a životi se gube i zbog nemara državnih organa, ekoloških katastrofa i osude na smrt

Od rođenja do smrti život čoveka štite krivični zakoni i međunarodne konvencije, ali je uprkos tome u čitavom svetu je ogroman broj ubistava i stradanja

U svetu se godišnje dogodi oko 400.000 ubistava, a u saobraćajnim nezgodama strada oko 1,3 miliona ljudi. To su podaci Svetske zdravstvene organizacije (SZO), koje iznosi sudija Apelacionog suda u Beogradu mr Sretko Janković. Na regionalnom kongresu Udruženja pravnika Srbije, održanom u Budvi, sudija je istakao da je pravo na život osnovno i vrhunsko ljudsko pravo, koje se u praksi krši u ogromnom broju slučajeva, iako ima najjaču krivičnopravnu zaštitu i proklamovano je mnogim međunarodnim dokumentima.

– Čovekovo pravo na život, kao dobro najveće vrednosti, štiti se odredbama krivičnog prava od rođenja do smrti. Iako je život najznačajnija vrednost čoveka i pretpostavka svih drugih njegovih prava, kroz istoriju imamo milionske žrtve inkvizicije, kolonijalnih osvajanja, fašizma i komunizma, a u novije vreme i terorizma. Neke terorističke organizacije često angažuju i decu za učešće u samoubilačkim napadima. Podaci Unicefa govore da su 2015. godine u raznim aktima nasilja u svetu ubijene 82.000 dece, a islamska grupa Boko haram je samo u 2017. godini koristila u napadima najmanje 83 dece, većinom devojčice – kaže Janković.

Kako je naveo, u nekim delovima Indije porodice ubijaju novorođenu žensku decu zbog toga što ne mogu da im obezbede odgovarajući miraz. Ovaj zločin u državi Bihar čini 25,8 odsto, a u državi Orisa 16,1 odsto svih ubistava.

Janković podseća da su još Velika povelja slobode iz 1215. godine, a zatim četiri veka kasnije Peticija o pravima i Zakon o pravima garantovali da „nijedan slobodan čovek neće biti ubijen ili zatvoren osim na osnovu zakonite sudske presude”.

– Danas posebno treba ukazati na mnoga ubijanja bez ikakvog sudskog postupka, koja se dešavaju u različitim delovima sveta. Prinudni nestanci lica rasprostranjeni su u Latinskoj Americi, gde su političke protivnike vlasti otimali eskadroni smrti, koje su činili policajci u civilu, ili dobrovoljci, što je vladi omogućavalo da se pretvara da tobože ništa ne zna o sudbini otetih i da odbija da odgovara na pitanja članova porodice, međunarodnih organizacija i stranih vlada – navodi sudija Janković.

Ljudski životi ponekad su ugroženi i usled grešaka policijskih snaga u borbi protiv terorizma. Tako je policija u Londonu 2005. godine ubila dvadesetsedmogodišnjeg brazilskog imigranta koji je bio pogrešno identifikovan kao bombaš samoubica. Ljudi stradaju i u atentatima koje organizuju obaveštajne službe pojedinih država. Pored toga, životi su sve više izloženi riziku i usled ekoloških katastrofa.

– Krivični zakonik ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) Republike Srbije štiti pravo na život pre svega inkriminacijama koje se odnose na ubistva, ali i propisivanjem drugih krivičnih dela, kao što su otmica, terorizam, izlaganje opasnosti, nepružanje pomoći. Pravo na život zaštićeno je članom 2 Evropske konvencije o ljudskim pravima, a praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu je najobimnija i najdinamičnija upravo kada je reč o zaštiti prava na život – kaže Sretko Janković.

Evropski sud je u jednom predmetu protiv Ujedinjenog Kraljevstva zaključio da je primena smrtonosne sile od strane pripadnika državnih organa bila nužna u slučaju kada su pripadnici britanske specijalne jedinice usmrtili tri lica koja su pokušala da aktiviraju automobil-bombu na području Gibraltara. Sud je utvrdio da su pripadnici specijalnih jedinica pucali na osumnjičene kada su njihovi pokreti prema džepu shvaćeni kao pokušaj aktiviranja auto-bombe na daljinsko upravljanje.

Do istog zaključka, o opravdanoj primeni sile, sud u Strazburu je došao u jednom predmetu protiv Kipra, gde su policajci ubili otmičara i devojku koju je držao kao taoca u trenutku kada je on zapucao na policiju.

U pojedinim slučajevima sud je utvrdio da državni organi nisu preduzeli neophodne mere da bi zaštitili živote. Tako su, na primer, Slovačka i Hrvatska „osuđene” zbog neadekvatnog reagovanja državnih organa na prijave za nasilje u porodici, što se u oba slučaja završilo dvostrukim ubistvima u kojima su stradala i deca.

Turska je proglašena odgovornom za povredu prava na život petnaestogodišnjaka kojeg je vršnjak u blizini škole ubio nožem iz školske kuhinje. Država je bila dužna da osigura efikasan sistem nadzora u školi, a javne školske ustanove imaju obavezu da zaštite decu od svih oblika nasilja, zaključio je sud u Strazburu.

Obaveza države je i da zaštiti živote ljudi od ekološke opasnosti i opasnih delatnosti u kojima učestvuju predstavnici države. Evropski sud je u jednom predmetu zaključio da Turska nije preduzela sve potrebne preventivne mere da zaštiti stanovnike koji su živeli blizu deponije u predgrađu Istanbula, pa je usled eksplozije metana poginulo 39 ljudi. Utvrđena je i odgovornost Rusije zbog toga što nije preduzela sve mere da se stanovnici planinske oblasti u gradu Tirnauzu zaštite od klizišta, pa je prilikom pokretanja nekoliko klizišta 2000. godine smrtno stradalo osmoro ljudi.

– Sud je doneo više odluka koje se tiču obaveze države da sprovede delotvornu istragu u slučajevima kada je došlo do smrti pod sumnjivim okolnostima. Država ima obavezu da sprovede temeljnu i ozbiljnu istragu da bi se utvrdile i rasvetlile sve činjenice i okolnosti pod kojima je došlo do smrti. U jednom od postupaka sud u Strazburu je utvrdio da su državni organi Crne Gore propustili da hitno i delotvorno istraže smrt i nestanak grupe Roma čiji je brod potonuo u blizini crnogorske obale. Istina nije utvrđena ni posle 17 godina od tragedije – navodi sudija Sretko Janković.

Prošlo je gotovo 18 godina od nerazjašnjene tragedije u kasarni u Topčideru, kada su smrtno stradala dvojica gardista. Sud u Strazburu razmatrao je predstavku protiv Srbije, s obzirom na to da je Ustavni sud Srbije utvrdio da nije sprovedena hitna i delotvorna istraga, čime je povređeno pravo na život.

Smrtna kazna i dalje opstaje

Evropska konvencija ima i protokole o ukidanju smrtne kazne, koja se u nekim zemljama može primeniti samo za vreme ratnog stanja, a sve evropske zemlje su je ukinule, osim Belorusije. Ruska Federacija i Turska su potpisale moratorijum na izvršenje smrtne kazne. Sudija podseća da je Srbija ukinula ovu kaznu 2002, a poslednja je izvršena 1992. godine. Međutim, ona se danas izriče i izvršava u nemalom broju zemalja, kao što su SAD, Kina, Japan, Iran, Saudijska Arabija, Oman.

– U toku 2010. godine u Kini je na smrt osuđeno više ljudi nego u svim ostalim zemljama zajedno. Oman odbija da ukine smrtnu kaznu jer smatra da bi to bilo u suprotnosti s islamskim uverenjem da je ljudski život svetinja i da šerijatsko pravo nalaže da svako ko oduzme život drugom ljudskom biću za to mora da plati svojim životom – navodi sudija Sretko Janković.

Za i protiv eutanazije

Pored prava na život, smatra se da čovek treba da ima pravo i na dostojanstvenu smrt, pa je u okviru kongresa „Budvanski pravnički dani” održan okrugli sto na temu eutanazije. Budući da već nekoliko godina postoji skica zakona koji predviđa stroge uslove i proceduru u takvim slučajevima, pravnici su diskutovali o etičkim i medicinskim razlozima za uvođenje prava na eutanaziju u Srbiji i protiv njih. 

Izvor: Politika, Aleksandra Petrović, 26.06.2022.
Naslov: Redakcija